Neko nas gricka. Nagriza i odgriza, lagano i temeljno. Gustira nas, sa smeškom džokera.
Kad smo to postali hrana jedni drugima? I kad je već tako, što se isključivo hranimo tuđim nesrećama i nedaćama? Zašto moram da krijem da se osećam dobro pred svima osim pred onima sa kojima i zbog kojih se osećam dobro?
Kad bolje razmislim, ni ne moram, ali biram da krijem. Da, lakše mi je tako nego da strahujem i strepim od negativne energije koju dobrostajanjem mogu pokrenuti u onima koje pokreće samo negativna misao. Ništa ne razjari malodušni um kao odsustvo tuđe patnje. Nemam snage za to. Ni vremena, ni živaca. Istekao mi rok trajanja trpeljivosti prema baksuzlucima, razmaženim punoletnicima i izopačenim kvazi emocijama. Treba mi pasterizovanje možda? Ono kad se namirnica izlaže visokoj temperaturi da bi potrajala? Mislim, kad se već hrane mnome, bez pitanja, i bez obzira na to da li sam uopšte prošla inspekciju. Žao mi je, temperature su se naglo spustile, i mada nenaviknuto navlačim džemper u septembru, priznajem da mi prija. Ovo je moj mesec. Počinje moje godišnje doba. Tad je svaka temperatura idealna za moj kraj roka za druge, tužne konzumente, i početak roka za mene, srećnu hranu za sebe.
Nobody knows you when you're down an' out, kaže Clapton. Netačno. Možda je bilo tačno u njegovo vreme. Vreme je danas tako da si zanimljiv samo ako imaš problem oko koga se može do besvesti razglabati, i zbog koga te mogu večno grickati oni koji se tuđim problemima hrane. A kad nedajbože nemaš problem, ne samo da si nezanimljiv, nego si i nenormalan. Čudan. U redu je, znam da je lakše primetiti mane drugog nego sopstvene. Znam da je lakše tražiti minuse svuda osim priznati ih i dodati sebi na listu. Znam, i zato to nikad nisam radila. Iz neznanja potiče glupost? Potpisujem. Ali to je začarani krug, jer hej, kakva bi to glupost bila kada se ne bi svojski trudila i težila podsticanju, produbljivanju neznanja..?
Zato ja ne jedem ljudsko meso. Životinjsko ne mirišem preterano, ali ljudsko mi se gadi. A čujem da su počele kampanje za navikavanje na ljudsko meso i da ga uveliko pakuju po nekim filijalama trgovinskih lanaca. Kažu, pripremaju nas na velike svetske promene, jer dolazi trenutak otkrivanja pravih nam bosova i dirigenata, uglavnom vanzemaljskog porekla. Ne treba nam to, dragi vanzemljaci. Mi smo se već navukli na osećaj otuđenosti unutar naše vrste, i nema ničeg prirodnijeg od zamisli kako jedemo jedni druge. Sa mogućnošću zamene slova ''d'' sa ogledalski kompatibilnim slovom. U abecedi, naravno.
Tanzla i ja smo malo silovali Windows prethodnih dana. Sistem je bio neprijatelj, koji nas je grickao, a mi smo bili Walteri koji brane Mirijevo. Da, pešaci u prvim redovima, protiv sistema. I dobili smo ovu bitku. Nismo dizali sistem, jer bi to značilo da ga predajom podržavamo. Rat traje, jer rat je postao jedini motiv čoveka da se bori. Samo, svako ima neki svoj rat. Ako već moram, biram da ratujem protiv sistema. Glupo i uzaludno od mene, možda, ali jedina alternativa je da se borim ZA sistem. A to ne dolazi u obzir.
Rešenje je u pacifizmu, ako hoćeš da sačuvaš čistotu duha. Ali ne mogu više ni to. Tiha borba? Neću ni to. Niko ne čuje.
Septembar je moje vreme. U septembru se zatvara i ponovo otvara nova sezona mojeg umazanog duha. To je sasvim prihvatljivo. Umazan znači živ, uprljan je već nešto sasvim drugo...
Pivo i vino zagrevaju se 20 min na 60 °C, a traju u zavisnosti od zavisnika. Predlažem to kao zamenu za pasterizovanje mene, koja se zagrevam mnogo duže i na mnogo više stepeni, a trajem nezavisno od zavisnika.
Cheers.
Нема коментара:
Постави коментар