(po)klanjanje

''Život nekada čine male stvari.'' Samo bih na misao moje iznutra i spolja ujednačeno lepe Vinke dodala izmenu ''nekada'' sa ''uvek''. Tako mi danas miriše sve kuda koračam. Mali su to koraci, razume se, jer mala sam i ja. I malo sve volim. Sve malo volim. Malo volim sve. Da, po malo, od svega po malo. Malo po malo. Život čine sitnice, momenti, trptaji - dakle male stvari - sve smo to već čuli hiljadu puta. Ali se i dalje srećem s nekim uvelim, odustalim pogledima po basevima, bulevarima i liftovima. Šta je ljudi sa vašim životima? Zašto ga u vašim pogledima nema ni za lek? Gde su vam momenti, što ste ih oterali tako odlučno i zanavek? Kome ste poklonili svoje najlepše sitnice, na koga ste potrošili svoje najduže treptaje? Za kim ste toliko dugo mahali da su ruke umorno ostale da vise pored rebara kao sušene butke na tavanu zaboravljenog vojvođanskog domaćinstva? Šta vam je ukralo iskru iz srca, ako su već oči morale da odmore od sjaja? I zašto osećam kako postavljam retorička pitanja ili ona na koje niko nema tačan odgovor?

Ne znam koji je tačan, ali pada mi na pamet jedan uzrok problema sa tim malim stvarima kojima svi u teoriji znaju obrnuto proporcionalnu gramažu i kalorijsku vrednost a niko da zagrize. Nisu nam svima iste vage. Nije nam svima ''malo'' stvarno malo, stoga ni dovoljno. Meni je stvarno potrebno jako malo. To opet sigurno ima veze s mojim gabaritom. A možda i nema. Ne znam. Možda je to moje ''malo'' nekom stvarno mnogo, i previše. Kao što ''malo'' mnogih s kojima s vremena na vreme podelim šaltere po bankama i sterilnim kancelarijama ja nikad ne bih mogla ni da zamislim kao sopstvene male radosti. Sopstvene male hirove, sopstvena mala iživljavanja, sopstvene male idiotizme - da, ali baš radosti... Ne. Ne znam kako se to dogodilo u sred ovog monetarnog duha u čijem carstvu sam začeta i načeta, ali meni je stvarno promakao sjaj kovanica i novčanica kao neki ideal ili religija. Čak mi je i sama religija promakla. Sijaju mi neke matirane, čak neobrađene stvari, sirove, a verujem samo u - taj sjaj. Oh kakav je to sjaj! Topi sante i greje bez računa. Gura osmeh u kosti i radost u kožu.

Dotaknem teme dece u prolazu. Dotakne me svilenkasta kosa i anatomska visinska kota njene mekoće. Čučnem, pa i kleknem pred malim čupavim uličnim živuljkama, pa mi nekad dozvole i dodir. Slikam izlazak sunca uvek s istog prozora, uvek u istom kadru, a nikad isto. Trošim zvezde kao da su moje i novac kao da nije moj. Pa i nije. On uvek pripada onom koji mu se klanja. Ja se (po)klanjam jutru i večeri. Poklonjenom Danu, po kojem šetam mislima, i Noći, po kojoj mi misli šetaju. Presretnu mi misli neke druge, tuđe, pa malo pričamo, ćutimo, gledamo, žmurimo, igramo, mirujemo i tako do novog (po)klanjanja. Sve drugo je mnogo više za mene, i ne treba mi. Mnogo veliki tereti sa mnogo malo radosti, bez ijedne male, bitne, poklonjene stvari. Mnogo godina sa malo života u njima. Ne, stvarno, ne treba mi to. Treba mi trenutak i mir u njemu, samo to.

Imam to. Svi imamo to. Samo oni koji tome streme traže ga izvan sebe, a oni koji ga u sebi i prepoznaju, traže neka druga goriva. Biti sam sa sobom nije in. Biti dobar sebi nije u trendu. Traži se finansijka dominacija, socijalno umetanje, mentalni haos, i fizička kompatibilnost sa bilbordima i naslovnicama. I nađe se, što je najgore. A ja se, sasvim očekivano, polako gubi i - šta mu drugo ostaje nego da se - izgubi. Izgubila sam jednom kišobran koji mi je Slaja kupio. Jednom mi ga je kupio, jednom sam ga iznela iz kuće, i jednom, kako to već ide, ga i izgubila. Nije do kišobrana, nije čak ni do kiše. Do toga je što Slaja retko sam bira stvari koje poklanja, a ovo je bio jedan od tih retkih slučajeva. I bio je sjajan slučaj. Lepši kišobran nisam imala. Draže se od kiše nisam branila, ni pre, ni posle njega. I kad sam ga izgubila, malko sam se i izgubila. Od tad po kiši šetam gologlava. Prestala sam da se branim. Poklanjam se kiši. Sve drugo ne bi imalo smisla.

****

Naučeni smo da stičemo, zarađujemo, zaslužujemo, zadužujemo i ako toga nema - optužujemo. A to su sve zablude i zatvori, zločini  i kazne, masakri i robije. Sve nam je, što valja i vredi, unapred poklonjeno, i zauvek naklonjeno. Samo se treba pokloniti. I početi. Pa sve je ovo, na kraju krajeva, jedna mala premijera unikatnog scenarija čiji reflektori sijaju jedinstveno i neponovljivo. Posmatrači aplaudiraju ili gađaju pradajzom, a akteri, ako se snađu na daskama i vole besplatni paradajz, na poklon dobijaju hrpu fotografija, uhvaćenih trenutaka koje, po želji, u svakom sledećem trenutku slobodno mogu i smeju nazvati životom. I neće se, tako obasjani, nikada pribojavati poklona pred spuštanje zavese.