O vremenu

Ovo dete raste kao iz vode. Čini mi se da sam samo trepnula i evo već je napunila dva meseca i brdo pelena. Prešla na neke veće brojeve istih, a ni odeća se ne zadržava dugo na njoj. Nema više omiljenih komada. Ne stižemo da ih zavolimo, preferiramo, iznosamo, pocepamo. Sve se dešava brzinom svetlosti. Sve kraće sisa. Ili se sve brže zasiti, kako ko i iz kog ugla pogleda. Vreme leti. A sve je vrlo relativno. Ja čak i ne verujem da vreme postoji, ali ako postoji - leti, i vrlo je relativno. Osim ovog vremena napolju. Mislim na vremenske prilike, a trudim se da ne mislim na neprilike. One su nam opsesija broj dva. Prva je opsesija oko toga koliko je prošlo vremena od poslednjeg sisanja, menjanja pelene, grčeva. A prognoza je odmah iza, i preciznost se traži prilikom informisanja o njoj. Koliko tačno padavina i kada tačno prestaju? Koliko tačno minuta do zalaska i zašto se to dešava u 4 popodne kad je do juče bilo 20 stepeni? Hormoni mi divljaju pa su mi jakne postale baš ozbiljni saboteri. Oznojim se kao da sam maraton trčala dok malo prošetam ovu kiflicu i skoknemo do bake. Budem gola voda a šake ukočene od hladnoće jer nema više trpanja po džepovima kad kolica ne umeju da se guraju sama. Moram da nađem rukavice. To jest rukavicu. Jednu imam, videla sam je pre neki dan. Druga može biti bilo gde, što zbog mačora koji su je se možda dočepali, što zbog toga što naprosto sve stvari zamišljene da se koriste u paru moraju svog para izgubiti u mojoj kući, to je jednostavno tako. Tako je čak i sa šoljama za čaj iz kojih se naravno pije isključivo gigantska kafa. Uvek kupim dve od nekog modela koji mi zapadne za oko, uglavnom u različitoj boji ''da se zna koja je čija''. Ali najlepši modeli izgube svog para proporcionalno brzo količini sapunice na sunđeru za sudove. Ne vredi. Rukavice je tako lako zagubiti da me to iznova i iznova frustrira svake zime. Čarape bolje da i ne pominjem. Kao da to nije dosta, nego sad još jednom paru ruku i nogu moram da tražim odevni par. Pakao. Jedan dan ih izgubiš iz vida i nikad ih više ne nađeš. Lako je kad izgubiš obe istovremeno. Drama je kad jednu držiš u ruci a za drugu znaš da ćeš je se od sad pa nadalje samo sećati i pričati kako je nekad i ona postojala...
Prošlo je 43 minuta od kako je zaspala, tako kaže sat na rerni, i ne mogu da verujem da se još nije oglasila za doljuljkavanje, Aha evo je. Deluje mi kao da je prošlo 5 minuta. Da nije rerne ceo dan bi mi se događao u relativnih 5 minuta.

****

Novi je dan. Malecka se juče vozala po kraju uprkos snegu i niskoj temperaturi. Našla sam joj neke druge rukavice, od onih prvih, toplijih, sam digla ruke dok je urlala od vrućine zabundana u kabini kolica maltene na vratima stana. Nikad više neću natenane izaći iz kuće? Za sad deluje da neću. Nije ni važno, čovek se na sve navikne. Nikad više neću natetane ni ući u kuću, kad smo kod toga. Odakle joj senzor za blizinu doma? Kako je moguće da zaplače uvek na istim punktovima, uglavnom 20-50m do odredišta? Fascinira me to. Plaši me i unosi blagu nervozu, ali me pre svega fascinira. Mačori osete nama drage ljude još pre nego što uđu u ulaz zgrade, toga sam bila svedok nebrojeno puta i to me je uvek uveseljavalo. Nacrtaju se ispred vrata tako da ljudi mahom ni ne moraju da nam zvone, unapred im otključamo jer smo imali mačeću dojavu da stižu. Praktična pojava. Ali ovo sa prekidanjem dubokog sna i plakanjem na parkingu pre nego što se išta od zvukova ulaska u zgradu uopšte dogodilo mi je stvarno enigma. Ili sve to uopšte nema veze sa geolokacijom već sa vremenom koje je proteklo od početka šetnje? Priznajem da su nam šetnje vremenski prilično uniformisane, ali to je jedini način da budem sigurna da ćemo na vreme biti na toplom i udobno smeštene za presvačenje i podoj. Koji se, usput govoreći, dešava isključivo na njen zahtev, podnesen u vidu autentičnog urlika i tempiran preciznošću švajcarskog sata. Predložiše nam učena lica da produžimo intervale između hranjenja, jer je jelte sad već velika beba. Kako, dragi moji pedijatri, kad ta velika beba o kojoj pričate ume da gleda na sat i proverava to znanje na tačno svaka dva. Nema šanse. Gladna je kad sazna da je par sati bila odvojena od para mojih mlečnih žlezda i tu je kraj diskusije. Ljubi je majka pedantnu i preciznu, i gladnu. Eto mi kad sam rodila Devicu. Vreme ne postoji, ali preciznost Device je sasvim izvesna.

Neke mirne reči

Mila moja devojčice...
Toliko je toga što ti želim reći, sada kada me još uvek slabo razumeš. Ili je baš naprotiv, sada vreme kada najviše razumeš? Znaš ono najvažnije - ljubav, nežnost, toplotu, sigurnost, zaštićenost od hladnoće i gladi - hranu za dušu i hranu za telo. Ništa od toga ti ne moram reći, sve to sama znaš. Šta mi onda ove reči u glavi naviru i teraju da ti pričam stvari koje ti sada ne trebaju...?
Želim ti toliko toga... A toliko malo zapravo. Učiće te, kako budeš rasla, razni ljudi i situacije, kako da juriš sreću. I sve ono što ona njima predstavlja. Nemoj. Nemoj juriti sreću, ni u jednoj njenoj predstavi. Sreća se ne juri, niti je treba isticati. Jurićeš uzalud, ubeđena uvek da ti samo malo fali da je stigneš. Proći će ti mačko moja ovaj dragoceni život koji dišeš u jurnjavi sopstvenog repa. Ne juri sreću. Juri mir. On nepogrešivo vodi osećaju sreće, a ne može se odglumiti, zameniti za nešto drugo, ne može te ništa prevariti da je mir što nije.
Nisam sebe nikada zamišljala kao majku.
Nisam tebe nikad zamišljala.
Samo sam te želela.
Jako sam te želela.
Volela sam te i pre nego što si se rodila, i pre nego što su nas razdvojili i stavili mi te  na grudi, i pre nego što sam osetila taj otkucaj tvog srca koji je postao važniji od mog. I tako ću te, kao sam život, voleti dokle god moje bude kucalo. Za posle ćemo videti kako funkcioniše.
Ali dok dišem, čuj me kao što sam ja slušala tvoje prve otkucaje van moje utrobe - ništa na svetu nije sveto kao mir koji ćeš stići. Znam da hoćeš, samo je pitanje koliko brzo i koliko smelo ćeš hrliti (ponovo) ka njemu. Jer sad ga živiš - a mi ćemo raditi na tome da ga nikad ne izgubiš, ili bar ne u potpunosti... Svašta će ti krasti mir. Neka te to ne uplaši. Neka te to ne pokoleba. Neka te to ne obeshrabri. Mir će uvek u nekoj meri biti u tebi, a ti ćeš naučiti da ga pustiš da raste. Milo moje.

Mi

Moji su se verovatno nekada i voleli - i želim da verujem da ta ljubav živi ako nikako drugačije onda barem kroz brata i mene - ali se sasvim sigurno nikada nisu razumeli. Ponekad mi se čini da sam rasla u dvojezičnoj porodici. Ja sam razumela i njen i njegov jezik ali su oni ostali potpuni stranci jedno za drugo. Nikada nisu pronašli ni neki treći, zajednički jezik. Za to je valjda potrebno malo manje ega i ponosa, na kojima su oni uporno insistirali i  gurali ih u prvi plan. Dugo sam mislila da sam zauvek osuđena na repliku njihovog odnosa, da ću samo za nešto takvo biti sposobna, jer sam se toga naslušala i nagledala.

U nekom trenutku odrastanja sam nesvesno isključila i ton i sliku tog toliko puta repriziranog filma koji mi se odvijao pred očima od kad znam za sebe. Dosadilo mi je, ili sam ga toliko znala napamet da mi više nije bilo podnošljivo da mi se pušta. Počela sam da ignorišem sve što nije konstruktivno, smisleno i sve što mi je spuštalo vibraciju i kaljalo duh. Imala sam taj neki urođeni optimizam kao zaštitnika od ranog detinjstva. Sećam se vere i nadanja u razne dobre ishode i onda kada mi je servirano da je pesimizam prirodniji ili izgledniji izbor koji ne vodi u razočaranje. Nikad se nisam plašila razočaranosti. Pesimizam me je, s druge strane, užasavao.

Nažalost, u detinjstvu sam imala više pesimističkih mantri i bila sam izložena uglavnom negacijama i negativama. To me je činilo duboko nesrećnom, utučenom, razočaranom. Trebalo mi je vremena da propustim prirodni sjaj iz duše i pustim ga da me obasja i vrati mi veru u dobro. Veru u to da će, uprkos svemu, svom mraku i sranju, sve na kraju biti dobro. Kad sam jednom naučila da taj sjaj stvarno dolazi iz mene, da nije neka vanjska sila i ne zavisi ni od koga mimo mene, počela sam polako da živim. Da učim da živim. Da shvatam moć sopstvenih misli i ovladavam načinima borbe protiv svega i svih koji misle da imaju veću moć nego one. Moje misli me čine. Nikakve okolnosti, nikakvi zadati likovi, nikakve slučajne situacije.

Kada sam saznala da se u meni kuva jedna nova kosmička poslastica, jedan novi mali dezert od života sa trešnjicom na vrhu, jedna musaka od mojih i ćelija čoveka koga volim, prva misao mi je bila ''napravili smo život''. Što je delimično tačno. Jesmo napravili novi oblik, novu kombinaciju ćelijica, ali više smo produžili život nego što mo ga napravili. Taj mali produžetak života se evo rita u meni dok pišem i ne mogu da se otmem utisku da bi nešto da doda, kao da bi da dokači tastaturu da mi lektoriše malo ovo što škrabam po beloj pozadini. Ničega se ne plašim. Jedino što želim je da joj krila uvek budu raširena i razigrana kao što sad osećam da ovako mala, još uvek u meni, jeste. Da voli i širi ljubav.

****

Nisam stigla da dovršim tekst kad sam pre dve nedelje otišla rano ujutru na CTG kontrolu u GAK Narodni front. Dva dana kasnije mi je već zafalilo ono lektorsko ritanje koje sam pominjala... Presekli su vrpcu koja nas je činila jednim nečim, i evo sad sedim u jednoj prostoriji dok Ona spava u drugoj i ne mogu da verujem da je naš prvi, devetomesečni deo puta završen, i da je napokon počeo taj drugi deo, deo u kome ja moram da shvatim da je Ona sada samo Ona, bez mene, sama, svoja, savršena sa svim svojim budućim manama, a da joj istovremeno nekako uvek budem tu i Njena -ljubav, podrška, snaga, vera, smeh i vetar u leđa - dokle god me bude. 

Naravno da ne postoje reči.

Naravno da se ne može zaista opisati taj Prvi trenutak, taj Prvi pogled, taj Prvi dodir, a ni svaki sledeći posle njega nije jednostavan zadatak, jer je povezanost sve dublja i kompleksnija. Toliko toga biće želi da ume da kaže u ovom trenutku ali jedino je sposobno da, od sreće, plače... Želim joj toliko toga za šta već strepim hoću li joj uspeti pružiti, a znam da od toga nemam ništa. Mogu samo nemo da je posmatram dok raste i nadam se najboljem. Ljubav joj neće faliti. Ni smeh. Optimizam. Vera u dobro. Imamo toga, time ćemo je nesebično obasipati. Ostalo je na njoj.

Dok je još ležala pored mene u bolničkoj postelji zamišljala sam nas oporavljene, tačnije sebe oporavljenu, nju istu takvu - savršenu - kakva je izašla iz mene, kako samo jesmo kod kuće, sa Njim, njenim Tatom, i Njima, njenom krznenom bratijom. Nisam mogla ni sanjati da će Tata u mojim očima i srcu toliko porasti narednih dana kada stvarno budemo kod kuće, da ću osećati kako će mi srce pući od ljubavi i sreće, što je On sve što jeste, i što je Naš, sa Nama, uz Nas... Mi. Mi smo sada stvarno Mi. Misao o Nama mi je najdraža, jedina, večita - ona je Smisao. Je li moguće da je tako jednostavno? 

****

Teško je slušati novorođenče kako plače a sito je, presvučeno i pretpostavljamo da mu nije pretoplo/prehladno... Teško je spavati maksimum 2 sata u cugu, a biti na usluzi tom bespomoćnom biću 24 časa dnevno... Teško je žonglirati ustajati svaki čas sa svežom epiziotomijom, teško je svaki obrok prekidati nekoliko puta, jesti na smenu, tuširati se na smenu, spavati na smenu, gledati supružnika kako daje sve od sebe da pomogne a Ona i dalje plače... Preteško je. Ali je predivno. Toliko smo ranjivi, a to je toliko prelepo zapravo. Toliko smo ogoljeni trenutno jedni pred drugima da je sve što je ostalo na nama i u nama ćista ljubav, čist smisao. Toliko je teško i toliko uživam u svakom trenutku. Toliko jedva čekam. Sve. Svaki sadašnji i budući trenutak u kome smo Mi kao misao i smisao, u kome smo Sve. Toliko je lepih stvari dovelo do ovog Mi, do Nas, i toliko ćemo tek toga Mi i Nama lepog pričiniti. I dokle god ima ljubavi, naši jezici, koliko god se možda i razlikovali makar prema dijalektima, uvek će za cilj imati isto - Nas. Nema ponosa. Nema ega. Nema inata, negacija i brige. Samo Mi i Ljubav.

Tekst bez teksta.

Neko vreme nisam imala baš šta da kažem. Ili šta pametno da kažem. Ili samo nisam imala želju da ikome iznosim svoje mišljenje o bilo čemu. Udobnije mi je bilo da ga zadržim za sebe. To valjda dođe s godinama, naučiš da svi već imaju svoje mišljenje i da su već svi sebi u pravu i tako, misliš ti nešto ali u sebi i za sebe... I svakako ne pretačeš to u tekst. A onda ostaneš bez teksta.

Doslovno sam bez teksta, to me i nateralo nazad na ove stranice.

Ajde i situacija u državi, i Sline i Mali, i maline i malinari, i akcije i akcize, i Vučići i (ostali) pederi, i odliv mozgova i priliv šunda, i vazduplohovi i aerodrumi (aerodrumovi?), i to što sam udata i sa podstanarom u stomaku, ajde sve to - nego, šta je bre ''muškarci'' s vama, ja da vas pitam?

Znam šta je s ovim mojim, oženio se čovek i čeka dete pa se malo opustio, i neka je, nego šta je s vama neoženjenima i neopuštenima pa mislite da je ok da trošite vreme, energiju i emocije ženama kojima su te stvari ionako na rezervi pored vas takvih?

''Žene nisu ništa postigle. Nekada su bile neravnopravne sa pravim muškarcima. A sada su ravnopravne sa nikakvim.''

Neću da ovo ispadne tekst u kome se ja iščuđavam šta se sve radi ''na tržištu'', ''terenu'' ili kako god da se naziva to kad se ''samo'' (!) ''zabavljaš'' (!!) s nekim, kao da se ja ne zabavljam s nekim. Zabavljam se i to ludo, nikad luđe. Zabava nikad nije bila zabavnija! Samo zato smo i primili ovog sitnog podstanara i napravili krupnu žurku na kojoj smo razmenili poljupce, nakit i potpise - da podelimo toliku zabavu i sreću sa još nekim, dragim ljudima. I ništa nam se životi nisu promenili od te zabave, osim što su zabavniji. I dalje su to životi, više njih, i dalje je to zabava, višeslojna. A šta vi što mislite da se ''samo zabavljate'' zapravo radite s vašim životima, i još važnije, meni dragim životima, molim vas da mi se objasni?

Ma...

****

On je verio. On je bio u njenom gradu nekoliko puta za gotovo pola decenije. On nije hteo da čuje za prekid zabave. On je dolazio u njen grad a da se ne vidi s njom. On je nije video čitava 4 godišnja doba. On je počeo posao u svom gradu. On i dalje nije hteo da čuje za prekid zabave. Jer njemu je bilo zabavno. On je imao i u svom gradu kome da piše zabavne poruke za dobro jutro. On se zabavljao na sve strane. Bez trunke odgovornosti, bez trunke mozga, bez trunke obraza. Dok je ona ovde jednom rukom vrtela prsten a drugom štedela za njihov zajednički život i gušila se u iščekivanju on se zabavljao obema rukama i punim plućima. Bravo ti ga majmune. Sanjala sam skoro da ti lupam šamar. Volim kad su snovi zabavni, i smisleni. Njoj si našao da skineš osmeh s lica i maskaru s očiju. Bravo ti ga klošarčino pizdava kad nisi skapirao šta imaš pored sebe. Hvala ti pajseru što si pokazao koliko je nisi vredan, sad nam je barem svima lakše. Čašćavaću ja tebe još neko vreme, ovde smo u mojoj kafani.

A onda ovaj drugi Veseljak. Našao avion pa ne zna šta će s njim pa se malo igrao pa ga ispustio i pustio da se polomi. Leptirićima i ptičicama kad polomiš krila oni crknu jer im ne izrastu nova. Avionu kad polomiš krila on ode lepo na remont pa mu stave nova, bolja i lepša, pa ga upicane da ga ne prepoznaš. Žalim sinko, ovaj avion će sačekati nekog drugog, malo rešenijeg i odlučnijeg oko toga šta je u vezi oboma zabavno a šta nije. Leteo si lepo dok je avionu bilo teško. Sad se malo prizemlji i sačekaj neki bus da te baci kući da podgrevaš koješta.

Joj ne znam, možda su hromoni ali ja bih vam svima sada uši iščupala, za početak. I mislim se, ako je stvarno devojčurak ovo krakato čudašce u meni, kako li ću tek uši iščupati nekom pajseru u budućnosti preseče li joj put i prekine zabavu... Ne znam. Matori smo bre za to ljudi moji. Odakle vam snage? Nije vas mama tukla ili žena ostavila na vreme...? Koji vam je klinac svima, i vama u ''petar pan'' bežaniji od ikakve obaveze i vama u krizi srednjih godina koja zapravo traje čitavog života? Šta bre vi hoćete? Odakle vam bre hrabrost da budete tolike pizde? Imate li majke, sestre, majkevamga svima?

Jedine dve žene u mom životu za koje bih sve učinila, a da nisu ona iz koje sam izašla i ona koja će iz mene izaći, njih ste našli da im trošite ljubav?

E pa cvrc.

Imaju sestru koja ne da na njih. Ne da njima dvema na njih same. A ne vama, pajserima. Ne znate vi koliko one ljubavi još imaju u sebi, koliko će tek voleti i biti voljene. Ne znate vi koliko sam vam zahvalna što ste sami pokazali koliko tu ljubav nikad niste ni zaslužili ni razumeli, koliko ste operisani od svega što ljubav jeste. Njima ne trebaju takvi, pajseri dragi. Njih čekaju oni koji će ih hraniti ljubavlju dokle god budu disale jer znaju da je biću ta hrana najpotrebnija. Njihovi su oni što će ih nasmejati bez upozorenja i razloga, oni koji će ih štititi od svega što bi im taj isti osmeh moglo pokvariti. One su za one koji znaju šta hoće i umeju da to i ostvare. Hvala vam što to niste vi. Zaljubljena žena može mnogo toga toga da ne vidi, ali razočarana - vidi sve i unazad i unapred, dragi moji pajseri.

Ne znam. Nerviraju me i ovi što su alergični na pozitivnu misao jer im je zanimljivo da glume depresiju. Sve mi sami sebi uživotu uradimo, već sam toliko trućala o tome. Ili dozvoliš ili ne dozvoliš. Ili dozvoliš pa naučiš pa više ne dozvoliš. To je sve normalno i nisu krivi ni ti pajseri ni pizde ni krize srednjih godina. Pa ni Petar Pan. Niko nije kriv. Ali odgovornost za to kako će nam biti u životu je samo na nama. Bez obzira na to na koliko budala naletimo usput. Bez obriza na to u kakvoj zemlji živimo. Bez obzira na godine, stručnu spremu, radno iskustvo, propale veze i uzaludne brakove, bez obzira na vremensku prognozu, horoskop i cenu nafte. Bez obzira. Samo nam sopstveni jutarnji odraz u ogledalu može popraviti dan isto koliko ga može i pokvariti. Čuvajte se ljudi koji nemaju ogledala po kući, jednako kao i onih što ih imaju previše. Prvi beže od sebe, drugi ništa osim sebe ne mogu da vide.

Žene su prokleto jake, mnogo su jače od muškaraca. Nema tu priče. Jake smo bre i čudo smo! Ovaj životić u meni što se rita evo baš dok kucam sve ovo, šta je on? Čudo! Jeste, nisam ga sama napravila, imala sam pomoć. I svim srcem želim da imam tu pomoć dokle god tom životiću budemo trebali, oboje, da ga zajednički podržimo i održimo i napravimo mu udoban i siguran put u njegovo otkrivanje samog sebe. Tako želim da joj se nikada ne desi ništa loše. A znam da hoće. Znam da hoće i da neću ništa moći da učinim po tom pitanju, osim da je možda utešim, zagrlim, uverim je da sam tu i da ću je uvek voleti najviše na svetu, bez obzira na sve. Bez obzira. Da nauči da voli sebe, bez obzira. Ta lekcija, samo ta lekcija, i sve će joj loše u životu biti manje teško. Kad voliš sebe, svega se što nije ljubav lakše odričeš i brže preboljevaš. Kada jesi ljubav, ništa manje od toga te nije vredno, i o tome ni ne razmišljaš, jednostavno jesi i bivaš to što jesi - ljubav, i ništa manje od toga tvom biću nije relevantno. I sve što nam treba da se oporavimo iz stanja bez ljubavi već imamo u sebi. Sami sebe stvaramo svakom misli, svakog trenutka, svakog dana dok nas ima. Sami svoje ćelije teramo ili da rade za nas ili da se okrenu protiv nas - jer se bore za sebe! Čak i ćelija voli samu sebe. I kad vidi da ne radimo za nas, ona se okrene sebi. Nauka je to nazvala tumor. Sva greška sa svetom i sva naopaka shvatanja i uverenja koja ljudi neguju o sebi samima mogu biti spakovana u tu jednu interpretaciju tumora - da je to nešto van nas, što nas napadne, pa ga mi zračimo i trujemo i vadimo, i kad uspemo sve to - nastavimo da živimo po starom! To kako si živeo po starom je i nateralo tvoju ćeliju da batali da radi za tebe i da se okrene sebi. To što se ti nisi voleo nijedan hirurg na svetu ne može izlečiti, isto kao što ne može ni psihoterapeut. Jebale vas seanse. Jebale vas satnice. Jebale vas hemioterapije, skalpeli, mantili, diplome, jebali vas svi viskiji koje ste popili i sve fotelje u koje ste se uvalili. Neko tu ne voli sebe. Niko tu ne voli sebe. Naučite decu da vole sebe. Naučite ljude da vole sebe. Naučite ih da je pozitivna misao korak ka pozitivnoj viziji sebe, a kako nažalost samo vizije živimo u ovom nerazvijenom obliku života koji živimo, pa neka bude! Imajte dobru viziju! Zamislite sebe. Zamislite sebe i koliko vam je dobro. Bavite se sobom. Nemojte samo izleteti iz kuće ujutru u autosedište pa u kancelariju pa u mejlove pa u sastanke pa u strahove pa u depresije. Nemojte samo progutati bilo kakav sendvič u pauzi. Nemojte ići na te kafe s ljudima koji vas iscrpljuju i zvati to tim bildingom. Nemojte samo trubiti na putu ka kući kad to neće smanjiti gužvu i zastoj. Ne unosite nervozu. Ne prenosite nervozu. Ne prenosite nervozu za koju ste sami odgovorni onima koji vas vole, kada napokon stignete kući. Budite srećni što ste stigli nekome. I volite.

Nije to motivacioni govor. Nije to mantra, filozofija, vera, nauka, sekta, šarena laža, nije to ništa od toga jer je to sve malo i sklono manipulaciji i interpretaciji i uvredljivo je sitničavo za veličinu onoga što ovo jeste. Ovo je ljubav. Ja samo iz ljuabvi ovo pišem, iako sam se sita načašćavala psovki i kvazi uvreda u obraćanju onoj dvojici nazovi muškaraca s početka ovog teksta. Ja to sve, i njima kojima su upućene, samo iz ljubavi. Prema sebi. Prema mojim sestrama. Prema mojoj majci i njenoj unuki. Prema mom bratu, ocu i ocu unuke mog oca. Ljubav je sve, zauvek, ljudi, ljubav je sve. Loše se osećate samo zato što ne volite. Sebe. Pa bilo koga i šta drugo, kao posledicu. Iz lošeg osećanja prema sebi povredimo i one oko sebe, hteli to ili ne. Nema bega od sebe. Zato naučite da budete sa sobom, sami, voljeni, srećni. Imamo samo jedan zadatak dok smo ovde, u ovom ograničenom, skučenom obliku u kom jesmo, a to je da se naučimo sebi. Da se spoznamo. Idealno je ako usput nađemo i partnera za taj put, put na kome nijedna strana neće prestati da se samospoznaje, upoznajući usput i lepotu druge strane. Idealno je, ali nije moranje.

Moranje je samo na kraju dana ostati sam sa sobom. I ujutru se pogledati u ogledalo. Moje žene to mogu. I uživaće u oba, znam to, mnogo pre nego što se i same nadaju. Jer vole. Bez obzira. Bez teksta.

Burme

Nikada nisam zamišljala sebe u venčanici, isto kao što nikada nisam mislila da ću se ikada zvati drugačije nego što se zovem. Napravili smo žurku, Vlada i ja i naši prijatelji, posle koje sam ja udata, Vlada oženjen a prijatelji oduševljeni muzikom i tortom. I nisam bila u venčanici i ne zovem se drugačije nego što sam se oduvek zvala. Jedini podsetnik da je žurka bila od onih koje bi bilo lepo ne reprizirati su dva komada nakita, jedan na mom domalom desne ruke, jedan na Vladinom domalom desne ruke, iako je čovek levoruk. Probudila sam se pre 6 dana s tim zlatnim detaljem na prstu i od tad ga pogledavam svaki čas u želji da mu odgonetnem stvarnu svrhu. Mislim, mnoge elemente procedure sklapanja braka smo namerno izostavili, pa me kopka zašto nismo i taj, jer se ni razmena burmi ne smatra obaveznom, kao ni recimo to nošenje venčanice ili promena prezimena. Da smo neki posesivni tipovi pa da ih objasnim željom da se "obeleži teritorija", ono, da se vidi da si "zauzet". To mi malo kao neka javna klonja, zaključaš pa se spolja vidi crveno na ključaonici pa drugi znaju da ne pokušavaju. Ili da smo bar neki narcisoidni tipovi pa da uživamo u kinđurenju. Kao "tako treba" ali u stvari jedva čekaš samo da staviš nešto svetlucavo na sebe da sija, da se vidi, da mašeš njime, da priča umesto tebe. Ili, da smo bar neki tradicionalisti pa da nam je bilo nezamislivo da ta naša žurka prođe bez tih simboličnih okova. Ništa mi ne nudi dovoljno valjan odgovor. Možda smo samo od svega toga po malo iako smo mislili da nismo? I to bi bilo u redu, ali me i dalje kopka, znači nije to... ili nije dovoljno to. Nismo se ni verili, nismo imali taj uvodni deo kićenja. Odakle onda burme?
Da nam se nije samo, eto, išlo po njih? Ono, odeš u zlataru i sav si bitan ali se i malo i znojiš, ne sviđa ti se mnogo toga što vidiš ali veruješ da je taj jedan par koji vas opisuje tu negde i da samo treba da ga prepoznaš. Sad kad se setim, da, bilo mi je uzbudljivo to. To je možda bio jedan od retkih trenutaka kada nam je dolazilo iz zadnjice u prednji, najviši deo tela, da mi sad tu ipak kao nešto menjamo u našem odnosu. Teško je da zamisliš da može bliskije i lepše nego što već jeste kad s nekim već živiš i rasteš neko pristojno vreme i kad se taj čin izgovaranja potvrdnih rečci nekako podrazumevao u vašoj svakodnevici i bez matičara i publike i svih pratećih rekvizita. Jesu li nam burme onda bile simbol ičega osim već postojećih veza među nama, samo prevedenih na jezik  društveno prihvaćene norme stupanja u brak? Mislim, što se mene tiče, mi smo odavno bili u braku, samo to niko oko nas nije slavio. Mi jesmo, po malo svakog dana od kad se budimo jedno pored drugog, i možda nam je zato bilo sasvim prirodno i lako da rasterećeno raznih trebanja i moranja slavimo i tog dana, odabranog da nam glumi nekakvu novu godišnjicu, iako staroj ništa ne fali. Naprotiv, stara je i svežija i draža, i mislim da novoj predstoji Sizifov posao ako pokuša da je iskoreni ili zameni. Nova će služiti isprobavanju novog recepta za kolač, prelistavanju albuma i možda razmeni nekih sitnih dobara u vidu donjeg veša ili šta već usfali, stara će ostati da se slavi svakog dana po malo, a obeleži tog jednog dana kad biva okrugla isključivo onime što ne može nikada da usfali - poljupcem, pogledom, dodirom, osmehom. I Raffaello kuglama.
Vrtim ovu burmu u smeru kazaljke na satu evo već neki minut. Lepa mi je ovde na ovom prstu. Vrtim je u kontra smeru. Ne sećam se kako je bilo nemati je tu. Gledam Vladu dok radi neke svakodnevne stvari tom rukom na kojoj mu je smešten par moje burme. Mnogo elegantnije drži tu šolju kafe nego ranije. Ili mi se samo čini. Telefon drži mnogo delikatnije, kao da je zlatno jaje ili neka relikvija. Ili mi se samo čini. Lepo mu stoji, baš. I kad prođe prstima kroz kosu s tim komadom zlata na prstu nekako kao da gledam reklamu za nešto s keratinom ili nešto što je sigurno mnogo skupo ali sigurno baš radi pos'o.
Falilo je nekih ljudi na toj našoj žurci na kojoj se međusobno okitismo. Neki su zaista bili sprečeni, nekima naša razmena potrvdnih rečci praćena kićenjem i pevanjem nije bila dovoljan razlog za slavlje. Ne ljutim se ni na koga, naprotiv. Ko hoće nađe način, ko neće nađe razlog. Možda otud i burme. Da izgleda bar nama kao da hoćemo da mislimo da smo nešto novo s tim papirom, da smo stvarno nešto "promenili", kad već niko nije menjao ime, adresu, mišljenje, volju... Promenili smo domali prst, kao simbol proslave svega što jesmo zajedno. Nek' nam je u zdravlje, i u ljubavi. Lepe su nam burme, kad smo zajedno.