hiber nacija

Posh je loš. U fazi sam vrlo ozbiljno beskompromisnog neodobravanja svega što imamo, i time se hvalimo i kroz to predstavljamo. Svega materijalnog, naravno. Svi materijalno dobro upakovani primerci naše male srbijaste zajebnice nekako uspevaju da mentalno održavaju stanje hibernacije koje počinje ozbiljno da utiče na ostatak, polu-budni ostatak, i onaj previše budni ostatak nacije. I što je najgore, fotografišu se tako uspavani. Ne žmure na fotkama - tu su uigrani i iskusni - ali zapravo spavaju. Sanjaju nas kako ih fotografišemo, za dž.

****

Neke zgrade sanjam već treću noć zaredom. Ne mogu da ih identifikujem jer su potpuno lišene obeležja, likovno, teritorijalno, socijalno... Lažem, socijalno stanovanje je u pitanju, dakle, ovozemaljsko i stambeno, i nisu nešto visoke, i to je sve. A da, i noć je dok su mi u kadru, noć i drveće. Mnogo drveća. Tako da se guraju neka svetlašca kroz prozore i krošnje. Samo uleti ta ista slika u sred nekog potpuno nevezanog REM dešavanja, i onda nestane. Probudim se i opet za trenutak vidim isti prizor, i po sad već pravilu, zaboravim ostatak sna - ostanu samo zgrade i svetla.

Ne žalim se, jer je ceo proces propraćen nekim dobrim osećajem. Toplim, tihim, nežnim osećajem sigurnosti i večnosti. Kao da su oduvek tu i oduvek se znamo i zauvek ćemo biti tu i one i ja. Mislim, haos jedan. Ne znam odakle mi, to me grozno nervira. Mislim da sam ih pokupila negde, u ''stvarnosti'', ali nisam ih bila svesna tad kad sam ih kupila. Sad mi se vraćaju niotkuda i baš me zanima šta hoće od mene. Da se setim gde smo se sreli? Pojma nemam. Kad smo se sreli? Tek to ne znam. Zašto smo se sreli? Pada mi na pamet samo to da sam možda htela, iz nepoznatog razloga u neobaveznom prolazu da ih fotografišem, ali cenim, pošto je u snu mračno, da je i na javi bilo tako pa sam ih moždano uslikala za svaki slučaj. Nijedna memorija nije kao ova organska. Ni po kapacitetu ni po trajnosti. Ni po gluposti.

Svaki put kad se negde pojavi fotoaparat, na nekom okupljanju, sa povodom ili bez njega, ako uzmeš da pregledaš fotke naićićeš na svega 10-17% smislenih, koje vredi pogledati i sutradan. Pa možda i za 5 godina. Ovo ostalo je prosto da se zapitaš šta je ljudima/fotografu-u-datoj-situaciji stvarno bitno i zanimljivo kad su u stanju da uporno pokušavaju da ovekoveče nešto što bi se i samo stidelo da je svesno šta mu se dešava. Mislim, ajde i poziranje i sve, postali smo jedni drugima pokretna ogledala kad nema pravog u blizini, što je strašno ali je bar fenomen - ali šta aman znači fotografija nečije šanerske torbe, s nekim čovekolikim facama pored, ali vidno u fokusu? 

Opet odoh u te vode.

Ok, nazad na memoriju. Juče sam prvi put od kako sam napravila najveću grešku u životu i kupila mobilni telefon androidskog softvera, odlučila da mu olakšam pametovanje prebacivanjem fotografija snimljenih kamerom. Jer one, jelte, najviše prostora zauzimaju, naročito ako ih ima preko dve hiljade. Prikačim ga za računar, otvorim folder i shvatim. Posedovanje kamere na telefonu je najgore što se moglo desiti, i telefonu i kameri. Dvadeset gotovo istih fotografija, sa neznatnim razlikama, čuče tu od novembra prošle godine. Trideset sličnih, jedna za drugom, od decembra. Četrdeset i kusur od januara, i tako do juče, do nekog maja 2013. U redu, i ja sam loša što nisam na vreme sve to prebacivala ili brisala, ali u odbranu mogu samo reći - ponela me memorija. Velika. Toliko velika da je primila u sebe sve same reprize i klonove jednih te istih informacija. Bez selekcije, bez kritike, bez smisla.

I tako me sad intrigiraju te snevane zgrade, jer mi sve liči na neki androidni prekapacitetni hir mojih moždanih čelija, a opet mnogo mi se smeje stomak kad mi se jave. Možda su pretekle iz nekog prošlog življenja? Prošlog sanjanja i prošlih svetala? Možda me podsećaju na osećaj za kojim treba da jurim? Možda su krošnje u stvari bitne?

...

Ne znam. 

Odoh na posao. Za danas su najavili 30 stepeni. Ja najavljujem neko terasno ili rečno življenje uz sjaj dobrih ljudi i krošnje umršene kose, jer uz svu dobru volju meteorologa napolju đuska omanji tornado. Možda napravim neku dobru fotografiju. A možda ipak i ne. Mi smo hipernacija. Mi sve hiper mislimo i živimo. Mi ćemo preživeti ovu hibernaciju smisla i biće nam super. 

Dobro jutro.