Kasper mi je jedno vreme bio omiljeni crtani film. Jeste on bio dopadljvo, milo vizuelno rešeno telo, ili slika tog tela, ali u biti mislim da me je radila čitava ta priča oko duha. Dobrog duha.
- Duguje mi 200EUR majkemuga...
- Pa možda jbg, ali je dobra duša...
Al' je dužan. Šta mi da radimo s tim što je nekome duša dobra kad je dužan a samo to se broji?
Koliko puta iz sasvim lepog, konstruktivnog raspoloženja usledi potpuno pomračenje čim se pokrene priča o finansijama. Niko tom sferom nikada nije zadovoljan. Oni koji jesu, neće se ni naći sa mnom, ili vama, u takvoj situaciji da govori o tome koliko ima. Delom zato što ni ne sme, delom zato što bi to bilo kao da recimo sa inženjerom NASA-e govorite o poljoprivrednoj situaciji u Banatu.
Ne poredite se sa inženjerom NASA-e ako ste ekspert na polju poljoprivredne situacije u Banatu. Ili još bolje - ne poredite se sa ekspertom na polju poljoprivredne situacije u Banatu ako ste inženjer NASA-e. Ili najbolje - ne poredite se ni sa kim. Osim sa sobom.
Otud svi problemi međuljudskih odnosa na bilo kom nivou, u bilo kojoj sferi i pojedinačnoj situaciji. Kada bi samo svako shvatao koliko pravo i slobodu ima da bude apsolutno i isključivo ono što jeste, kada bi se svi tako i ponašali, prvo ne bismo imali laž, a onda ceo kilometarski vagon drugih devijantnih ponašanja poput agresije, zavisti, mržnje, destrukcije...
Odvlače nas od nas samih, a samim tim i od onih oko nas, ili onih koji su mogli biti oko nas, ali ih nismo pustili, ne puštajući primarno sebe sebi. A mi i dalje kupujemo kreme za celulit i mečke za u baštu kafića.
Elem.
Isečak iz zapisanih misli ničim izazvanih, pa razmaženih do zapisivanja istih, u trenutku tužnog kretanja sa Hodočašća, sa Ohrida za Beograd, 04.08.2016. godine. Iz kola. Nije mečka.
''Na putu sa Gradišta gomila ljudi u dva broja manjim suvim kupaćim kostimima koji ne rade i ne razumeju ništa, i smeštaja za te ljude da imaju gde da odmore od ne činjenja i ne razumevanja ičega... Pun pansion. Bazen (na Zlatnom jezeru?!). Parking za mečku. Šifra za wi-fi. Sve drugo ne bi bilo odmor i naterao bi ih da shvate gde su zapravo - nigde (ne mislim na geofrafsku već astralnu koordinatu) - i da nedajbože požele da počnu da čine i razumeju. Turizam. Apsolutna, egzaktna manifestacija jednog sasvim pogrešnog interpretiranja života. Potvrđuje teoriju po kojoj nećeš raditi dana života ako radiš ono što voliš. U praksi bre moraš biti živ da bi se teorija po kojoj ti na tom odmoru živiš održala. Džaba ti 10-15-20 dana odmora godišnje, ako si prethodnih 355-340-345 dana bio mrtav. Zaboravio si čoveče da živiš. Tako mnogo kupaćih i šešira i japanki i koktela i krema za sunčanje i knjiga i mirisa neodoljivog ruzmarina iz dvorišta meštana, božanstvenog belog luka iz kuhinja restorana, i Dior-a iz bašti istih, a tako malo života... A opet, dovoljan je jedan (život), i svuda je. Sami smo svoj život. Nije opravdanje za nepraktikovanje toga to što ga okolo, van njega, ima toliko malo u asortimanu. Dok ima jednog koji misli, vidi, čuje, voli, ima svetla i svrhe. Dakle, sama sam sebi svetlo.
- Pohlepa za materijalnim je pokušaj neinteligentnog čoveka da svom životu da svrhu.
''Daješ primat prolaznom nad večnošču, celog života - večnost žrtvuješ prolaznom, robuješ mu, činiš ga jedinom motivacijom i smislom - i očekuješ večnost? Religiozan si, uvredljiv na neslaganja sa tom svojom opredeljenošću, živiš posvećen i opterećen time da produžavaš sebi život, večno žedan žudnje za večnošću. Živiš na lekovima, koje samo materijalnim pribavljaš, jedan produženi besmisleni kvazi život okružen gedžetima koji će se pobrinuti da tako i ostane. Misliš da si vredniji jer živiš duže, ''bolje'', ''bogatije'', ''sigurnije''. A samo si jedan tužan prizor narkomana koji se navukao na besmisao i uporno traži smisao u njemu.
Ima njega. Samo kroz susret sa besmislom, ako imaš hrabrosti da je pogledaš u oči, shvatiš da to smisao nije. I zadržiš se malo tu, zaustaviš, dok se to saznanje ne slegne, ali posle možeš samo napred.
Ljude iz depresije ne treba veštački terati iz nje. Njima nije dobro jer im biće poručuje da žive u neskladu sa sobom, da je nešto veliko pogrešno, da ne bi bilo zgoreg da se usude da saznaju šta je, i ako mogu, to promene. Ili promene sebe. Ako ih trgneš pre nego što saznaju, samo si odložio lavinu započetog procesa koji će se kad tad nastaviti. Zato ljudi koji ''pate'' od depresije (dakle, došli su u ruke nekog stručnjaka), ne pate od nje samo jednom. Nisu završili proces. I zato je tragično što sve više ljudi ''misli'' da treba da se leči da bi bili ''normalni''. Za koga? Oduzimaju sebi pravo na saznanje, samospoznaju, susred sa smislom. Susret sa samim sobom, koji jeste bolan, najbolniji, ali i najneophodniji, najnezamenljiviji, jedini koji zaista oslobađa, stavlja dušu na mesto, tačku na besmisao. Leči.
''Teško je razumeti. Zahteva ulaganje određene doze napora, za razliku od recimo osude i poštovanja pravila, koji su, razume se, mnogo brži i lakši. A živimo u svetu u kome se brzina i lakoća postizanja nekog cilja vrednuju daleko više nego, šta ja znam, jedan ljudski život. Zato i jeste svaka politika, ili svaka vlast ako hoćete, ista. Jer su ljudi koje ona zanima isti. Oni koji za sebe (ne za narod) ne mogu i ne pokušavaju da razumeju, već postojanje oslanjaju na pravila, zakone i odgovornosti prema istima - njih zanima kako da od kaiša po leđima minijaturno spakovane garniture sopstvenog DNK dođu do što više novih leđa različite fizionomije i sve težeg opasača, i još nazivaju sebe nekakvim vođama. Postaju uzori. I onda se čudimo kako to da mnogima ne pada na pamet da uopšte pokušaju da razumeju. Nikog. Ništa. Osim sopstvene karikature cilja, koji se svodi na gaženje što većeg broja drugih čiji su ciljevi manje invazivni, više introspektivni. Sam sistem nameće da je razumeti uzalud, čim postoji. Nema sistema u životu. Nema jedne opcije. Nema bre pravila. Sve je moguće. Život se odvija u našim glavama, dušama, mislima. Ne postoji neki tamo baja koji se pita za moj život više nego ja, i čije je razumevanje neophodniije za moj život, od mog sopstvenog. Neka vas niko ne razume. Neka ne bude bitno da li vas iko razume. Uostalom, ne tražite to ni od koga, nepristojno je. Pustite ljude da nastave da preskaču umaranje i što pre se ukalupe u sve moguće modle tako da sistemu postanu što prepoznatljiviji i predaniji. Predali su se. Sad su bezopasni.
Svi ostali, ''buntovnici'', biće sputani i mora im se otežavati svakodnevica kako bi se ''opametili'', ukalupili, zamenili starke za šimike, suvozača za mečku, maslačak za dijamante, punu kuću za praznu vilu... Podržali sistem. Održali sistem. Odustali od sebe zarad večnosti sistema, koji uopšte ne radi za njih. I koji nikada neće biti večan.
''Ljudi koji patnju rešavaju hranom, čine to po sasvim prirodnom osnovu. Beba plače kad je gladna, ili upišana. Daj joj suve gaće, i još važnije, nešto čime bi ih opet fiziološkim procesom ukvasila, i namirena je. Trenutno u blagostanju. Do nove gladi i mokrenja. Kad to ne prarastemo, celog života se vrtimo u krug oko zadovoljavanja primarnih potreba i ispravljanja sranja koja činimo usput. I sve je to samo zbog tela. Telo gladno. Telo piški. Telo kaki. Duša nije gladna. Duši ne trebaju pelene. Ne treba joj ništa, ako se ima. Ali čovek oseća prazninu i misli da je želudac. Pa jede. I jede. I jede sebe. I onda nema sebe.
Proces, a ne pojava. Put, a ne destinacija. Eto, tu se najlakše greši. Izgledati kao milion dolara i osećati se kao na vrhu sveta nije isto. Otputovati negde, a ne razumeti zašto si tu - pa to je nepomicanje iz mesta.
Stagnacija. Invaliditet duha. San sistema.''
Svi su prema drugima ono što su prema sebi. Kada žive mrznju prema sebi, upakovanu u "temperament" ili "raspoloženje", donose sami sebi smrtnu presudu i umiru pre smrti. Neko viče na vas i pripisujete to trenutnoj situaciji i raspoloženju, pokušavate da razumete. Ok, razumem. Život je pokretna traka raspoloženja. Raspoloženja su izgovor za nemanje kontrole - ne discipline, ne pravila - samokontrole - unutrašnjeg mira i pravog sebe, kada neminovno izlazi na površinu suština nečije duše. Život je filmska traka kretanja duše. Prelistaj kadrove i razdvoj crne od belih, znaćeš vidiš li život kao pakao ili kao raj. Oni koji veruju da već žive raj, nemaju potrebe ni da mu se tako infantilno nadaju kad budu pod zemljom. Toliko o religiji kao neubedljivoj, bledunjavoj zameni za duh.
Negujte duh ljudi. Ali stvarno. Kada bi samo ulagali u večiti duh koliko ulažemo u prolazno telo, sve bi nas infekcije ovog sveta prošle. Bolesno je toliko toga među čime živimo. Zdravlja fali. Vratite sebi zbravlje duha, jedan po jedan. Vratite se sebi. Oslobodite se, imate na to apsolutno, neoborivo pravo, i sve moguće uslove - dišete. Nemate izgovor za trošenje tolikog kiseonika ako tim disanjem ne udišete i ne izdišete smisao.
Ono smo što dišemo. Ono smo što mislimo. Ono smo što vidimo. Ono smo što nas nadahnjuje, zasmejava, oduševljava. Za početak, oduševite sami sebe, pa nastavite da gledate kako sami sebi rastete unutar sopstvenog duha, Dobrog duha. Budite Kasper.
- Duguje mi 200EUR majkemuga...
- Pa možda jbg, ali je dobra duša...
Al' je dužan. Šta mi da radimo s tim što je nekome duša dobra kad je dužan a samo to se broji?
Koliko puta iz sasvim lepog, konstruktivnog raspoloženja usledi potpuno pomračenje čim se pokrene priča o finansijama. Niko tom sferom nikada nije zadovoljan. Oni koji jesu, neće se ni naći sa mnom, ili vama, u takvoj situaciji da govori o tome koliko ima. Delom zato što ni ne sme, delom zato što bi to bilo kao da recimo sa inženjerom NASA-e govorite o poljoprivrednoj situaciji u Banatu.
Ne poredite se sa inženjerom NASA-e ako ste ekspert na polju poljoprivredne situacije u Banatu. Ili još bolje - ne poredite se sa ekspertom na polju poljoprivredne situacije u Banatu ako ste inženjer NASA-e. Ili najbolje - ne poredite se ni sa kim. Osim sa sobom.
Otud svi problemi međuljudskih odnosa na bilo kom nivou, u bilo kojoj sferi i pojedinačnoj situaciji. Kada bi samo svako shvatao koliko pravo i slobodu ima da bude apsolutno i isključivo ono što jeste, kada bi se svi tako i ponašali, prvo ne bismo imali laž, a onda ceo kilometarski vagon drugih devijantnih ponašanja poput agresije, zavisti, mržnje, destrukcije...
Odvlače nas od nas samih, a samim tim i od onih oko nas, ili onih koji su mogli biti oko nas, ali ih nismo pustili, ne puštajući primarno sebe sebi. A mi i dalje kupujemo kreme za celulit i mečke za u baštu kafića.
Elem.
Isečak iz zapisanih misli ničim izazvanih, pa razmaženih do zapisivanja istih, u trenutku tužnog kretanja sa Hodočašća, sa Ohrida za Beograd, 04.08.2016. godine. Iz kola. Nije mečka.
''Na putu sa Gradišta gomila ljudi u dva broja manjim suvim kupaćim kostimima koji ne rade i ne razumeju ništa, i smeštaja za te ljude da imaju gde da odmore od ne činjenja i ne razumevanja ičega... Pun pansion. Bazen (na Zlatnom jezeru?!). Parking za mečku. Šifra za wi-fi. Sve drugo ne bi bilo odmor i naterao bi ih da shvate gde su zapravo - nigde (ne mislim na geofrafsku već astralnu koordinatu) - i da nedajbože požele da počnu da čine i razumeju. Turizam. Apsolutna, egzaktna manifestacija jednog sasvim pogrešnog interpretiranja života. Potvrđuje teoriju po kojoj nećeš raditi dana života ako radiš ono što voliš. U praksi bre moraš biti živ da bi se teorija po kojoj ti na tom odmoru živiš održala. Džaba ti 10-15-20 dana odmora godišnje, ako si prethodnih 355-340-345 dana bio mrtav. Zaboravio si čoveče da živiš. Tako mnogo kupaćih i šešira i japanki i koktela i krema za sunčanje i knjiga i mirisa neodoljivog ruzmarina iz dvorišta meštana, božanstvenog belog luka iz kuhinja restorana, i Dior-a iz bašti istih, a tako malo života... A opet, dovoljan je jedan (život), i svuda je. Sami smo svoj život. Nije opravdanje za nepraktikovanje toga to što ga okolo, van njega, ima toliko malo u asortimanu. Dok ima jednog koji misli, vidi, čuje, voli, ima svetla i svrhe. Dakle, sama sam sebi svetlo.
- Pohlepa za materijalnim je pokušaj neinteligentnog čoveka da svom životu da svrhu.
''Daješ primat prolaznom nad večnošču, celog života - večnost žrtvuješ prolaznom, robuješ mu, činiš ga jedinom motivacijom i smislom - i očekuješ večnost? Religiozan si, uvredljiv na neslaganja sa tom svojom opredeljenošću, živiš posvećen i opterećen time da produžavaš sebi život, večno žedan žudnje za večnošću. Živiš na lekovima, koje samo materijalnim pribavljaš, jedan produženi besmisleni kvazi život okružen gedžetima koji će se pobrinuti da tako i ostane. Misliš da si vredniji jer živiš duže, ''bolje'', ''bogatije'', ''sigurnije''. A samo si jedan tužan prizor narkomana koji se navukao na besmisao i uporno traži smisao u njemu.
Ima njega. Samo kroz susret sa besmislom, ako imaš hrabrosti da je pogledaš u oči, shvatiš da to smisao nije. I zadržiš se malo tu, zaustaviš, dok se to saznanje ne slegne, ali posle možeš samo napred.
Ljude iz depresije ne treba veštački terati iz nje. Njima nije dobro jer im biće poručuje da žive u neskladu sa sobom, da je nešto veliko pogrešno, da ne bi bilo zgoreg da se usude da saznaju šta je, i ako mogu, to promene. Ili promene sebe. Ako ih trgneš pre nego što saznaju, samo si odložio lavinu započetog procesa koji će se kad tad nastaviti. Zato ljudi koji ''pate'' od depresije (dakle, došli su u ruke nekog stručnjaka), ne pate od nje samo jednom. Nisu završili proces. I zato je tragično što sve više ljudi ''misli'' da treba da se leči da bi bili ''normalni''. Za koga? Oduzimaju sebi pravo na saznanje, samospoznaju, susred sa smislom. Susret sa samim sobom, koji jeste bolan, najbolniji, ali i najneophodniji, najnezamenljiviji, jedini koji zaista oslobađa, stavlja dušu na mesto, tačku na besmisao. Leči.
''Teško je razumeti. Zahteva ulaganje određene doze napora, za razliku od recimo osude i poštovanja pravila, koji su, razume se, mnogo brži i lakši. A živimo u svetu u kome se brzina i lakoća postizanja nekog cilja vrednuju daleko više nego, šta ja znam, jedan ljudski život. Zato i jeste svaka politika, ili svaka vlast ako hoćete, ista. Jer su ljudi koje ona zanima isti. Oni koji za sebe (ne za narod) ne mogu i ne pokušavaju da razumeju, već postojanje oslanjaju na pravila, zakone i odgovornosti prema istima - njih zanima kako da od kaiša po leđima minijaturno spakovane garniture sopstvenog DNK dođu do što više novih leđa različite fizionomije i sve težeg opasača, i još nazivaju sebe nekakvim vođama. Postaju uzori. I onda se čudimo kako to da mnogima ne pada na pamet da uopšte pokušaju da razumeju. Nikog. Ništa. Osim sopstvene karikature cilja, koji se svodi na gaženje što većeg broja drugih čiji su ciljevi manje invazivni, više introspektivni. Sam sistem nameće da je razumeti uzalud, čim postoji. Nema sistema u životu. Nema jedne opcije. Nema bre pravila. Sve je moguće. Život se odvija u našim glavama, dušama, mislima. Ne postoji neki tamo baja koji se pita za moj život više nego ja, i čije je razumevanje neophodniije za moj život, od mog sopstvenog. Neka vas niko ne razume. Neka ne bude bitno da li vas iko razume. Uostalom, ne tražite to ni od koga, nepristojno je. Pustite ljude da nastave da preskaču umaranje i što pre se ukalupe u sve moguće modle tako da sistemu postanu što prepoznatljiviji i predaniji. Predali su se. Sad su bezopasni.
Svi ostali, ''buntovnici'', biće sputani i mora im se otežavati svakodnevica kako bi se ''opametili'', ukalupili, zamenili starke za šimike, suvozača za mečku, maslačak za dijamante, punu kuću za praznu vilu... Podržali sistem. Održali sistem. Odustali od sebe zarad večnosti sistema, koji uopšte ne radi za njih. I koji nikada neće biti večan.
''Ljudi koji patnju rešavaju hranom, čine to po sasvim prirodnom osnovu. Beba plače kad je gladna, ili upišana. Daj joj suve gaće, i još važnije, nešto čime bi ih opet fiziološkim procesom ukvasila, i namirena je. Trenutno u blagostanju. Do nove gladi i mokrenja. Kad to ne prarastemo, celog života se vrtimo u krug oko zadovoljavanja primarnih potreba i ispravljanja sranja koja činimo usput. I sve je to samo zbog tela. Telo gladno. Telo piški. Telo kaki. Duša nije gladna. Duši ne trebaju pelene. Ne treba joj ništa, ako se ima. Ali čovek oseća prazninu i misli da je želudac. Pa jede. I jede. I jede sebe. I onda nema sebe.
Proces, a ne pojava. Put, a ne destinacija. Eto, tu se najlakše greši. Izgledati kao milion dolara i osećati se kao na vrhu sveta nije isto. Otputovati negde, a ne razumeti zašto si tu - pa to je nepomicanje iz mesta.
Stagnacija. Invaliditet duha. San sistema.''
Svi su prema drugima ono što su prema sebi. Kada žive mrznju prema sebi, upakovanu u "temperament" ili "raspoloženje", donose sami sebi smrtnu presudu i umiru pre smrti. Neko viče na vas i pripisujete to trenutnoj situaciji i raspoloženju, pokušavate da razumete. Ok, razumem. Život je pokretna traka raspoloženja. Raspoloženja su izgovor za nemanje kontrole - ne discipline, ne pravila - samokontrole - unutrašnjeg mira i pravog sebe, kada neminovno izlazi na površinu suština nečije duše. Život je filmska traka kretanja duše. Prelistaj kadrove i razdvoj crne od belih, znaćeš vidiš li život kao pakao ili kao raj. Oni koji veruju da već žive raj, nemaju potrebe ni da mu se tako infantilno nadaju kad budu pod zemljom. Toliko o religiji kao neubedljivoj, bledunjavoj zameni za duh.
Negujte duh ljudi. Ali stvarno. Kada bi samo ulagali u večiti duh koliko ulažemo u prolazno telo, sve bi nas infekcije ovog sveta prošle. Bolesno je toliko toga među čime živimo. Zdravlja fali. Vratite sebi zbravlje duha, jedan po jedan. Vratite se sebi. Oslobodite se, imate na to apsolutno, neoborivo pravo, i sve moguće uslove - dišete. Nemate izgovor za trošenje tolikog kiseonika ako tim disanjem ne udišete i ne izdišete smisao.
Ono smo što dišemo. Ono smo što mislimo. Ono smo što vidimo. Ono smo što nas nadahnjuje, zasmejava, oduševljava. Za početak, oduševite sami sebe, pa nastavite da gledate kako sami sebi rastete unutar sopstvenog duha, Dobrog duha. Budite Kasper.
Нема коментара:
Постави коментар