Moji su se verovatno nekada i voleli - i želim da verujem da ta ljubav živi ako nikako drugačije onda barem kroz brata i mene - ali se sasvim sigurno nikada nisu razumeli. Ponekad mi se čini da sam rasla u dvojezičnoj porodici. Ja sam razumela i njen i njegov jezik ali su oni ostali potpuni stranci jedno za drugo. Nikada nisu pronašli ni neki treći, zajednički jezik. Za to je valjda potrebno malo manje ega i ponosa, na kojima su oni uporno insistirali i gurali ih u prvi plan. Dugo sam mislila da sam zauvek osuđena na repliku njihovog odnosa, da ću samo za nešto takvo biti sposobna, jer sam se toga naslušala i nagledala.
U nekom trenutku odrastanja sam nesvesno isključila i ton i sliku tog toliko puta repriziranog filma koji mi se odvijao pred očima od kad znam za sebe. Dosadilo mi je, ili sam ga toliko znala napamet da mi više nije bilo podnošljivo da mi se pušta. Počela sam da ignorišem sve što nije konstruktivno, smisleno i sve što mi je spuštalo vibraciju i kaljalo duh. Imala sam taj neki urođeni optimizam kao zaštitnika od ranog detinjstva. Sećam se vere i nadanja u razne dobre ishode i onda kada mi je servirano da je pesimizam prirodniji ili izgledniji izbor koji ne vodi u razočaranje. Nikad se nisam plašila razočaranosti. Pesimizam me je, s druge strane, užasavao.
Nažalost, u detinjstvu sam imala više pesimističkih mantri i bila sam izložena uglavnom negacijama i negativama. To me je činilo duboko nesrećnom, utučenom, razočaranom. Trebalo mi je vremena da propustim prirodni sjaj iz duše i pustim ga da me obasja i vrati mi veru u dobro. Veru u to da će, uprkos svemu, svom mraku i sranju, sve na kraju biti dobro. Kad sam jednom naučila da taj sjaj stvarno dolazi iz mene, da nije neka vanjska sila i ne zavisi ni od koga mimo mene, počela sam polako da živim. Da učim da živim. Da shvatam moć sopstvenih misli i ovladavam načinima borbe protiv svega i svih koji misle da imaju veću moć nego one. Moje misli me čine. Nikakve okolnosti, nikakvi zadati likovi, nikakve slučajne situacije.
Kada sam saznala da se u meni kuva jedna nova kosmička poslastica, jedan novi mali dezert od života sa trešnjicom na vrhu, jedna musaka od mojih i ćelija čoveka koga volim, prva misao mi je bila ''napravili smo život''. Što je delimično tačno. Jesmo napravili novi oblik, novu kombinaciju ćelijica, ali više smo produžili život nego što mo ga napravili. Taj mali produžetak života se evo rita u meni dok pišem i ne mogu da se otmem utisku da bi nešto da doda, kao da bi da dokači tastaturu da mi lektoriše malo ovo što škrabam po beloj pozadini. Ničega se ne plašim. Jedino što želim je da joj krila uvek budu raširena i razigrana kao što sad osećam da ovako mala, još uvek u meni, jeste. Da voli i širi ljubav.
****
Nisam stigla da dovršim tekst kad sam pre dve nedelje otišla rano ujutru na CTG kontrolu u GAK Narodni front. Dva dana kasnije mi je već zafalilo ono lektorsko ritanje koje sam pominjala... Presekli su vrpcu koja nas je činila jednim nečim, i evo sad sedim u jednoj prostoriji dok Ona spava u drugoj i ne mogu da verujem da je naš prvi, devetomesečni deo puta završen, i da je napokon počeo taj drugi deo, deo u kome ja moram da shvatim da je Ona sada samo Ona, bez mene, sama, svoja, savršena sa svim svojim budućim manama, a da joj istovremeno nekako uvek budem tu i Njena -ljubav, podrška, snaga, vera, smeh i vetar u leđa - dokle god me bude.
Naravno da ne postoje reči.
Naravno da se ne može zaista opisati taj Prvi trenutak, taj Prvi pogled, taj Prvi dodir, a ni svaki sledeći posle njega nije jednostavan zadatak, jer je povezanost sve dublja i kompleksnija. Toliko toga biće želi da ume da kaže u ovom trenutku ali jedino je sposobno da, od sreće, plače... Želim joj toliko toga za šta već strepim hoću li joj uspeti pružiti, a znam da od toga nemam ništa. Mogu samo nemo da je posmatram dok raste i nadam se najboljem. Ljubav joj neće faliti. Ni smeh. Optimizam. Vera u dobro. Imamo toga, time ćemo je nesebično obasipati. Ostalo je na njoj.
Dok je još ležala pored mene u bolničkoj postelji zamišljala sam nas oporavljene, tačnije sebe oporavljenu, nju istu takvu - savršenu - kakva je izašla iz mene, kako samo jesmo kod kuće, sa Njim, njenim Tatom, i Njima, njenom krznenom bratijom. Nisam mogla ni sanjati da će Tata u mojim očima i srcu toliko porasti narednih dana kada stvarno budemo kod kuće, da ću osećati kako će mi srce pući od ljubavi i sreće, što je On sve što jeste, i što je Naš, sa Nama, uz Nas... Mi. Mi smo sada stvarno Mi. Misao o Nama mi je najdraža, jedina, večita - ona je Smisao. Je li moguće da je tako jednostavno?
****
Teško je slušati novorođenče kako plače a sito je, presvučeno i pretpostavljamo da mu nije pretoplo/prehladno... Teško je spavati maksimum 2 sata u cugu, a biti na usluzi tom bespomoćnom biću 24 časa dnevno... Teško je žonglirati ustajati svaki čas sa svežom epiziotomijom, teško je svaki obrok prekidati nekoliko puta, jesti na smenu, tuširati se na smenu, spavati na smenu, gledati supružnika kako daje sve od sebe da pomogne a Ona i dalje plače... Preteško je. Ali je predivno. Toliko smo ranjivi, a to je toliko prelepo zapravo. Toliko smo ogoljeni trenutno jedni pred drugima da je sve što je ostalo na nama i u nama ćista ljubav, čist smisao. Toliko je teško i toliko uživam u svakom trenutku. Toliko jedva čekam. Sve. Svaki sadašnji i budući trenutak u kome smo Mi kao misao i smisao, u kome smo Sve. Toliko je lepih stvari dovelo do ovog Mi, do Nas, i toliko ćemo tek toga Mi i Nama lepog pričiniti. I dokle god ima ljubavi, naši jezici, koliko god se možda i razlikovali makar prema dijalektima, uvek će za cilj imati isto - Nas. Nema ponosa. Nema ega. Nema inata, negacija i brige. Samo Mi i Ljubav.
