Nema mnogo pežoa po ulicama. Zamenili su ga Opeli, Renoi, Škode, Tojote... Nedostaju mi Pežoi. Podsećaju me na vreme kad sam padala na Belmonda i kroasane, doba kad sam padala na romantiku Francuske a još nisam probala vino.
Nadahnuće mi ne nadolazi u nekom posebnom raspoloženju. Ne treba mi weltschmerz ili hiper zaljubljenost da bi gledala oko sebe i videla u sebe. To onda možda i nije neko nadahnuće? Kažu da tuga tera čoveka da stvara, ljubavni jadi pogotovo. Ja znam neke srećno zaljubljene ljude koji stvaraju najviše kreacije - nove živote, i sopstvene i neke sasvim, sasvim nove. Tuga je precenjena. Jadi su stanje uma. Svi ih imamo, i svima su nam najveći na svetu. A neretko su potpuno izmišljeni, savršeno suvišni, pretetnciozno u žiži svakodnevice koja curi i curi tako razvodnjena i onda čuješ: ''Prođe život...''. Pa prođe, šta drugo? Kad sa svim tim ''jao-samo-da-prođe'' filozofijama i beskrajnim besciljnim jadima kojima dajemo prednost jedino i može da prođe, pored, u širokom luku...
Jednom sam rekla da ću se udati za onog koji mi bude u celosti otpevao For Your Love. Vrlo hrabro i promišljeno, s obzirom na generaciju koja bi tu stvar uopšte znala. Sad kažem da ću se udati onda kad budem imala za taksi do reke i nazad za svih 27 ljudi koje bih volela na taj dan tu da vidim dovežene. Pežoima, ali ne policijskim. Njih ne računam u pežoe. Vrlo odlučno.
Nulu ne možeš napisati rimskim ciframa. Ne znam zašto. Da li nisu o tome razmišljali ili baš jesu pa je to rezultat - nemam pojma, samo znam da bih radije verovala u ovu drugu opciju. Nema nule jer zapravo nikad nisi na nuli. Uvek si na nekom stupnju, a od tebe zavisi shvataš li ga u minusu ili plusu. Simpatični su mi ti Rimljani, Stari. Uvek nešto Novo naučiš od njih.
Otvorena je Nova kineska radnja u Mirijevu, bombastičnije nego ikad, samoproklamovana kraljica kineske trgovine - Asian Shopping Centre, sve sa naduvanim drečavim zmajevima na ulazu. Cena iste majice tu i u Staroj kineskoj radnji 200 metara dalje je niža za oko soma dinara. Mislila sam da će nas Kinezi sve potamaniti ali ima ih dovoljno da im je još uvek zanimljivije da se tamane međusobno. Ako ''zemljaci'', dosta smo se mi međusobno ždrali. Red je da malo posmatramo taj šou. Ako vam treba neki savet kako da što pre svarite jedni druge, meni se ne obraćajte - ja još zvaćem. Znam, žvakanjem počinje proces varenja, ali to je samo nuspojava zagriza - ne garantujem da ću uspeti da progutam toliku količinu otrova. Nekad valja i ispljunuti, pa makar celo selo posle o tome brujalo. Pa selo u gradu tome i služi, ne? Gradsko selo, moje omiljeno.
Nisam nimalo nadahnuta, naprotiv - baš mi je svejedno. Svejedno mi je što moji školovani drugari čuče po biroima i prešminkavaju svoje biografije, svejedno mi je što Srbija nema more, svejedno mi je što je dinar opet pao, svejedno mi je što neko opet ostavlja izmet po spratovima, svejedno mi je što je još nekoliko malih životinja neko otrovao samo 20-ak metara ispod moje sobe. Svejedno mi je. Jer moji drugari znaju neke lepe klupe za sedenje, i neki lepi Ohrid za kupanje, i neke druge valute osim monetarnih, i neke biljke koje ostavljaju po spratovima, i neke desetine životinjica koje su spasili, sa mnom, uz mene, pre mene. I ja sam u plusu, s njima.
Dekarte, hvala ti od srca na koordinatnom sistemu. To je jedini sistem u kome se još uvek sjajno snalazim i pronalazim. Dakle, postojim.
