godišnji jauk

Treba ukinuti godišnje odmore. Odmori učine više štete nego koristi, ako je već neizbežno vraćanje u robovlasničko društvo. ''Hajde da krenemo u četvrtak ujutru, radim prvu u petak''. Koliko je samo pogrešnih stvari u toj rečenici. I u činjenici da smo stvarno krenuli nazad u četvrtak ujutru. I lik je stvarno otišao na posao u petak. I sad je stvarno najteža nedelja od kad sam naučila da postoji. 

Javlja mi se Bebi Dol i neki ne mora ni tako dobar auto, i nešto negde daleko gde se spava i kupa po celi dan. Recimo Ohrid Puntom. Sa druge strane jezera ne svetli ništa, osim sunca. I onda kad se i ono umori i zavuče iza obrisa planina, prolomi se spontani aplauz dvadesetak parova ruku, koje sekund ranije spuste na još toplo kamenje do pola ispijene koktele sa rumom i sokom od ananasa. I predstava se završi, ali samo za taj dan. Sutra ide nova premijera, istih glumaca i istog scenarija, ali u nekoj novoj, svima još nepoznatoj režiji. 

Uf.

Ne mogu ja tako da odmaram. Mogu eventualno tako da živim. Nije za mene uživanje sa rokom trajanja. Uživljavanje u taj užitak i življenje njega dolazi tako prirodno i obnavlja tako lagano i temeljno da se zapitaš koji nam je đavo bio da ''evoluiramo'' u ''civilizovano'' društvo u kom pantalone stežu, cipele žuljaju, majice se izbeljuju znojem a ''slobodno'' vreme svodi na zurenje u ekran koječega. Izem ti tu evoluciju i to slobodno vreme. Izem ti te robote, zombije i robove. Izem ti radna mesta i jutarnje smene. A volim da radim i ustajem rano. Volim sunce i kad izlazi na binu i kad se s njim gase svetla. Volim vetar kad ima šta da se na njemu njiše i zvuk vode koja dodiruje obalu. Volim u toj scenografiji i mrava i osu i pauka i muvu. Kako se kad si polu-nag i polu-trezan, dakle opušten i srećan, lako voli sve ono što se ne voli u gradu, na asfaltu, u autobusu, u kancelariji, u redu u pošti, banci, pekari. Pokretne trake. Eto, na to se svodi ovo u šta nam je neki isfrustrirani diktatorski kreten, ili više njih, pretvorio ''živote''.

Amovi, brnjice, lanci, lisice, povezi... Nije ni pet shop, ni erotic shop, ni bilo koji drugi shop koji možete zamisliti. Ništa od toga nismo kupili. Sve smo to dobili za džabe, i kao srećni smo, ju-hu, što je džabe i bogu je drago. A džabe je zato što ne vredi ništa a uzima jedino što vredi. Slobodu.

Rečeno mi je da sam nerealna. Ako je ovo realnost, hvala nebesima da jesam.

Možda samo treba da prestanem da se žalim i da odem. Da se pridružim lutajućoj trupi trubadura i glumaca na večnoj turneji životnih premijera. Sasvim sigurno. Imam blok i olovku, kupiću i dobar rezač, i prestaću da kuckam i kukam. Pa da. Toliko je lako. Skoro koliko mi i fali.