Narod protiv Bradavica

Htela sam, stvarno sam htela da iskuliram maloumne komentare na snimak dvoje Novosađana dok u kućnoj atmosferi, sa porodicom koja ih podržava i hrabri dočekuju svoju prvu bebu, bez urlanja sestara i ignorisanja svevišnjih doktora medicine. Htela sam da se ne upecam u mrežu prepiranja sa imaginarnim neistomišljenicima koji su međusobno uvežbavali, ili pre - takmičili se - ko nepismenije piše tih nekoliko pažljivo probranih reči kakve su: odvratno, morbidno, bolesno, egzibicionizam, narkomani, sekta - od inače, sigurna sam, većeg, i sa temom rađanja života povezanijeg vokabulara. Htela sam. I naravno, nisam uspela.

Jedan pod nadimkom ''Šumadinac'' prihvatio je da možda i jeste ''zatucani Balkanac'', ali je ponosan na to što se čvrsto drži mišljenja da je za vreme porođaja mesto budućeg oca nigde drugde nego u kafani, pod stolom i sa što manjom svesti o tome kroz šta prolazi njegova žena (Šumadinka?) - kroz koje muke prolazi - umesto da uživa. Ili uživaju? Nenenene, previše je to stresno za jednog Šumadinca. On bi samo da oplodi, a posle će sve to bolnica pozlatiti. Pa da, bolnica - san svake žene u njenom najuzvišenijem trenutku u životu.

Pa onda nekoliko Dr.Mr.-ova već pomenute medicine, koji su osetili strahovit bol u predelu desnog džepa pri samom čitanju naslova skandaloznog snimka. Nisam sigurna da su se usudili odgledati ga trezni. A gledajući ga, samo ih je podsetilo da su načeli viski koji, ovog puta, nisu dobili. Muka živa.

Pa onda par sigurna sam emotivno zrelih i seksualno neisfrustriranih stručnjaka kako za ljubav tako i za trudnoću i porođaje, sa sve svojim platinastim malim pokušajima misli koje se sve vrte oko ''ovo je gluma, bebe ne otvaraju oči'', ''fuj, bradavice - čista pornografija'', ''kakav prostakluk'', ''pomodarstvo'', ''nehigijena'', ''primitivizam'', do genijalne, neponovljive ''žena izgleda bolesno, kao da je džanki''. Nije stigla da se našminka za kameru, evo izvinjava se, nije znala da će je osuđivati jedan takav esteta poput tebe, Misterijo Mozga. A sad okači taj Cecin poster sebi o zadnjicu ili guglaj neku pornjavu, da te prođu proliv i besnilo.

A sve zato što je jedan muškarac - za koga se sumnja da je Srbin, ali će, uverena sam, uskoro izaći na videlo istina o njegovom nesrpskom poreklu - sedeo sa ženom koja će mu roditi dete, u kadi predviđenoj za, inače, manje stresan porođaj od ''civilizovanog'', za oba porođajna aktera, mazio je, ljubio, masirao joj leđa, držao je, grlio, opuštao.  Lepo je jedna istomišljenica primetila, ''Muškarci su se uplašili jer su videli pravog muškarca''. Dođe mi da poljubim ekran, samo dok je, evo, citiram. 

I tako, Seve je ok, jer ima lepe dude i pobogu nije znala da će snimak njenih uposlenih golišavih delova negovanog tela izaći u javnost, a kamoli da će toliko zaraditi na njima, ali je zato prirodni porođaj sramota snimati, pa još kućni, jer hej, dude su malo obešene i podočnjaci malo pretamni, o nedostatku vitkog struka kod trudnica da i ne govorimo. A i LIČNO su ga objavili, kakva izopačenost. Je li? Svi ste vi prezdravi. Trebalo bi da razmenite međusobno brojeve telefona, ali nikako i telesne tečnosti. Zlu ne trebalo, dosta smo već zarazili svet idiotizmom. Kad smo kod higijene.

Mene su ovi mama i tata lepotom prizora za koji su imali toliko hrabrosti da ga sprovedu u delo i divotom dragih ljudi koji su bili tu da taj prizor podrže, samo uspeli da iskreno dirnu i nekontrolisano rasplaču. Od sreće. Gledam ih i sve što mogu da mislim je ''Život je čudo, a mi nemamo pojma''.

Svu sreću želim i duboki naklon upućujem roditeljima male Iskre, uz dodatak jednog velikog, ogromnog hvala što su svoju sreću, takvu, veličanstvenu, čistu, neponovljivu podelili sa, pa, sa svima nama sa kojima su je jedino i mogli stvarno podeliti.

kišomor

Gundi je pričao o nekom pacovu Miletu na poslu koji je iz otvorene kutije nudli predano odnosio jednu po jednu kesu dok je nije ispraznio. Niko ga nije dirao, stradao je od struje. Zaneo se s rezancima pa zagrizao kabl. Mileva, njegova sirota supruga koja poslednjih nedelja nije morala da kuva, ostala je udovica. 

Ne znam da li mišomor radi i protiv pacova, ali svakako ga više niko ne koristi, barem ne u te svrhe. Ukucam ''mišomor'' na Guglu i imam šta da vidim.

Pa jebem mu miša. I ima još, o nekim kinezima samoubicama koji već godinama koriste ovu metodu, i nekim sendvičima u Nemačkoj začinjenim popularnim otrovom. Nigde miševa, niti Miletovih rođaka.

Uvek mi je bilo bizarno to sa otrovima, sipanim negde nekom u jelo ili piće, s preduMIŠljajem, i motivom za ubistvo. Kraljevske porodice i njihove dvorske intrige sve do jedne neguju tu i tamo tradiciju trovanja onog čije je dupe najbliže tronu. I ti bi kao trebalo da im zavidiš na položaju. Hvala, ne mogu, već sam ručala.

E sad, ne znam kome smo se mi to pod ovim parčetom neba toliko zamerili i koga smo sve to ugrozili da nam sipaju ovu količinu kišomora, i gde su je dođavola toliku nabavili? Bilo na sniženju? Verovatno ima veze s tim što smo nadaleko poznati nebeski narod, najbliži tronu i - oblacima. Eto nam sad. Hoćeš nebu pod oblake? Izvoli, udavi se u kumulo-nimbusima i nimbo-stratusima. Ja se davim u Facebook statusima posvećenim otrovnom vremenu koje nas je napalo.  I u kafi. Treba mi 3 jutarnje šoljetine kao protiv-otrov, već peto jutro zaredom. Otrovaću se tolikom kafom. Obrni - okreni, trovačka vremena nas drže.

Mnoge životinjske vrste furaju rezervoare otrova u zubima, jezicima, kandžama i pljuvačkama. Kaže Vidan (a on je sad Master, njemu se veruje), da majmuna kad napiješ, onako da se oleši, jednom - nikad više ne prilazi alkoholu. Čovek je drugačiji. On je PM. Pravi Majmun. Imamo mi tu težnju ka vraćanju i potenciranju životinjskih osobina, samo ih mi prenesemo na jedan sasvim novi, nebesko debilan nivo. Tako i sa otrovima, valjda... Ne branimo se mi ni od koga dok trujemo, kao što životinje rade, naprotiv. Mi trujemo, bez ciljne grupe, upozorenja i granice, jednostavno samo zato što nam se može. Trovački zanat ušao nam je u sve bitnije organe, kako tela tako i vlasti. Od jezika i mozga do svakog selje koji narcisoidno paradira po malim ekranima, samozadovoljno pljujući po svakom drugom selji koji mu krade termin i čija mama je zbog te parade ponosnija od svake zmije, škorpije i crne udovice, nakon što usmrte plen. Svaki političar je propali estradlija ili edipovac, potpisujem. Ne znam kako im ide kuvanje, ali te čorbe u koji oni umoče prste me ne interesuju sve i da su s nudlama. Prava Parada i njeni učesnici izmislili su novi otrovni čorbasti lanč-paket za sve koji su do sad jeli samo suvu hranu jer nisu imali za bolje. Pa šta da vam kažem, dragi moji siromasi? Bolje i zatvor (creva) nego smrt (uma).

Dobar dan, kišne gliste. Blago vama.

(ne)pasterizovAna

Neko nas gricka. Nagriza i odgriza, lagano i temeljno. Gustira nas, sa smeškom džokera. 

Kad smo to postali hrana jedni drugima? I kad je već tako, što se isključivo hranimo tuđim nesrećama i nedaćama? Zašto moram da krijem da se osećam dobro pred svima osim pred onima sa kojima i zbog kojih se osećam dobro?

Kad bolje razmislim, ni ne moram, ali biram da krijem. Da, lakše mi je tako nego da strahujem i strepim od negativne energije koju dobrostajanjem mogu pokrenuti u onima koje pokreće samo negativna misao. Ništa ne razjari malodušni um kao odsustvo tuđe patnje. Nemam snage za to. Ni vremena, ni živaca. Istekao mi rok trajanja trpeljivosti prema baksuzlucima, razmaženim punoletnicima i izopačenim kvazi emocijama. Treba mi pasterizovanje možda? Ono kad se namirnica izlaže visokoj temperaturi da bi potrajala? Mislim, kad se već hrane mnome, bez pitanja, i bez obzira na to da li sam uopšte prošla inspekciju. Žao mi je, temperature su se naglo spustile, i mada nenaviknuto navlačim džemper u septembru, priznajem da mi prija. Ovo je moj mesec. Počinje moje godišnje doba. Tad je svaka temperatura idealna za moj kraj roka za druge, tužne konzumente, i početak roka za mene, srećnu hranu za sebe.

Nobody knows you when you're down an' out, kaže Clapton. Netačno. Možda je bilo tačno u njegovo vreme. Vreme je danas tako da si zanimljiv samo ako imaš problem oko koga se može do besvesti razglabati, i zbog koga te mogu večno grickati oni koji se tuđim problemima hrane. A kad nedajbože nemaš problem, ne samo da si nezanimljiv, nego si i nenormalan. Čudan. U redu je, znam da je lakše primetiti mane drugog nego sopstvene. Znam da je lakše tražiti minuse svuda osim priznati ih i dodati sebi na listu. Znam, i zato to nikad nisam radila. Iz neznanja potiče glupost? Potpisujem. Ali to je začarani krug, jer hej, kakva bi to glupost bila kada se ne bi svojski trudila i težila podsticanju, produbljivanju neznanja..?

Zato ja ne jedem ljudsko meso. Životinjsko ne mirišem preterano, ali ljudsko mi se gadi. A čujem da su počele kampanje za navikavanje na ljudsko meso i da ga uveliko pakuju po nekim filijalama trgovinskih lanaca. Kažu, pripremaju nas na velike svetske promene, jer dolazi trenutak otkrivanja pravih nam bosova i dirigenata, uglavnom vanzemaljskog porekla. Ne treba nam to, dragi vanzemljaci. Mi smo se već navukli na osećaj otuđenosti unutar naše vrste, i nema ničeg prirodnijeg od zamisli kako jedemo jedni druge. Sa mogućnošću zamene slova ''d'' sa ogledalski kompatibilnim slovom. U abecedi, naravno.

Tanzla i ja smo malo silovali Windows prethodnih dana. Sistem je bio neprijatelj, koji nas je grickao, a mi smo bili Walteri koji brane Mirijevo. Da, pešaci u prvim redovima, protiv sistema. I dobili smo ovu bitku. Nismo dizali sistem, jer bi to značilo da ga predajom podržavamo. Rat traje, jer rat je postao jedini motiv čoveka da se bori. Samo, svako ima neki svoj rat. Ako već moram, biram da ratujem protiv sistema. Glupo i uzaludno od mene, možda, ali jedina alternativa je da se borim ZA sistem. A to ne dolazi u obzir.

Rešenje je u pacifizmu, ako hoćeš da sačuvaš čistotu duha. Ali ne mogu više ni to. Tiha borba? Neću ni to. Niko ne čuje. 

Septembar je moje vreme. U septembru se zatvara i ponovo otvara nova sezona mojeg umazanog duha. To je sasvim prihvatljivo. Umazan znači živ, uprljan je već nešto sasvim drugo...

Pivo i vino zagrevaju se 20 min na 60 °C, a traju u zavisnosti od zavisnika. Predlažem to kao zamenu za pasterizovanje mene, koja se zagrevam mnogo duže i na mnogo više stepeni, a trajem nezavisno od zavisnika.

Cheers.

godišnji jauk

Treba ukinuti godišnje odmore. Odmori učine više štete nego koristi, ako je već neizbežno vraćanje u robovlasničko društvo. ''Hajde da krenemo u četvrtak ujutru, radim prvu u petak''. Koliko je samo pogrešnih stvari u toj rečenici. I u činjenici da smo stvarno krenuli nazad u četvrtak ujutru. I lik je stvarno otišao na posao u petak. I sad je stvarno najteža nedelja od kad sam naučila da postoji. 

Javlja mi se Bebi Dol i neki ne mora ni tako dobar auto, i nešto negde daleko gde se spava i kupa po celi dan. Recimo Ohrid Puntom. Sa druge strane jezera ne svetli ništa, osim sunca. I onda kad se i ono umori i zavuče iza obrisa planina, prolomi se spontani aplauz dvadesetak parova ruku, koje sekund ranije spuste na još toplo kamenje do pola ispijene koktele sa rumom i sokom od ananasa. I predstava se završi, ali samo za taj dan. Sutra ide nova premijera, istih glumaca i istog scenarija, ali u nekoj novoj, svima još nepoznatoj režiji. 

Uf.

Ne mogu ja tako da odmaram. Mogu eventualno tako da živim. Nije za mene uživanje sa rokom trajanja. Uživljavanje u taj užitak i življenje njega dolazi tako prirodno i obnavlja tako lagano i temeljno da se zapitaš koji nam je đavo bio da ''evoluiramo'' u ''civilizovano'' društvo u kom pantalone stežu, cipele žuljaju, majice se izbeljuju znojem a ''slobodno'' vreme svodi na zurenje u ekran koječega. Izem ti tu evoluciju i to slobodno vreme. Izem ti te robote, zombije i robove. Izem ti radna mesta i jutarnje smene. A volim da radim i ustajem rano. Volim sunce i kad izlazi na binu i kad se s njim gase svetla. Volim vetar kad ima šta da se na njemu njiše i zvuk vode koja dodiruje obalu. Volim u toj scenografiji i mrava i osu i pauka i muvu. Kako se kad si polu-nag i polu-trezan, dakle opušten i srećan, lako voli sve ono što se ne voli u gradu, na asfaltu, u autobusu, u kancelariji, u redu u pošti, banci, pekari. Pokretne trake. Eto, na to se svodi ovo u šta nam je neki isfrustrirani diktatorski kreten, ili više njih, pretvorio ''živote''.

Amovi, brnjice, lanci, lisice, povezi... Nije ni pet shop, ni erotic shop, ni bilo koji drugi shop koji možete zamisliti. Ništa od toga nismo kupili. Sve smo to dobili za džabe, i kao srećni smo, ju-hu, što je džabe i bogu je drago. A džabe je zato što ne vredi ništa a uzima jedino što vredi. Slobodu.

Rečeno mi je da sam nerealna. Ako je ovo realnost, hvala nebesima da jesam.

Možda samo treba da prestanem da se žalim i da odem. Da se pridružim lutajućoj trupi trubadura i glumaca na večnoj turneji životnih premijera. Sasvim sigurno. Imam blok i olovku, kupiću i dobar rezač, i prestaću da kuckam i kukam. Pa da. Toliko je lako. Skoro koliko mi i fali.

trgovačka škola

Nije istina da trule stare vrednosti. Trgovina je prastara škola i čak i samouki odrađuju praksu stalno i svuda. I nije istina da više ne vrede ljudi nego isključivo stvari. Samo danas ima toliko ljudi u ovoj našoj prokletoj avliji od planete da jednostavni zakoni verovatnoće nalažu da mora postojati i dobra cifra onih koji nisu sasvim ljudi pa im oni koji to sasvim jesu ne mogu ni biti od neke vrednosti. Hartija od vrednosti je tu i Svemogući i Svevišnji, i to je naprosto tako... Svako vidi ono što jeste. Sasvim fer.

Juče mi je bratanac, sin mog brata i moje drugarice, četvorogodišnjim glasićem rekao: ''Nemoj još da ideš Janči, molim te!'' Mislila sam, od kako se rodio, da je od poklona važnije da mu poklanjam vreme i pažnju, jer ga volim, prirodno, jer je plod ljudi koje volim. Ali ne, ništa mu nisam poklonila. On i ja trgujemo, ali po staroj školi u kojoj je ta razmena sasvim poštena i naivna. Ja sam njemu dala jedno popodne, a on meni čitavu večnost sreće izgovarajući tih sedam lakih reči. Lingvistički lakih. Psihološki, filozofski, etički i sveljudski gledano, možda i sedam najtežih, stoga i najređih, posle onih ofucanih ''izvini'' i ''volim te''. To je ukupno 10 teških reči. Deset reči koje menjaju svet. Doslovno. Ono ''Janči'' je, naravno, promenljivo u svako drugo lično ime.

Umesto 10 Božijih zapovesti i ostalih dogmatskih baljezgarija za kontrolisanje širokih glupih masa, predlažem 10 Teških reči, kao potpuno adekvatnu zamenu za ''recept za dobar život''. Kada bi ljudi imali instalirane softvere bazirane na ovih 10 reči, i operisali u skladu s njima, nikom ne bi trebalo levkom sipati u glavu da ne sme da ubije, mrzi, prevari, laže, zavidi... Veronauka u vrtiću? Kako uopšte da očekuješ od deteta da izraste u normalno, zdravo ljudsko biće, konstruktivno, sposobno i puno ljubavi ako mu pre te ljubavi u rečniku društva u meku glavicu urezuješ reči poput ''ubij'', ''mrzi'', ''laži''...? Džaba ti negacija ispred. Deca ne pamte kratke reči koje svakodnevno slušaju češće nego ''preveo i čitao taj-i-taj'', pogotovo ne ''ne'', koje pljušti po njihovim ušicama od kako im motorika proradi dovoljno da mogu oboriti čašu sa stola. I šta će mu ostati...? Dobro, voljena deca koja u najbližem okruženju ne moraju da zasluže poljubac ili zagrljaj, verovatno imaju veće šanse da ljubav poistovete sa životom kasnije tokom istog, ali opet, što su stariji, sve su izloženiji traumatičnim situacijama suočavanja sa diskutabilnim metodama borbe za dominaciju koje nastupaju u kontaktu sa drugom decom, s malo manje ljubavi vaspitanom, učenom da se poljubac mora zaslužiti i da su otimanje i nasilje najbrži i najlakši put do uspeha. Pa makar predmet otimačine bila igračka. Sutra će biti nešto mnogo veće, mnogo bitnije... I oni će biti mnogo veći i mnogo bitniji nekom drugom i mnogo će više povrediti Dete koje nije odraslo u lešinara, koje i dalje daje i voli i veruje i smeje se. Čoveka koji se igra.

Ali nisam to htela. Htela sam da vidim svojih nekoliko redova misli o tragediji koja prekida igru, besmislu u kome je jedno dete oduzelo život drugom. Sasvim slučajno je dete koje je ostalo u životu dete jednog poznatog imena. Pardon, prezimena. I sasvim namerno sam, kao i većina ljudi oko mene, u prvi mah pomislila kako eto, novac deci uspešnih biznismena donese prvo brzu hranu pa brza kola, i ako ih smestiš zajedno u usporeni grad u još usporeniju ulicu, dolazi do sudara svetova... i bega. I krivila sam ga, ceo jedan minut. I bila sam čovek i nisam. Dok nisam čula godine, oba deteta. On još nije ni blizu da postane čovek, a prekinuo je sličan proces kod drugog živog bića. I pobegao. Logički nije ispravno, ali saosećanje sa njegovom situacijom i briga za njegov život nakon ovoga skočila je kao pritisak posle prasetine. Da je ostao ništa se ne bi promenilo, osim slike njega u javnosti, od koje niko nema nikakve koristi, i možda njegovog mentalnog stanja, na gore, zauvek, od čega bi koristi imao samo neki nabeđeni psihoterapeut.

Šta je ko dobio od svega ovoga? Šta se dešava u toj trgovačkoj priči kad ne daješ, nego uzimaš, i to nešto toliko krucijalno bez čega ovaj drugi nema mogućnost da ti uzvrati, pa makar i oduzimanjem. E to je caka. Kad daješ, drugi ima dve opcije - da primi i da uzvrati. Može i da odbije, ali to je ovde nebitno, jer prvi daje svojevoljno, tako da ne može biti oštećen. A kad uzimaš, e... Kad uzimaš, a da ti nije dato, isto je kao da otimaš. A kad jednom nešto nekom otmeš sasvim je svejedno da li će ti posle uzvratiti otimanjem, jer je to onda svakako propala stvar koja samo tone sve dublje... Proces uzimanja je destruktivan, retrogradan, i tu nema dalje. Ako oštećeni, iako u stanju da (uz)vrati, paradoksalno - otimanjem, to ipak ne učini tim bi se onaj koji otima trebalo osetiti još bednije. Ali mislim da je malom od 20 godina najgore što ono drugo od 17 sad ne može ni da mu vrati... Mislim da bi mu bilo lakše, iako bi bio isto odgovoran. O tome koliko bi bilo lakše najbližima maloletnog pupoljka ne želim da vidim među ovim redovima, jer bi bilo neukusno, suvišno i nikom ne bi pomoglo... Nikom ništa time ne bih dala, osim Tuzi i Ogorčenosti, koje ne volim da hranim više nego što već ovim pisanijem jesam...

Ne znam da li je imao veronauku ili su ga terali da uči zapovesti, čita Očenaš, ili ljubi štokove crkava, ali mu svakako te nabubane društveno prihvaćene navike, ako ih je stekao, nisu uspele pomoći da se ne nađe u ulozi otimača koji to nije nameravao da postane. A postao je. Sad mu ostaju ''izvini'', ''molim te'' i ''nemoj još da ideš'' sa nekim drugim ženskim imenom na ''A'', i neko dugo, teško ''volim te'' koje bi valjalo da što pre uputi sebi, jer najduže treba da se sebi oprosti... i sebi vrati.

vreme je.

Vreme jeste iako ne postoji. Kako divno nemoguća misao za dobro jutro. Ne za bilo kakvo jutro, već upravo za dobro jutro. Neke misli i energije te tope i na niskoj temperaturi. Tad zaboraviš na vremensku prognozu, glavobolje usled promene vremena i niže verzije već niskog pritiska. Smeje ti se utroba, i osećaš zvezdanu prašinu u sebi. Osećaš da je sve što ti je u životu zaista potrebno već deo tebe, samo ga moraš aktivirati. Neko ti nekad i pomogne, nesvesno, nenamerno. Pokrene se centrifuga smisla duboko unutar onoga što si od kosmosa dobio na nulti rođendan. I sve je kako treba da bude.

Vreme je. Vreme je da se obučem u sebe. Vreme je da se hranim onim što jesam. Vreme je da vidim onako kako jesam. I sebe i svet jer to i jeste jedno te isto. ''Sad'' je jedino pravo vreme. Uvek je ''sad'', i to je tako utešno i udobno. Vreme je da udahnem i dišem. Vreme je tu da objasni prostor u kome se probuđena, živa, radujem svakom njihovom ''sada'' i ''ovde'', gde god to bilo.

Budim se srećna. Je li sve u redu sa mnom? Smejem se malim stvarima. Raduju me. Istinski. Raduje me ''hvala'', i kad čujem sebe i kad čujem o sebi. Raduju me mačići koji vire kroz rešetke podruma kog se toliko dugo toliko plašim. Mačići se me naučili da se smejem kad vidim podrum. Eto ti ga sad. A čvrsto sam se držala mrštavih grimasa pri samoj pomisli na taj prostor. Ali, to je bilo juče... Danas, svaki dan, i kad nisu tu, ja vidim mačiće. Njima nije strašno dole. Tu su bezbedni od ljudi koji se ne smeju. Nosim im hranu, stojim pored dok ne pojedu, govorim im. Smeje mi se biće. Moje sopstveno. Volim i svi smo jedno. Volim i taj podrum, jer ih štiti. Volim i te koji ne umeju da se smeju, jer moj smeh postaje još veći, još glasniji. Još sam voljenija zbog njega i još me više tera da nastavim da volim. Sunce sija. I ja sijam.

 - Kako je napolju?

- Hladno. Na suncu i nekako... ali u hladovini haos....

- Ahahaha zamišljam da tražiš sunce po gajbi kao Licko

- Pa ne tražim....sunce mi je u Mirijevskom vencu....

I Sunce ima neko svoje saučesničko Sunce koje mu se nađe kad zatreba. To mi se baš sviđa. Razmenjuju sjaj, nadopunjuju se, zasmejavaju jedno drugo. Vreme je promenljivo ali uvek je vreme za sjaj. Tu nema govora. Uzalud se bune matirani insistirajući na licima bez osmeha i očima bez sjaja. Sjaj je ono što jesmo, i možeš bežati do mile volje, od sjaja ne možeš pobeći. Samo od iskrivljene verzije sebe, privremeno, ili prividno. Tako i dođe do mat glazura koje srećeš po ogledalima, ali dobro ogledalo će ipak propustiti tračak sjaja koji se bori za svoje vreme. Za svoje sada. I kada ga ni sam ne vidiš, ne osećaš, nađe se dobro obasjano oko da ga pažljivo reflektuje. Ah, kakav divan prizor. U ''tuđem'' oku videti duboko u sebe, tako odjednom, tako jasno, tako toplo. Zašto paliti aircondition i siliti neku jednocifrenu temperaturu kad je ova unutrašnja sasvim odgovarajuća za sada? A sada se jedino računa.

Razumem ja i mrštavce. Uplašene, ljute. Zastrašujuća je pomisao da ne možeš pobeći od sebe, a toliko se posvećeno trudiš. Pogotovo kad se ubediš da nisi ono što bi voleo ili što bi trebalo da budeš. Kakva zabluda! Pa ja sam jedino što me može sputati, mišlju o nekoj nekompatibilnosti sa umišljenom slikom sebe. Kakav gubitak vremena. Kojeg, sreća, nema, osim onog što je sada. Svaki trenutak je pravi da dozvoliš sebi da sijaš - da budeš ono što jesi, i to je tako prelepo jednostavno i bolno očigledno da u toj boli i prostoti prija i odmara. Nema čak ni gubitka sebe, osim ako baš uživaš u mraku. Onda nema pomoći. Nijedno Sunce te ne može obasjati ako je jedino što zračiš mrkli mrak. 

Mraku mogu da oprostim, čak sam mu i zahvalna. Kontrasti se uvek lakše uoče, takva nam je deklaracija očiju. Mrakom othranjeni nisu nikad siti, ali nisu toga ni svesni jer nikad nisu probali recepte sa sJajem. Pogrešnog se naslušali, ili pogrešno čuli pa utripovali da će ih ubiti, holesterol valjda. Volim i njih. Satkani su i oni od sjaja, i vidim ga ja, samo mi je krivo što ga tako dosledno guše i gase. Gastronomiju i astronomiju samo jedno slovo razlikuje. Šta je jedno slovo u supi Svega? Sitnica... Shvatiće ko hoće. Ko neće, prijatno, i laku Noć. Za sve ostale, jer znam da čuju, dobar vam Dan. Dobro vam sada.

uzalud se odričem

“Meni je sada teže da stvaram, no kad me niko nije znao. I moj problem je da izdržim sve vas koji nasrćete. Da vas podnesem. Sve vas Salijerije – koji me nagrizate, trujete najrazličitijim čaršijskim medikamentima. Nesreća vas Salijerija je u tome što me niste očekivali, što ste se našli zatečeni. I što vas je jedan balavac, sa dvadeset i kusur godina, prepišao! Da sam to činio natenane, ne bi vas toliko bolelo, a ja sam istrčao, i vi to doživljavate kao prevaru, to vam teško pada. To ne možete da podnesete. Meni je ovde sve teže. Neizdržljivo. Zato sam i odlučan da odem odavde. Da promenim sredinu. To sam već rekao nekima. Najverovatnije ću u Zagreb. Imam prijatelje: Zlatka Tomičića, Zvonimira Goloba, Milivoja Slavičeka... Moram da se negde priberem, da radim... Idem da probam, pa ako mi godi ostaću, ako ne, vraćam se...

''... Želim da se zna da sam ja rašćistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:
1. Knjige: Uzalud je budim
2. Zbirke: Poreklo nade
3. Zbirke: Vatra i ništa (žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu)
i 4. Zajedničke zbirke: Smrću protiv smrti.

Bgd., 27. I 1961 g. Branko Miljković”

Ti Brankovi Salijeriji su se baš lepo primili na ovom podneblju. Fino su se rascvetali i nabujali, čak se razmileli po funkcijama i razmenili vizitke. Sapliću i kunu, uz jagnjetinu i turšiju, upakovani u tetrapake visoke mode. Koče dobronamernu, dobroćudnu, dobrostojeću golotinju iskrenog i čistog stvaranja. A nama dubine naše ne daju da se nasukamo u plićaku. Nama.

Obradović nema nameru da u ovom životu da ostavku jer on nije ni sastavljao ni štampao testove a Mina zapravo nije nestala nego joj niko do sada nije znao prezime, osim mame, tate i drugarica pa je to valjalo promeniti. Neka lutko, u redu je.

Uzalud je budim.

Već sam sama sebi dosadna sa formulama koje motam po glavi u rešavanju zagonetke popularno prekrštene u Savest. Nije ni Ona toliko zagonetna koliko odsustvo iste kod nekih primeraka naše izopačene vrste. I ja bi kao trebalo da poverujem u to da sam iste darvinovske vrste kao Salijeriji i Jude čije putanje samo izdaleka nanjušim i nalazim sebe kako mi se svi životni ciljevi stapaju u jedan - da se s tim putanjama moje nikad ne ukrste. A nije uvek tako bilo. Nekad sam i namerno presretala te putanje i zaluđivala se da svi imaju Savest i da je samo treba pažljivo probuditi. Uzalud. I da je ima, ona mirno spava, u dubokoj komi, i najpametnije što možeš je da je takvu na miru i ostaviš. 

Poreklo nade.

Nada je mnogo lepa reč. Previše lepa. Previše obećava a nigde garantnog lista, pokrića i žiranata. Sve kao uvek ima nade, kad izgubiš Nju izgubio si sve, Ona umire poslednja... E to poslednje je tačno, to da umire poslednja. Samo ne znam čemu onda Ona, kad je baš najčešći scenario taj da pre Nje umre onaj koji Ju je držao u životu... Ko je tu onda stariji - Nada ili nadač? Pa Nada, ona nekim čudom i bez smisla doživi dublju starost... A odakle nam Ona? Sve mi se čini iz nekog životnog Crvenog krsta, kao slaba uteha za sve one stvari za koje unapred znamo da im ne možemo pomoći ili ih promeniti... Neka, bolje Nada nego Ništa.

Vatra i ništa.

Zašto je nešto Nešto a nije Ništa? Pa meni i Nama valjda zato što u Nešto ima nešto Vatre, koja nekad, ne nužno, ima i malo Nade u sebi, pa nam je sve ukupno bliža nego Ništa koje ne možeš napuniti Ničim. A fora Nam je da ispunjavamo. E otud ovi praznjikavi dušom i smislom zrače ovim Ništa i to isto i znače. Pa što se onda jedimo njihovim Ničim? Da l' se oni jede zbog našeg Nečeg? Vrlo moguće. Ali nedovoljno - nikad mi hemijske reakcije u kojima važe te uzrok-posledica teorije nisu bile bliže od logike. A logika kaže da sve i da hoću ne mogu da se jedim oko Ničeg - suvišno je objašnjavati zašto... Ima i onih sa Vatrom i Ničim u sebi zajedno, a njima sleduje samo sporo sagorevanje sa mnogo dima koji malo štipa za oči ali ne dopire dublje od toga. I Ništa...

Smrću protiv smrti.

Sahranimo sve što nas lagano sahranjuje. Mržnju, na prvom mestu. Ali nisu za zapostavljanje ni zavist, pohlepa, glupost, bezobrazluk, i sve one loše emocije koje kod Nas ove nabrojane (anti)osobine znaju probuditi. Uzalud Budim bes, ljutnju, bespomoćnost, povređenost, bezNađe stvarima koje dolaze iz jednog velikog Ništa. Opraštam. Opraštam Ničemu i Odričem ga se tako lako, bez po muke, bez osvrtanja. Tiha voda što odranja bregove. Uostalom, bez crne bela ne bi vredela.

dakle, postojim.

Nema mnogo pežoa po ulicama. Zamenili su ga Opeli, Renoi, Škode, Tojote... Nedostaju mi Pežoi. Podsećaju me na vreme kad sam padala na Belmonda i kroasane, doba kad sam padala na romantiku Francuske a još nisam probala vino. 

Nadahnuće mi ne nadolazi u nekom posebnom raspoloženju. Ne treba mi weltschmerz ili hiper zaljubljenost da bi gledala oko sebe i videla u sebe. To onda možda i nije neko nadahnuće? Kažu da tuga tera čoveka da stvara, ljubavni jadi pogotovo. Ja znam neke srećno zaljubljene ljude koji stvaraju najviše kreacije - nove živote, i sopstvene i neke sasvim, sasvim nove. Tuga je precenjena. Jadi su stanje uma. Svi ih imamo, i svima su nam najveći na svetu. A neretko su potpuno izmišljeni, savršeno suvišni, pretetnciozno u žiži svakodnevice koja curi i curi tako razvodnjena i onda čuješ: ''Prođe život...''. Pa prođe, šta drugo? Kad sa svim tim ''jao-samo-da-prođe'' filozofijama i beskrajnim besciljnim jadima kojima dajemo prednost jedino i može da prođe, pored, u širokom luku...

Jednom sam rekla da ću se udati za onog koji mi bude u celosti otpevao For Your Love. Vrlo hrabro i promišljeno, s obzirom na generaciju koja bi tu stvar uopšte znala. Sad kažem da ću se udati onda kad budem imala za taksi do reke i nazad za svih 27 ljudi koje bih volela na taj dan tu da vidim dovežene. Pežoima, ali ne policijskim. Njih ne računam u pežoe. Vrlo odlučno. 

Nulu ne možeš napisati rimskim ciframa. Ne znam zašto. Da li nisu o tome razmišljali ili baš jesu pa je to rezultat - nemam pojma, samo znam da bih radije verovala u ovu drugu opciju. Nema nule jer zapravo nikad nisi na nuli. Uvek si na nekom stupnju, a od tebe zavisi shvataš li ga u minusu ili plusu. Simpatični su mi ti Rimljani, Stari. Uvek nešto Novo naučiš od njih. 

Otvorena je Nova kineska radnja u Mirijevu, bombastičnije nego ikad, samoproklamovana kraljica kineske trgovine - Asian Shopping Centre, sve sa naduvanim drečavim zmajevima na ulazu. Cena iste majice tu i u Staroj kineskoj radnji 200 metara dalje je niža za oko soma dinara. Mislila sam da će nas Kinezi sve potamaniti ali ima ih dovoljno da im je još uvek zanimljivije da se tamane međusobno. Ako ''zemljaci'', dosta smo se mi međusobno ždrali. Red je da malo posmatramo taj šou. Ako vam treba neki savet kako da što pre svarite jedni druge, meni se ne obraćajte - ja još zvaćem. Znam, žvakanjem počinje proces varenja, ali to je samo nuspojava zagriza - ne garantujem da ću uspeti da progutam toliku količinu otrova. Nekad valja i ispljunuti, pa makar celo selo posle o tome brujalo. Pa selo u gradu tome i služi, ne? Gradsko selo, moje omiljeno.

Nisam nimalo nadahnuta, naprotiv - baš mi je svejedno. Svejedno mi je što moji školovani drugari čuče po biroima i prešminkavaju svoje biografije, svejedno mi je što Srbija nema more, svejedno mi je što je dinar opet pao, svejedno mi je što neko opet ostavlja izmet po spratovima, svejedno mi je što je još nekoliko malih životinja neko otrovao samo 20-ak metara ispod moje sobe. Svejedno mi je. Jer moji drugari znaju neke lepe klupe za sedenje, i neki lepi Ohrid za kupanje, i neke druge valute osim monetarnih, i neke biljke koje ostavljaju po spratovima, i neke desetine životinjica koje su spasili, sa mnom, uz mene, pre mene. I ja sam u plusu, s njima. 

Dekarte, hvala ti od srca na koordinatnom sistemu. To je jedini sistem u kome se još uvek sjajno snalazim i pronalazim. Dakle, postojim.

lep(ljiv)i maj

Ponekad je najteže uraditi nešto lako i
najkomplikovanije shvatiti nešto jednostavno.
Precenio sam život, kao što precenjujem sve i svakog.
I neki misle da se nepotrebno rasipam
plaćajući prevelike cene na sve strane.
Ali ne radim to samo zato što
sam veliki trošadžija... ne uvek.
Ljude katkad precenjujem i zato što me
je sramota da imam posla samo sa jeftinima...

****

"Šta da obučem?" pitala me.
 Bio je maj kad smo prvi put izašli, jedan maj koji ću kao i sve dane, mesece i godine u ovom životi pamtiti po njoj...
"Obuci bele sokne, milo moje, ali sa jednom crvenom prugom da sve ribe vide dokle si ti otprilike!"
 Kažem, bio je maj i sve se zelenelo. A onda odjednom, shvatio sam da vreme ne prolazi, prolaze samo svetla, semafori, imena gradova...

****

Dakle? Koji broj jastuka nosiš?
Imam jedan koji mi je mali, mislim da će biti taman za tebe...

Taj jastuk je, među nama, u poslednje vrieme bio pun briga,
i pripremajući ga za iznenadnog gosta dobro sam ga protresao, za svaki slučaj.
Znao sam, iz ličnog iskustva, da u njemu ima i odličnih, evergreen snova,
i ponadao sam se da neki od njih neće odoleti lepoj nepoznatoj glavici.

Jer, bilo bi divno da Emilija Kovačev, kad otvori okice sledećeg jutra,
duboko uzdahne, stavi ruku na srce,
i tajno poželi da još poneki put sanjucka u mojoj sobi...

****

Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pačence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa. Stari joj je bio neka aždaha u miliciji, o, nije vrteo pendrek oko prsta, štaviše, imao je svog šofera ugrađenog u morbidni crveni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali... Pegi Su je za svaki slučaj bila na gospođu mamu. Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na Štrandu u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne tange i osramotio tufnice i volančiće na bikinima raznih kalibara i formata. Priznajem bila je moj tip, genralno, ali bila i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete, zapričane u pesku velike rečne plaže.Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma... Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajući se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobičajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani,šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pričali i pričali... Ona, već u majci, obgrlivši kolena rukama, i on tobož neobavezan sa laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima... Pegava je imala drugaricu ružnu ko san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoči na nju i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu. Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petočlani kvartet nije najbolje rešenje.

Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni " sijamski ", i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija... Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železničarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitačica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smučkama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam čime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno " L " tablice, sav sretan uskočio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni... Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad već davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila " one stvari ". Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu...

Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja... Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko počela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve češće smo, kao slučajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanično saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj...
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...

****

Bilo je jasno da ću je izgubiti ako je pronađem...

****

Shvatio sam da neka tajna stanuje na krajnjoj periferiji njenog srca,
ali ja se na toj liniji nikad ne vozim do poslednje stanice, davno sam naučio da je
 bolje tako...

****

Ponekad sanjam predele koje nisam video, a odnekud ih znam? Sanjam tiha blagozelena prostranstva bez puteva i ljudi, visije oble i meke kao džinovske mahovine, sanjam ih, kao da letim nad njima, neke polegle bezvrhe bregove koji se graniče sa Nedogledom, i na koje se iz ravnice moraš penjati, a sa planine silaziti do njih?
 I ja sam lagan, a silan, nedodirivi Stepski Galeb od kog maleni ne zaziru, a grabljivci se na njega ne usuđuju, dižem se do visina sa kojih odjednom, kao morske trave na dnu, razaznajem makove, paprat, i Žutu (koja probija iz dubine kao pesak), pa onda ponirem do visoke lelujave trave, otirući vetar iz krila, i nastavljam nisko, znajući da letim daleko, a na mom kompasu postoji samo Istok, i sunce me ne može prevariti nikad, čak ni kad mi se nađe za leđima...
Znam, to geni traže Svoje Mesto...
 Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali pritom ne vidim bogomolje, simbole, ni šarene pantljike folklora kojima se kite konji Pripadnosti...
Ne...
 Uvek vidim samo jednu osamljenu prošlovekovnu krčmu (negde na šavu ravnice sa planinom?), okrečenu belo, sa trščanim krovom natučenim na prozore kao kočijaški šešir, okna tinjaju narandžasto, u toj viziji je večita noć, i verovatno mi se šuma (preteći navaljena na stražnji bedem), zato čini tako crna i neprohodna, kao da se ni po danu niko ne bi usudio u nju?
 Obronak je strm, uspravan maltene, jedino se nepresušni tanani dim povremeno usudi da se uzvere uz njega, ali i on posustane daleko od vrha, pa zastane, ukosi, zalomi potpuno levo ili desno pokušavajući da na prevaru bar zaobiđe planinu, no, i tu se očas zaplete u guste stoletne krošnje, i ostane da visi, sušeći se od mesečine, kao ukras na novogodišnjoj jelki...
 Čudni drumovi uviru u to Raskršće? Svi kao da vode Nekud, ni za jedan ne bih rekao da stiže Odkuda, možda zato namernici mahom izgledaju kao da odlaze, kao da ih nema koji se vraćaju s puta?
 Nema, uostalom, ni putokaza, nikakvih znakova po kojima bih bliže odredio to mesto, znam jedino da je Krčma udaljena od Svega taman toliko da te sumrak uvek tu zadesi, i da sledećeg jutra moraš ustati na prstima, da ne probudiš petlove, jer samo tako možeš dospeti da pre večeri začuješ lavež, i spaziš tornjeve u daljini...

****

Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi negde. Ne. To je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi opet dolazi...

****

Nikad nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka.
 Uvek ću ti ostati daleka. Uvek ću ti odgovoriti: "Nije mi ništa."
 A svašta mi je...

****

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...

****

Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek...

hiber nacija

Posh je loš. U fazi sam vrlo ozbiljno beskompromisnog neodobravanja svega što imamo, i time se hvalimo i kroz to predstavljamo. Svega materijalnog, naravno. Svi materijalno dobro upakovani primerci naše male srbijaste zajebnice nekako uspevaju da mentalno održavaju stanje hibernacije koje počinje ozbiljno da utiče na ostatak, polu-budni ostatak, i onaj previše budni ostatak nacije. I što je najgore, fotografišu se tako uspavani. Ne žmure na fotkama - tu su uigrani i iskusni - ali zapravo spavaju. Sanjaju nas kako ih fotografišemo, za dž.

****

Neke zgrade sanjam već treću noć zaredom. Ne mogu da ih identifikujem jer su potpuno lišene obeležja, likovno, teritorijalno, socijalno... Lažem, socijalno stanovanje je u pitanju, dakle, ovozemaljsko i stambeno, i nisu nešto visoke, i to je sve. A da, i noć je dok su mi u kadru, noć i drveće. Mnogo drveća. Tako da se guraju neka svetlašca kroz prozore i krošnje. Samo uleti ta ista slika u sred nekog potpuno nevezanog REM dešavanja, i onda nestane. Probudim se i opet za trenutak vidim isti prizor, i po sad već pravilu, zaboravim ostatak sna - ostanu samo zgrade i svetla.

Ne žalim se, jer je ceo proces propraćen nekim dobrim osećajem. Toplim, tihim, nežnim osećajem sigurnosti i večnosti. Kao da su oduvek tu i oduvek se znamo i zauvek ćemo biti tu i one i ja. Mislim, haos jedan. Ne znam odakle mi, to me grozno nervira. Mislim da sam ih pokupila negde, u ''stvarnosti'', ali nisam ih bila svesna tad kad sam ih kupila. Sad mi se vraćaju niotkuda i baš me zanima šta hoće od mene. Da se setim gde smo se sreli? Pojma nemam. Kad smo se sreli? Tek to ne znam. Zašto smo se sreli? Pada mi na pamet samo to da sam možda htela, iz nepoznatog razloga u neobaveznom prolazu da ih fotografišem, ali cenim, pošto je u snu mračno, da je i na javi bilo tako pa sam ih moždano uslikala za svaki slučaj. Nijedna memorija nije kao ova organska. Ni po kapacitetu ni po trajnosti. Ni po gluposti.

Svaki put kad se negde pojavi fotoaparat, na nekom okupljanju, sa povodom ili bez njega, ako uzmeš da pregledaš fotke naićićeš na svega 10-17% smislenih, koje vredi pogledati i sutradan. Pa možda i za 5 godina. Ovo ostalo je prosto da se zapitaš šta je ljudima/fotografu-u-datoj-situaciji stvarno bitno i zanimljivo kad su u stanju da uporno pokušavaju da ovekoveče nešto što bi se i samo stidelo da je svesno šta mu se dešava. Mislim, ajde i poziranje i sve, postali smo jedni drugima pokretna ogledala kad nema pravog u blizini, što je strašno ali je bar fenomen - ali šta aman znači fotografija nečije šanerske torbe, s nekim čovekolikim facama pored, ali vidno u fokusu? 

Opet odoh u te vode.

Ok, nazad na memoriju. Juče sam prvi put od kako sam napravila najveću grešku u životu i kupila mobilni telefon androidskog softvera, odlučila da mu olakšam pametovanje prebacivanjem fotografija snimljenih kamerom. Jer one, jelte, najviše prostora zauzimaju, naročito ako ih ima preko dve hiljade. Prikačim ga za računar, otvorim folder i shvatim. Posedovanje kamere na telefonu je najgore što se moglo desiti, i telefonu i kameri. Dvadeset gotovo istih fotografija, sa neznatnim razlikama, čuče tu od novembra prošle godine. Trideset sličnih, jedna za drugom, od decembra. Četrdeset i kusur od januara, i tako do juče, do nekog maja 2013. U redu, i ja sam loša što nisam na vreme sve to prebacivala ili brisala, ali u odbranu mogu samo reći - ponela me memorija. Velika. Toliko velika da je primila u sebe sve same reprize i klonove jednih te istih informacija. Bez selekcije, bez kritike, bez smisla.

I tako me sad intrigiraju te snevane zgrade, jer mi sve liči na neki androidni prekapacitetni hir mojih moždanih čelija, a opet mnogo mi se smeje stomak kad mi se jave. Možda su pretekle iz nekog prošlog življenja? Prošlog sanjanja i prošlih svetala? Možda me podsećaju na osećaj za kojim treba da jurim? Možda su krošnje u stvari bitne?

...

Ne znam. 

Odoh na posao. Za danas su najavili 30 stepeni. Ja najavljujem neko terasno ili rečno življenje uz sjaj dobrih ljudi i krošnje umršene kose, jer uz svu dobru volju meteorologa napolju đuska omanji tornado. Možda napravim neku dobru fotografiju. A možda ipak i ne. Mi smo hipernacija. Mi sve hiper mislimo i živimo. Mi ćemo preživeti ovu hibernaciju smisla i biće nam super. 

Dobro jutro.

(po)klanjanje

''Život nekada čine male stvari.'' Samo bih na misao moje iznutra i spolja ujednačeno lepe Vinke dodala izmenu ''nekada'' sa ''uvek''. Tako mi danas miriše sve kuda koračam. Mali su to koraci, razume se, jer mala sam i ja. I malo sve volim. Sve malo volim. Malo volim sve. Da, po malo, od svega po malo. Malo po malo. Život čine sitnice, momenti, trptaji - dakle male stvari - sve smo to već čuli hiljadu puta. Ali se i dalje srećem s nekim uvelim, odustalim pogledima po basevima, bulevarima i liftovima. Šta je ljudi sa vašim životima? Zašto ga u vašim pogledima nema ni za lek? Gde su vam momenti, što ste ih oterali tako odlučno i zanavek? Kome ste poklonili svoje najlepše sitnice, na koga ste potrošili svoje najduže treptaje? Za kim ste toliko dugo mahali da su ruke umorno ostale da vise pored rebara kao sušene butke na tavanu zaboravljenog vojvođanskog domaćinstva? Šta vam je ukralo iskru iz srca, ako su već oči morale da odmore od sjaja? I zašto osećam kako postavljam retorička pitanja ili ona na koje niko nema tačan odgovor?

Ne znam koji je tačan, ali pada mi na pamet jedan uzrok problema sa tim malim stvarima kojima svi u teoriji znaju obrnuto proporcionalnu gramažu i kalorijsku vrednost a niko da zagrize. Nisu nam svima iste vage. Nije nam svima ''malo'' stvarno malo, stoga ni dovoljno. Meni je stvarno potrebno jako malo. To opet sigurno ima veze s mojim gabaritom. A možda i nema. Ne znam. Možda je to moje ''malo'' nekom stvarno mnogo, i previše. Kao što ''malo'' mnogih s kojima s vremena na vreme podelim šaltere po bankama i sterilnim kancelarijama ja nikad ne bih mogla ni da zamislim kao sopstvene male radosti. Sopstvene male hirove, sopstvena mala iživljavanja, sopstvene male idiotizme - da, ali baš radosti... Ne. Ne znam kako se to dogodilo u sred ovog monetarnog duha u čijem carstvu sam začeta i načeta, ali meni je stvarno promakao sjaj kovanica i novčanica kao neki ideal ili religija. Čak mi je i sama religija promakla. Sijaju mi neke matirane, čak neobrađene stvari, sirove, a verujem samo u - taj sjaj. Oh kakav je to sjaj! Topi sante i greje bez računa. Gura osmeh u kosti i radost u kožu.

Dotaknem teme dece u prolazu. Dotakne me svilenkasta kosa i anatomska visinska kota njene mekoće. Čučnem, pa i kleknem pred malim čupavim uličnim živuljkama, pa mi nekad dozvole i dodir. Slikam izlazak sunca uvek s istog prozora, uvek u istom kadru, a nikad isto. Trošim zvezde kao da su moje i novac kao da nije moj. Pa i nije. On uvek pripada onom koji mu se klanja. Ja se (po)klanjam jutru i večeri. Poklonjenom Danu, po kojem šetam mislima, i Noći, po kojoj mi misli šetaju. Presretnu mi misli neke druge, tuđe, pa malo pričamo, ćutimo, gledamo, žmurimo, igramo, mirujemo i tako do novog (po)klanjanja. Sve drugo je mnogo više za mene, i ne treba mi. Mnogo veliki tereti sa mnogo malo radosti, bez ijedne male, bitne, poklonjene stvari. Mnogo godina sa malo života u njima. Ne, stvarno, ne treba mi to. Treba mi trenutak i mir u njemu, samo to.

Imam to. Svi imamo to. Samo oni koji tome streme traže ga izvan sebe, a oni koji ga u sebi i prepoznaju, traže neka druga goriva. Biti sam sa sobom nije in. Biti dobar sebi nije u trendu. Traži se finansijka dominacija, socijalno umetanje, mentalni haos, i fizička kompatibilnost sa bilbordima i naslovnicama. I nađe se, što je najgore. A ja se, sasvim očekivano, polako gubi i - šta mu drugo ostaje nego da se - izgubi. Izgubila sam jednom kišobran koji mi je Slaja kupio. Jednom mi ga je kupio, jednom sam ga iznela iz kuće, i jednom, kako to već ide, ga i izgubila. Nije do kišobrana, nije čak ni do kiše. Do toga je što Slaja retko sam bira stvari koje poklanja, a ovo je bio jedan od tih retkih slučajeva. I bio je sjajan slučaj. Lepši kišobran nisam imala. Draže se od kiše nisam branila, ni pre, ni posle njega. I kad sam ga izgubila, malko sam se i izgubila. Od tad po kiši šetam gologlava. Prestala sam da se branim. Poklanjam se kiši. Sve drugo ne bi imalo smisla.

****

Naučeni smo da stičemo, zarađujemo, zaslužujemo, zadužujemo i ako toga nema - optužujemo. A to su sve zablude i zatvori, zločini  i kazne, masakri i robije. Sve nam je, što valja i vredi, unapred poklonjeno, i zauvek naklonjeno. Samo se treba pokloniti. I početi. Pa sve je ovo, na kraju krajeva, jedna mala premijera unikatnog scenarija čiji reflektori sijaju jedinstveno i neponovljivo. Posmatrači aplaudiraju ili gađaju pradajzom, a akteri, ako se snađu na daskama i vole besplatni paradajz, na poklon dobijaju hrpu fotografija, uhvaćenih trenutaka koje, po želji, u svakom sledećem trenutku slobodno mogu i smeju nazvati životom. I neće se, tako obasjani, nikada pribojavati poklona pred spuštanje zavese.

zatvoreni prozori

Zimi se žalim kako se svaki pokušaj provetravanja stana završava dodatnim troškom električne energije paljenjem grejalice, leti se žalim kako je svaki pokušaj puštanja svežeg vazduha spolja nemoguć jer svežeg vazduha nema ali ima insekata, krvopija i smrada natrpanih kontejnera. Kako više od ta dva godišnja doba ni ne posedujemo u poslednjih nekoliko godina, domišljati komšiluk, isti onaj koji sadi izmetničke kobasice po spratovima, počeo je sve redovnije, iz sezone u sezonu, da umesto prozora otvara vrata. Ulazna vrata. Primopredaja mirisa je idealna - uz malo komšijskog menija obojenog zaprškom, koju svi jednako pružamo koliko i dobijamo, svi dobijamo bonus fekalnih aroma, kako ljudskog tako i životinjskog porekla. A žalila sam se do nedavno i na to što u velikim stambenim zgradama ljudi koji žive zajedno u stvari ne žive zajedno i ne gaje komšijske odnose. Vraga. Eto mi sad.

Tako se spontano razvio trend otvorenih vrata da je postalo nepodnošljivo, možda upravo zbog te spontanosti. Jednom je neko na petom poželeo promaju  u avgustu, baš u to vreme lift se pokvario, i sledeće što se moglo primetiti su predsoblja koja napadaju čulo vida i mirisa bar dvaput po etaži. Naravno, kad ne radi lift, pa prođeš dosta dok dohvatiš sedmi. A i kad radi, često se bira stepenište, zbog fekalnih sadržaja unutar dizala. 

Nova Otvorena Vrata mi, za razliku od običnih otvorenih vrata, ne smetaju ama nimalo. Čudno je i meni, ali baš im se radujem. Bila mi je frka, kao i svakom bolesniku koji je ponavljao replike iz starih sezona na dnevnoj bazi, al' stisla sam zube, pogledala prvu novu epizodu i - nek' mi hejteri oproste - svidelo mi se. Toliko da sam odgledala i drugu, pa i treću. Četvrtu nestrpljivo čekam. Nek' mi svi oproste, da bih mogla da je odgledam mirne savesti. Novo jeste šok, uvek, čak i kad kupuješ nove pantalone šokiraš se i navikavaš neko vreme na to da nisu iste kao prošle nove, da ne kažem stare. Pa ih ipak kupiš. Trebaju ti, u najboljem slučaju. Meni je trebao neki malo smeliji humor umotan u prošireni rečnik srpskog jezika, i baš su Vrata naišla u pravom trenutku. Otvoreni su mi i prozori, jer se nešto novo dešava za ovo doba godine - duva i nije pretoplo - baš kao kod Vrata. Taman mi je. Skoro bih mogla da poverujem da je proleće. Skoro da mi je svejedno što neki teritorijalno bliski sunarodnici i dalje radije drže zatvorene prozore i ne razumeju otvorena vrata.

Počela je i sezona klima uređaja po prevoznim sredstvima. Tu se isto praktikuju zatvoreni prozori. U automobilima će biti aktuelna do kasne jeseni, ako bude bilo jeseni. Po drugim prevoznim sredstvima, prvenstveno kolektivnim, prestaće da rade baš onda kad prvi put golišava teta ispred karte Srbije saopšti naciji da je 39,9 stepeni celzijusa u hladu. I nikad nam, u sledećih nekoliko meseci, neće reći da ima preko 40. Ne ide uz našu radnu krv da ključa i odmara. Biznismeni će padati u nesvest pri ulasku i izlasku iz ohlađenih limuzina, a ja ću padati u nesvest gledajući ih. Fer plej. Padanje u nesvest čim se otvore vrata.

sezonska/tekuća pitanja

Da li na svetu ima dovoljno svetla?
Koliko jaja je masakrirano za praznike?
Čija jaja su ostala čitava?
Koliko doktora spušta holesterol najmilijima?
Zašto je C2H5OH u krvi loš a kilo jagnjetine valja?
Kako otvoren um nailazi na zid a stegnuto srce prolazi?
Koliko puta odlušaš neku stvar pre nego što ti se zgadi?
Kako nedeljom koja bude i Uskrs dočekati zeleno na semaforu?
Gde je mesto stvarnosti u samostojećem umu?
Kuda kaplje kiša kafe koja mi bistri misli?
Kako kažeš ono što znaš da ne vredi reći?
Koliko košta jedna dobra iluzija?
Zašto više nema proleća?
Zbog čega i popunjena radna mesta izgledaju prazno?
Koliko ima kilometara do smisla?
Gde su nestali vrapci iz Beograda?
Gde su nestali ljudi iz Beograda?
Gde je nestao čovek sa planete?
Koliko turneja haosa smo odgledali?
Kad se završava pokretni cirkus?
Kad počinje doba Vodolije?
Koliko oružja sam poslala deci podmirenim računom za krov nad glavom?
Gde je kuća?
Gde je dom?
Ko misli o ćelijskoj deobi dok sviće?
Otkud trule jagode na trpezi?
Zašto su komarci odjednom veći od pčela?
Gde se san živi a java spava?
Kuda ideš ako pratiš?
Je li slušanje tišine jedino pravo slušanje?
Zašto je autobiografija veća od trenutka?
Kada su prestali albumi sa slikama?
Kome je jutros zafalio dodir?
Ko je jutros želeo biti sam?
Koliko auspuha se jutros istovremeno zakašljalo?
Koliko misli imam jutros na računu?
Koliko ću podići?
Koliko mi treba?
Koliko mi je ostalo?

ne-hvala

Nedelja popodne. Vreme mami napolje. Deca na sve strane. Mnogo dece. Nose Adidas patike i jedu kokice. Mame i tetke ih vuku za kapuljače. Klinac na kasi plače nezadovoljan iznenađenjem kinder jajeta. Majka mu kaže da je završio sa jajima za svagda. Nemoj mama molim te, trebaće mu. Meni je trebalo mnogo kinder jaja devedesetih da bih shvatila da to ipak nisu jaja koja život znače. Ali odigrala su ulogu prihvatanja jaja kao značajne životne stavke. Neki jedu jaja za doručak. Ja ne mogu, teška su mi. Ne mogu ni za večeru. Ostaje mi Uskrs, a ni to ne mogu. Tad mi je možda najteže da svarim ta jaja. Gadna su mi kao muvina.  ''Hvala Bogu'' na tome.

Gledam ogromnu muvu kako uzaludno lupa o staklo. Prozor je otvoren, ona je s pogrešne strane krila. Posle par minuta posustaje. Sleće na dasku. Ponovo uzleće. Ponovo udara o staklo. Ne mogu da gledam, izlazim iz sobe. Mama je oprala prozore. A i da nije, muvi se uvek čini da tu nema stakla. Razmišljam kako li mi izgledamo nekom džinovskom oku. Tumaramo i lupamo glavom o zidove, stakla i misli. Padamo. Ustajemo, sve ispočetka. Onesvešćujemo se. Budimo se. Sve ispočetka, po ko zna koji put.  ''Hvala Bogu'' na tome.

Uradi (se) sam. Nekoga radi da zna da pokušava, da ustaje i ne odustaje. Nekoga radi da zna da neće uspeti pa ne bi bez veze ni da pokušava. Zna da neće uspeti. Z N A. Znanje je relativno, i u ovom slučaju, pogubno. Ne vodi nikud, samo zakopava dublje tu gde jesi. Ili je to samo zabluda o znanju. Am koji ti prikače kad si sitno dete i raduješ se kojekakvim jajima. Ako dovoljno porasteš, nabaviš prava jaja, am ti omali, pa baciš oko preko njega i vidiš da ipak ne znaš. Neznanje je onda blago. Onaj koga radi pokušavanje jednom će i uspeti, ako već nije, da skine amove i raspojasa ramove.  ''Hvala Bogu'' na tome.

Gledam kožni ram za sliku. Košta k'o svetog Petra kajgana. Koža i krzno nisu ok. Ako su životinjski, nisu ok, mada jesu udobni. Zašto nam naša koža nije udobna, pitam se. Imamo svoju kožu, i to toliko nje, a oblačimo tuđu. Odranu. Presovanu. Skrojenu. Tripujemo da je naš broj. Krzno povezujemo sa zimom. Ako nismo na tv-u. Onda ga povezujemo s tv-om. Šubara i vratna lisica u sred aprila. Ne razumem.  ''Hvala Bogu'' na tome.

Marko priča o prodavnici pri crkvi na kojoj je umalo radio i zaradio. Ništa mi se tu ne sviđa. Crkva već jeste prodavnica, super prodavnica, šta će im duplikat. Kačavenda razrešen dužnosti. Sad može slobodno da se trti, skida i snima. Možda proda snimak u prodavnici pri crkvi. Odeljak ''Delikates Istorija'', na sezonskom sniženju pred izlazak novog snimka. Iz dvora se seli u manastir. Nije se preselio, seli se. To traje. Ima tu posla. Otvoriće još jedan račun u banci. Izabraće tablice za novi džip. BG 666 NO, da zagolica maštu. Pa ''Bogu fala''.

Na kombiju nalepnica ''24.septembar Užice''. Ispod, nagađam ključem, bezuspešno izgrebano ''YUGOSLAVIA''. I lepak i štampa drže posle toliko godina, metaka i kilometara. Meni se skinula boja sa ogrlice, posle 5 dana. Bižuterija, naravno. U snu me guši ovo tanko zlato oko vrata. Omalilo mi je. Umrsilo se u kosu. Menjam je za zrak zlata preko svežeg aprilskog jutra. Budim se.  ''Hvala Bogu'' na tome.

Na Pančevcu lančani. Sat vremena u Ruzveltovoj. Na banderi neko ''ustupa grobno mesto''. Nagađam da nema duplikat. Ode nekretnina. Ili ima vezu za neku bolju lokaciju, aleju velikana možda. Stižem kući. Opet govna na trećem. ''Fekalna zgrada'', reče Tanja. Mrzi me sa slikam. A i brine me ako mi neko mazne telefon, šta će pomisliti - puna mi memorija mačaka i govana.

Opet je odrastao čovek rekao ''buranija'' i ''šangarepa''. Ne znam kako je to uspeo. Možda ne voli povrće. Kaži da ne voliš povrće i biće odobreno, čak i cenjeno. Kaži da ne voliš meso i etiketiran si kao čudak koji ne jede ništa. Nemam ništa protiv da jedemo različite stvari, samo da ne jedemo govna. Neki su izbacili hleb a ubacili govna. Nisam probala ali počinjem da razumem, ipak ih, za razliku od hleba, možeš naći u bilo koje doba dana. Na stalnoj akciji, širokog izbora. Pristupačno, ekonomično i uvek sveže.  ''Hvala Bogu'' na tome.

Roditelji vanbračne dece spavaju u vanbračnom krevetu. Zato se i vole duže nego oni u bračnoj varijanti. ''U zlatni okov je prstić pao'', i pada li pada. Sudbonosno 'NE' mi se vrti po umu. Nauči da kažeš 'ne' i naučio si da poštuješ - i sebe i onog kome bi rekao 'da' koje ne misliš ali nisi navikao da kažeš što misliš. Ne. Potcenjena kombinacija slova. Podsetnik: izguglati sve o 'ne'.

Guglaš, guglaš i - oguglaš. Gugl je nova Biblija. ''Hvala Bogu'' na tome. 

more is less

Samo što sam opisala predliftovske slike u prethodnom tekstu, zateknem sličan prizor i na našem spratu. Mislili smo da je nemoguće, naročito onom ko žuri da isprazni debelo crevo po teracu, da uopšte stigne do tolikih visina a da usput ne napuni sopstvene gaće, da smo zaštićeni i pošteđeni ali ipak ne. Ipak nismo dovoljno visoko. I ipak nema toliko gladnih koliko se priča, bar sudeći po količini tvari sa slike koju srećem svuda. Ili ona sreće mene. 

Sad se ja kao pretvaram da ovo nije neki pseći ili mačiji izmet, a svi vidimo da jeste jer na slici fali ono što obično fali u javnim toaletima. Toalet papir, tako je. Kuce i mace se ne brišu, pretvaraju se da zakopavaju i to je sve. Ovde je situacija bila idealna za pretvaranje da si nešto zakopao jer teraco ne mrda bez malja. A kako li ljubimci mrdaju po spratovima i ostavljaju ovakve poklončiće bez reakcije vlasnika to već ne znam. Sumnjam da se neki avlijaner dočepao baš 7. sprata da bi obavio nuždu. Mada... Ništa nije nemoguće, možda je čitao prethodni tekst pa skoknuo da se našali. Pseća posla.

Ne mogu da ne primetim da je neko ugazio u ovaj pseći posao. Utešno je samo to što verovatno i sam nije išao na posao jer je prizor svež a ovekovečen u nedelju ujutru. To je možda naivno od mene, naravno da se radi i nedeljom, ali uzećemo da je ovo baš bio đon nekog ko ne radi nedeljom. Ili ko ne radi uopšte, to je čak izglednije. Čim radiš, radno vreme postaje sve vreme. Nedelja nije izuzetak.

Ja sam rođena jedne nedelje, oko 10.30h. Možda mi je zato Nedelja najdraža, draža čak i od sestre Subote, koju svi vole jer je prvi neradni dan od svih radnih dana. U školi su mi nedelje bile grozne, jer su značile da mi se opet nagomilalo šest hiljada lekcija koje ću opet ostaviti za sledeću Nedelju. I uvek sam tu sledeću, velikim slovom pisanu Nedelju gledala kao spas, volela je i odvajala od drugih, malim slovom započetih nedeljica. I nikada ja te lekcije nisam baš u tu Nedelju gutala kao suncokret, a uvek sam se radovala novoj Nedelji. Možda baš zato. Koliko god da sam planirala, nijednu Nedelju nisam uprljala kampanjskim poslovima.

Kampanjac sam, možda i više nego što sam bilo koje drugo uvredljivo obeležje koje ti dodeljuju kad si mali pa sebe nazoveš i belcem, srbinom, pravoslavcem, i ostalim umobolnim bar kodovima. Volela sam da učim uživo, dok mi neko nastavno biće pokušava preneti to iskrojeno gradivo. Ako već moram da ga izdeklamujem za 14 do 30 dana, daj da počnem sad da ga kapiram. Naravno, neke stvari su tražile kapiranje, druge su tražile apsolutno i nezamenljivo nekapiranje. E podnaslove i slike baš tih predmeta koje je dostojanstvenije nekome servirati levkom ili čipom sam uglavnom i gomilala. Tako da razumem ove izmetne izlete po zgradi. Gomilala sam i ja sranja. Dobra stvar je što sranje samo od sebe vremenom iščezne, samo je važno da ga dosledno ignorišeš. Koliko god je moguće. Što više sranja nagomilaš, teret je veći, ali brže se raspada. Nešto kao sladoled. Kad kupiš neku pikolo verziju štediš ga, jer verovatno ni nemaš za više, ližeš polako i zna da traje i po deset minuta. A veliki smažeš za 4,2. Jer si bahat i jer ti se može. A to valja, tako čujem. Malo te zaboli stomak, ali ni to ne traje jer gajimo generacije ljudi koji imaju stomak za sve. Dakle, što veće sranje to bolje! More IS new less! Malo sranje ceniš, što je bez veze, i malo sranje je zeznuto, njega ne shvatiš za ozbiljno i cap - zgaziš u njega! 

Ej.

A ja čak volim sladoled. Jako. Kao Kleptona. I opet se pretvaram da razumem kako je moguće da kad se toliko pretrpaš sranjima vremenom prestaješ i da ih primećuješ. Primetiš samo očigledna sranja, kao ova po spratovima. Ili kao ovaj deo s električnom gitarom i kišom, po spotovima.

''Only Clapton can Play an Electric Guitar under the rain without getting electrocuted...After all he is God.''

komentar sa YouTube-a

Pošteno.

less is more

 l

U našoj maloj desetospratnici ko ne ide liftom ima šta i da vidi. Pre nekoliko dana ispred lifta na četvrtom spratu neko je zaboravio da ponese sadržaj svojih creva i papir kojim je kompletirao ritual nakon što ga je obavio tu, ispred lifta na četvrtom. Posle dva dana shvatila sam da je deo sadržaja pažljivo posađen i na treći sprat, ispred lifta. Tad sam počela da sumnjam da ga je zaboravio. Umesto jednog velikog prizora dobili smo, na skupu stanara cenim, dve strateški raspoređene manje humke nečijeg olakšanja. Šaljive komšije demonstriraju svest o zastupljenosti fekalija u našoj svakodnevici možda? Ili demonstriraju veštinu obavljanja nužde po onim mestima na kojima bi, u najmanju ruku, svakom normalnom uzgrađenom čoveku bilo toliko neprijatno da ne bi ni mogao da izvede čin do kraja?  Razumem. Podeli sreću na dva ili više delova - tako će i više i duže svi moći uživati u njoj. Pažljivo podeli. Demonstriraj, sve što se može demonstrirati.

Pažljivo raspoređivanje digestivnog otpada demonstririala je i bulevarska ptica baš tih dana, baš na mojoj glavi. Lepo je bupnulo, mislila sam da je žir ili teniska loptica, ali nije bilo ništa od toga. Bila je prava ''sreća'', za razliku od dvoetažnih izmeta, zato ipak nisam pošizela. Sreća prati hrabre i posrane. Ako sam ikad i sumnjala da sam ovo prvo, ovo drugo sam sasvim sigurno bila barem nekoliko minuta. I nije mi bio prvi put.

The first shit is the deepest. 

I would have given you all of my heart
but there's someone who's torn it apart
and she's taking almost all that I've got
but if you want, I'll try to love again
baby I'll try to love again but I know

The first cut is the deepest, baby I know
The first cut is the deepest
'cause when it comes to being lucky she's cursed
when it comes to lovin' me she's worst
but when it comes to being loved she's first
that's how I know

The first cut is the deepest, baby I know
The first cut is the deepest

I still want you by my side
just to help me dry the tears that I've cried
cause I'm sure gonna give you a try
and if you want, I'll try to love again
but baby, I'll try to love again, but I know

The first cut is the deepest, baby I know
The first cut is the deepest

'Cause when it comes to being lucky she's cursed
when it comes to lovin' me she's worst
but when it comes to being loved she's first
that's how I know

The first cut is the deepest, baby I know
The first cut is the deepest

Razmišljala sam o ukupnoj količini izmeta koji je završio na i u mojoj od tla najudaljenijoj tački tela. Dok stojim, naravno. Ne žalim se što me tako ''udari'' s vremena na vreme (nekako s proljeća), ali je neverovatno koje su tu gramaže u igri, svaki put. Kao da je moja tintara opšteprihvaćena meta br.1 za istovar shita, i kao da su svi kenjatori u istom treningu, ''kad je spaziš, samo rokaj!''. A baš imam malu glavu, na tatu, i uopšte mi nije jasno kako je uspela da bude prepoznata kao ultimativna platforma za sletanje sranjeptera i govnoplova. Svaki put nekako ispadne da imam vlažne maramice za prvu pomoć, iako ih ne nosim stalno. Je l' to ta sreća? Ili je sreća što se generalno redovno kupam, spolja i iznutra, pa uspevam da sperem septički smrad sa sebe pre nego što se primi? 

Ja bih opet o količini. Ne izbija mi to iz (sa) glave. Svi seremo, s tim nemam problem. Svi jedemo, pa je to i normalno. O vezi prehrane sa onim što je nekad bila hrana, odnosno o vezi pre-hrane sa po-hranom i lošim rezultatima kad po-hranu ubacimo u pre-hranu sam već malo serendala. Sad me zanima kako onaj koji sere zna kad treba da stane, posebno ako sere redovno i po nekom? Ko tu postavlja granice? Otkud ptici toliko izmeta? Nije se valjda čuvala samo za mene još od prošlog proleća, kad mi je isto delovalo kao da je baš tog dana popila ricinus i dulkolaks za doručak a baš mene onda bogato častila u vreme ručka? 

Zašto toliko sranja?

Malo sranja je dobra terapija, dobar podsetnik da treba ceniti sve što sranja nisu, i to prihvatam i praktikujem. Ali gomila sranja je, kad se tako učesti i gusto distribuira, nemoguće uporediti sa nesranjima jer ih ni nema i onda sranja više ničemu ne služe.

Less (shit) is more shit, ako smem da primetim. Ludwig Mies van der Rohe je otac poznate poštapalice o velikosti manjeg, ali je otac i nekih drugih misli, o materijalima recimo.

''Each material has its specific characteristics which we must understand if we want to use it... This is no less true of steel and concrete [than of wood, brick, and stone].'' And shit, dodajem. ''We must remember that everything depends on how we use a material, not on the material itself... New Materials are not necessarily superior. Each material is only what we make of it... We must be as familiar with the functions of our buildings as with our materials. We must learn what a building can be, what it should be, and also what it must not be... And just as we acquaint ourselves with materials, just as we must understand functions, so we must become familiar with the psychological and spiritual factors of our day. No cultural activity is possible otherwise; for we are dependent on the spirit of our time."

Each material is only what we make of it. Dakle, ako upotrebim sranje na koje naletim, napraviću sranje. Što je samo po sebi sranje jer bi baš bilo dobro i u duhu ekološkog pomodarstva sagraditi kuću od sranja. Reciklirajmo sranja, pa njih bar ima toliko i nikad neće nestati! Ako već plivamo u fekalijama - zašto da bežimo - prihvatimo ih i iskoristimo u najbolju moguću svrhu - izgradnju. Koliko treba prosečnom govancetu da pobeli i prestane da draži čulo mirisa? Kako se vezuje? Koja mu je termoizolativna vrednost? Kakav je s kišom? Uf, pogrešno pitanje... Vlaga ga uništava. Spralo bi se kao blato s rotkvice, jednim mlazom, i tu bi završio karijeru. Eto, propade mi revolucionarni plan za opstanak čovečanstva na Zemlji. A bio je baš održiv, u teoriji. No ništa od toga... Shit remains just that. Shit. We must learn what a building can be, what it should be, and also what it must not be... Pa, ipak ne bi smela da bude sranje.

Izgradnja i sve ostale gradnje su plodno tle za preterivanje, naročito u sranju. Less is more recimo važi i za u predelu grudi obdarene ženke. Nemam ništa protiv, ovo je više usmereno na one koje nadograđuju svoje telo raznim sranjima pa preteraju. To što je meni preterivanje i nebuloza uopšte trpati strana tela u domaće je već moj samoljubivi eko-trip, ili samo-trip, ali kad već postoji takva ceremonija ''ulepšavanja'', zašto dimenzionisati te dve lopte tako da ispadnu duplo gabaritnije od one lopte na ramenima, za koju još nisu smislili tehnologiju pumpanja kapaciteta ali sam sigurna da rade i na tome? Zašto  umesto glave koja, barem u kotama uvek vuče na gore, u prvi, i neretko jedini plan gurati nešto što te vuče na dole? Mislim, kičma, opterećenje i to. A i sve drugo što vam je palo na pamet. Pa onda, zlu ne trebalo, ustreba ti da potrčiš. Ju naopako. I kako li izgleda spavanje na leđima ili vezivanje pertli? Nije ni spavanje na stomaku mačiji kašalj, pretpostavljam. Kako se uopšte spava s tim dodacima? Ima neki klip, reklama, za neki podupirač koji se metne između gornje i donje lopte, kad si oslonjen na bok. Poput dizalice za auto. Svaka čast na ideji. Takve mušterije posle svega možeš samo da voziš... Nek' je sa srećom, da pocepaš i drugu da kupiš!

***

Less IS more. Zato sam skuvala pola velike šolje kafe jutros. Drugu polovinu ću skuvati kasnije, ili, ako bude sreće, a biće je s obzirom na ptičji rad o mojoj glavi, skuvaće mi je neko. I dobiće bakšiš za to, a ja ću sedeti u bašti i truditi se da ne marim što mi ptice rade o glavi. Ako mi se ne bude pila kafa, tražiću da mi preporuči nešto. Samo da ne bude neko sranje. Toga se uvek pribojavam u ugostiteljstvu kad prvi put naručujem. Specijalitet (svake srpske) kuće - sranje na sto (pedesetšesthiljadatristadevedesetosam) načina. Sa takvim menijem, ko može biti gladan?

Hana jutros nije bila gladna, nekako je preteklo zaliha od protekle sedmice da smo razbili tradiciju nedeljne histerije za doručkom. Nisam ni ja gladna, samo sam žedna, koječega, ali to je za neku drugu priliku. Za ovu priliku, dodajem malu priču o mačoru koji je iskočio kroz terasu a to nikad ne radi. Sreća, lociran je na vreme, ispod oluka u pozi ''noj''. Ako ne vidim ja vas, ne vidite ni vi mene. Skroz gospodski. Pošto je neposredno pre iskakanja rovario po kutijama s alatom i šrafovima i oborio ih, Tanja ima teoriju da je on jednostavno morao da popravi nešto, i pošto nije našao odgovarajući šraf, morao je da uzme stvar u svoje šape i ode u kupovinu. Stigao je samo do oluka verovatno skandalizujući se nad količinom sranja koja se dešavaju na toj neprijateljskoj teriroriji koji Ljudi zovu ''napolje''. Kakvo crno polje, sve beton. Nigde da kakiš k'o Mačka. A mačke kake gracizno i isključivo na čistoj podlozi, a i kad ne kake uvek imaju neki important cat-shit to do. Mačke shvataju sranje onako kako sranju dolikuje. S poštovanjem prema odvajanju od istog i rezervom prema sranju koje nije njihovo lično.

prosek sa 5 zvezdica

I ne samo da je ilegalno, nego je i ružno. Zašto dobro mešamo s moralom kome u bazu trpamo zakon? Zašto je budala onaj ko vrati nađeni novčanik a nije budala onaj koji trči da otkuca kartu privatnoj firmi nadograđenoj na javni gradski prevoz? Zato što prvog nema ko da uhvati ako ne postupi 'ispravno'? Ma obojica su budale. Pardon, sva trojica. Taj koji je izgubio novčanik je najveća budala. Ko još nosi pare u novčaniku?

Triput su me pelješili po prevozima. Svaki put je najvredniji od izgubljenog bio - novčanik. I jednom je vredela jedna trzalica. Osim toga, gomila fiskalnih računa čuvanih za neko kasnije odlaganje žvaka u pepeljare, poneka vizitka i dokumenta. Nakon drugog džeparenja nisam ih vadila pola godine. Bilo mi je muka da pomislim na MUP i na to kako mi ta dokumenta ionako nikad niko ne traži a ja svako malo plaćam takse i čekam u redovima da ih dobijem. Na kraju sam ih izvadila da bih podigla stipendiju. I onda su me treći put opljačkali. U tramvaju, na liniji 6, između Orašca i Lipovog Lada. Mogla sam i pešaka ali žurila sam da se nađem sa Slajom da mi isfinansira ostatak dana jer sam sav novac spiskala desetak minuta ranije na poklon bratu. Neka maketa aviona, ako se dobro sećam. 

Sad se nešto mislim da sam već kuckala o ovome, al' nema veze, nikad nisam ponavljala razred ili godinu pa mogu sad. Više ne jurim proseke, tako su... prosečni.

Dakle, treća sreća lopova u epizodi ''Ana protiv TraMzicije'' je bila i poslednja - i sreća i epizoda. Nastavila sam herojski da se vozim GSP-om noseći novčanik pun računa, vizitki i dokumenata, samo bez trzalica, a novčanike više ne plaćam više od sume novca kojim nameravam da ga ''napunim''. I od tad, da čuknem vo drvo, imam i novčanik i do 2.000,00 dinara u njemu. I nema trzalica.

Trglo me je nešto drugo, al' ko mi je kriv kad i dalje čitam novine i slušam radio. Bostonska čajanka dobila konkurenciju. Šteta, a baš je viktorijanski fantastično odjekivala po učionicama još od 1773. Kako bre ti Gringosi nemaju sluha za  mitologiju, tuga jedna. I to malo istorije što su sklepali baciće u zasenu. Sad će svi da zaborave čajanku i samo će se prepričavati maraton. Filmski maraton. Tema: kontra-terorizam ili čovek je čoveku vuk.

Slušam vesti. Pominju se neke amputacije i neko dete. Nadam se da se šale ako misle da će nas fascinirati nečim toliko puta već viđenim. I ko još može kupiti, posle onog 11. septembra i svih 3800 dokaza da se radilo o amaterskoj režiji, da su za svega nekoliko godina toliko napredovali u kinematografiji da ovog puta treba da im poverujemo? Kad više puta vičeš ''vuk!'' a nigde vuka osim tebe... Sori. No sympathy for the devil. Vaša filmska industrija jeste bogata i napucana, hiper-produktivna i mas(ov)na - ali filmovi su vam stvarno teško sranje. Takvo sranje da bi  trebalo izmisliti novo slovo alfabeta za klasu u kojoj bi mogli da počivaju. Negde ste na -3800 zvezdica, na filmsko-kritičarskoj skali. Pravo je čudo da vam još nismo oduzeli kamere i klape. 

Sad će od 5 ljudi koji ovo čitaju četvoro razumeti a jedan (obično slučajni prolaznik kome ne znam šta je ovo trebalo) će me naći na nekoj društvenoj mreži i pokušati da utvrdi da li sam stvarno toliko skrenula da mi nije žao nevinih ljudi stradalih u bombaškom napadu. Da skratim proces - jeste, žao mi je. Žao mi je svih stradalih ljudi ikada. Žao mi je i konja. I cveća. I zgrada. I još mi je žalije nas koji ostajemo da gledamo sve te nove grobove i nove robove koji se kote nakon svake nove-stare robovlasničke Akcije. Žao mi je. Nisam ja poubijala te ljude. Žrtvovani su zbog neke nove nafte ili oružja, u najboljem slučaju. Izrežiran im je trenutak smrti, samo nisu stigli da srede kaskadere i veštačku krv. Bio bi neopravdan trošak. Žao mi je. Nažalost, ta žal nije dovoljna da izbriše suze sa lica dece i roditelja stradalih, isto kao što nije ni trka u Kralja Petra u jebenom Beogradu pod parolom "Bostone, s tobom smo". Da li su prolaznici kroz Kralja Petra danas veći ljudi od mene, moralniji, iskreniji možda (?!) u svojoj tuzi i empatiji?? Dakako.

Ja imam alergijsku astmu, a proleće je. Ne smem da trčim. To je moj izgovor za danas što odbijam da učestvujem u još jednom remek-delu sedme umetnosti kao honorarni statista. I to trčeći, eej! Neću više da trčim da budem statista. Ovo je ipak moj život, koji pletem sa još nekim životima do kojih mi je stalo, i neću da mi ga štrika neki propali režiser(onja). Ili još gore, da ga para. 

A sve zbog para... Doživeli smo da pare pričaju priče, umesto da to čine ljudi.

Koliko vredi jedna dobra priča? A dve? A nekoliko decenija priča? Pa, to je valjda, život, ne? Od čega se sastoji život ako ne od priča? Od čega mu zavisi kvalitet? Ako ga živimo pričajući tužne priče ostaje mu samo da bude tužan. Važi li isto za lepe priče? Šta su lepe priče? Dobre priče? Dakle, vredne? One koje rado pamtimo i kojima se smejemo? Mogu biti, uverena sam, i one zbog kojih plačemo. Od smeha, naravno. Često plačem, ali najčešće u kombinaciji sa grčenjem smehovnih mišića. Zašto vi plačete? Pitam onako, da vidim u koju kutiju ste zapali i koliko smo smehovnih godina udaljeni. Meni je sve ovo smešno. Ne dovoljno da se smejem, ali dovoljno da shvatim da sam još neraspoređena. Po kutijama, razume se. Priče se čuvaju po kutijama, iz nepoznatog razloga. Fotografije, filmovi, knjige, ploče... Sve po kutijama. Ako su vredne prepričavanja, ponekad budu puštene napolje ali to su jednodnevni izleti u obrazovnom sistemu koji nas ''uči'' da ne treba stvarati svoje priče i sklapati svoj život, nego upijati tuđe, kojeg god kvaliteta, i ukalupljivati se u njihove kutije. Sa debelim slojem selotejpa, da slučajno ne pomislimo da je moguće biti van njih. Cena jednog života strpanog u kutiju je mala, zato i jeste tu gde jeste. Vrednost mu je, s druge strane, mnogo veća, s tendencijom da skoči iskakanjem iz kutije. Ne ljutite se Veliki Amerežiseri - pa vi ste to izmislili! Jack from the box strikes back. Sa ogromnim ludačkim cerom preko lica. Kutija će biti, ali ne doveka. Niste razmišljali da svaka materijalna manifestacija ludila ima svoje ograničenje. Kutije su praktične - ali imaju određenu zapreminu preko koje ne može ni jedna Magična zabluda. Prenatrpali ste kutije i poklopci su prestali da dihtuju. Nazire se tračak svetlosti. Neko bi da pregleda stare fotke. Tu će videti da je ovo sve već video. I onda ste gotovi.