utroba vs. dom

Dajte mi malo prava. Neću ga zloupotrebiti, obećavam. Dajte mi pravo da gledam a vidim. Dajte mi, samo malo. Neću nikad reći šta sam videla. Neću nikome reći koliko je to što vidim vredno gađenja. Neću reći, ali ću možda napisati.

****

Jedan par okruglih uplašenih okica ostavila sam pre sat u kavezu u jednoj veterinarskoj ambulanti. Guza koja je trupom povezana sa tim okicama, dobiće večeras hormonsku injekciju, da bi sutra mogla da joj bude odstranjena aparatura za produžavanje vrste. Mačje vrste. Tu guzu sam pre dva meseca grejala do Novog Beograda, gde ju je čekao dom. Dom koji je tražio nju. Dom koji se sam ponudio da je sačuva od sudbine koju sam danas iz kola srela na sred Milentija Popovića, i juče ispred kontejnera u Mirijevu... I pre mesec dana ispred drugog kontejnera, isto u Mirijevu. Trudim se da ne verujem u sudbinu toliko da čak u konverzaciji ozbiljno i svesno izbegavam tu reč. Ali za asfalt prikovano malo krzneno beživotno telo koje liči na egipatsku boginju Bastet a koje mi se tako često ukazuje, tera me da je ipak primetim, tu sudbinu. Ne kao fenomen, ili nešto u šta mogu verovati, već više kao dijagnozu, koju ne mogu ignorisati. Prođu kola i kraj. Nije to sudbina, daleko od toga. To je ''na pogrešnom mestu u pogrešno vreme dok je za pogrešnim volanom pogrešni vlasnik vozačke dozvole''. Samo to. I u najmanju ruku to. U najmanju šapu spuštam svu nadu kojom raspolažem, da će se jednom tako lako oduzet život jedne egipatske boginje važiti kao i oduzet život jednog prosečnog pešaka.

Dođavola, ni to mnogo ne obećava.

Dom više nije TAJ dom, jer se dom predomislio, i ne mari za to da li vozači mogu da garantuju da neće izazivati ''sudbinu'' za te nedužne šapice. Njuška je vlažna, rebra drhte, uši načuljene pokušavaju da izoluju zvuk sirena i točkova, a ja držim sve te delove malog nezaštićenog odjednom beskućnog klupka krzna, i tražim po umornim vijugama formulu kojom bih joj mogla zagarantovati život.

Slabo ide.

Moja mačka je Hitler kada je u pitanju njen stan, u kome slučajno i ja ponekad živim. Moja mama želi da pokušamo da razbijemo tu teoriju, ali mom tati, Lavu, još jedna mačka je čak i u mislima previše. Konkurencija, šta li. Da, još sam kod Mojih. I nemam gde da spasim ni sebe ni to sivo klupko od ''sudbine''.

Boli me sve.

Povraća mi se.

Hoću nazad u maminu utrobu. 

Tamo je bilo dobro. Možda je to i poslednji put da je stvarno bilo dobro.

Sutra će Boginji izvaditi tu utrobu. Nije da im treba. Ne. Samo njoj to ne treba ako želi da opet ima Dom.

u moje vreme bilo je drugo

Kakav divan prizor kad ustaneš a ono dan. Mislim, nije mrak. Sunce se ponovo rađa. Vreme je za proleće, šta god meteorolozi mislili o tome. Nekada je proleće bilo moje vreme, ili sam barem tako mislila. Uglavnom sam spavala preko godine, a budila se možda dvaput - jednom u jesen - kad sam rođena, i jednom u proleće - kad se valjda svi normalni bude. I sad mi pada na um da to proleće možda nikad nije bilo samo moje vreme, već svih tih što su iole normalni. A opet, koliko znam takvih?

Kakva turobna misao da više ne znam da li će ikada postojati vreme za koje ću moći da kažem da je moje? Ne mislim na ono uopšteno moje vreme - vreme u kojem ja kao živim i postojim. Njega valjda ne smem da vezujem za nesrećne okolnosti i okruženje više nego za sebe. Mislim na ONO moje vreme, ''moje vreme = kad sam bio mlad'', ono o kojem se kasnije setno peva i piše, čije fotografije blede isto koliko i sećanja ali ih uvek ostane taman toliko da se za njim žali, i da se vraća u san lepše nego što je zaista bilo. Ne znam, i čak strahujem, kakvo bi mi se moglo jednom vratiti jer ni mi ''mladi'' nismo nešto imali prava da budemo naivni i bezbrižni, da stvaramo bez pitanja i pitamo bez straha. 

A opet uhvatim sebe kako s generacijom cokćem nad ovim novim klincima što ih nikad ne viđam po kraju. A verujem da postoje, puni su nam vrtići i škole. Sretnem ih ponekad u marketima s roditeljima koji ih smiruju slatkišima i igračkama da bi stigli do kase čitavi. I to je to. I onda možda i jesam imala to neko moje vreme, kad tako postaviš stvari. Igrala sam lastiš i žmurke, čekala jedan crtani film 7 dana, ušivala koleno jednom, glavu tri puta, moljakala za još pola sata napolju, radila prvo domaći pa sve ostalo, nisam igrala igrice iako su postojale, vrhunac slične zabave je bio tetris, nosili smo svi iste 501, pocepane patike, delili kesu smokija na nas petnaestoro... 

Zašto sam ljuta? Uopšte, zašto su danas devojke ljute? Uglavnom zato što ne znaju šta hoće, rekla bih. Ali ne mogu da osuđujem - ni ja kao dete u C-marketu od čitavih 7 vrsti grickalica nisam znala koju bih. Ili koju bih pre. Jedino je bilo dobro što se za neke znalo da su provereno dobre, i na kraju se nije mnogo mislilo pre odluke o kupovini. Ako ništa drugo, mama i tata su znali šta valja. I naučili su me šta ne valja. A ja sad s ovim ostalim izborom biram šta više valja. I to je to.

Nema više beogradskih šmekera, i to ne ljuti toliko koliko je tužno. A devojke nisu ljute, o ne. Pobesnele su. Gore su od ovih što su nam potamanili šmekere. I jbg ko je sad tu kriv?

To što sam nostalgična, što me zaboli svako ''YU'' na koje naletim, što tu trunke politike ne mešam, što me samo preplavi osećaj gubitka nečeg što nikad nisam ni imala, što vrtim Idole danima, što razmišljam o tome kako je Vlada toliko redak primerak dobrog dečaka danas... Moj Vlada, ne Divljan. Mada i on... To sve, nema to veze s prolećem. Samo s mojim vremenom, koga nekada imam premalo pa ne mislim o životu, a nekad, kao ovog jutra, poželim da se pravim da nije 7.00, da ne treba da krenem na posao, već da obujem neke iscepane patike i onaj 501 što sam za 250 dinara kupila u staklencu pre dve godine i odem malo besciljno da prošetam dan i vratim sebi svoje vreme.

Izem ti ja takvo vreme, u kome se pitaš da li je tvoje prošlo ili nikada neće doći...

pusti

Napuštam Novi Beograd. Kiša drobi (autorska prava poznatom autoru) celi prokleti dan. Boli me glava celi jebeni dan. Pijem hektolitre kafe celi usrani dan. Čekam celog bogovetnog dana da prođe bar pola ovako neinspirativnog dana. Prolazi pola. Ulazim u 65 napola zaklopljenog odbrambenog izuma protiv kiše. Napola otvorena vrata ledene 65-ice se kao pod federom zatvaraju. Otvaram prva vrata umrežene virtuelne socijalne adrese. Čeka me gomila istotemnih statusa.
Napustio nas je Vlada Divljan. Zameraju mu koješta zbog političkog angažmana. Kako da vam saopštim ovo a da ne zvuči kao da vas učim da zavežete pertle? Neki mnogo diskutabilnijeg političkog angažmana su nam, evo baš dok ovo piskaram, sasvim slučajno na vlasti. Ma znam, niste vi glasali za njih. Verujem vam. Zato i kažem, sasvim slučajno su na vlasti. Ali su tu. Nikada nisu napisali pesmu. Niti su sivilo obojili tračkom svetlosti kvaliteta, ili dobrim tihim zvukom prekinuli gromoglasnu tišinu. Niti će.
Pustite one bez kojih će stvarno biti manje dobra vibracija ovog sveta, malo na miru. Dozvolite im da makar ne moraju da se loguju na fejs čim pristignu u neku drugu dimenziju, samo zato što su im ugrožena imena vašim jedva dočekanim "istinama" za koje niste preterano marili dok smo svi bili u "istoj" dimenziji.
Pustite ih, pustite ovaj dan i - toplo preporučujem - pustite Idole.

****

''Jednom mi je moja prijateljica rekla: Ništa nije tako Beograd kao Idoli... Ne znam zašto smo razgovarali o Beogradu. Ali teško da bih ikad toliko zavolio taj brod luđaka da nije bilo pjesama Vlade Divljana, jer te su pjesme otkrivale nježniju stranu Beograda, tog zapuštenog pijanog muškarca samoubojice koji prijeti čas da će se baciti u Savu, čas u Dunav.
Kada bi u jednom trenutku večeri djevojčice pobrkale tebe, zbunjenog dječaka, s pjesmom koju je pjevao Vlada Divljan bilo ih je lakše uzeti za ruku. Uvijek se lako skriti iza tuđeg glasa, valjda.
Nije fazon umrijeti, ostaviti tolike dječake i djevojčice usamljene i bez glasa iza kog bi se skrili.''
- Marko Tomaš

izveštaj

Evo kako stoje stvari: juče bilo 17 stepeni, za prekosutra najavljuju sneg. Cirka šezdesetosmi put to ponavljam danas i još nikako da svarim tu matematiku.

Ali kad bolje razmislim, i bolje tako. Da se ne uljuljkamo u neku normalnost - ništa više. Samo bi još bolje bilo da taj sneg nisu ni najavili, da nas samo strefi. Da nas iznenadi u martu kao putare u decembru. Da pokušam da ih razumem, da uspem da ih razumem, pa i da im napišem koje pismo podrške.

Ipak ne, ne bi to pismo imalo mnogo redova, a drveće je važno čuvati.

Razrovali su Dimitrija Tucovića. Ulicu su razrovali; srećom, Dimitrije se izvukao nešto ranije. Ali se pola Zvezdare nije izvuklo. Po ko zna koji put Slaja oko 7:24 ulaže komentar na trenutnu situaciju u saobraćaju koji previše podseća na svaki prohujali komentar koji je ikada uložio na temu saobraćaja u ovom raspuštenom gradu, u jutarnjem špicu: ''Umesto da kopaju deo po deo i tako i krpe - oni jok - sve odjednom dignu, pa mesec dana pauze dok smisle šta dalje''. Dan mrmota je mala beba za nas. Čudi me samo da nisu krenuli da kopaju u sredu pre Uskrsa pa razvukli ''smišljanje šta dalje'' sve do 1.maja, ili, nek' ide život, do Sv.Ilije. Ali dajmo im šansu, još ima vremena da se dosete i povežu sva šarena slova iz kalendara i nateraju me da konačno pređem na neko ekološki i duševno smisleno prevozno sredstvo. Tipa skejt. Ili stopala.

Oko 118 minuta neforsiranog tempa hoda mi je potrebno od vrata firme do vrata doma. Baci se i po koji pogled na ''snižene'' izloge usput. U neki butik se i uđe, ne kažem. Uglavnom se više vremena posvećenog nekom butiku utroši ispred nego u njemu. Baš sam se zainatila da objasnim zašto, ali ne vredi. Jedino što mi pada na pamet je da su sami izlozi mnogo primamljiviji nego naporne ''Izvolite'' pojave koje te napadnu čim odlepiš nos od stakla i zalepiš šaku za kvaku. Radila sam i ja u ''butiku'', i to onom sa robom koja je već (barem jednom) imala vlasnika. Imala je i radnja vlasnika, tačnije on je imalo nekoliko radnji, a ja sam od njega imala minimalac i nebulozne  instrukcije za radnje koje sam dužna da obavim za taj minimalac, od ''moraš da stojiš dok god je mušterija u radnji'' do ''ako hoće ali nema pare, zovi me da vidimo koliko možemo da spustimo''. Više (se) spustiti ne možeš gazda, veruj mi.

Gazda je radnje, a šef je firme. A zaposleni je uvek - najebao. Nije uvek, 'ajde. Ali nije samo onda kada niko nije najebao. Ali ako je neko nekad najebao - budite sigurni da je to radnik. Pa jebiga, ko mu je kriv što nije (odmah) tražio posao šefa. Neke stvari ne možeš dobiti dok ne pitaš. Kad i ako dobiješ posao šefa, gledaj da što više ništa ne radiš i da što više radnji otvoriš. Za radnike, normalno. Treba završiti toliko posla! Treba uposliti toliko neradnika! Zašto prosto ne bismo počeli od onih koji već rade? Prirodnije je. Gde odmah da uposliš neradnika, treba šlog da ga strefi?

Svi koji su ikada poželeli posao šefa, nikada nisu imali nameru da nešto u životu rade. Svi koji su poželeli da nešto u životu rade, automatski su sprečeni da ikada u životu nešto urade. Nemaju kad. Barem ne za sebe.

Pa dobro, fer plej. Nisi aplicirao za mesto šefa, dakle radiš za njega. Radiš da on ne bi morao da radi. Nema mesta ljutnji. Niko ti ne brani da budeš (sopstveni) šef. Čak ni tuđi šef ti to ne brani. Onaj tamo neki čiji CV nikad niko nije video, ali se tako namestilo da on vidi tvoj.

Ma hej, gazde, šefovi, polako. Nemam ja ništa protiv. Samo napred. Ovce su za šišanje. Sreća pa se ja godinama šišam sama.

Poslednji put nisam, priznajem. Odnela sam desetak fotki frizure koju bih volela da dobijem za novac koji će mi (slepi?) frizer uzeti, i sela u stolicu. Nisam dobila tu frizuru, ali nisam to ni očekivala. Niko me ne šiša kao što šišam samu sebe, ali nekako se tu gubi to uzbuđenje pružanja prilike i iščekivanja. Zvuči kao da nisam baš uračunljiva, ali verujem u to da svima treba dati šansu. Ako te izneveri, daj mu još jednu. Tako je i bilo, ovo poslednje sedanje u stolicu je bilo drugo od dva na toj frizerskoj adresi. Za sad. Još razmišljam šta ću dalje.

Kao putari.