Ovo dete raste kao iz vode. Čini mi se da sam samo trepnula i evo već je napunila dva meseca i brdo pelena. Prešla na neke veće brojeve istih, a ni odeća se ne zadržava dugo na njoj. Nema više omiljenih komada. Ne stižemo da ih zavolimo, preferiramo, iznosamo, pocepamo. Sve se dešava brzinom svetlosti. Sve kraće sisa. Ili se sve brže zasiti, kako ko i iz kog ugla pogleda. Vreme leti. A sve je vrlo relativno. Ja čak i ne verujem da vreme postoji, ali ako postoji - leti, i vrlo je relativno. Osim ovog vremena napolju. Mislim na vremenske prilike, a trudim se da ne mislim na neprilike. One su nam opsesija broj dva. Prva je opsesija oko toga koliko je prošlo vremena od poslednjeg sisanja, menjanja pelene, grčeva. A prognoza je odmah iza, i preciznost se traži prilikom informisanja o njoj. Koliko tačno padavina i kada tačno prestaju? Koliko tačno minuta do zalaska i zašto se to dešava u 4 popodne kad je do juče bilo 20 stepeni? Hormoni mi divljaju pa su mi jakne postale baš ozbiljni saboteri. Oznojim se kao da sam maraton trčala dok malo prošetam ovu kiflicu i skoknemo do bake. Budem gola voda a šake ukočene od hladnoće jer nema više trpanja po džepovima kad kolica ne umeju da se guraju sama. Moram da nađem rukavice. To jest rukavicu. Jednu imam, videla sam je pre neki dan. Druga može biti bilo gde, što zbog mačora koji su je se možda dočepali, što zbog toga što naprosto sve stvari zamišljene da se koriste u paru moraju svog para izgubiti u mojoj kući, to je jednostavno tako. Tako je čak i sa šoljama za čaj iz kojih se naravno pije isključivo gigantska kafa. Uvek kupim dve od nekog modela koji mi zapadne za oko, uglavnom u različitoj boji ''da se zna koja je čija''. Ali najlepši modeli izgube svog para proporcionalno brzo količini sapunice na sunđeru za sudove. Ne vredi. Rukavice je tako lako zagubiti da me to iznova i iznova frustrira svake zime. Čarape bolje da i ne pominjem. Kao da to nije dosta, nego sad još jednom paru ruku i nogu moram da tražim odevni par. Pakao. Jedan dan ih izgubiš iz vida i nikad ih više ne nađeš. Lako je kad izgubiš obe istovremeno. Drama je kad jednu držiš u ruci a za drugu znaš da ćeš je se od sad pa nadalje samo sećati i pričati kako je nekad i ona postojala...
Prošlo je 43 minuta od kako je zaspala, tako kaže sat na rerni, i ne mogu da verujem da se još nije oglasila za doljuljkavanje, Aha evo je. Deluje mi kao da je prošlo 5 minuta. Da nije rerne ceo dan bi mi se događao u relativnih 5 minuta.
Novi je dan. Malecka se juče vozala po kraju uprkos snegu i niskoj temperaturi. Našla sam joj neke druge rukavice, od onih prvih, toplijih, sam digla ruke dok je urlala od vrućine zabundana u kabini kolica maltene na vratima stana. Nikad više neću natenane izaći iz kuće? Za sad deluje da neću. Nije ni važno, čovek se na sve navikne. Nikad više neću natetane ni ući u kuću, kad smo kod toga. Odakle joj senzor za blizinu doma? Kako je moguće da zaplače uvek na istim punktovima, uglavnom 20-50m do odredišta? Fascinira me to. Plaši me i unosi blagu nervozu, ali me pre svega fascinira. Mačori osete nama drage ljude još pre nego što uđu u ulaz zgrade, toga sam bila svedok nebrojeno puta i to me je uvek uveseljavalo. Nacrtaju se ispred vrata tako da ljudi mahom ni ne moraju da nam zvone, unapred im otključamo jer smo imali mačeću dojavu da stižu. Praktična pojava. Ali ovo sa prekidanjem dubokog sna i plakanjem na parkingu pre nego što se išta od zvukova ulaska u zgradu uopšte dogodilo mi je stvarno enigma. Ili sve to uopšte nema veze sa geolokacijom već sa vremenom koje je proteklo od početka šetnje? Priznajem da su nam šetnje vremenski prilično uniformisane, ali to je jedini način da budem sigurna da ćemo na vreme biti na toplom i udobno smeštene za presvačenje i podoj. Koji se, usput govoreći, dešava isključivo na njen zahtev, podnesen u vidu autentičnog urlika i tempiran preciznošću švajcarskog sata. Predložiše nam učena lica da produžimo intervale između hranjenja, jer je jelte sad već velika beba. Kako, dragi moji pedijatri, kad ta velika beba o kojoj pričate ume da gleda na sat i proverava to znanje na tačno svaka dva. Nema šanse. Gladna je kad sazna da je par sati bila odvojena od para mojih mlečnih žlezda i tu je kraj diskusije. Ljubi je majka pedantnu i preciznu, i gladnu. Eto mi kad sam rodila Devicu. Vreme ne postoji, ali preciznost Device je sasvim izvesna.
Prošlo je 43 minuta od kako je zaspala, tako kaže sat na rerni, i ne mogu da verujem da se još nije oglasila za doljuljkavanje, Aha evo je. Deluje mi kao da je prošlo 5 minuta. Da nije rerne ceo dan bi mi se događao u relativnih 5 minuta.
****
Novi je dan. Malecka se juče vozala po kraju uprkos snegu i niskoj temperaturi. Našla sam joj neke druge rukavice, od onih prvih, toplijih, sam digla ruke dok je urlala od vrućine zabundana u kabini kolica maltene na vratima stana. Nikad više neću natenane izaći iz kuće? Za sad deluje da neću. Nije ni važno, čovek se na sve navikne. Nikad više neću natetane ni ući u kuću, kad smo kod toga. Odakle joj senzor za blizinu doma? Kako je moguće da zaplače uvek na istim punktovima, uglavnom 20-50m do odredišta? Fascinira me to. Plaši me i unosi blagu nervozu, ali me pre svega fascinira. Mačori osete nama drage ljude još pre nego što uđu u ulaz zgrade, toga sam bila svedok nebrojeno puta i to me je uvek uveseljavalo. Nacrtaju se ispred vrata tako da ljudi mahom ni ne moraju da nam zvone, unapred im otključamo jer smo imali mačeću dojavu da stižu. Praktična pojava. Ali ovo sa prekidanjem dubokog sna i plakanjem na parkingu pre nego što se išta od zvukova ulaska u zgradu uopšte dogodilo mi je stvarno enigma. Ili sve to uopšte nema veze sa geolokacijom već sa vremenom koje je proteklo od početka šetnje? Priznajem da su nam šetnje vremenski prilično uniformisane, ali to je jedini način da budem sigurna da ćemo na vreme biti na toplom i udobno smeštene za presvačenje i podoj. Koji se, usput govoreći, dešava isključivo na njen zahtev, podnesen u vidu autentičnog urlika i tempiran preciznošću švajcarskog sata. Predložiše nam učena lica da produžimo intervale između hranjenja, jer je jelte sad već velika beba. Kako, dragi moji pedijatri, kad ta velika beba o kojoj pričate ume da gleda na sat i proverava to znanje na tačno svaka dva. Nema šanse. Gladna je kad sazna da je par sati bila odvojena od para mojih mlečnih žlezda i tu je kraj diskusije. Ljubi je majka pedantnu i preciznu, i gladnu. Eto mi kad sam rodila Devicu. Vreme ne postoji, ali preciznost Device je sasvim izvesna.
