trgovačka škola

Nije istina da trule stare vrednosti. Trgovina je prastara škola i čak i samouki odrađuju praksu stalno i svuda. I nije istina da više ne vrede ljudi nego isključivo stvari. Samo danas ima toliko ljudi u ovoj našoj prokletoj avliji od planete da jednostavni zakoni verovatnoće nalažu da mora postojati i dobra cifra onih koji nisu sasvim ljudi pa im oni koji to sasvim jesu ne mogu ni biti od neke vrednosti. Hartija od vrednosti je tu i Svemogući i Svevišnji, i to je naprosto tako... Svako vidi ono što jeste. Sasvim fer.

Juče mi je bratanac, sin mog brata i moje drugarice, četvorogodišnjim glasićem rekao: ''Nemoj još da ideš Janči, molim te!'' Mislila sam, od kako se rodio, da je od poklona važnije da mu poklanjam vreme i pažnju, jer ga volim, prirodno, jer je plod ljudi koje volim. Ali ne, ništa mu nisam poklonila. On i ja trgujemo, ali po staroj školi u kojoj je ta razmena sasvim poštena i naivna. Ja sam njemu dala jedno popodne, a on meni čitavu večnost sreće izgovarajući tih sedam lakih reči. Lingvistički lakih. Psihološki, filozofski, etički i sveljudski gledano, možda i sedam najtežih, stoga i najređih, posle onih ofucanih ''izvini'' i ''volim te''. To je ukupno 10 teških reči. Deset reči koje menjaju svet. Doslovno. Ono ''Janči'' je, naravno, promenljivo u svako drugo lično ime.

Umesto 10 Božijih zapovesti i ostalih dogmatskih baljezgarija za kontrolisanje širokih glupih masa, predlažem 10 Teških reči, kao potpuno adekvatnu zamenu za ''recept za dobar život''. Kada bi ljudi imali instalirane softvere bazirane na ovih 10 reči, i operisali u skladu s njima, nikom ne bi trebalo levkom sipati u glavu da ne sme da ubije, mrzi, prevari, laže, zavidi... Veronauka u vrtiću? Kako uopšte da očekuješ od deteta da izraste u normalno, zdravo ljudsko biće, konstruktivno, sposobno i puno ljubavi ako mu pre te ljubavi u rečniku društva u meku glavicu urezuješ reči poput ''ubij'', ''mrzi'', ''laži''...? Džaba ti negacija ispred. Deca ne pamte kratke reči koje svakodnevno slušaju češće nego ''preveo i čitao taj-i-taj'', pogotovo ne ''ne'', koje pljušti po njihovim ušicama od kako im motorika proradi dovoljno da mogu oboriti čašu sa stola. I šta će mu ostati...? Dobro, voljena deca koja u najbližem okruženju ne moraju da zasluže poljubac ili zagrljaj, verovatno imaju veće šanse da ljubav poistovete sa životom kasnije tokom istog, ali opet, što su stariji, sve su izloženiji traumatičnim situacijama suočavanja sa diskutabilnim metodama borbe za dominaciju koje nastupaju u kontaktu sa drugom decom, s malo manje ljubavi vaspitanom, učenom da se poljubac mora zaslužiti i da su otimanje i nasilje najbrži i najlakši put do uspeha. Pa makar predmet otimačine bila igračka. Sutra će biti nešto mnogo veće, mnogo bitnije... I oni će biti mnogo veći i mnogo bitniji nekom drugom i mnogo će više povrediti Dete koje nije odraslo u lešinara, koje i dalje daje i voli i veruje i smeje se. Čoveka koji se igra.

Ali nisam to htela. Htela sam da vidim svojih nekoliko redova misli o tragediji koja prekida igru, besmislu u kome je jedno dete oduzelo život drugom. Sasvim slučajno je dete koje je ostalo u životu dete jednog poznatog imena. Pardon, prezimena. I sasvim namerno sam, kao i većina ljudi oko mene, u prvi mah pomislila kako eto, novac deci uspešnih biznismena donese prvo brzu hranu pa brza kola, i ako ih smestiš zajedno u usporeni grad u još usporeniju ulicu, dolazi do sudara svetova... i bega. I krivila sam ga, ceo jedan minut. I bila sam čovek i nisam. Dok nisam čula godine, oba deteta. On još nije ni blizu da postane čovek, a prekinuo je sličan proces kod drugog živog bića. I pobegao. Logički nije ispravno, ali saosećanje sa njegovom situacijom i briga za njegov život nakon ovoga skočila je kao pritisak posle prasetine. Da je ostao ništa se ne bi promenilo, osim slike njega u javnosti, od koje niko nema nikakve koristi, i možda njegovog mentalnog stanja, na gore, zauvek, od čega bi koristi imao samo neki nabeđeni psihoterapeut.

Šta je ko dobio od svega ovoga? Šta se dešava u toj trgovačkoj priči kad ne daješ, nego uzimaš, i to nešto toliko krucijalno bez čega ovaj drugi nema mogućnost da ti uzvrati, pa makar i oduzimanjem. E to je caka. Kad daješ, drugi ima dve opcije - da primi i da uzvrati. Može i da odbije, ali to je ovde nebitno, jer prvi daje svojevoljno, tako da ne može biti oštećen. A kad uzimaš, e... Kad uzimaš, a da ti nije dato, isto je kao da otimaš. A kad jednom nešto nekom otmeš sasvim je svejedno da li će ti posle uzvratiti otimanjem, jer je to onda svakako propala stvar koja samo tone sve dublje... Proces uzimanja je destruktivan, retrogradan, i tu nema dalje. Ako oštećeni, iako u stanju da (uz)vrati, paradoksalno - otimanjem, to ipak ne učini tim bi se onaj koji otima trebalo osetiti još bednije. Ali mislim da je malom od 20 godina najgore što ono drugo od 17 sad ne može ni da mu vrati... Mislim da bi mu bilo lakše, iako bi bio isto odgovoran. O tome koliko bi bilo lakše najbližima maloletnog pupoljka ne želim da vidim među ovim redovima, jer bi bilo neukusno, suvišno i nikom ne bi pomoglo... Nikom ništa time ne bih dala, osim Tuzi i Ogorčenosti, koje ne volim da hranim više nego što već ovim pisanijem jesam...

Ne znam da li je imao veronauku ili su ga terali da uči zapovesti, čita Očenaš, ili ljubi štokove crkava, ali mu svakako te nabubane društveno prihvaćene navike, ako ih je stekao, nisu uspele pomoći da se ne nađe u ulozi otimača koji to nije nameravao da postane. A postao je. Sad mu ostaju ''izvini'', ''molim te'' i ''nemoj još da ideš'' sa nekim drugim ženskim imenom na ''A'', i neko dugo, teško ''volim te'' koje bi valjalo da što pre uputi sebi, jer najduže treba da se sebi oprosti... i sebi vrati.