Prošlo je godinu dana od ''Večnosti''. Teksta koji posvetih Njegovom kraljevskom visočanstvu povodom tog uvek tmurnog novembarskog dana kad je prestao da diše.
Mi evo skoro dve godine disasmo neki ne tako zdrav vazduh, uglavnom plesnima oplemenjen. Vlajko, Žuti, Crni i ja, i hidroizolacijom nepresečeni zidovi našeg gnezda. Paradoksalno, ni tata ni ja, građevinac i arhitekta, oboje inženjeri, nismo mogli predvideti ovakav razvoj događaja onda kad smo brinuli oko toga hoćemo li izdejstvovati ta 43 kvadrata u niskom prizemlju bez dodatnih dijagnoza želuca i za ovog života (njegovog ili mog, svejedno). Kosmički uređeno, sasvim je ok da ja sad rušim pola stana i gradim ispočetka neke delove s obzirom na to da mi je poslednjih cirka desetak godina bilo obojeno konstantnom aktivnošću na raznim gradilištima. Kosmos ti namesti ono čemu se raduješ. Nema tu greške.
Nije muka loša stvar. Tera te da se koprcaš, da se trudiš, da se daješ više nego što si mislio da imaš da daš. Otkrivaš nove granice, kako širine uma i snage psihe tako i fizičke izdržljivosti. Takoreći, napreduješ. Misliš isprva da te nešto sapliće, a usput shvatiš da te gura napred. Kao neka disciplina s preponama. Budi na visini zadatka pa preskoči prepreku. Prevažiđi je. E da bi je prevazišao, moraš prvo da je gledaš kao to što jeste - samo jedna usamljena prepreka u moru povoljnih situacija koje si do sad progutao bez pitanja - i da misliš da možeš da je prevaziđeš. Ako misliš da možeš, nema te sile koja će te odvojiti od cilja.
Moja majka je savršen primer. Pre devet godina je operacijom olakšana za jedan tumor dojke i milion sumnji u snagu svoje psihe. A mislila je da nije jaka. Posle prve hemioterapije išle smo u kupovinu perika a la ''Tina Turner'', tršavih, šatiranih. Ona je skoro dve decenije koliko sam je znala pre toga uglavnom furala bakarne tonove koji su savršeno pristajali njenoj jakoj, gustoj, sjajnoj kosi. Odjednom ih više nije bilo. Marame i plave perike. Smejale smo se do suza. Prošla je i zračenje okićena istim duhom. ''Imam problem? - Rešavam ga!''
Da li ću joj ikada moći objasniti koliko joj se divim zbog toga?
Uglavnom nismo svesni svoje snage. Zato i treba svaku prepreku pogledati iz malo pajtonovskijeg ugla nego što nam društvo nameće. Nema bezbrižnosti - ali nema ni brige. Ona nikud ne vodi. Samo stav. Stav je sve. Shvatimo kakav nam je stav tek kad nam zatreba. Hvala preprekama.
Kose i dalje jače, bujnije i sjajnije od moje, saopštila mi je par dana nakon mog tridesetog rođendana da rezultati nisu dobri i da je na repertoaru još jedna operacija. Ili dve. Ili, kako se ispostavilo, dve u jednoj. Saniranje bruha i vađenje onog organa gde sam prvi put rasla. Mog prvog doma.
Hah. Sedim za šankom ispod edisonki i pijem treću kafu od jutros u ''mom prvom domu''. Kakva laž od stvarnosti. Sedim za pločom od duplog univera ispod ćilibarskog nazovi osvetljenja i pijem milionitu dozu otrova u svom ko zna kom po redu zaklonu od atmosferskih nepogoda. Nije prvi čak ni kao Vladin i moj zajednički. Naš prvi dom su sve one emocije i lokacije koje su nas isprva povezale i nastavljaju da nas vežu gde god da smo. I nijedna od njih nema zidove ni geografsku širinu i dužinu. Ti zidovi koje zovemo našim domom samo su prilika za moje tripovanje da je važno stvoriti sebi mirkosvet sa mikroklimom i tako se zaštititi od svega vanjskog na šta nemamo uticaj. Struka mi nije došla slučajno. Celog svog života imam potrebu da nameštam jastuke na kauču i sklanjam suvišne pinkle iz vidokruga, u kome želim što više različitih izvora veštačke svetlosti. Dugo sam patila kao klinka što nemamo gde sa svim stvarima i što imamo (mesta za) samo jednu stonu lampu.
Radim u Novo Luxu. Projektujem enterijere. Moja muka iz detinjstva me je usmerila i oblikovala. Moja muka me je inspirisala. Moja muka me je istripovala i smislila mi smisao. Hvala ti, muko! Ne mogu da zamislim da se bavim nečim drugim, a da se istovremeno osećam ovako ispunjeno. Hvala ti muko, dobrodošla si uvek.
Mesec dana je bilo prekjuče od mamine dvostuke troipočasovne operacije. Većina lekara nije verovala da će preživeti. Nije znala, ali dana kad je otišla u bolnicu, tata, brat i moja jača polovina otpočeli smo radove u stanu kako bi se vratila u novo, osveženo, čisto i lišeno suvišnih fizičkih prepreka. Možda je to samo bio način za dodeliti neki smisao svom besmislu koji nas je zadesio. Dok sam čekala ispred vrata operacionog bloka da ugledam hirurga-selektora i prva čujem rezultat utakmice života i za njega i za samog igrača, neki refleks iz prošlosti, verovatno onog njegovog serijala kad su nam preneli slavu pa smo svi morali da znamo ''Očenaš'', umalo me je navukao da se ''molim''. Nestalo mi je vazduha. Vodu nisam imala kod sebe a nije dolazilo u obzir da se pomerim od vrata dva sprata niže do automata. Otvorila sam prozor i kao da mi je delovalo da sad barijera između mame i mene time tanja, kao da sad lakše mogu da joj pošaljem to što mi se slalo, potpuno refleksno, počela sam da ponavljam: ''Mama, molim te, moraš da vidiš tu maslinastu!''
Pre tri nedelje ju je videla.
Hvala preprekama. Hvala mom Igraču. Hvala mom prvom domu što je mog Igrača napustio bez puno buke. Hvala Kosmosu. Hvala Mama.
Mi evo skoro dve godine disasmo neki ne tako zdrav vazduh, uglavnom plesnima oplemenjen. Vlajko, Žuti, Crni i ja, i hidroizolacijom nepresečeni zidovi našeg gnezda. Paradoksalno, ni tata ni ja, građevinac i arhitekta, oboje inženjeri, nismo mogli predvideti ovakav razvoj događaja onda kad smo brinuli oko toga hoćemo li izdejstvovati ta 43 kvadrata u niskom prizemlju bez dodatnih dijagnoza želuca i za ovog života (njegovog ili mog, svejedno). Kosmički uređeno, sasvim je ok da ja sad rušim pola stana i gradim ispočetka neke delove s obzirom na to da mi je poslednjih cirka desetak godina bilo obojeno konstantnom aktivnošću na raznim gradilištima. Kosmos ti namesti ono čemu se raduješ. Nema tu greške.
Nije muka loša stvar. Tera te da se koprcaš, da se trudiš, da se daješ više nego što si mislio da imaš da daš. Otkrivaš nove granice, kako širine uma i snage psihe tako i fizičke izdržljivosti. Takoreći, napreduješ. Misliš isprva da te nešto sapliće, a usput shvatiš da te gura napred. Kao neka disciplina s preponama. Budi na visini zadatka pa preskoči prepreku. Prevažiđi je. E da bi je prevazišao, moraš prvo da je gledaš kao to što jeste - samo jedna usamljena prepreka u moru povoljnih situacija koje si do sad progutao bez pitanja - i da misliš da možeš da je prevaziđeš. Ako misliš da možeš, nema te sile koja će te odvojiti od cilja.
Moja majka je savršen primer. Pre devet godina je operacijom olakšana za jedan tumor dojke i milion sumnji u snagu svoje psihe. A mislila je da nije jaka. Posle prve hemioterapije išle smo u kupovinu perika a la ''Tina Turner'', tršavih, šatiranih. Ona je skoro dve decenije koliko sam je znala pre toga uglavnom furala bakarne tonove koji su savršeno pristajali njenoj jakoj, gustoj, sjajnoj kosi. Odjednom ih više nije bilo. Marame i plave perike. Smejale smo se do suza. Prošla je i zračenje okićena istim duhom. ''Imam problem? - Rešavam ga!''
Da li ću joj ikada moći objasniti koliko joj se divim zbog toga?
Uglavnom nismo svesni svoje snage. Zato i treba svaku prepreku pogledati iz malo pajtonovskijeg ugla nego što nam društvo nameće. Nema bezbrižnosti - ali nema ni brige. Ona nikud ne vodi. Samo stav. Stav je sve. Shvatimo kakav nam je stav tek kad nam zatreba. Hvala preprekama.
Kose i dalje jače, bujnije i sjajnije od moje, saopštila mi je par dana nakon mog tridesetog rođendana da rezultati nisu dobri i da je na repertoaru još jedna operacija. Ili dve. Ili, kako se ispostavilo, dve u jednoj. Saniranje bruha i vađenje onog organa gde sam prvi put rasla. Mog prvog doma.
Hah. Sedim za šankom ispod edisonki i pijem treću kafu od jutros u ''mom prvom domu''. Kakva laž od stvarnosti. Sedim za pločom od duplog univera ispod ćilibarskog nazovi osvetljenja i pijem milionitu dozu otrova u svom ko zna kom po redu zaklonu od atmosferskih nepogoda. Nije prvi čak ni kao Vladin i moj zajednički. Naš prvi dom su sve one emocije i lokacije koje su nas isprva povezale i nastavljaju da nas vežu gde god da smo. I nijedna od njih nema zidove ni geografsku širinu i dužinu. Ti zidovi koje zovemo našim domom samo su prilika za moje tripovanje da je važno stvoriti sebi mirkosvet sa mikroklimom i tako se zaštititi od svega vanjskog na šta nemamo uticaj. Struka mi nije došla slučajno. Celog svog života imam potrebu da nameštam jastuke na kauču i sklanjam suvišne pinkle iz vidokruga, u kome želim što više različitih izvora veštačke svetlosti. Dugo sam patila kao klinka što nemamo gde sa svim stvarima i što imamo (mesta za) samo jednu stonu lampu.
Radim u Novo Luxu. Projektujem enterijere. Moja muka iz detinjstva me je usmerila i oblikovala. Moja muka me je inspirisala. Moja muka me je istripovala i smislila mi smisao. Hvala ti, muko! Ne mogu da zamislim da se bavim nečim drugim, a da se istovremeno osećam ovako ispunjeno. Hvala ti muko, dobrodošla si uvek.
Mesec dana je bilo prekjuče od mamine dvostuke troipočasovne operacije. Većina lekara nije verovala da će preživeti. Nije znala, ali dana kad je otišla u bolnicu, tata, brat i moja jača polovina otpočeli smo radove u stanu kako bi se vratila u novo, osveženo, čisto i lišeno suvišnih fizičkih prepreka. Možda je to samo bio način za dodeliti neki smisao svom besmislu koji nas je zadesio. Dok sam čekala ispred vrata operacionog bloka da ugledam hirurga-selektora i prva čujem rezultat utakmice života i za njega i za samog igrača, neki refleks iz prošlosti, verovatno onog njegovog serijala kad su nam preneli slavu pa smo svi morali da znamo ''Očenaš'', umalo me je navukao da se ''molim''. Nestalo mi je vazduha. Vodu nisam imala kod sebe a nije dolazilo u obzir da se pomerim od vrata dva sprata niže do automata. Otvorila sam prozor i kao da mi je delovalo da sad barijera između mame i mene time tanja, kao da sad lakše mogu da joj pošaljem to što mi se slalo, potpuno refleksno, počela sam da ponavljam: ''Mama, molim te, moraš da vidiš tu maslinastu!''
Pre tri nedelje ju je videla.
Hvala preprekama. Hvala mom Igraču. Hvala mom prvom domu što je mog Igrača napustio bez puno buke. Hvala Kosmosu. Hvala Mama.
