Poštovani čitaoci, osvežite svoje stranice.
Sedim u kafiću i ne znam šta da ''poručim''. Osim toga da je glupo sedeti u kafiću u kome ne znaš šta da naručiš. Osim kafe. Ili piva. Koje imaš i kod kuće. Volela bih automat za kafu u busu. Može i kuvalo. Ili onaj mini frižider. Stvarno bih to volela. Sve, samo ne čokoladice, pacijente, smradove i majmune. I automate. Koji ne daju kafu, već upravo obrnuto - glavobolju.
Ženi iznad čije se glave nadvijam u busu da bih napravila mesta za stodvadesetsedmog putnika teške kategorije, šeta neki insekt po ''ponedeljak'' frizuri. Boja kose je baš crvena, ono, orangutan-bakarna. Htedoh da zamahnem rukom da joj skinem užurbanog gosta s glave ali odustadoh od ideje, iz više razloga. Prvo, teško da bih svojim motoričkim sposobnostima uspela da izvedem taj manevar tako da je ne odalamim, i tako ispadne da i sama imam goste po glavi. Drugo, ako bih se baš potrudila i pokušala da izvedem to što suptilnije, ispalo bi da je bištim i sama bih sebi zaličila na primata. Treće, jedan gost po glavi putnika je sasvim ok, pogotovo užurbani. I pogotovo danas, u vreme slava - kada je svima gostiju preko glave (jer ih je i) više nego ukućana - i u vreme ludaka čiji su mnogobrojni gosti još odavno unapređeni u podstanare - zbog svoje tendencije ka zadržavanju i nastanjivanju glave (tako) obolelog.
Kad sam već kod večite teme GSP-a, gostiju, pacijenata i glave, u moju - a verujem da nisam usamljen slučaj - od pre dvadesetak dana uselio se neurotični manipulativni automat s sindromom pokvarene ploče, poremećajem ličnosti i teškim oblikom amnezije, pomešanim sa ozbiljnim problemom prepoštovanja žrtve srpskog državljanstva i bez ikakvog poštovanja gramatike srpskog jezika. Dvadesetek dana ležem i budim se sa mišlju o tome kako negde treba da učitam nekakvu kartu, koju bi nekako prvo trebalo da posedujem, valjda. Pisaću peticiju da i na trafike instaliraju neki automatizovani oblik savesti da me podseti da kupim tu jebenu kartu, jer ovako ne ide. Samo se jedem i ludim što me žena toliko puta s poštovanjem podseća da nemam kartu koju toliko želi da očitam. Ne mora ni automat, nek' samo daju ovima što već rade na trafikama drugi tekst, pa recimo umesto ''da li želite Bonžitu, ili možda upaljač, ili ste za neku bombonicu ili pak preferirate žvake - evo baš su na akciji?'' samo prebace na ''poštovani kupci/če, kupite svoju kartu, o čijem očitavanju ćete kasnije više (hiljada puta) čuti od naše programirane koleginice - evo baš je u akciji''. Tako nekako.
Ranije mi se u prevozu samo leti vrtelo u glavi - zbog vrućine, manjka kiseonika i viška neokupanih glava po kvadratu/kubiku vozila. Ni sanjala nisam koja je banja prevoženje javnim sokoćalima bilo pre nego što su vlasti rešile da pokažu da i oni imaju para i umeća da idu u korak sa najsavremenijim tehnologijama izluđivanja širokih narodnih masa. Ovo je vrtoglavica kakvu je teško opisati. Svojevrstan način ispiranja mozga genijalnom metodom repeticije istih nekoliko reči u intervalu prekratkom da se ispirani mozak putnika oporavi, sve dok mučeni putnik napokon jednostavno ne odustane i napusti vozilo, bez ideje gde je i kako će odatle dalje savladati putanju koju je imao pred sobom u PPP životu (Život ''Pre Poštovanja Putnika''). Kako bolje kazniti poštovane putnike za to što imaju ili nemaju kartu nego tako što ih nateraš da prestanu da koriste usluge koje jesu ili nisu platili? Pa to je genijalnije od čokoladica. Slično kao sa pretplatom - ko ti kriv što jesi ili nisi plaćao, kad si svakako glup...? Samo, sumnjam da će na kraju ukinuti automat kao pretplatu, ili nedajbože ceo Bus+ koncept. Previše stvari su naučili da nauče usput. Recimo, koliko ljude zabole za te karte. Pa onda, koliko posetilaca teretana se vozi gradskim prevozom i vežba na očitavačima karata za koje ih zabole. Evo, čak su ispravili i ''vašu'' u ''svoju'' kartu. Moram da primetim da su se ipak iscimali da prelistaju koju radnu svesku za srpski, pa verovatno i konsultuju nekoga sa doktoratom, pa opet sve to nasnime, pa privežu za tolika vozila... Ne ne, super. I posle kažu kako niko ništa ne radi u Srbiji. Eh!
Šta je sledeće? Smem ja da predložim? Vikend za dvoje u Jošaničkoj banji ili Banji Vrujci za bilo kojih dvoje prvih koji ispoštuju svoje automate u barem 3 od 10 vožnji? Besplatna ugradnja jednog silikona u deo tela po želji za svaku cicu koja je u štiklama uspela da pronađe očitavač koji radi barem 2 od 5 puta koliko se vozila autobusom u poslednjih godinu dana? Gratis 100 vožnji i raspevavanje na registrovanih 237 plaćenih i propaćenih? Velika Milka sa keksom i dodatnom dozom E160 za svaku mesečnu kartu ne stariju od 6 meseci? 1001 noć sa predsednikom ludnice, Aleksandrom ''Ništa Mi Nije Smešno'' Vučićem, za svako očitavanje karte načinjeno pre ulaska kontrole u vozilo? ... Ima tu toliko potencijala za dodatno poštovanje.
Gledam te sapatnike s kojima putujem svakodnevno. U 7 ujutru izgledaju kao da se vraćaju s posla. Umorni, ispijeni, otečeni, teških kapaka i još težih srca. Mrtvi. Neke dve petnaest minuta seru o neko dvoje koji su se razišli. ''Juuu pa otkud to?'', šokira se ova na štiklama. ''Pa ne znam jebiga kaže M. nema više strasti, otkud znam'', kaže druga, u krznu neke sitne daleke životinje. Ne gube ljudi strast u vezi, strast prema partneru. Ne razilaze se jedno od drugog. Razilaze se sami sa sobom, gube strast samo prema sebi, prema životu. I ne krivim ih. Kad slušaš jedno te isto gde god da se zadesiš od glasova istih i poremećenih i nikad svojih, pa tako celog života - kako ostati strastan i živ?
Lako.
Budite vlasnici samo onih karata koje sami napravite i koje vode samo tamo gde stvarno želite da idete i budite slušaoci samo onih glasova koje sami proizvodite. A verujte, koliko god tihi da vam se čine, ništa glasnije ne postaje od glasa koji ima i hoće vlasnik glasa da čuje. I ništa jače ne ostaje od Misli koju rodi takav Vlasnik s takvim Glasom.
S poštovanjem,
Vlasnik Svog Glasa, Glasnik Svoje Misli
