Opšte je poznato da smo narod sa kratkoročnim pamćenjem i sposobnošću za zdravorazumsko zaključivanje na nivou jedne muve koja udara u staklo prozora udaljena samo 2 cm od otvorenog krila istog. Opšte je poznato da nam to ne smeta, bar se tako reklamiramo, jer nikad nismo pokušali da se pomerimo makar ta 2 cm, pretpostavljam zato što smo zaboravili da smo i ranije udarali u staklo, i tako u krug...
Kad se tako postavi dijagnoza, čini mi se malo nadobudnim i zrelim za još koju dijagnozu čuditi se otkud opet pijano dete u autu za odrasle ubija drugu decu u autu za manje uspešne odrasle, koji prođe kroz crveno. I ponovo se preispituje zakon o saobraćaju, i ponovo se puštaju snimci udesa, i ponovo se debatuje o bojama semafora, brzinama kretanja, promilima krvi u alkoholu, visinama kazne za već kažnjene i nizinama kazne za još nekažnjene. I ponovo mi se želudac centrifugira. I ponovo se pokreće program ''ispiranje'', samo ne želuca, kako je praksa za alkoholisane, već mozga, kako je praksa za konzumente medija.
Insistiram na tome da se utvrdi da nije možda svetlo na semaforu bilo crveno-plavo-belo, sa trepćućom bananom u sredini. Znam da je to sad nemoguće jer je semafor raznesen u paramparčad, ali imamo jednog preživelog učesnika i volela bih da ne dobije sindrom astronauta koji prvo kaže da je svašta video pa posle odbija da se zakune ''nad Biblijom'' da je uopšte bio tamo gde se misli da je bio. Mislim. Ej. Astronaut. Biblija. Semafor. Banana. Trepće.
Bez namere da se sprdam sa tragedijom koja je zadesila sve učesnike i porodice učesnika nesreće, zaista mi sve ovo liči na težak oblik oboljenja i ono malo kolektivnog razuma sa koliko raspolažemo. Od glomaznih, ozbiljnih termina kojima se mediji bahato dobacuju, poput ''ubica'', ''manijak'', ''smrtna kazna'', do izmišljenih termina poput ''trepćuće žuto'', sve se svodi na VEST, AAAAA, udarnu vest, udar na patetiku, bes i očaj naroda koji konzumira skoro sa nekim mazohističkim veseljem činjenicu da oni nisu bili učesnici takve tragedije i da sada mogu neometano da gledaju slike sa sahrane poginulih i vise po društvenim mrežama nudeći svoju verziju događaja, ''kad bi se'', jelte, ''moglo pobeći od sudbine''.
Sudbine. EEEJ.
Da. Mi smo još uvek narod koji veruje u sudbinu koja je kriva za saobraćajne udese, Boga koji je kriv za poplave, kaznu kada više od nje nema smisla, i kad je željeni kažnjenik već zauvek kažnjen. Šta je sledeće? Poštar je kriv za račun za struju?
Zaboravili smo da je ceo ovaj polu-svet mladih koji odrastaju po splavovima između 2.00 i 6.00 ujutru uz (i dalje) sveprisutni turbofolk, maminu maskaru i genetiku poprsja, tatinu utoku i brzinu automobila, prosečni porodični mesečni budžet za hranu i natprosečnu glupost u ispijanju svega što im taj budžet dozvoli za samo jedno veče, nastao mnogo mnogo davno, u vreme obojeno sankcijama, nemaštinom i nesrećom, i da, održavajući ga u životu, održavamo i celokupnu atmosferu sankcija, nemaštine i nesreće. Uma.
Samo da podsetim - Ivan Gavrilović i 200 na sat.
Ajmo, obožavam tu brzinu, AAAAA!
****
Čak i muva posle nekog vremena otkrije ta dva centimetra koji je oslobode.
