uzalud se odričem

“Meni je sada teže da stvaram, no kad me niko nije znao. I moj problem je da izdržim sve vas koji nasrćete. Da vas podnesem. Sve vas Salijerije – koji me nagrizate, trujete najrazličitijim čaršijskim medikamentima. Nesreća vas Salijerija je u tome što me niste očekivali, što ste se našli zatečeni. I što vas je jedan balavac, sa dvadeset i kusur godina, prepišao! Da sam to činio natenane, ne bi vas toliko bolelo, a ja sam istrčao, i vi to doživljavate kao prevaru, to vam teško pada. To ne možete da podnesete. Meni je ovde sve teže. Neizdržljivo. Zato sam i odlučan da odem odavde. Da promenim sredinu. To sam već rekao nekima. Najverovatnije ću u Zagreb. Imam prijatelje: Zlatka Tomičića, Zvonimira Goloba, Milivoja Slavičeka... Moram da se negde priberem, da radim... Idem da probam, pa ako mi godi ostaću, ako ne, vraćam se...

''... Želim da se zna da sam ja rašćistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:
1. Knjige: Uzalud je budim
2. Zbirke: Poreklo nade
3. Zbirke: Vatra i ništa (žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu)
i 4. Zajedničke zbirke: Smrću protiv smrti.

Bgd., 27. I 1961 g. Branko Miljković”

Ti Brankovi Salijeriji su se baš lepo primili na ovom podneblju. Fino su se rascvetali i nabujali, čak se razmileli po funkcijama i razmenili vizitke. Sapliću i kunu, uz jagnjetinu i turšiju, upakovani u tetrapake visoke mode. Koče dobronamernu, dobroćudnu, dobrostojeću golotinju iskrenog i čistog stvaranja. A nama dubine naše ne daju da se nasukamo u plićaku. Nama.

Obradović nema nameru da u ovom životu da ostavku jer on nije ni sastavljao ni štampao testove a Mina zapravo nije nestala nego joj niko do sada nije znao prezime, osim mame, tate i drugarica pa je to valjalo promeniti. Neka lutko, u redu je.

Uzalud je budim.

Već sam sama sebi dosadna sa formulama koje motam po glavi u rešavanju zagonetke popularno prekrštene u Savest. Nije ni Ona toliko zagonetna koliko odsustvo iste kod nekih primeraka naše izopačene vrste. I ja bi kao trebalo da poverujem u to da sam iste darvinovske vrste kao Salijeriji i Jude čije putanje samo izdaleka nanjušim i nalazim sebe kako mi se svi životni ciljevi stapaju u jedan - da se s tim putanjama moje nikad ne ukrste. A nije uvek tako bilo. Nekad sam i namerno presretala te putanje i zaluđivala se da svi imaju Savest i da je samo treba pažljivo probuditi. Uzalud. I da je ima, ona mirno spava, u dubokoj komi, i najpametnije što možeš je da je takvu na miru i ostaviš. 

Poreklo nade.

Nada je mnogo lepa reč. Previše lepa. Previše obećava a nigde garantnog lista, pokrića i žiranata. Sve kao uvek ima nade, kad izgubiš Nju izgubio si sve, Ona umire poslednja... E to poslednje je tačno, to da umire poslednja. Samo ne znam čemu onda Ona, kad je baš najčešći scenario taj da pre Nje umre onaj koji Ju je držao u životu... Ko je tu onda stariji - Nada ili nadač? Pa Nada, ona nekim čudom i bez smisla doživi dublju starost... A odakle nam Ona? Sve mi se čini iz nekog životnog Crvenog krsta, kao slaba uteha za sve one stvari za koje unapred znamo da im ne možemo pomoći ili ih promeniti... Neka, bolje Nada nego Ništa.

Vatra i ništa.

Zašto je nešto Nešto a nije Ništa? Pa meni i Nama valjda zato što u Nešto ima nešto Vatre, koja nekad, ne nužno, ima i malo Nade u sebi, pa nam je sve ukupno bliža nego Ništa koje ne možeš napuniti Ničim. A fora Nam je da ispunjavamo. E otud ovi praznjikavi dušom i smislom zrače ovim Ništa i to isto i znače. Pa što se onda jedimo njihovim Ničim? Da l' se oni jede zbog našeg Nečeg? Vrlo moguće. Ali nedovoljno - nikad mi hemijske reakcije u kojima važe te uzrok-posledica teorije nisu bile bliže od logike. A logika kaže da sve i da hoću ne mogu da se jedim oko Ničeg - suvišno je objašnjavati zašto... Ima i onih sa Vatrom i Ničim u sebi zajedno, a njima sleduje samo sporo sagorevanje sa mnogo dima koji malo štipa za oči ali ne dopire dublje od toga. I Ništa...

Smrću protiv smrti.

Sahranimo sve što nas lagano sahranjuje. Mržnju, na prvom mestu. Ali nisu za zapostavljanje ni zavist, pohlepa, glupost, bezobrazluk, i sve one loše emocije koje kod Nas ove nabrojane (anti)osobine znaju probuditi. Uzalud Budim bes, ljutnju, bespomoćnost, povređenost, bezNađe stvarima koje dolaze iz jednog velikog Ništa. Opraštam. Opraštam Ničemu i Odričem ga se tako lako, bez po muke, bez osvrtanja. Tiha voda što odranja bregove. Uostalom, bez crne bela ne bi vredela.