eyes wide shut

Erik Valenčič (Mladina, Radio Študent) svoj novinarski poziv vidi kao određenu vrstu odgovornosti prema onima kojima se obraća (tako bi valjda trebalo svi da delaju?), ali i prema onima o kojima izveštava. Njegov kniževni prvenac, ''Obleganje Gaze - Ubijanje palestinskega ljudstva'' (Opsada Gaze - Ubijanje palestinskog naroda) predstavlja kritiku izrealske politike prema ovom problemu, ali i dirljiv lični doživljaj (ne)života i teških uslova sa kojima se Palestinci generacijama u ovom regionu suočavaju svakodnevno. Ideja da napiše knjigu rodila se sredinom 2010. kad je trebalo da uradi reportažu o palestinskoj deci u rehabilitacionom centru Soča u Ljubljani. ''Tada sam shvatio da ću, ako treba da pišem o njima, jednostavno morati da odem na lice mesta da bih stvarno razumeo situaciju u kojoj se nalaze.''

U dva navrata je napuštao Sloveniju da bi novi dom našao među onima o kojima je nameravao da obavesti javnost - u pojasu Gaze. U prvom pokušaju, još 2004. godine, uprkos svim potrebnim dozvolama, stigao je samo do Tel Aviva, odakle je proteran uz obrazloženje da posete novinara predstavljaju bezbednosnu pretnju u ovoj regiji.  Pristup  Izreaelu takođe, na primer, nemaju  američki lingvista Noam Chomsky i aktivista i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Mairead Corrigan.  

Druga dva puta je bio uspešniji, te je tako kraj 2010. godine i početak 2011, i opet maj i jun 2011. godine proveo u, kako ga on naziva, ''najvećem koncentracionom logoru u istoriji''. Bio je smešten u jednoj palestinskoj porodici u Bejt Hanunu na severu Gaze.

''Ljudi iz Gaze, a ovo je tipično za Arape, su krajnje ljubazni i gostoprimljivi, tako da osim skoro svakodnevnog izraelskog granatiranja teritorije i pucnjave duž granice, nisam imao nikakvih problema.''

Fotoreporter Matic Zorman, koji je sa Erikom izveštavao iz Gaze, tokom jedne od poseta, na svom blogu napisao je: ''Jutros me je probudio Erik, koji kao vešt soldat iskače iz krveta i kaže, ''jalla''. U rancu imam  fluorescentni prsluk na kom sam jedne večeri fllomasterom napisao '' PRESS PHOTO''.  On ne zaustavlja metke, no s njim sam se osećao kao sa neprobojnim štitom. Ali sve je to bilo u mojoj glavi.'' 

photo: Andrew McConnell

Posle ukupno 4 meseca deljenja životnih uslova sa palestinskim narodom, Erik ističe sledeće:

''Razmere humanitarne katastrofe u Gazi su alarmantne. Na 380 kvadratnih kilometara živi preko 2 miliona izbeglica. U betonskim getoima, higijenski uslovi skoro da ne postoje, a ulice su toliko uske da dva čoveka ne mogu istovremeno proći. Invalidska kolica su šira od dimenzija ulice. Nije im dostupan nikakav građevinski materijal - sav otpad građe Izrael oduzima i reciklira. Za 5-10 godina oni više neće imati vode za piće - već sada preko 90% vode nije za tu upotrebu. Izraelske lokalne civilne vlasti ne dozvoljavaju izgradnju postrojenja za prečišćavanje pa kanalizacija i druge otpadne materije zbog prekomerne eksploatacije podzemnih voda prodiru u more. Već danas, oko četvrtina svih bolesti u Gazi povezana je sa kontaminiranom vodom. To nije samo trenutno stanje. Generacija za generacijom živi u sve gorim uslovima. Deca čine 56 posto populacije u Gazi. Kada budu odrasli i imali svoju decu, njihovi egzistencijalni problemi nadmašiće sve mogućnosti i ovaj prostor utonuće u potpunu katastrofu. To će se desiti ako međunarodna zajednica ne reaguje, vreme je isteklo.''

Literarni večer: Erik Valenčič, 23.02.2010.

Hiša Layer, Kranj, Slovenija

photo: Ana Danilov

Ekonomija i infrastruktura su devastirani, a palestinska populacija živi u konstantnom poniženju i strahu. Uništavanje kuća, škola i zdravstvenih ustanova, nemogućnost uvoza najpotrebnije robe za svakodnevni život, pucanje deci u leđa, i izrealsko bombardovanje duž granice su višedecenijska surova realnost koja ostaje zanemarena usled borbe protiv trenutne svetske ekonomske krize. 
Valenčič naglašava i istorijski kontekst ovog spora i njegove aktuelne dimenzije. ''Izraelski ministar odbrane, Moše Dajan, je 1967. godine najavio da će Palestinci 'živeti kao psi', i od tada je zvanična politika Izraela prema Palestinskom problemu konačna deportacija ljudi sa teritorije istorijske Palestine. Cilj Izraela od osnivanja 1948. je učiniti život što težim i nepodnošljivijim u ovom području, a ta strategija vodi pretvaranju Gaze u koncentracioni logor. Gaza je de fakto njihov zatvor.''
A kakav je društveni život u Gazi? Leti rade plažni barovi, ali Valenčič jednostavno ne preporučuje kupanje u moru zbog uništenog drenažnog sistema čiju obnovu Izrael ne dozvoljava. Upoznao je članove hip-hop grupe DARG Team, s kojima je odigrao jednu fudbalsku utakmicu.
''Medijska slika o Gazi je ili nepotpuna ili netačna. Izraelski izveštaji o palestinskim žrtvama su predstavljeni samo kroz brojeve. Ljudi ne znaju kakvoj patnji i progonu su Palestinci izloženi, tako da sam se u knjizi fokusirao na ovaj aspekt, jer se te stvari moraju obelodaniti. Izrael insistira da je pojas Gaze leglo terorizma, ali to nije tačno. Ogromna većina Palestinaca ne mrzi Izrael, ne želi rat i postavlja se kao dom za sve - Jevreje, hrišćane i muslimane.''

Valenčič kaže da Palestinci imaju i druge opcije, kao što je nasilje, ali da taj rat ne mogu dobiti. ''Ne mogu biti nezainteresovan ili usiljeno objektivan'', kako kaže, jer je bio i svojim očima video ono o čemu zapadni mediji prenose šturu i iskrivljenu sliku. ''Gaza je savremena verzija koncentracionog logora, zločin protiv čovečnosti, puna bolesnih i očajnih ljudi koje najsavremenijim oružjem na svetu ugnjetava najjača vojska na Bliskom istoku. Koliko znam, a mislim da dobro znam, ja sam prvi u Sloveniji koji piše o ovom problemu. Ovo nije hvalisanje - naprotiv - veoma je tužno što se o tome ne govori više.''

* * * 

Kažu da je Franciska Goju (Francisco Goya, 1746–1828), najbolje razumeti ako se uzme u obzir da je stvarao čitavih 6 decenija - čak do svoje 82.godine. Smatra se ''Ocem moderne umetnosti'', pretečom Romantizma u slikarstvu (romantizam - javlja se kao suprotnost klasicističkom metodu, označava umetnost koja svojim predmetom smatra svet čovekovih osećanja, daje prednost iracionalnom u odnosno na racionalno, nadahnuće traži u dalekoj prošlosti, i razvija interesovanje za usmeno stvaralaštvo vlastitog i drugih naroda koji su bili van zapadnoevropskog kulturnog kruga; teme: osobne preokupacije, pejsaž, daleki i nepoznati krajevi, nacionalno-istorijska tematika, mistika). 

Goya - Priče o Devici i hristu-Poseta (detalj, 1774)

Važnost faktora dužine trajanja njegovog stvaralaštva očigledna je u razlici između njegovog stava o životu u mladosti - kada je prihvatao svet kao srećno mesto, u njegovom zrelom dobu - kada je počeo da ga kritikuje, i u starosti - kada je postao ogorčen i razočaran u ljude i  društvo uopšte. Uostalom, svet se potpuno promenio za njegovog života. Društvo u kome je postigao veliki uspeh, nestalo je tokom Napoleonovih ratova. Još pre kraja 18.veka Goja se okrenuo novim idealima koje je predstavljao (u) svojim delima.


''... opažati stvari za koje nema prostora u naručenim radovima, a u kojima mašta i inventivnost ne poznaju granice.''


Početkom 19.veka Gojine slike izgledaju poput poslednjeg pozdrava radostima života. Rat je došao i prošao, a užasi koje je za sobom ostavio Goju ispunjavaju takvom gorčinom da on okreće svu snagu svoje umetnosti napadu na ludačko ponašanje svojih ''fellow creatures''. On je zgrožen političkim režimom koji smatra reakcionarnim i brutalnim, i u delima pokušava da opiše užase rata i prikaže besmislenost nepravde i bespotrebne ljudske patnje.

F. Goya - Teći Maj 1808. (1814)

U stvari, pravo autora da ovekoveči svoje najdublje vizije, čak iako su ga dovele do ponora košmara, po prvi put potvrdio je Goja, i njene mogućnosti još nisu iscrpljene.

F. Goya - Saturn proždire jedno od svoje dece (1821-23)

para vrti (gde, dok, jer) karta se meće

Mislim stvarno. Unswerving loyalty? Postojan džep more like.

Sudeći po obrazloženim kriterijumima, ja nikako nisam WWRY's biggest fan jer nemam pare da ga odgledam ni jednom a kamoli stotinama puta, neudata sam (možda zato nemam pare, sad bi rekle neke seke), i ne posedujem svaku WWRY promo majicu ikada napravljenu.

Aman.

Dok se tamo negde fanovi Queen-a bore za titulu najrogatijeg među bogatima, moja sestra, fan Staforda, se ovde negde bori da ne postane najsiromašnija među dog-atima. I gubi. 

Sinoć sam sanjala da me je kontrola izbacila iz prevoza i da sam, nastavljajući ka cilju peške, naletela na kučence neko žgoljavo sa ozbiljno sjebanom nožicom. Snegčina neka udarila, a on kod nekih kola, sam, drhti. Urlala po ulici, plakala, niko se ne okreće. Žurila sam negde i panično sam zvala da otkazujem to gde sam žurila, da bih ga kao zbrinula. Patetično kad se prepričava, traumatično kad se u snu proživljava. Pouka: ne idite gradskim prevozom čak ni po kijametu - brže, ekonomičnije i zdravije (i za duh i za telo) je pešice, a usput možda spasete i život nekom malom stvoru kome ga je neki drugi, malo veći stvor, ugrozio.

A i koja je vajda od gsp-a? Samo (se) nerviraš, pa se stres nakupi, pa posle moraš na terapije da se smiruješ (bilo kod stručnjaka, bilo na kafu - to košta), na masaže da ti razbiju gromade mlečnih kiselina po leđima, na forume da se istresaš na onima koje ne poznaješ, ili pišeš blogove koji nemaju neku veću svrhu osim da na njih utrošiš naumljeni broj karaktera za taj dan i namrviš još koji komadić doručka po nesrećnoj tastaturi, zbog kog se opet iznerviraš i tako sve u krug... Obrni okreni, stradaju i zubi i pritisak. Duško nam je davno ponudio rešenje. Ali koliko bi tad tek cena ove javne usluge iznosila? Uvalili bi nam k'o nikad, a sav bi se narod primio na ''besplatni pregled na putu do Doma Zdravlja''... U kome bi se opet iznervirao čekajući zakazan pregled 3-5 sati i opet sve u krug...

I šta sam naučila? Ko ima para za londonski mjuzikl, nema gore navedenih briga jer će odavde morati avionom, i verovatno će moći da povede i kera sa sobom. U Queen majici za ljubimce. Spešl edišn.

Sreća pa imam mačku, kojoj je dovoljan Freddie sa pionirovih zvučnika.

čistoća je pola zdravlja, ime je pola vesti

Nije za zajebanciju. Napokon možemo da odahnemo. Bila je opšta frka oko toga kad već jednom misli da se porodi i da li će se dete roditi sa imenom ili bez njega. Koleginica od Karijere se već ranije porađala pa i nije bilo toliko bitno hoće li dete dobiti ime nakon porođaja ili će samo reći kako se zove čim priurla babicama i dedicama. Naš poznati teniser (nije Novak) je proslavio oba rođenja Prinčeva od Estrade kako dolikuje - sa devojkom koja ima ime - što je za pohvalu, ali je skandalozno u poređenju sa vremenskim uslovima u regionu.

Važnost pomenutih informacija afirmisana je i priloženim poređenjem sa ostalim vestima. Koga briga za Klimta kad je kičerica i što bi se baktali sa kulturnim događajima, izložbama i romanima kad imamo kolonu desno sa lakosvarljivim samopromocijama, reklamama i oglasima. Najvažnijim za današnji dan. Sledeće godine u emisiji poput Artove ''Sveće i svećice'' stajaće ''rodio se dečak Aleksandar, iako je uhapšen ubica iz Batajnice a muftija zalutao''. Jedva čekam.

Čovek se još nije pošteno ohladio (dobro, svet se još nije pošteno ohladio od čoveka), a već se pojavljuju likovi poput nekog tamo Džordža iz Džungle, koji je, očigledno nezadovoljan svojim imenom, rešio da se od sad zove Stiv. Stiv iz Velike Jabuke. Ko veli, dok se svet još nije ohladio i daje mu se 4 evrića (sniženo sa 5 - garantuje kvalitet) da ja lepo zaradim na novom-starom identitetu.

Nisu, Tišma, ljudi grubi. Samo su glupi. I bahati.

njegova svetost, Licemerje/Always Look On the Bright Side of Life

UDELITE TALENT BIVŠEM GUBAVCU

Posve poražavajuća tema. Nije aktuelna, ali je vanvremenska. Nije nenačeta, ali nije ni istrošena. Nije sakrivena, ali samo zato što se još čeka tepih dovoljno (skup i dovoljno) velikih dimenzija da pod njega stane sva prljavština i ogavluk besramnih pastira. Naravno, govorim o sveštenstvu koje ne znam s koliko moždanih ćelija i koliko debelim đonovima instaliranim umesto obraza uporno poziva na post, pokajanje, pričešća, liturgije, netoleranciju, zločin, mržnju i nasilje, sve u istoj rečenici i mantiji.

Jebem ti ja vođe koje u tuđe ime, i to ne bilo koje, već ni manje ni više nego Njegovo, osuđuju istopolne ljubavi a podržavaju seksualno zlostavljanje dece. Jebem ti versku pripadnost, priloge crkvi i fiskalne račune sa 4-5 cifara koje ti uredno uvale pri pokušaju da s nekim podeliš prezime ili ne daj Bože grobnicu, oni koji s tezge i na tezgu odjašu/dojašu džipovima/džepovima punim bakšiša. Jebem ti i narod koji svojom najvećom snagom naziva opšteprihvaćeni kult krvavog krsta za koji su ubeđeni da je simbol vezan za jednog čoveka. Eh, da je znao kakav je marketinški zanat (nesvesno?) pokrenuo, pitanje je da l' bi dao svoje pravo Ime da se zavede među one raspete Tog Dana na Tom Brdu.

NIKO NIKOG DA NE KAMENUJE DOK JA NE DUNEM U OVU PIŠTALJKU

Kao terapiju svima koje s vremena na vreme spopadne neopisiva potreba za provežbavanjem uvredljivog rečnika kad pomisle na Crkvu (koju god...), toplo preporučujem da iskokaju kokice (po naški, drndajući šerpu) i dozvole sebi jednoipočasovni Trijumf Mozga nad Crkvom, na IMDB-u poznat i pod nazivom ''Monty Python's Life of Brian''. Još 1979. kada je mnogo više prašine nego danas dizala svaka priča o crkvi osim one koju je sama odobrila (ispisala?), ova Priča pogodila je pravo u metu u koju ja sad nespretno i irrelevantno ciljam.

MORATE MISLITI SVOJOM GLAVOM! SVI STE VI POJEDINCI! - (horski) TAKO JE! SVI SMO POJEDINCI!

Evo na šta obično misle pojedinci koji misle kada prave film koji ti dođe kao anestezija u sred prekenjatorske operacije ''kljukaj ovce religijom pa da (ih) krkamo''.

Eric Idle: (...) Gilijem i ja zapili smo se u Amsterdamu i počeli da izbacujemo neukusne zezalice o drvodeljama i tako neke balavačke štosove koji deluju strašno duhovito kad čovek sedi u lepom toplom amstedramskom baru a popio je nekoliko flaša holandskog piva. (...) Razume se, vrlo je brzo postalo jasno da se ne možemo šaliti sa Hristom, pošto su njegove reči vrlo pametne, ali ljudi oko njega bili su - i ostali! - urnebesno smešni. Dakle, film je zapravo napad na razne crkvene doktrine, uobražene besednike i celomudrene seratore koji tvrde da govore u Božje ime, i kojih na ovoj planeti još uvek ima previše.

Michael Palin: Naš cilj - ono zbog čega taj film vredi - nije bio da kažemo ''Isus nije postojao'' ni ''Isus je bio varalica'' ni ''Isus nije bio u pravu'', nego da se oslonimo na tumačenje, a tumačenje je politička kategorija i ljudi su vekovima posezali za njim da bi opravdali svakojake ekscese. A ipak su to ljudi koji će uzeti tu priču, priču o tom čoveku, i iskoristiti je kako im odgovara - obično da izvuku pare od siromašnih i lakovernih, i slično. To je tačno ono što smo mogli reći.

ON JE MESIJA! VALJDA ZNAM, TOLIKE SAM SLEDIO.

Michael Palin: (...) Onda smo videli, proučavajući Hristov život, da ima stvari koje su apsolutno toliko moderne i toliko pogođene da smo poželeli da o njima govorimo u filmu. Na primer, mesijanska groznica: u to vreme su se pojavljivali znaci i nagoveštaji da mesija dolazi. Odjednom je to ispala strašno jasna ideja: svi misle o mesiji, možda je moj prvi sused mesija; ne, ovaj je! Eto, imaš Brajana. Imaš i rimsku okupaciju, možeš da ubaciš i savremene grupe borbenog otpora, sa sve njihovim opskurnim akronimima koje ni same ne mogu da upamte (OPP? - nije, nego NFJ) i njihovim međusobno suprotstavljenim programima. (...) Istorijska je pozadina to što razapinjanje Isusovo nije bio jedinstven događaj nego deo redovne zabave koju su organizovali Rimljani ne samo da bi istakli svoju moć i vlast nego i da zabave narod - znaš već, bude razapinjanja ali bude i vašara: hleba, igara i raspeća.

Radni naslov je bio ''Isus Hrist: žudnja za slavom''. Sve i da ga je zadržao, i dalje ne bi bio ni uvredljiv ni (po)grešan. Kako?

Terry Jones: Pa evo. ''Brajan'' nije bogohulan jer prihvata hrišćansku priču; štaviše, bez nje bi izgubio smisao; ali jeretičan je utoliko što je veoma kritičan prema crkvi, i mislim da njegov humor i jeste u tome što govori: evo Hrista kako govori sve one divne stvari o životu u miru i ljubavi, a onda sledećih dve hiljade godina ljudi ubijaju jedni druge u Njegovo ime zato što se ne mogu složiti o tome kako  je šta rekao, ili kojim je redom rekao. Suština one scene ''Sandala!'' -''Nije sandala nego cipela!'' u tome je što predstavlja istoriju crkve u tri minuta.

John Cleese: Teri stalno govori ''jeres'', a ja to ne razumem: jeres je doktrina koja se sukobljava sa crkvenom doktrinom, a ja ne vidim u čemu smo to jeretični. Potpuno je jasno da se mi sprdamo sa načinom na koji ljudi slede religiju, ali ne i sa samom religijom; čitava svrha one lepe scene na početku kad tri mudraca ulaze u pogrešnu štalu jeste da kažemo da Brajan nije Hrist, nego da su ga smatrali mesijom. A to je vrlo važna poenta. Ja bih u odbranu ''Žitija Brajanovog'' rekao da je to savršeno religiozan film.

Michael Palin: Džon i ja bili smo na televiziji s jednim biskupom i jednim istaknutim verskim piscem; bili su jad i beda: samo su nas gledali s visine što smo pokušali da se bavimo tom temom. A sve ostalo je bilo smešno: svi su govorili da se radi o ''Pajtonovoj'' sprdnji sa Isusom.

''Nije on Isus, on je zaseban lik.''

''Eh, znamo mi šta ste hteli reći.''

''U filmu imamo Isusa, u filmu imamo Brajana; Brajan nije Isus. To smo sasvim jasno istakli.''

''Jeste Isus, jeste.''

 Ništa se ne može postići s ljudima koji imaju toliki nivo otpornosti, prosto glavu u pesku. Naši protivnici bili su vrlo, vrlo niskog kvaliteta, tačno ono što bi čovek od njih očekivao: automatski refleks.

Eric Idle: Film se dopao mnogim ozbiljno religioznim ljudima, uključujući Dalaj Lamu i neke jezuite. Takođe, bolje prolazi u katoličkim zemljama - pitaj boga zašto. Ali bilo je divno: ljutnja je znak zatvorenog uma, a mi smo bez sumnje isterali na čistinu nekoliko pomahnitalih bigotnih tipova, i to je bio deo radosti koju nam je priuštio. 

I meni je priušti, makar na ta dva poluvremena, svaki put.

kefalica 18+

Nemojte da vam učiteljice ispiraju mozgove kad su na usluzi 24/7 estradni matematički magovi, zbunjeni voditeljski dvojci i politici naklonjeni alkosi. Podtipa mozga bez. Bitno da se ima za 2 macbook-a. Ne daj se generacijo Zdravka Čolića...

ponos, predrasude i badem za kraj

- Je l' bilo dosta?

- Čega?

- Patetisanja na temu Juge.

- Marš, kako možeš da se ne nasmeješ starom Smokiju?!

- Alo, ti još malo pa plačeš.

- Pa jbg emotivno sam ga doživela.

- Smoki?

- Smoki.

- Je l' me zajebavaš?

Mali cinik je porastao i ne dozvoljava da ga dirne sećanje na vreme kad je samo slušao o tome da će jednom porasti. Pritom, subjekt je otprilike Ja - samo muško, pa ću pripisati ovaj napad poricanja da je nostalgija svima svojstvena podjednako time što je lakše operisati se od poistovećivanja sa nečim Ženskim tipičnim mačoističkim pristupom emocijama - negiranjem. Ponos je čudo.

I ne sećam se ja Juge dovoljno da bi me ona radila. Rade me slike koje u slideshow formatu pričaju moje detinjstvo, male radosti koje se pamte, velike ljude koji su ih štancovali i dobre reklame čije smo songove nekad znali napamet. Ne daj Bože da današnjih reklama iko poželi i da se seti za 20 godina.

- Je l' ti mene zajebavaš?

- Ali videlo se koliko je masna ambalaža iznutra i smrdeo je kao đavo.

- Pa i sad smrdi pa ga volim.

- Pa u čemu je problem?

- Koji?

- Pa i sad smrdi, i sad ga voliš, čemu sline?

- Stvarno te ne rade stvarčice koje si nekad znao u milimetar a nemaš više gde i kako da ih vidiš?

- Sad vidim neke druge stvari koje me rade.

- Tipa?

Ne smem dalje.

Ali ima u tome istine. Ja baš nisam dobar kandidat za evociranje nekih prastarih povoda za osmeh, ne ide mi baš najbolje ponovno rastajanje od tako nečeg. Nekako ga uvek više volim kad mi je dalje. Ljubav proporcionalna zapremini gomile potrošenih kalendara između nas.

- Sad me već zabrinjavaš.

- Samo kažem, bedačiš se bez razloga.

- Pa nostalgija tome služi, mogu da je priuštim s vremena na vreme.

- Možeš, al' ne umeš.

- Pa šta da radim?

- Imam staru kutiju Raffaello-a, 'oćeš?

Raffaello (isključivo kupovni, razume se), za one koji ne znaju, jede se samo u posebnim prilikama i to sloj po sloj - zubima skineš kokos, pomogneš se prstima da odvojiš polutke oblandi, isisaš krem iz one u kojoj nije badem, a onu drugu izgrickaš poslednju, sa osiromašenim nakvašenim oblandama.

- Kakav bi ja to fan bila kad već ne bih posedovala nešto takvo?

- Neozbiljan.

- ... A kakav si ti sa nostalgijom?

- Neozbiljan. Bilo pa prošlo; Sutra je nova uspomena u najavi, i uvek će biti nekog Juče kog ćeš moći da se setiš kad ti se Danas učini bezveznim. 

- Bože, kao žena si neka... Bogu fala.

ekran više nije kockast

Svašta mi je stalo na žulj sinoć između 23 i 02h, ali mali Lav procenjen (pre precenjen) na 260 din. i noćna 27ica u 01:30 koja kreće u 01:26 su preterali. Da su se makar odvojeno ekranizovali sinoć; ovako, sad zbog količine alkohola posle koje sam opušteno mogla da vozim al' ni u ludilu nisam očekivala taj scenario pa je na kraju profitirao taksista, ne'am za cigare (lažem, imam za cigare, ali nemam cigare jer sam od nervoze sinoć prvo dezintegrisala svoju pa Jasninu paklu, a mrzi me da siđem do prodavnice). Znam da je situacija sinoć izmakla kontroli kad ujutru nemam nijednu pljugicu uz prvi srk. I tad popizdim.

Dok pizdeći kuckam, Jasna je u Pošti na žurci. Sinoć smo lakše ušle na ceremoniju otvaranja jednog napuderisanog kluba u Centru nego što će Jasnu primiti u Poštu. Jednostavno, nije na spisku. No uporna je, eno je u redu, ali sa spoljne strane vrata. Nije joj dosta provoda od sinoć. Joj a bilo je dobro. Mislim, kako je moglo da bude. Nismo imale rezervaciju, samo rešenost da prisustvujemo paradi padanja šminkerskih donjih vilica pred prizorom i zvukom benda koji - wait for it - svira. I to Queen. To su oni momenti u životu kad vam bude krivo što nemate 4 para očiju sa opcijom video zapisa, strateški centrirana prema uzdužnoj i poprečnoj osi glave. Priceless.

Je l' postoji beše izraz 'smešan k'o bioskop'? Onda vam je jasno koji je klub u pitanju, ako pomognem da u nazivu ima uzdah, znak interpunkcije koji obično ide posle uzdaha, i englesku reč potpuno nevezanu ni za uzdah, ni za znak, ni za mesto koje iza naziva stoji, a u prevodu na hrvatski znači kino. Neću dalje elaborirati, samo moram da podelim još ovo - bend je najavljen od strane naše poznate (za sinoć prisutnog matorog glumca i ex ministra udate) voditeljke mojih godina, rečima ''a sada ćete čuti zvuke i tonove benda...''. Ouch.

Anyway, preživeše zbunjeni džet-shit klaberi sat vremena muzike, a preživesmo i mi stajanje po stepenicama u treznom stanju i trčanje po klizavom Knezu u štiklama. Treba to uvesti kao olimpijsku disciplinu. I to kao ekstremni sport. Em su ti skočni zglobovi ugroženi, em ti je glava ugrožena, em adrenalin cepa jer verovatno ne stižeš na 27 pa ti je i novčanik ugrožen... Ćurke. S tako ulickane zabave za gospodu i devojčice na kojoj po programu bend svira sat vremena i sat vremena only, mi trčimo na bus. Pa naravno da ćeš se vratiti taksijem, makar i nemala za isti. 

Ali taksista u tim situacijama obično bude neki car koji skonta po tonalitetu u kome mu saopštiš adresu cilja da l' si mu svratio u office iz uživanja il' iz moranja. Tako i ovaj sinoć. ''Otiš'o vam bus, a?'' I onda ide moj odgovor u stilu samo-sam-čekala-da-me-pitaš, pun bezobraznog rečnika adresiranog na šaljive vozače isključivo noćnih autobusa kojima je prosto gušt da krenu čim stignu na stanicu, 5-8 minuta pre vremena naznačenog u redu vožnje. Ko se zatekao, zatekao se. Verovatno stojeći na stanici zaleđen, jer je propustio još onaj od pre pola sata. Čekam od 10 do 2 onaj u pola 3 recimo, jer je onaj u 2, logično, otišao u 15 do 2. I tako. You get the picture. To je jedini način da 'uloviš' bolid i sa spremnih 120 din. stekneš pravo pristupa  razdraganom ambijentu sleđenih čekača kartokalipse.

Kocka do kocke, kartica.  Kroz prozor, i kroz vreme (polaska). I onda kažu Branko Kockica odlepio. Jašta je! To samo znači da je jednom bio dobro zalepljen i uvezan. Naravno da šavovi vremenom počnu da popuštaju pod pritiskom presovanih, razvučenih televizora na kojima gledaš voditeljke u pratnji krizom srednjih godina prošaranih muževa zbog kojih nisu čule za GSP. A ni za Queen. A ni šta je ton a šta zvuk i kako se koristi, naročito u javnosti. S punim pravom prozivam jer je dušica poznata voditeljka. Za to si nekad morao da znaš da misliš i te misli deliš s auditorijumom na svima razumljivom, zajedničkom jeziku. Branko Kockica nam treba, pod hitno. Sve ispočetka.

I da... Sve će biti ok, dok u svetu postoji jedno carstvo. Taksi služba. See you in court GSP.

''to što ti radiš rade ludaci''

pijem vodu iz česme

spavam u vešu, pidžamu nosim po kući

šetam po pljusku

pričam s nepoznatim kerovima

ne ložim se na čokoladu, ako nije film

nosim zimske cipele iz petog razreda s 2 para čarapa

nemam presu za kosu

ne podnosim mirođiju, šargarepu i peršun

puštam mačku na sto dok jedem

gledam filmove koje sam već gledala

volim tuđe oversized farmerke

ne smeta mi bradica za ljubljenje

jedem zamrznute višnje

citiram pajtonovce i kad nije momenat

u prodavnicu idem u klompama

nemam nijednu sliku iz kupatila

lepši mi je fredi bez brkova

rado perem tuđe sudove

puštam ispred ljude s manje artikala

kafu volim gorku i hladnu

belmondo mi je prvi celebrity crush

doručkujem čim ustanem

ne umem da se spakujem u jedan kofer

volim hrvatsku

volim sloveniju

pijem i muška pića

smeta mi američki engleski

ne puštam muziku u gsp-u

kuvam pasulj po potrebi

koristim one perfume at the time

noge mi vise na barskim stolicama

ne peglam ako ne mora

čuvam lepe omote, ambalaže i kutije

nikad nisam gledala moćne rendžere

imam paničan strah od podruma i liftovskih sajli

dva 'tehničara' mi drže monitor da ne ljosne

nes volim bez mleka

ložila sam se na karirane košulje pre hipstera

crtam isključivo noću, nose mi se đozluci

kosa mi je svetla a obrve tamne

ne volim zdravka čolića

ne pušim omiljene cigare nego slabije

ne puštam nokte

zato nemam šta da grickam

pa čupkam usta

da l' dobro vidim i kol'ko košta provera?

Bojana, moja snaja, glavnicu svoje zarade stiče crtajući ljudima delove face koje nemaju a trebali bi im da bi ličili na nešto dok ih snimaju, i to sve ispred arsenala sijalica načičkanih oko dva velika ogledala. Nije što je tom prilikom u funkciji 27 sijalica više nego što je predsednik predložio, nego što bre nije naivno - oćoraviš dok si rek'o MAC. Pita mene Bojana koja je fora s besplatnim pregledom kod oftamologa kad hoćeš da proveriš dioptriju i uzmeš novi ram za cvike kod istog. Kao to je neka ponuda, za nepropustiti, prosto da poželiš da si ćorav kad je tol'ko isplativo. Rekoh joj da je to verovatno kad već imaš i dioptriju i naočari, pa samo proveravaš/budžiš opremu. Mislim, zamisli odeš u takvu ordinaciju u kojoj hoće da ti uvale ram od 16.000 jer je pregled besplatan? Pa naravno da će da ti lupi dioptriju, ko te pita imaš li je ako imaš 16.000 za ram koji čuči kao da je za tebe pravljen.

Šalu na stranu, meni nešto nije u redu sa vidom u poslednje vreme; kako otvorim oči tako mi se sve neke nenormalne stvari lepe za njih. Ne smem više ni da čitam ništa što nije nekada nekome bila lektira, o slikama u pokretu da ne govorim, iznerviraću se.

Sve počinje i završava se Guglom. Kome jutros doduše fale dva ''o'' i kolor al' aj simpatično je, novčano i ćilimasto istovremeno, pa ga ipak eksploatišem da stignem do Blica. Ne znam zašto. Juče sam tamo naletela na Meril Strip koja se izula na sred dodele British Academy nagrada pa možda zato? Možda opet saznam nešto tako bezazleno nepotrebno s čime baš ništa ne moram posle kao informacijom da radim?

Blic je u papiru možda i ok, ne sećam se, davno smo ga kupovali (u kratkom periodu prekida vernosti listu na koji misliš kad kažeš novina), pamtim samo šarenilo i sredinu punu izjava naših estradnih bisera, ali ovaj online je da odeš po ram od 16.000 samo da bi ti odredili dioptriju. Grešim dušu možda, nisu uvek novine krive što izgledaju glupo. One (valjda?) samo prenose glupost koja je svuka naokolo, primila se majku li joj na ovoj temperaturi. Al' opet, imidž novine sređuju novinari, urednici... Šta rade oni? Imaju li oni ogledalo?? Što ne pročešljaju malo to busenje idiotizama s vremena na vreme? Ne kažem da treba da ulepšavaju, to bi bilo potpuno ne-etički, al' malo ukusa samo... A? Ne znam...

Nemeček i Mitrović se klevetaju poput Anđe i Srbina, koji kao i Mitrović zna šta je dobar provod. Ovo samo znači da Anđa ili ne zna šta je dobar provod ili ga zna i ne voli jer radije plače. Ali biće bolje. U Barsi, ko ima love. Ko nema, može u Jagodinu do muzeja voštanih karikatura. I kome bre trebaju ambasadori kada imamo Novaka?? Ne ovog iz Jagodine, onog iz Monte Karla. Zbog njega Svet napokon zna gde je Srbija (u kojoj nema 'leba za ljude al' ima za golubove i odličan je provod tokom cele sedmice), svi ga vole, mlado i staro, bogato i siromašno, na funkcijama i van njih, ma i predsednik mu se nabacuje, u čak 4 oka. Četiri oka sigurno vide bolje nego ova moja dva sumnjiva. Pa jes' vala. Ne vidim više ni u čijem je dvorištu loptica, zahtevam challenge!

Nije do Blica, ljudi su pošandrcali kao i moj vid. Ali usta mi još rade, fleksibilnija su nego ikad, keze se nekontrolisano, pogotovo kad se oglasi stari raspadač Kit koji se ne seća sedamdesetih (šta je tu čudno, ne sećam se ni ja?), menja krv jednom godišnje (i ja bih al' me strah od nepoznatih krvnih zrnaca), i ne sme da zaspi jer će umreti (znam kako je, studirala sam po Bolonji). Kit, osim što plaši svojom pojavom, razvija i tehniku zaplašivanja hladnim oružjem.

Bravo care. Vlada, Bojanin suprug a moj brat, osim što miksuje po televiziji, u poslednje vreme ručno pravi noževe. Da ga spojimo s Kitom? Kupuje sečiva i komade fensi drveta i u slobodno vreme reže i šmirgla, i nije da ga hvalim, al jako je dobar. Ne znam zašto kad ima sina. Doduše, kako je krenulo sa vaspitnim Grand inspiracijama, uskoro će tate braniti sinove od izopačenih devojčica i oštrozubih tetolina. E moj Kit... Ti menjaš krv, mi menjamo pelene jedni drugima - malo se upišavamo od smeha, malo se uneredimo od straha. Balans, nema šta.

soc realizam aka gledanje u šolju

Jutros u šolji ništa inspirativno da se oslika. Gomila nekih majušnih srca, nigde neko veliko, ubedljivo da opravda ovaj Utorak i kamione cveća koje će umreti zajedno sa vitkim linijama beogradskih zaljubljenih cica čiji momci znaju da ruža nije ruža ako nije u buketu sa još njih 100 i u društvu jeftine bombonjere, ukoliko za nju uopšte ostane para. Dobro de, ima i zaposlenih momaka, ali takvi će verovatno preskočiti taj sladunjavi floralno-čokoladni običaj i izvesti devojčice na neke trodelne večere, sa jednim ili dva dezerta, od kojih se onaj drugi, ako je večera uspela, degustira u nešto intimnijoj atmosferi.

Ili je to mit? Naleteh na tekst o mitovima vezanim za 14.februar, sveznajući gugl mi predložio... Sa sve nesrećnim objašnjenjima zašto nešto nije istina i genijalnim predlozima šta uraditi po tom pitanju. Doprinela sam teoriji izvlačeći neke kratke konkluzije da se ne zbune već zbunjeni. Ide ovako:

Pročitajte tekst koji sledi i uz najmanje napora postignite najbolje ljubavne efekte…

MIT BR.1: Dan Zaljubljenih nije bitan

Zašto to nije istina?

 Naravno, svi znamo da je ovo praznik kreiran da podstakne potrošački mentaliltet i uz to – ne baš karakterisatičan za našu kulturu. Ipak, pošto se i kod nas on sve više odomaćuje – nameće vam određenu obavezu. Možda će ljubav vašeg života primetiti da ljudi koje poznaje slave ovaj praznik, dobijaju poklone ili izlaze u dvoje baš na ovaj dan – I počeće da se pita zbog čega se i vi niste toga setili…

Šta uraditi?

 Nema potrebe da preuveličavate praznik, niti da na njega trošite tone para. Proslavite ga na svoj način. Isplanirajte neku zajedničku aktivnost u kojoj ćete oboje uživati i neka to jednostavno bude dan za vas dvoje. Možete recimo – otići na klizanje ili prošetati po nekom romantičnom parku u okolini…

Aha. Da vidim da l' sam shvatila.

Pošto sve moje drugarice momci obasipaju usiljenom pažnjom na dan potpuno nevažan za njihove veze, molim te Dragi, hoću i ja! Hajmo u šetnju, nema veze što šetamo svaki dan. Vodi me na klizanje iako ne klizaš, polomi se za mene ako me voliš!

MIT BR.2: Morate slaviti 14 februara

Zašto to nije istina?

Niko nije rekao da ovaj praznik morate da slavite na dan kada to čine i svi ostali. To je previše klasično.

Šta uraditi?

 Dogovorite se da radite nešto posebno nekog drugog dana te nedelje – neka to bude Vaš Dan Zaljubljenih. Partner neće brinuti kog dana ćete ga slaviti – ukoliko ga načinite dovoljno posebnim.

Aaaa, kapiram. Možemo da slavimo našu vezu u toku cele nedelje u kojoj padne 14-ti. A pa kul. To je praktičnije i smisleno skroz. Kad nam je ono beše godišnjica? Sredinom februara. Kul.

MIT BR. 3: Štedite novac za zajednički odmor, pa ćete preskočiti Dan Zaljubljenih

Zašto to nije istina?

Čak iako se partner složi sa ovim, Dan Zaljubljenih je savršena prilika da nekim iznenađenjem steknete kod njega/nje bonus poene.

Šta uraditi?

 Ne morate se trošiti preterano i tražiti luksuz po svaku cenu. Uvek možete odabrati nešto jeftino, a originalno. Dogovorite se da se nađete na ručku – pa spakujte njegovu/njenu omljenu hranu u korpu za piknik. Utisak koji ćete na tak način ostaviti biće neprocenjiv – uspećete da se držite dogovora o štednji za letovanje, a istovremeno pokazati partneru da Vam je zaista značajan.

Dragi, spremaj skafander, idemo na piknik! Idemo da ostavimo utisak jedno na drugo. 

MIT BR.4: Nemojte slaviti dan Zaljubljenih ako ste zajedno tek nekoliko meseci

Zašto to nije istina?

Čak i ako ne želite da pripremate nešto baš previše romantično, jer niste potpuno sigurni u svoju novu vezu – ne morate baš potpuno izignorisati ovaj praznik. Ukoliko BAŠ ništa ne uradite, partner/partnerka će (možda i s pravom) zaključiti da za njega/nju uopšte niste zainteresovani.

Šta uraditi?

 Razmišljate o nečemu pre svega zabavnom. Uplatite časove plesa ili kuvanja za oboje. Idite zajedno u bioskop I pogledajte komediju – bilo šta – samo da se nasmejete zajedno.

Dragi, imaš dan da naučiš da plešeš!

Znam Draga, ti imaš dan da naučiš da kuvaš!

(u savremenom društvu može i obrnuto)

MIT BR. 5: Večera je vrhunac Dana Zaljubljenih

Zašto to nije istina?

Da, romantična večera jeste sjajan plan za Dan zaljubljenih i ne treba je propustiti. Ali, iskreno rečeno, pomalo je neoriginalna.

Šta uraditi?

 Ne treba vam puno mašte i novca kao biste posle večere organizovali nešto inovativno. Pokušajte sa masažom, odlaskom na bazen, klizanje… Ili na neko umetničko dešavanje – posetite muzej ili neki koncert.

Masaža i muzej su daleko originalnija priča od večere, ipak se večerava svakodnevno. (Muzej praktikovati isključivo jednom godišnje - sredinom februara, da bi doživljaj bio što posebniji.)

MIT BR. 6: Slatkiši i cveće su savršen poklon

Zašto to nije istina?

Nema ništa loše u vezi sa takvim poklonom, sem što je pomalo dosadan.

Šta uraditi?

 Na Dan Zaljubljenih se posebno ceni originalnost, jer većina ljudi dobija slične poklone. Zato budite drugačiji. Da li ona voli da putuje? Prijavite je za magazin o putovanjima. On obožava džez? Kupite mu karte za neki dobar džez koncert.

Dragi, je l' da da voliš džez? 

Pa...

Mislila sam da skoknemo do Nju Orleansa, taman u povratku iskuliramo malo 7 dana u Njujorku, znaš da sam to oduvek želela...

MIT BR. 7: Poklon mora da bude skup

Zašto to nije istina?

To je koješta - najvažnije je da ste se setili.

Šta uraditi?

 Pokušajte da mu/joj date neki mali poklon ali od velikog značaja. Naravno, ukoliko je vaša veza ozbiljna. Ako ne živite zajedno - kupite mu/joj papuče ili bademantil koji će stajati u Vašem kupatilu.

Hvala ti što se setio/la da smo zaljubljeni. <3<3

MIT BR. 8: Ako ste muško - ne očekujte poklon zauzvrat

Zašto to nije istina?

Čak iako je običaj da na ovaj dan – muškarci više poklanjaju ženama, to ne znači da žene uopšte ne vode računa o tome. I muškarci mogu očekivati plišanu igračku ili kutiju čokoladnih bombona.

Šta uraditi?

 Ukoliko vas nervira cela fama oko Dana Zaljubljenih , predložite partneru da negde otputujete na vikend ili isplanirajte savršenu zajedničku noć.

Hvala ti što si se setio da smo zaljubljeni. <3

MIT BR. 9: Poklon mora biti romantičan i “sladunjav”

Zašto to nije istina?

Ne morate pevati serenade i pisati poeziju na Dan Zaljubljenih.

Šta uraditi?

 Ukoliko ne volite takve stvari, zaboravite na to. Umesto toga – poklonite nešto zabavno - recimo neku igru ili dobar CD. Onda idite zajedno kući i zabavljajte se.

Mnogo pričamo, ljubimo se i bavimo jedno drugim. Vreme je da pređemo na viši nivo. 

MIT BR. 10: Donji veš je dobar poklon

Zašto to nije istina?

Zapravo, ova tvrdnja nije potpuno neistinita. Donji veš je super poklon, ali samo ukoliko znate njegov/njen broj i stil koji voli. Ovakav poklon bi bio bolji kao deo nekog ličnog, seksi poklona – a ne kao posebna poklon.

Šta uraditi?

 Ukoliko želite da poklonite nešto stvarno seksi, razmislite o knjizi o tehnikama masaže koje biste mogli da naučite zajedno. Ukoliko ste se našli po ovom pitanju i spremni ste da napredujete – uzmite primerak Kama Sutre.

Draga, na kojoj strani Kama Sutre beše piše kako odrediti broj nečijeg donjeg veša?

Samo pitaj.

Pa pitam.

Zapamtite da na Dan Zaljubljenih originalnost igra značajnu ulogu. Tajna je u tome da ovaj dan bude potpuno vaš i potpuno poseban. Treba samo da ga isplanirate unapred. Ukoliko taj dan bude zaista toliko poseban – može uticati na to da vas zaljubljenost drži tokom cele godine.

Ko rano rani, dve sreće grabi.

Tužnije od svega čini se jeste to što autor ovog briljantnog vodiča kroz jedan od potencijalno najprofitabilnijih dana u godini (za sve - trgovce, cvećare, džezere, momke koji zarade kredit masažom ili romantičnim vikendom za dvoje na Zlatiboru, devojke koje ne moraju za rođendane svojih drugarica kupovati ništa cele naredne godine...) vrlo malo u stvari, ako išta, zna o danu koji s toliko posvećenosti u konkretnim scenarijima preporučuje isključivo parovima.

Praznik zaljubljenih, odnosno sveti Valentin ili sv. Trifun, potiče još iz vremena starih Rimljana, ali se veruje da je nazvan po svešteniku iz trećeg veka nove ere, koji je tajno venčavao zaljubljene parove, uprkos zabrani rimskog imperatora Klaudijusa Drugog. 

 Prema nekim legendama, stari Rimljani slavili su boga Luperkusa, zaštitnika pastira i njihovih stada od mnogobrojnih vukova, a radi srećne i bogate ljubavi, prskali bi zaljubljeni par krvlju žrtvenog jareta. Prema drugoj verziji, Dan zaljubljenih potiče od praznika posvećenog rimskoj boginji Junoni, zaštitnici žena i braka.

 Legende govore i da su mladići za vreme svečanosti Luperkalije izvlačili iz vrča cedulje sa imenima mladih devojaka, pa se verovalo da je, ona čije ime izvuku, njihova sudbina.

 U hrišćanskoj epohi, prema legendama, Valentin je bio sveštenik koji je u trećem veku nove ere osudjen na smrt u Rimu, jer je tajno venčavao mlade vojnike. Imperator Klaudijus je, prema toj legendi, zabranio mladićima da se žene, jer je zaključio da su neoženjeni vojnici bolji ratnici od onih sa ženom i porodicom.

 Postoje i priče da je Valentin ubijen, jer je pomagao hrišćanima da pobegnu iz rimskih zatvora. Jedna verzija te legende govori da je, dok je bio u zatvoru, poslao prvu čestitku za Dan zaljubljenih čuvarevoj ćerki, koja ga je povremeno posećivala.

 Prema drugoj verziji, čuvareva ćerka bila je slepa, a zahvaljujući molitvama zaljubljenog i zatvorenog Valentina, vratio joj se vid. Veruje se i da je Valentin u zatvoru dobijao razne poklone od dece koju je izlečio, pa da zaljubljeni zato šalju jedni drugima četitke, cveće i slatkiše. 

 Spaljen je navodno 14. februara 269. godine, a nedugo posle smrti, narod ga je proglasio svecem. Kada se u Rimu učvrstilo hrišćanstvo, sveštenstvo je, prema toj legendi, odlučilo da ukine paganski praznik ljubavi Luperkalije i pomerilo ga dan ranije, što se poklopilo sa datumom pogubljenja Svetog Valentina.

 Prema nekim verovanjima, praznovanje zaljubljenih potiče iz srednjeg veka, kada se verovalo da ptice počinju da se pare 14. februara. Od toga navodno potiče običaj slanja čestitki.

 Prema nekim legendama, Valentin je bio sveštenik koga su poštovale nesrećno zaljubljene devojke. Pre nego što je pogubljen vešanjem, zaljubio se u Sibinilu, koja se zatim pobrinula za njegovu sahranu.

 Pravoslavni hrišćani slave 14. februara Svetog Trifuna, rodjenog u Frigiji u trećem veku, za koga se veruje da je bio čudotvorac i da je isceljivao bolesne i pomagao siromašnima. Prema legendi, on je izlečio i ćerku rimskog cara Gordijana od teške duševne bolesti, a blago koje je za to dobio kao nagradu, razdelio je siromašnima. Prema verovanju, Trifun je odbio da se odrekne Hrista u vreme cara Decija, zbog čega je osudjen na smrt i pogubljen mačem 14. februara 250. godine. 

Veruje se i da vinogradari na Svetog Trifuna obilaze vinograde i zalivaju lozu vinom kako bi bolje rodila, pa otuda potiče i verovanje da je poreklo tog praznika od grčkog boga Dionisa ili Bahusa, zaštitnika vinove loze i vina, vinogradara i gostioničara.

Ljubav, dragi moji, ljubav koja leči, ljubav prema svima, osnovna i najčistija. Samo slučajno je tu bio i neki devojčurak koji je progledao, od ljubavi...

I ajd sad svi vi koji ste guglali inspiraciju za aktivnosti s partnerom tokom današnjeg praznika - il' se stidite, il' se prosite. Nema druge, pred oltar pa da pijemo vino i častimo trubadure.


U međuvremenu, volite SVE i svaki dan...

 

leave Whitney alone/pravda za kadu

Oko 6:15 - 6:30 u našem domu budno je 50% popisanih + mačka. Hana je u sudoperi, oribanoj samo za njene cenjene butkice i guzu, Slaja u trpezariji ukršta reči uz kafu skuvanu čitavih 7 i po minuta pre mog ulaska u kuhinju. Nikada neće shvatiti da ja moju gustiram ponekad i čitav dan, hladnu, gorku, i da je u redu da uštedi struju za toliko i skuva obe odjednom (Slaja samo rečnikom uštede komunicira ovih dana, odvrće sijalice i gasi bojlere, pa mi je ovo sa dve džezve u 8 minuta krajnje neshvatljivo). Stavljam džezvu na ringlu juče ujutru, čangrljam escajgom u potrazi za kašičicom kad upada Slaja u kuhinju, staje pored mene vidno potrešen i kaže:''Umrla Vitni Hjuston''. Onako nerazbuđena doživljavam deja vu od letos kad sam u sred baškarenja na terasi na Krku uz jednako tursku kafu kao ovu koju sad zakuvavam, primila sms u kome me Slaja obaveštava da je umrla Ejmi Vajnhaus. A ja u romingu. Eeeej. Ne znam zašto, ali dobije potrebu da bude obaveštajac, ne misli na potrošnju i savlada veštine slanja sms-a tek kad neko umre, po mogućstvu od nekontrolisanog konzumiranja narkotika. ''Ju opet?'', promrmljam sebi u bradu, S. skonta da sam još neupotrebljiva i vrati se maloj crno-beloj ortogonalnoj radosti sa golom tetom na naslovnici.

Dugo već pokušavam da ne ustajem tako rano kad već ne moram da budem u nekoj 3 opštine i 16 spratova udaljenoj kancelariji u to doba dana (u poslednjih par meseci - doba noći) al' ne ide. Pomirila sam se s tim da  i kad dođem kući u 4 i nešto stavljam tek isprljanu džezvu već u 6 i nešto, i čak sam se pomalo i primila na taj kult jutra čak i kad ničemu ne služi. A ovog jutra mi je poslužio da izguglujem Vitni i pročačkam po verzijama nemilog događaja mada me nije dugo držalo. Tri i po podatka svuda: trebalo da primi nagradu te večeri u hotelu u kom je skončala. Odem na fejs kad tamo dan žalosti. Na trenutak se iskezim debilno na Savin post: ''ja tek sad uvidjam da ovaj Kevin Kostner uopste nije narocito lep'', i ubrzo odustanem i od fejsa jer je u to doba dana/noći još uvek premalo zdravog sarkazma na slične teme, i osim ako želim da veštački izazovem pražnjenje creva, najbolje je da se tiho uklonim sa mesta žalosti i popijem kafu uz nešto manje diuretično kad je već kafa poznati diuretični majstor. U svemu treba imati meru.

Predveče, kad je 100% popisanih ukućana budno a dovoljno dokono da pika jamb i broji ko je koliko puta bacao, oglašava se Dnevnik, 1, pa II pa III, svi menjani jer se love najsvežije informacije o preminuloj umetnici. ''U sobi hotela na Beverli Hilsu nije nađena nikakva količina narkotika, pa se pretpostavlja da se pevačica udavila u kadi.'' Što reče Jasna, naravno da nije kad je sve u njoj, al' alo bre... Kolike su to kade na Beverli Hilsu?!

Nije ni bitno uostalom, ništa manje mrtva neće biti ni ako se ispostavi da je potrebno hitno menjati standard dimenzija livenih kada po Holivudu. Nisam potpuno ravnodušna, priznajem, bedak je kad talenat više ne može da bude talenat, ali čekajte malo fejsbukeri, zar nije uprskala i upokojila taj talenat (pod pretpostavkom da su vam zbog njega profili replike stranica u Politici i Novostima koje uredno preskačem) još kad je prvi put otkrila funkcije vena koje nisu dostupne (bar ne u tolikom trajanju) običnim ne-multimilionerima? Vama recimo? Jeste li srećniji sada što niste multimilioneri? Ili vam je krivo što nije još potrajao sunovrat nečijeg idola s kraja osamdesetih, kad je okvirno poslednji put i smela da bude nečiji idol..?

Hejter ili ne, ne mogu da ne doživim centrifugu želuca na žalopojke nad nekim ko je u potpunosti samostalno odgovoran za sopstveni raspad, tim gore što je stekao sve uslove da bude najostvarenije (i najplaćenije da se razumemo) ime u svetu plastično poznatih. Sad će novopečeni fanovi reći  da nije ona mučena kriva, udala se za budalu, rodila mu dete (koje, kako čitam, onako iskusno devetnaestogodišnje svako malo prijavljuju na rehabilitaciju), pokazala mu vernost pokazivanjem izbodenih vena... Zar nije tim suludija čitava ta žalopojna atmosfera? Pa od iste te budale se i razvela pre 5 godina. E naša Vitni, džaba ti Telohranitelj kad ti je preči Venohranitelj. 

A Toni Brekston, ulovljena sva skockana valjda na event-u sa jednim upražnjenim mestom, sa sve kezom preko cele izoperisane face priča o neverovatnom prijateljstvu za koje je zbog proklete kade uskraćena, uz gratis urlikanje teksta omiljene pesme drage ex-drugarice. Čuj, drugarice. Pa gde si draga bila kad je trebalo da joj objasniš da nije džabe pola sveta prešlo na tuš kabinu? Kao Kreg Dejvid na primer.

Gle kade proklete...

http://www.youtube.com/watch?v=4J2JGqbn8fo

busminus

Ajde što nekim čudom još neraspadnuti veteranski primerci vozila gsp-a ni u ludilu ne nude lažnu nadu dok ih konzumiraš da je napolju toplije nego što jeste, nego što ni penzioneri više ne daju lažnu nadu da ih iole zanima šta se oko njih dešava - osim bolje sedeće lokacije u samom vozilu, razume se. Drugim rečima, znaš da ti se crno piše kad a) menjaš prevoz (popularno 'presedaš'), b) uhvatiš sebe kako presedneš babi/dedi do, žaleći se na stanje u državi, ekonomsko ili političko, sasvim svejedno, dok oni gledaju kako da pobegnu - revolucionarno - ne na bolje mesto, već samo što dalje od tebe. U 9gag stilu izražavanja emocija, naprosto skapiraš da si forever alone.

Nije to ni tako loše, kad bolje razmisliš, preterana interakcija samo stvara bespotrebne komplikacije koje ne možeš rešiti sam iz prostog razloga što su nastale u duetu, a sa njima nekako uvek ipak ostaješ sam - sam/prvi ih spaziš, sam/prvi se praviš lud, sam/prvi shvatiš da ne možeš zauvek da se praviš lud i sam ostaješ sa samim sobom da smišljaš kud sad i sa tom zimnicom kad je špajz pun, i nikada se neće nit' pojesti nit' svariti već zakuhano.

I onda mi u krizi? Ma ne... Mi smo samo još uvek u špajzu, zaključani spolja; ostali jednom prilikom kad su nam stomaci đavolski zakrčali, pa sad krckamo ustajale đakonije i komplikacije kojima je davno istekao rok trajanja, jer je jedina alternativa da gladujemo. A čekaj, što ne bi za promenu malo gladovali kad već dobijamo čireve od špajz-varijante? Mislim, apstinencija je zdrava s vremena na vreme, to svi kažu...? Malo iskuliramo buđ i crve, pročistimo organizam, prošetamo par krugova, udahnemo neke druge mirise, skoknemo do pijace (dobro, ne sad, za 10-ak dana kad se ovo belilo malo istroši) i pojedemo neku svežu, buntovnički sočnu i zdravu ideju? Rešeni tog tereta višedecenijskog junačkog trpanja po špajzovima, kao da truleži nikad nije ni bilo, okupani Suncem za Dobro jutro, Rastimo ka ovoj jedinstvenoj prilici da belilom (korektnije je korektorom..?) editovano balkansko platno zamislimo čistijim nego što jeste. A što da ne? Jer špajzić je zaključan, to stoji, ali svaki iole ozbiljan, dobro isprojektovan ima i prozorče kroz koje isprva viriš, a u stvari posle špajz-dijete možeš i da se provučeš, ako hoćeš.

Tu li smo. Ko hoće. Ko hoće? Ko hoće, nek se usudi samo! Sve se nešto tripujem da hoću, sviđa mi se ovo belilo, čistina, ima neke poetske težine i lakoće u njoj istovremeno. Istorija Zemlje je u slojevima, a ovaj najsvežiji, kao tek otpakovan papir za štampanje, ne može biti da je za džabe ovako uporan?? Malko nas je približio sa komšijama, malko više, svakodnevno se pominjemo na vestima u istoj rečenici sa istih strana, što jes' čudno ali na neki perverzan način prija? MI protiv snegova, MI protiv smetova, MI protiv restrikcija, MI protiv ortopeda... MI protiv svih jebote. Kao nekad. Čak i iz vazduha kad pogledaš, ne vide se razlike u godištima karoserija, ni one nevešto iscrtane granice, sve pod milim bogom je pokrilo ovo uvezeno padajuće ''sranje''? Čoveče, kataklizma na sve strane a MI nikad ništa pametnije nismo uvezli.

Nisam ni kvazi-patriota ni kvazi-jugonostalgičar, ni kvazi-smarač. Sasvim sigurno jesam pravi smarač i još praviji (pravlji?) sanjar, koji je pre neki dan slučajno uletevši u dnevnu punu ukućana okupljenih oko tv-a oko iste stvari, stvari puštene sa dvd-a sa čijeg omota vrišti ''Weight of chains'', seo (sanjar koji je uleteo u sobu, preduga je ova misao pa da pomognem) i odgledao poslednjih 15-ak minuta iz čiste radoznalosti jer je zatečena situacija ublaženo rečeno retka, arhaična i u svojoj idiličnosti gotovo nezamisliva - niko se ne otima oko daljinskog, niti ga skriva po još neotkrivenim ćoškovima stana, niko ne urla da počinje Novak i da sklonimo tu jebenu seriju - naprotiv - svi ćutke bulje i samo povremeno se čuje ''c, c, c''. Aj da ne budem haters gonna hate 9gag lik, pridružim se i povremeno i ja izustim ''c, c, c''. Uklopila sam se u sopstvenu porodicu. Fuck.

Neću prepričavati impresije nastale nakon odjavne špice puštenog dvd-a (insistiram na nosaču slike jer me sa sve omotom nepogrešivo vraća u pre-torrentno doba, kad je sve što smo ciljano puštali i ekipno gledali ćale morao da izlazi iz kuće da ulovi), iako sam u iskušenju - jer po svemu sudeći ni danas neću izlaziti do gsp-a, pa tako neću ni uloviti penzionisanu žrtvu s kojom bih podelila impresije (pardon, kojoj bih plasirala iste i verovatno je bespovratno udavila). Penzosi su keva bre. Toliko ih je sve smorilo da, osim što se nerado kupaju, odustaju od suprotstavljanja u svakom smislu (redove i tapacirana sedišta ne računam). Sad je vreme da im udarimo kontru - MI imamo mišljenje, MI imamo ideju, MI imamo budućnost, i toliko ćemo vas deprimirati pričom o istim da ćete samo ućutati, preskočiti obližnju osnovnu školu u vreme izbora i radije balansirali po šipkama oko busminus aparata za čije kartice ste se laktali po šalterima kao da su besplatni Loto listići nego da nas do kraja saslušate (sve je to smišljeno - ideja i košta, znate?), kamoli ufurate mangupe poput Tita ili Mita kao repliku! MI. Ko god mi bili...