Ponekad je najteže uraditi nešto lako i
najkomplikovanije shvatiti nešto jednostavno.
Precenio sam život, kao što precenjujem sve i svakog.
I neki misle da se nepotrebno rasipam
plaćajući prevelike cene na sve strane.
Ali ne radim to samo zato što
sam veliki trošadžija... ne uvek.
Ljude katkad precenjujem i zato što me
je sramota da imam posla samo sa jeftinima...
"Šta da obučem?" pitala me.
Bio je maj kad smo prvi put izašli, jedan maj koji ću kao i sve dane, mesece i godine u ovom životi pamtiti po njoj...
"Obuci bele sokne, milo moje, ali sa jednom crvenom prugom da sve ribe vide dokle si ti otprilike!"
Kažem, bio je maj i sve se zelenelo. A onda odjednom, shvatio sam da vreme ne prolazi, prolaze samo svetla, semafori, imena gradova...
najkomplikovanije shvatiti nešto jednostavno.
Precenio sam život, kao što precenjujem sve i svakog.
I neki misle da se nepotrebno rasipam
plaćajući prevelike cene na sve strane.
Ali ne radim to samo zato što
sam veliki trošadžija... ne uvek.
Ljude katkad precenjujem i zato što me
je sramota da imam posla samo sa jeftinima...
****
"Šta da obučem?" pitala me.
Bio je maj kad smo prvi put izašli, jedan maj koji ću kao i sve dane, mesece i godine u ovom životi pamtiti po njoj...
"Obuci bele sokne, milo moje, ali sa jednom crvenom prugom da sve ribe vide dokle si ti otprilike!"
Kažem, bio je maj i sve se zelenelo. A onda odjednom, shvatio sam da vreme ne prolazi, prolaze samo svetla, semafori, imena gradova...
****
Dakle? Koji broj jastuka nosiš?
Imam jedan koji mi je mali, mislim da će biti taman za tebe...
Taj jastuk je, među nama, u poslednje vrieme bio pun briga,
i pripremajući ga za iznenadnog gosta dobro sam ga protresao, za svaki slučaj.
Znao sam, iz ličnog iskustva, da u njemu ima i odličnih, evergreen snova,
i ponadao sam se da neki od njih neće odoleti lepoj nepoznatoj glavici.
Jer, bilo bi divno da Emilija Kovačev, kad otvori okice sledećeg jutra,
duboko uzdahne, stavi ruku na srce,
i tajno poželi da još poneki put sanjucka u mojoj sobi...
Imam jedan koji mi je mali, mislim da će biti taman za tebe...
Taj jastuk je, među nama, u poslednje vrieme bio pun briga,
i pripremajući ga za iznenadnog gosta dobro sam ga protresao, za svaki slučaj.
Znao sam, iz ličnog iskustva, da u njemu ima i odličnih, evergreen snova,
i ponadao sam se da neki od njih neće odoleti lepoj nepoznatoj glavici.
Jer, bilo bi divno da Emilija Kovačev, kad otvori okice sledećeg jutra,
duboko uzdahne, stavi ruku na srce,
i tajno poželi da još poneki put sanjucka u mojoj sobi...
****
Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pačence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa. Stari joj je bio neka aždaha u miliciji, o, nije vrteo pendrek oko prsta, štaviše, imao je svog šofera ugrađenog u morbidni crveni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali... Pegi Su je za svaki slučaj bila na gospođu mamu. Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na Štrandu u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne tange i osramotio tufnice i volančiće na bikinima raznih kalibara i formata. Priznajem bila je moj tip, genralno, ali bila i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete, zapričane u pesku velike rečne plaže.Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma... Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajući se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobičajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani,šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pričali i pričali... Ona, već u majci, obgrlivši kolena rukama, i on tobož neobavezan sa laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima... Pegava je imala drugaricu ružnu ko san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoči na nju i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu. Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petočlani kvartet nije najbolje rešenje.
Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni " sijamski ", i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija... Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železničarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitačica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smučkama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam čime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno " L " tablice, sav sretan uskočio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni... Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad već davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila " one stvari ". Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu...
Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja... Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko počela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve češće smo, kao slučajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanično saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj...
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...
Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni " sijamski ", i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija... Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železničarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitačica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smučkama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam čime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno " L " tablice, sav sretan uskočio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni... Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad već davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila " one stvari ". Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu...
Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja... Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko počela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve češće smo, kao slučajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanično saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj...
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...
****
Bilo je jasno da ću je izgubiti ako je pronađem...
****
Shvatio sam da neka tajna stanuje na krajnjoj periferiji njenog srca,
ali ja se na toj liniji nikad ne vozim do poslednje stanice, davno sam naučio da je
bolje tako...
ali ja se na toj liniji nikad ne vozim do poslednje stanice, davno sam naučio da je
bolje tako...
****
Ponekad sanjam predele koje nisam video, a odnekud ih znam? Sanjam tiha blagozelena prostranstva bez puteva i ljudi, visije oble i meke kao džinovske mahovine, sanjam ih, kao da letim nad njima, neke polegle bezvrhe bregove koji se graniče sa Nedogledom, i na koje se iz ravnice moraš penjati, a sa planine silaziti do njih?
I ja sam lagan, a silan, nedodirivi Stepski Galeb od kog maleni ne zaziru, a grabljivci se na njega ne usuđuju, dižem se do visina sa kojih odjednom, kao morske trave na dnu, razaznajem makove, paprat, i Žutu (koja probija iz dubine kao pesak), pa onda ponirem do visoke lelujave trave, otirući vetar iz krila, i nastavljam nisko, znajući da letim daleko, a na mom kompasu postoji samo Istok, i sunce me ne može prevariti nikad, čak ni kad mi se nađe za leđima...
Znam, to geni traže Svoje Mesto...
Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali pritom ne vidim bogomolje, simbole, ni šarene pantljike folklora kojima se kite konji Pripadnosti...
Ne...
Uvek vidim samo jednu osamljenu prošlovekovnu krčmu (negde na šavu ravnice sa planinom?), okrečenu belo, sa trščanim krovom natučenim na prozore kao kočijaški šešir, okna tinjaju narandžasto, u toj viziji je večita noć, i verovatno mi se šuma (preteći navaljena na stražnji bedem), zato čini tako crna i neprohodna, kao da se ni po danu niko ne bi usudio u nju?
Obronak je strm, uspravan maltene, jedino se nepresušni tanani dim povremeno usudi da se uzvere uz njega, ali i on posustane daleko od vrha, pa zastane, ukosi, zalomi potpuno levo ili desno pokušavajući da na prevaru bar zaobiđe planinu, no, i tu se očas zaplete u guste stoletne krošnje, i ostane da visi, sušeći se od mesečine, kao ukras na novogodišnjoj jelki...
Čudni drumovi uviru u to Raskršće? Svi kao da vode Nekud, ni za jedan ne bih rekao da stiže Odkuda, možda zato namernici mahom izgledaju kao da odlaze, kao da ih nema koji se vraćaju s puta?
Nema, uostalom, ni putokaza, nikakvih znakova po kojima bih bliže odredio to mesto, znam jedino da je Krčma udaljena od Svega taman toliko da te sumrak uvek tu zadesi, i da sledećeg jutra moraš ustati na prstima, da ne probudiš petlove, jer samo tako možeš dospeti da pre večeri začuješ lavež, i spaziš tornjeve u daljini...
I ja sam lagan, a silan, nedodirivi Stepski Galeb od kog maleni ne zaziru, a grabljivci se na njega ne usuđuju, dižem se do visina sa kojih odjednom, kao morske trave na dnu, razaznajem makove, paprat, i Žutu (koja probija iz dubine kao pesak), pa onda ponirem do visoke lelujave trave, otirući vetar iz krila, i nastavljam nisko, znajući da letim daleko, a na mom kompasu postoji samo Istok, i sunce me ne može prevariti nikad, čak ni kad mi se nađe za leđima...
Znam, to geni traže Svoje Mesto...
Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali pritom ne vidim bogomolje, simbole, ni šarene pantljike folklora kojima se kite konji Pripadnosti...
Ne...
Uvek vidim samo jednu osamljenu prošlovekovnu krčmu (negde na šavu ravnice sa planinom?), okrečenu belo, sa trščanim krovom natučenim na prozore kao kočijaški šešir, okna tinjaju narandžasto, u toj viziji je večita noć, i verovatno mi se šuma (preteći navaljena na stražnji bedem), zato čini tako crna i neprohodna, kao da se ni po danu niko ne bi usudio u nju?
Obronak je strm, uspravan maltene, jedino se nepresušni tanani dim povremeno usudi da se uzvere uz njega, ali i on posustane daleko od vrha, pa zastane, ukosi, zalomi potpuno levo ili desno pokušavajući da na prevaru bar zaobiđe planinu, no, i tu se očas zaplete u guste stoletne krošnje, i ostane da visi, sušeći se od mesečine, kao ukras na novogodišnjoj jelki...
Čudni drumovi uviru u to Raskršće? Svi kao da vode Nekud, ni za jedan ne bih rekao da stiže Odkuda, možda zato namernici mahom izgledaju kao da odlaze, kao da ih nema koji se vraćaju s puta?
Nema, uostalom, ni putokaza, nikakvih znakova po kojima bih bliže odredio to mesto, znam jedino da je Krčma udaljena od Svega taman toliko da te sumrak uvek tu zadesi, i da sledećeg jutra moraš ustati na prstima, da ne probudiš petlove, jer samo tako možeš dospeti da pre večeri začuješ lavež, i spaziš tornjeve u daljini...
****
Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi negde. Ne. To je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi opet dolazi...
****
Nikad nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka.
Uvek ću ti ostati daleka. Uvek ću ti odgovoriti: "Nije mi ništa."
A svašta mi je...
Uvek ću ti ostati daleka. Uvek ću ti odgovoriti: "Nije mi ništa."
A svašta mi je...
****
Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
****
Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek...
Нема коментара:
Постави коментар