Nikada nisam zamišljala sebe u venčanici, isto kao što nikada nisam mislila da ću se ikada zvati drugačije nego što se zovem. Napravili smo žurku, Vlada i ja i naši prijatelji, posle koje sam ja udata, Vlada oženjen a prijatelji oduševljeni muzikom i tortom. I nisam bila u venčanici i ne zovem se drugačije nego što sam se oduvek zvala. Jedini podsetnik da je žurka bila od onih koje bi bilo lepo ne reprizirati su dva komada nakita, jedan na mom domalom desne ruke, jedan na Vladinom domalom desne ruke, iako je čovek levoruk. Probudila sam se pre 6 dana s tim zlatnim detaljem na prstu i od tad ga pogledavam svaki čas u želji da mu odgonetnem stvarnu svrhu. Mislim, mnoge elemente procedure sklapanja braka smo namerno izostavili, pa me kopka zašto nismo i taj, jer se ni razmena burmi ne smatra obaveznom, kao ni recimo to nošenje venčanice ili promena prezimena. Da smo neki posesivni tipovi pa da ih objasnim željom da se "obeleži teritorija", ono, da se vidi da si "zauzet". To mi malo kao neka javna klonja, zaključaš pa se spolja vidi crveno na ključaonici pa drugi znaju da ne pokušavaju. Ili da smo bar neki narcisoidni tipovi pa da uživamo u kinđurenju. Kao "tako treba" ali u stvari jedva čekaš samo da staviš nešto svetlucavo na sebe da sija, da se vidi, da mašeš njime, da priča umesto tebe. Ili, da smo bar neki tradicionalisti pa da nam je bilo nezamislivo da ta naša žurka prođe bez tih simboličnih okova. Ništa mi ne nudi dovoljno valjan odgovor. Možda smo samo od svega toga po malo iako smo mislili da nismo? I to bi bilo u redu, ali me i dalje kopka, znači nije to... ili nije dovoljno to. Nismo se ni verili, nismo imali taj uvodni deo kićenja. Odakle onda burme?
Da nam se nije samo, eto, išlo po njih? Ono, odeš u zlataru i sav si bitan ali se i malo i znojiš, ne sviđa ti se mnogo toga što vidiš ali veruješ da je taj jedan par koji vas opisuje tu negde i da samo treba da ga prepoznaš. Sad kad se setim, da, bilo mi je uzbudljivo to. To je možda bio jedan od retkih trenutaka kada nam je dolazilo iz zadnjice u prednji, najviši deo tela, da mi sad tu ipak kao nešto menjamo u našem odnosu. Teško je da zamisliš da može bliskije i lepše nego što već jeste kad s nekim već živiš i rasteš neko pristojno vreme i kad se taj čin izgovaranja potvrdnih rečci nekako podrazumevao u vašoj svakodnevici i bez matičara i publike i svih pratećih rekvizita. Jesu li nam burme onda bile simbol ičega osim već postojećih veza među nama, samo prevedenih na jezik društveno prihvaćene norme stupanja u brak? Mislim, što se mene tiče, mi smo odavno bili u braku, samo to niko oko nas nije slavio. Mi jesmo, po malo svakog dana od kad se budimo jedno pored drugog, i možda nam je zato bilo sasvim prirodno i lako da rasterećeno raznih trebanja i moranja slavimo i tog dana, odabranog da nam glumi nekakvu novu godišnjicu, iako staroj ništa ne fali. Naprotiv, stara je i svežija i draža, i mislim da novoj predstoji Sizifov posao ako pokuša da je iskoreni ili zameni. Nova će služiti isprobavanju novog recepta za kolač, prelistavanju albuma i možda razmeni nekih sitnih dobara u vidu donjeg veša ili šta već usfali, stara će ostati da se slavi svakog dana po malo, a obeleži tog jednog dana kad biva okrugla isključivo onime što ne može nikada da usfali - poljupcem, pogledom, dodirom, osmehom. I Raffaello kuglama.
Vrtim ovu burmu u smeru kazaljke na satu evo već neki minut. Lepa mi je ovde na ovom prstu. Vrtim je u kontra smeru. Ne sećam se kako je bilo nemati je tu. Gledam Vladu dok radi neke svakodnevne stvari tom rukom na kojoj mu je smešten par moje burme. Mnogo elegantnije drži tu šolju kafe nego ranije. Ili mi se samo čini. Telefon drži mnogo delikatnije, kao da je zlatno jaje ili neka relikvija. Ili mi se samo čini. Lepo mu stoji, baš. I kad prođe prstima kroz kosu s tim komadom zlata na prstu nekako kao da gledam reklamu za nešto s keratinom ili nešto što je sigurno mnogo skupo ali sigurno baš radi pos'o.
Falilo je nekih ljudi na toj našoj žurci na kojoj se međusobno okitismo. Neki su zaista bili sprečeni, nekima naša razmena potrvdnih rečci praćena kićenjem i pevanjem nije bila dovoljan razlog za slavlje. Ne ljutim se ni na koga, naprotiv. Ko hoće nađe način, ko neće nađe razlog. Možda otud i burme. Da izgleda bar nama kao da hoćemo da mislimo da smo nešto novo s tim papirom, da smo stvarno nešto "promenili", kad već niko nije menjao ime, adresu, mišljenje, volju... Promenili smo domali prst, kao simbol proslave svega što jesmo zajedno. Nek' nam je u zdravlje, i u ljubavi. Lepe su nam burme, kad smo zajedno.
Da nam se nije samo, eto, išlo po njih? Ono, odeš u zlataru i sav si bitan ali se i malo i znojiš, ne sviđa ti se mnogo toga što vidiš ali veruješ da je taj jedan par koji vas opisuje tu negde i da samo treba da ga prepoznaš. Sad kad se setim, da, bilo mi je uzbudljivo to. To je možda bio jedan od retkih trenutaka kada nam je dolazilo iz zadnjice u prednji, najviši deo tela, da mi sad tu ipak kao nešto menjamo u našem odnosu. Teško je da zamisliš da može bliskije i lepše nego što već jeste kad s nekim već živiš i rasteš neko pristojno vreme i kad se taj čin izgovaranja potvrdnih rečci nekako podrazumevao u vašoj svakodnevici i bez matičara i publike i svih pratećih rekvizita. Jesu li nam burme onda bile simbol ičega osim već postojećih veza među nama, samo prevedenih na jezik društveno prihvaćene norme stupanja u brak? Mislim, što se mene tiče, mi smo odavno bili u braku, samo to niko oko nas nije slavio. Mi jesmo, po malo svakog dana od kad se budimo jedno pored drugog, i možda nam je zato bilo sasvim prirodno i lako da rasterećeno raznih trebanja i moranja slavimo i tog dana, odabranog da nam glumi nekakvu novu godišnjicu, iako staroj ništa ne fali. Naprotiv, stara je i svežija i draža, i mislim da novoj predstoji Sizifov posao ako pokuša da je iskoreni ili zameni. Nova će služiti isprobavanju novog recepta za kolač, prelistavanju albuma i možda razmeni nekih sitnih dobara u vidu donjeg veša ili šta već usfali, stara će ostati da se slavi svakog dana po malo, a obeleži tog jednog dana kad biva okrugla isključivo onime što ne može nikada da usfali - poljupcem, pogledom, dodirom, osmehom. I Raffaello kuglama.
Vrtim ovu burmu u smeru kazaljke na satu evo već neki minut. Lepa mi je ovde na ovom prstu. Vrtim je u kontra smeru. Ne sećam se kako je bilo nemati je tu. Gledam Vladu dok radi neke svakodnevne stvari tom rukom na kojoj mu je smešten par moje burme. Mnogo elegantnije drži tu šolju kafe nego ranije. Ili mi se samo čini. Telefon drži mnogo delikatnije, kao da je zlatno jaje ili neka relikvija. Ili mi se samo čini. Lepo mu stoji, baš. I kad prođe prstima kroz kosu s tim komadom zlata na prstu nekako kao da gledam reklamu za nešto s keratinom ili nešto što je sigurno mnogo skupo ali sigurno baš radi pos'o.
Falilo je nekih ljudi na toj našoj žurci na kojoj se međusobno okitismo. Neki su zaista bili sprečeni, nekima naša razmena potrvdnih rečci praćena kićenjem i pevanjem nije bila dovoljan razlog za slavlje. Ne ljutim se ni na koga, naprotiv. Ko hoće nađe način, ko neće nađe razlog. Možda otud i burme. Da izgleda bar nama kao da hoćemo da mislimo da smo nešto novo s tim papirom, da smo stvarno nešto "promenili", kad već niko nije menjao ime, adresu, mišljenje, volju... Promenili smo domali prst, kao simbol proslave svega što jesmo zajedno. Nek' nam je u zdravlje, i u ljubavi. Lepe su nam burme, kad smo zajedno.
Нема коментара:
Постави коментар