Čeka se treća ruka laka na parketu. Čeka se slobodan trenutak da se pokrpe neke rupe u gipsu, pokače neki izvori veštačkog svetla, sklope neki pločasti materijali u skulpturu koja će ličiti na kuhinju, polepe dvogodišnje tapete, pokupuju neke kao nevažne a neophodne stvari... Džoger, recimo. Escajg bez ornamenata. Ofingeri. Truleks krpa. Četka za imalin. Dozer za tečni sapun. Dozer za ulje. Jastučnice. Štipaljke.
Čeka se šatro ostavka jednog šatro ministra.
Čekaj bre, neću tamo.
Sve u svemu, čeka se nešto lepo.
''... sreća je lepa samo dok se čeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.''
Je li stvarno tako? A znam, smoriće me i taj džoger i ti dozeri i te štipaljke. Romantizujem ih sad ovako dok ih čekam, dok su mi tako blizu a tako daleko, čežnjivo mislim o njima i sanjam ih ponekad čak. Sanjala sam pre neku noć da sam napokon ušla u sopstveni, već dva leta prazan stan s namerom da ga napunim nama i zatekla ga... punog! Tuđih stvari! Prevario nas je, spavao je s nekim drugim! Bila sam gola voda pri buđenju. Malo i od straha, a verujem najviše od fizičke aktivnosti paničnog iznošenja fotelja, stolova, jakni, patika, meni nepoznatih, tuđeg ukusa i broja. Trčala sam u snu da što pre ispravim greh koji je naš stan počinio tako hladan, bez trunke emocije prema činjenici da ga smišljam, gradim i čekam da sazri, stasa, od oktobra 2013. Ustala sam umornija nego što sam legla.
Oktobra 2013. u kafani ''Tašmajdan'', čiji su me dragi konobari baš u to vreme vraćali začepljenu i smrznutu iz stene stadiona u svet onih kojima nos ponovo radi švercovanjem kuvanog vina na moje tadašnje radno mesto preko puta ulice Ilije Garašanina, začeta je ideja o Mom Malom Stanu. Svima nam je prisutnima za tim stolom tada nos proradio. Svako je nanjušio svoj izlaz iz potencijalno bezizlazne situacije. I kao i svakom začeću, prethodilo mu je... šta već prethodi začeću, jelte. Ali eto kao sad bar možemo da očekujemo da će se nešto roditi posle tog zajebavanja, pa ja uzimam drugo kuvano vino i nazdravljamo. Mom Malom (Stanu) ne smišljam ime iako sam o imenima svojih budućih malih još kao mala razmišljala. On je već kršten. Zvaće se - Kompenzacija! Jeste malo gramatički neispravno jer je gospođica Kompenzacija ženskog roda, ali odlučujem u tom svečanom trenutku da nemam ništa protiv da tih 40-ak kvadrata posmatram kao Moju Malu Stanu ako treba, samo da ih bude.
Nisam do sad bila noseća, ali pretpostavljam da kad saznaš da jesi, ne doživljavaš to što si saznao da nosiš baš kao stoprocentnu privatnu svojinu, pa je tako iste večeri i Vlada saznao da je noseći, tj. da ćemo dobiti Našu Malu Stanu. Mislim da je tu palo još jedno kuvano vino, ali ne bih garantovala.
Novembra u kafani ''Tašmajdan'', pa kasnije i u ''Korčaginu'', ''Tremu'' a možda i u ''Orašcu'' počela sam ljude s kojima otpušavam disajne puteve više puta pomenutim alkoholnim (dakle krajnje medicinski adekvatnim) sredstvom doslovno da davim vizijama toga kako će Mala Stana izgledati. To je valjda neizbežan degenerativni proces koji svaki budući roditelj/vlasnik mora proći. Koliko li će biti visoka? Gde li će joj ostati beleg? Kako li će joj stajati plava? A pruge? Kakav će joj biti ten? Dobija li (sad već) dovoljno sunca? Koliko će proći pre nego što uđe u pubertet i zamrzi me? Hoću li je kriviti što mi je upropastila liniju? Hoću li ikad više kročiti u kafanu da davim drage ljude ili ćemo to (napokon i zauvek) raditi samo u Staninom prisustvu?
Ne znam ni jedan odgovor, strepim, ležem u krevet, budim se u proleće 2014, umornija nego što sam legla. Stiže i jun. Vruće je. Otiču mi noge, inače, a verujem da je sad samo još gore s ovim bremenom.
Doktor kaže samo što nije. Kaže - vidi glavu! A ne, to je ipak bio neki drugi organ. Južniji, muškiji. Nije valjda ipak Stan? Nadam se da je samo prst. Jeste prst, onaj najduži, zato se i ukazao.
Čekamo.
Pruge volim, ali na majici. Vodoravne. Teget-bele. Nosim ih i kad nije leto. Stana neće nositi pruge, odlučeno je.
Strepim hoće li joj se svideti šta sam joj sve kupila. Jebote šta ako stvarno ipak bude Stan? Moram početi da skupljam unisex stvari.
Doktor traži pare da utvrdi je li ono bio srednji prst ili će ipak biti Stana.
Ležem, sve me boli. Sve mi je tesno, sve me žulja. Budim se kod Vlade. Dobro je, volimo se. Kuva mi. Stalno mi kuva. Želim da zamrznem sve to što skuva pa da odledim kad dočekamo Stanu, da se počastimo. Kaže mi ''Biće''. Verujem mu. Ne verujem sebi da ću ja biti tad kad bude, jer se već polako gubim, ali umiruje me njegov zagrljaj. Spavam. Kako je dobro na njegovom ramenu. Ništa me ne žulja. Budim se opet. Dobro je. Kuvamo. Zamrzavam u mislima brokoli i šampinjone i gomilu luka, raznih boja i oblika.
U bolnici sam. Nemam pojma šta se desilo, ali Stana je, kažu mi, dobro. Nije mrdnula. Ja imam jedan bespotrebni zub iz zadnje desne lože manje, i jedan dosije na gastro odeljenju levo više. Neki meni nepoznati doktori me posmatraju, ni oni ne znaju šta ću ja u tom enterijeru iz pretprošlog veka, pa mi daju otkaz, valjda iz sramote prema arhitekti iz ovog veka.
U Rigipsu sam, a imam osećaj da ipak nisam dobila otkaz iz one bolnice. Na odeljenju Suve gradnje ulazim u sitna crevca sopstvenih creva. Ne znam gura li ih Stana pa im je muka ili je to do atmosfere i medikamenata na Odeljenju.
Na prelazu iz decembra u februar sve što skuvamo automatski se zamrzava jer je napolju -20 Celzijusovih kesa od 3kg. Pazi šta želiš - možda ti se i ostvari. Ne mogu da izdržim, opet zapitkujem doktora oko termina. Kaže - evo samo još malo! Ja mu kažem da sam već prilično napeta i da mi se čini kao da mi se ubrzava disanje i da bih možda mogla malo i da poguram ako treba - kaže da nema potrebe, sve ide svojim tokom. Naručuje još jedno doktorsko piće. Tako mi i treba kad pravim i održavam plod ljubavi u kafani.
Jao bre kako je neudoban ovaj krevet. Posebno je nezgodno to što se odaziva na ''trosed''. Ne izlazim na kraj ovako bremena do zuba s njim tako nonšalantno neuviđavnim prema mojim krstima i ramenima. Ležem umorna, budim se još umornija, vrtim se u krug, u mestu. Koja li je godina?
Mart. Keramika. April. Luksfer prizme. Maj. Licko. Jun. Godišnjica. Jul. Pruge. Avgust. Ohrid. Septembar. Gips. Oktobar. Ming. Novembar. Parket. Godina je, valjda, 2015. Doktor, valjda, zna šta radi. Osećam se kao Georgina. Gleda mi se Radovan III. Neću, plakaću. Gledam ''Bolje od Bekstva''. Od toga bi, posebno pod dejstvom podivljalih hormona, kao trebalo manje da se plače? Vraćam se u 1993. pošto mi ova 2015. ne liči ni na šta. Laušević Mirjani Karanović u kafani ''Tašmajdan'' kaže: ''Šta ste Vi ovde gospođo - konobar ili socijalni radnik?''. Ostavlja Golfa u Ilije Garašanina. Stoj, stoj, stoj. Rikverc (ili je to kontra-rikverc?). Vraćam se brzinom svetlosti u 2015. jer je u 1993. debeli mrak, a ja ne volim mrak. Posebno ne mrak koji odjekuje. Ovde, u 2015. sam barem uskladištila gomilu rasvete. Ugradne, viseće, lebdeće, plivajuće, plutajuće, kakve god sam našla, i izmislila. Stručno. Ko će me osvetleti ako neću sama sebe? Radim u Novo Lux-u. Kako to tako mene tematski nepogrešivo precizno prate zaposlenja baš u skladu sa napretkom ploda moga?
Strepim.
Milan i Vlada rešavaju rebus koji su nam doktori za struju prikačili na Stanine rezultate sa poslednjeg pregleda. Grejalica se pali na prekidač sa simbolom veš-mašine. Šta li bi to moglo da znači za našu Stanu? Hoće li kijati kad joj se pripiški? Uf samo da ne bude zrikava. Ili daltonista.
Čekam.
Umorna sam.
Koji je rok trajanja brokoliju na temperaturi srca? Za pečurke neću ni da pitam... Koliko pelena da spremim za Stanu kad napokon reši da nam se oformljena, uplakana, ukaže? Hoće li mnogo vrištati? Hoću li je manje voleti kad je više ne budem čekala? Hoće li me pustiti negde da dočekam Novu godinu? Nadam se da ne...
