I ne samo da je ilegalno, nego je i ružno. Zašto dobro mešamo s moralom kome u bazu trpamo zakon? Zašto je budala onaj ko vrati nađeni novčanik a nije budala onaj koji trči da otkuca kartu privatnoj firmi nadograđenoj na javni gradski prevoz? Zato što prvog nema ko da uhvati ako ne postupi 'ispravno'? Ma obojica su budale. Pardon, sva trojica. Taj koji je izgubio novčanik je najveća budala. Ko još nosi pare u novčaniku?
Triput su me pelješili po prevozima. Svaki put je najvredniji od izgubljenog bio - novčanik. I jednom je vredela jedna trzalica. Osim toga, gomila fiskalnih računa čuvanih za neko kasnije odlaganje žvaka u pepeljare, poneka vizitka i dokumenta. Nakon drugog džeparenja nisam ih vadila pola godine. Bilo mi je muka da pomislim na MUP i na to kako mi ta dokumenta ionako nikad niko ne traži a ja svako malo plaćam takse i čekam u redovima da ih dobijem. Na kraju sam ih izvadila da bih podigla stipendiju. I onda su me treći put opljačkali. U tramvaju, na liniji 6, između Orašca i Lipovog Lada. Mogla sam i pešaka ali žurila sam da se nađem sa Slajom da mi isfinansira ostatak dana jer sam sav novac spiskala desetak minuta ranije na poklon bratu. Neka maketa aviona, ako se dobro sećam.
Sad se nešto mislim da sam već kuckala o ovome, al' nema veze, nikad nisam ponavljala razred ili godinu pa mogu sad. Više ne jurim proseke, tako su... prosečni.
Dakle, treća sreća lopova u epizodi ''Ana protiv TraMzicije'' je bila i poslednja - i sreća i epizoda. Nastavila sam herojski da se vozim GSP-om noseći novčanik pun računa, vizitki i dokumenata, samo bez trzalica, a novčanike više ne plaćam više od sume novca kojim nameravam da ga ''napunim''. I od tad, da čuknem vo drvo, imam i novčanik i do 2.000,00 dinara u njemu. I nema trzalica.
Trglo me je nešto drugo, al' ko mi je kriv kad i dalje čitam novine i slušam radio. Bostonska čajanka dobila konkurenciju. Šteta, a baš je viktorijanski fantastično odjekivala po učionicama još od 1773. Kako bre ti Gringosi nemaju sluha za mitologiju, tuga jedna. I to malo istorije što su sklepali baciće u zasenu. Sad će svi da zaborave čajanku i samo će se prepričavati maraton. Filmski maraton. Tema: kontra-terorizam ili čovek je čoveku vuk.
Slušam vesti. Pominju se neke amputacije i neko dete. Nadam se da se šale ako misle da će nas fascinirati nečim toliko puta već viđenim. I ko još može kupiti, posle onog 11. septembra i svih 3800 dokaza da se radilo o amaterskoj režiji, da su za svega nekoliko godina toliko napredovali u kinematografiji da ovog puta treba da im poverujemo? Kad više puta vičeš ''vuk!'' a nigde vuka osim tebe... Sori. No sympathy for the devil. Vaša filmska industrija jeste bogata i napucana, hiper-produktivna i mas(ov)na - ali filmovi su vam stvarno teško sranje. Takvo sranje da bi trebalo izmisliti novo slovo alfabeta
za klasu u kojoj bi mogli da počivaju. Negde ste na -3800 zvezdica, na filmsko-kritičarskoj skali. Pravo je čudo da vam još nismo oduzeli kamere i klape.
Sad će od 5 ljudi koji ovo čitaju četvoro razumeti a jedan (obično slučajni prolaznik kome ne znam šta je ovo trebalo) će me naći na nekoj društvenoj mreži i pokušati da utvrdi da li sam stvarno toliko skrenula da mi nije žao nevinih ljudi stradalih u bombaškom napadu. Da skratim proces - jeste, žao mi je. Žao mi je svih stradalih ljudi ikada. Žao mi je i konja. I cveća. I zgrada. I još mi je žalije nas koji ostajemo da gledamo sve te nove grobove i nove robove koji se kote nakon svake nove-stare robovlasničke Akcije. Žao mi je. Nisam ja poubijala te ljude. Žrtvovani su zbog neke nove nafte ili oružja, u najboljem slučaju. Izrežiran im je trenutak smrti, samo nisu stigli da srede kaskadere i veštačku krv. Bio bi neopravdan trošak. Žao mi je. Nažalost, ta žal nije dovoljna da izbriše suze sa lica dece i roditelja stradalih, isto kao što nije ni trka u Kralja Petra u jebenom Beogradu pod parolom "Bostone, s tobom smo". Da li su prolaznici kroz Kralja Petra danas veći ljudi od mene, moralniji, iskreniji možda (?!) u svojoj tuzi i empatiji?? Dakako.
Ja imam alergijsku astmu, a proleće je. Ne smem da trčim. To je moj izgovor za danas što odbijam da učestvujem u još jednom remek-delu sedme umetnosti kao honorarni statista. I to trčeći, eej! Neću više da trčim da budem statista. Ovo je ipak moj život, koji pletem sa još nekim životima do kojih mi je stalo, i neću da mi ga štrika neki propali režiser(onja). Ili još gore, da ga para.
A sve zbog para... Doživeli smo da pare pričaju priče, umesto da to čine ljudi.
Koliko vredi jedna dobra priča? A dve? A nekoliko decenija priča? Pa, to je valjda, život, ne? Od čega se sastoji život ako ne od priča? Od čega mu zavisi kvalitet? Ako ga živimo pričajući tužne priče ostaje mu samo da bude tužan. Važi li isto za lepe priče? Šta su lepe priče? Dobre priče? Dakle, vredne? One koje rado pamtimo i kojima se smejemo? Mogu biti, uverena sam, i one zbog kojih plačemo. Od smeha, naravno. Često plačem, ali najčešće u kombinaciji sa grčenjem smehovnih mišića. Zašto vi plačete? Pitam onako, da vidim u koju kutiju ste zapali i koliko smo smehovnih godina udaljeni. Meni je sve ovo smešno. Ne dovoljno da se smejem, ali dovoljno da shvatim da sam još neraspoređena. Po kutijama, razume se. Priče se čuvaju po kutijama, iz nepoznatog razloga. Fotografije, filmovi, knjige, ploče... Sve po kutijama. Ako su vredne prepričavanja, ponekad budu puštene napolje ali to su jednodnevni izleti u obrazovnom sistemu koji nas ''uči'' da ne treba stvarati svoje priče i sklapati svoj život, nego upijati tuđe, kojeg god kvaliteta, i ukalupljivati se u njihove kutije. Sa debelim slojem selotejpa, da slučajno ne pomislimo da je moguće biti van njih. Cena jednog života strpanog u kutiju je mala, zato i jeste tu gde jeste. Vrednost mu je, s druge strane, mnogo veća, s tendencijom da skoči iskakanjem iz kutije. Ne ljutite se Veliki Amerežiseri - pa vi ste to izmislili! Jack from the box strikes back. Sa ogromnim ludačkim cerom preko lica. Kutija će biti, ali ne doveka. Niste razmišljali da svaka materijalna manifestacija ludila ima svoje ograničenje. Kutije su praktične - ali imaju određenu zapreminu preko koje ne može ni jedna Magična zabluda. Prenatrpali ste kutije i poklopci su prestali da dihtuju. Nazire se tračak svetlosti. Neko bi da pregleda stare fotke. Tu će videti da je ovo sve već video. I onda ste gotovi.
Нема коментара:
Постави коментар