Nina je srećno dete. Srećna beba, koja sve više liči na dete. Deda jedva čeka da postane još ubedljivije dete pa da je vodi na sladoled. Kako krene prvi takt Lakovićeve pesmice, ona viče:''Dede!'' Kad je pitaš: ''Gde je deda?'', gleda u ulazna vrata stana i osmeha od uveta do uveta ponavlja:''Dede!'' Desi joj se i ''Deda'', sve češće, i sve lepše. I to je da se upiškiš od sreće svaki put.
Od skoro je u njenu svakodnevicu ušao još jedan deda - koji doduše nije samo njen, i o kome isprva nije bila sigurna šta da misli - možda baš zbog toga. Prvo se pojavio u nekoj pesmici, pa onda u još jednoj, pa u nekoj slikovnici, pa na jelci, pa još jednom na jelci, pa još jednom na jelci... I eto sad je maltene svuda oko nje, pa se malo i navikla na njegovu dugu belu bradu i upadljiv outfit.
Ne verujem da joj je baš sasvim jasno šta je njegov posao u njenom životu i da je taj njegov posao prilično sezonski, ali verujem u svoj posao vezan za njegov. Želim da je naučim da veruje, i da uživa u davanju jednako kao u primanju. Zvuči jednostavno. Sad kad to shvatam tako ozbiljno, shvatam da uopšte nije jednostavno. Tanka je ta linija između ''varanja'' i ''stvaranja''. Ne znam kako je to mojoj mami uspelo, pogotovo devedesetih uz sve prateće otežice za stvaranje magije poput sankcija, inflacije i nemaštine, ali eto, izgleda da me je dovoljno svojom magijom zarazila i da u stvari ta magija nije stvar uslova oko tebe već samo uslova unutar tebe.
Sećam se te euforije pred Novu godinu, dobro svaki detalj pamtim i što sam starija to me više plaši pomisao na to da bi te slike jednog dana mogle da mi ispare iz sećanja. Možda i u tome nalazim dodatnu motivaciju da pokušam da rekreiram tu atmosferu koju s toliko ljubavi i radosti pamtim. Setno je, jako je setno, ali sad s ovim malim upitnim očima koje gledaju moje s toliko bezuslovne vere i ljubavi, biram sreću umesto sete. Sreću ne možete glumiti, deca je stvarno osećaju ako je ima i znaju ako je nema. Možda zato nekim roditeljima polazi od ruke da svoju decu tako lako zaraze tom prazničnom magijom a nekima jednostavno ne ide... Sad će mi neko možda i zameriti, ali sećam se kako mi je mama jednom prilikom za nekog mršavog mučenika u tanušnom kostimu Deda Mraza u Nušićevoj rekla kako to nije Deda Mraz, i kako svi ti prerušeni likovi nisu Deda Mraz, i kako vrlo verovatno nikada neću videti pravog Deda Mraza. Bila sam jako tužna. Tužna što ga možda nikad neću videti iako tata i ja svake godine pravimo strategiju i menjamo lokaciju po stanu čekajući ga, ali i presrećna što nijedna od tih brada od vate i kapa od flis papira nije Deda Mraz. Nikada se nisam fotografisala u krilu ''Deda Mraza'' jer nikad nisam srela pravog. Nikada nisam trčala da ''pričam'' s ''Deda Mrazom'' jer nikada nisam srela pravog. Nikada nisam odustala od čekanja da vidim sanke Deda Mraza iako ga nikad nisam videla. Mislim pravog. I samo sam jače verovala.
Hoću reći - nemojte deci te fejk likove predstavljati kao Deda Mraza. Nisu deca luda. Vide oni dobro razliku i prepoznaju oni dobro da ti likovi lažu. Da rade to za platu a ne za njihov osmeh. Nemojte im rušiti maštu i svoditi taj predivni osećaj iščekivanja i nadanja na poliester i vatu. Nije lepo. Nema smisla.
I te korišćene baterije i aplikacije sa šnalica koje sam krišom pakovala mojima da i oni nađu nešto ispod jelke - verujte da su mi to i dan danas najdraži pokloni koje sam ikada ikome poklonila. U tim paketićima je bilo sve, i moje srce i moja želja i moja vera i moja tuga i moja empatija i moja mašta i moj osmeh i njihov osmeh i sva ljubav i sve što sam imala spakovano u sebe sa tih 4-5 godina. I lažem kada kažem da se plašim da će ikad iščeznuti iz moje memorije - iskreno mislim da je to nemoguće da se desi. Nikada te naše Nove godine neću zaboraviti, jer mislim da nikada više u životu nisam bila tako srećna. Do rođenja Nine.
Onda je valjda i normalno da gorim od želje da se te dve najveće sreće u mom životu sretnu, upoznaju, sažive se. Verovatno postoji i neki psihološki termin za to stanje koji vuče na dijagnozu ali baš me briga, sreća i nije za ''normalne''. Normalni veruju samo u ono što mogu da vide, pipnu, i po mogućstvu time nešto kupe. To mi i nije onda neko stanje kome težim i kome želim da mi dete teži. Neka njoj mašte i magije, čistog srca i uzbuđene duše, neka pleše i pucketa prstima, doziva (samo svog) dedu i veruje u onog drugog kojeg deli sa svom decom sveta. Neka joj njenog detinjstva, neka bude upola srećna u njemu koliko sam ja bila tokom tih naših praznika, jer onda verujem da će imati dovoljno visok standard da ne pristaje na manje od te magije i sreće dalje u životu, kada za njen osmeh budem manje bila zadužena ja, a mnogo više mnogi drugi ljudi koji je sigurno nisu rodili, pa je nikada neće ni moći voleti kao ja...
I da... Ne brini Ninić moj, magija je uvek i svuda oko tebe, samo su praznici lep izgovor da se toga podsetimo i da svi to bez zadrške i živimo i širimo, a da ne izgledamo nenormalno ili infantilno...
Od skoro je u njenu svakodnevicu ušao još jedan deda - koji doduše nije samo njen, i o kome isprva nije bila sigurna šta da misli - možda baš zbog toga. Prvo se pojavio u nekoj pesmici, pa onda u još jednoj, pa u nekoj slikovnici, pa na jelci, pa još jednom na jelci, pa još jednom na jelci... I eto sad je maltene svuda oko nje, pa se malo i navikla na njegovu dugu belu bradu i upadljiv outfit.
Ne verujem da joj je baš sasvim jasno šta je njegov posao u njenom životu i da je taj njegov posao prilično sezonski, ali verujem u svoj posao vezan za njegov. Želim da je naučim da veruje, i da uživa u davanju jednako kao u primanju. Zvuči jednostavno. Sad kad to shvatam tako ozbiljno, shvatam da uopšte nije jednostavno. Tanka je ta linija između ''varanja'' i ''stvaranja''. Ne znam kako je to mojoj mami uspelo, pogotovo devedesetih uz sve prateće otežice za stvaranje magije poput sankcija, inflacije i nemaštine, ali eto, izgleda da me je dovoljno svojom magijom zarazila i da u stvari ta magija nije stvar uslova oko tebe već samo uslova unutar tebe.
Sećam se te euforije pred Novu godinu, dobro svaki detalj pamtim i što sam starija to me više plaši pomisao na to da bi te slike jednog dana mogle da mi ispare iz sećanja. Možda i u tome nalazim dodatnu motivaciju da pokušam da rekreiram tu atmosferu koju s toliko ljubavi i radosti pamtim. Setno je, jako je setno, ali sad s ovim malim upitnim očima koje gledaju moje s toliko bezuslovne vere i ljubavi, biram sreću umesto sete. Sreću ne možete glumiti, deca je stvarno osećaju ako je ima i znaju ako je nema. Možda zato nekim roditeljima polazi od ruke da svoju decu tako lako zaraze tom prazničnom magijom a nekima jednostavno ne ide... Sad će mi neko možda i zameriti, ali sećam se kako mi je mama jednom prilikom za nekog mršavog mučenika u tanušnom kostimu Deda Mraza u Nušićevoj rekla kako to nije Deda Mraz, i kako svi ti prerušeni likovi nisu Deda Mraz, i kako vrlo verovatno nikada neću videti pravog Deda Mraza. Bila sam jako tužna. Tužna što ga možda nikad neću videti iako tata i ja svake godine pravimo strategiju i menjamo lokaciju po stanu čekajući ga, ali i presrećna što nijedna od tih brada od vate i kapa od flis papira nije Deda Mraz. Nikada se nisam fotografisala u krilu ''Deda Mraza'' jer nikad nisam srela pravog. Nikada nisam trčala da ''pričam'' s ''Deda Mrazom'' jer nikada nisam srela pravog. Nikada nisam odustala od čekanja da vidim sanke Deda Mraza iako ga nikad nisam videla. Mislim pravog. I samo sam jače verovala.
Hoću reći - nemojte deci te fejk likove predstavljati kao Deda Mraza. Nisu deca luda. Vide oni dobro razliku i prepoznaju oni dobro da ti likovi lažu. Da rade to za platu a ne za njihov osmeh. Nemojte im rušiti maštu i svoditi taj predivni osećaj iščekivanja i nadanja na poliester i vatu. Nije lepo. Nema smisla.
I te korišćene baterije i aplikacije sa šnalica koje sam krišom pakovala mojima da i oni nađu nešto ispod jelke - verujte da su mi to i dan danas najdraži pokloni koje sam ikada ikome poklonila. U tim paketićima je bilo sve, i moje srce i moja želja i moja vera i moja tuga i moja empatija i moja mašta i moj osmeh i njihov osmeh i sva ljubav i sve što sam imala spakovano u sebe sa tih 4-5 godina. I lažem kada kažem da se plašim da će ikad iščeznuti iz moje memorije - iskreno mislim da je to nemoguće da se desi. Nikada te naše Nove godine neću zaboraviti, jer mislim da nikada više u životu nisam bila tako srećna. Do rođenja Nine.
Onda je valjda i normalno da gorim od želje da se te dve najveće sreće u mom životu sretnu, upoznaju, sažive se. Verovatno postoji i neki psihološki termin za to stanje koji vuče na dijagnozu ali baš me briga, sreća i nije za ''normalne''. Normalni veruju samo u ono što mogu da vide, pipnu, i po mogućstvu time nešto kupe. To mi i nije onda neko stanje kome težim i kome želim da mi dete teži. Neka njoj mašte i magije, čistog srca i uzbuđene duše, neka pleše i pucketa prstima, doziva (samo svog) dedu i veruje u onog drugog kojeg deli sa svom decom sveta. Neka joj njenog detinjstva, neka bude upola srećna u njemu koliko sam ja bila tokom tih naših praznika, jer onda verujem da će imati dovoljno visok standard da ne pristaje na manje od te magije i sreće dalje u životu, kada za njen osmeh budem manje bila zadužena ja, a mnogo više mnogi drugi ljudi koji je sigurno nisu rodili, pa je nikada neće ni moći voleti kao ja...
I da... Ne brini Ninić moj, magija je uvek i svuda oko tebe, samo su praznici lep izgovor da se toga podsetimo i da svi to bez zadrške i živimo i širimo, a da ne izgledamo nenormalno ili infantilno...
