bitka za gaće

NE MENJAMO GAĆE.

Nije šala. Tako piše, na srpskom jeziku, na izlogu kineske radnje. Ako je istina, to objašnjava asortiman aroma na raspolaganju nosevima posetilaca koji, igrom slučaja, menjaju gaće ili ih nabavljaju kod Kineza.

Gaće umeju da budu nezgodne, to razumem. Uz to postale su skupe i to često obrnuto proporcionalno stepenu udobnosti. Ima i onih koji hrabro šetaju bez ovog sloja odeće i njima onda nema svrhe ni zamerati što ih ne menjaju. 

Ranije smo se menjali sličicama. ''I'am-i'am-ne'am'' formulom. Danas u najboljem slučaju menjamo (gaće i) mišljenje. Istovetnom formulom. Mišljenje je postalo skuplje i od najskupljih gaća. Nekad se čak i podrazumeva da imati jedno znači imati drugo. Mišljenje sve češće menjam o određenim stvarima, s naglaskom na političarima. ''Razlika između političara i lopova je ta što sam prvog izabrao ja a drugi je izabrao mene.'' To je najnovije mišljenje; doduše nije moje, ali se poprilično slažem. Jedino bih dodala da je u takvoj postavci stvari lopov daleko pošteniji, i u nastupu i u samoj krađi. Lopov je direktan i može ti ukrasti samo onoliko koliko imaš. Političari ti kradu preventivno i ono što bi jednom mogao da imaš, i idu čak dotle da intervenciju preslikavaju i na buduće potomke, čija se potencijalna egzistencija automatski dovodi pod veliki znak pitanja.

Bitka za bebe, ili već slični slogani i akcije skrivene pod njima, deluju preterano komično kad se uzme koliko košta, na primer, Pampers. A i to su neke gaće valjda. Dakle, od kako iskočimo iz ušuškanog enterijera majčine materice, naš život postaje jedna velika, sizifovska bitka za gaće. U duhu iskrenosti bilo bi prikladno onda preimenovati sve ''bitke'' kojima nam mažu oči.

Zaljubljenici u lovu juče su se stisli za ružu, zaljubljeni u sebe juče su kupili partneru poklon nadajući se istom, a zaljubljenici u život otišli su na klizanje. Paradoksalno, jer su šanse za pogibiju u hokejašima prenatrpanoj ledenoj dvorani veće nego na skeli prosečnog oblakodera sa 5%o krvi u alkoholu. Kako to već ide sa radnicima. Muči me to. Ali jed je jed, a led je leeeeed.

Uvek je smešno kad dobiješ odgovor koji to nije na pitanje koje to jeste. Pogotovo na ledu.

Dojč (vrlo razgovetno): Gde si to pročitao?

Gundi (vrlo ponosno): Jesam.

 Ja (vrlo neizbežno) padam u nesvest. A onda stajem u ''Ф'' kako bih povratila ravnotežu i smeh svih koji me vide takvu prouzrokuje još veći kolaps ravnoteže. I tako, doslovno, u krug. A hokejaši samo presecaju, i putanje i noge, iako na vratima piše da im je u rekreativnim terminima ulaz zabranjen. Fali pečat, možda je to to. Napuniću gaće jednom nastavi li se teror. Ili ću se otvoriti za Pampers, Pavlovićevu već imam. I ja svoju bitku za gaće vodim.

I'am-i'am-ne'am.

žalosna zim(n)ica

Nema ništa gore od brašnjavog primerka Greni Smit jabuke. Da je takva zveknula Njutna po tintari ništa od gravitacije iz prethodnog posta ne bi bilo. Samo bi se onesvestio i, ukoliko bi se osvestio, sigurno se ne bi sećao šta je ono u trenutku smislio o silama. Kao što se ja sad ne sećam šta to beše jabuka koja puca kad je zagrizeš, prska u oči, curi niz dlan, klizi niz digestivni trakt. Nema više. Ili ima jako retko i jako kratko. Sad su aktuelne jabuke sa lagera, koje nekad čekaju i po više meseci da ugledaju sjaj tezge. Do tad su već polu-svenule, polu-svarene, i polu-svarljive. I smrde. I toliko su masne da ih ne možeš oprati. Vodom. Možda negde neko već smišlja tečnost za pranje jabuka dok se ja ovde žalim, i žalosno mi je i da pomislim da je tako.

Žal.

''Žal za Juuugom''. Žal za vremenima kad su se pomorandže i kivi jeli isključivo zimi, jabuka je bilo u manje verzija ali s više života u istim, za jagode se čekao kraj maja, za trešnje jul,a za avokado nismo ni čuli. Možda i jesmo, ali ga nismo posedovali. Sok od paradajza je imao smisla, kao i sva ostala zimnica. Sad kupus istruli posle mesec dana, a ako poživi duže bude bačen uz gađenje komšija kojima je draži liftovski smrad cigarete od arome esencijom okupanog bureta. Turšija se ponaša slično. Ko ni ne stavlja zimnicu, što je postao trend, za divno čudo, ipak uspeva da preživi zimu. Zimicu.

Mi smo ovu neubedljivu zimicu, kojom su nas jesenas plašili najavljujući minuse koje nećemo imati čime da izmerimo, prezimili u kafani. Tu i tamo. Oko nule grejalo nas je kuvano vino i rakija, na +15 hladilo nas je veliko točeno. Nekad i račun. Ali Tina me podseti, postali smo takva institucija u tom prezimljavanju i u tom prostoru, da ne samo da nas ne izbacuju pred kraj radnog vremena, nego nas pride podmićuju turom na račun kuće, nakon čega u stvari više ni nema smisla ostajati, obesparen i  jednom čašćen. Kafanska psihologija. 

Hval.

Hvalospevi kući. Domaćinskije mi bude u toj kafanici nego kod kuće. Kod kuće mi broje koliko sam popila. Pa mi mama ''pomaže''. Pa mi tata ''pomaže''. Jedino ja ''pomažem'' Ivanu, ali i to neće još dugo tako. Broje mi i koliko sam pojela, ali je tu proces obrnut. Pa me oteraju iz dnevne jer gledaju nešto o čemu debatovati sa mnom znači rat, ili im smrdim na cigare pa me luftiraju na terasi. Pored bureta. A napolju odjednom minus. Na Studiju B je rečeno 7 stepeni, na RTS-u 4, na Prvoj 1, a Pinku lupim disciplinski minus što ni ne pokušavaju da predvide temperaturnu budućnost i ispostavi se da su jedini bili u pravu. Izem ti pos'o. O padavinama da ne počinjem. Koliko puta li sam kišu sačekala u Starkama a sneg gologlava? 

Zato žene nose velike torbe. U svaku pristojnu torbu može da stane barem jedna zipovana presvlaka za slučaj nagle promene atmosferskih prilika. Druga pregrada je za šminku, ne nužno zbog promene  atmosferskih prilika ali može i zato. Pa novčanik, pa telefon, pa punjač, pa maramice, pa druge maramice, pa uložak-dva,  krema za ruke, ključevi, parfem, dezodorans, užina, literatura za gsp... Neki koferi su manji od prosečne ženske torbe. Tašne gube bitku, one su za dame koje vuku samo osveživač daha i kreditnu karticu. Toga nema više. U toj kombinaciji.

Kombinacija koja dobija je imati veliku torbu i mali auto. Obrnuto ne funkcioniše i razmetljivo je. Veliku torbu ne moraš da prepuniš, evergreen sadržaj od kojeg je relaksiraš lako se raspoređuje po autu, koji se, mali kakav je, lako raspoređuje po gradu. Čak i zimi.

Pojela sam jabuku koju nosam u torbi od juče. Nije mi se jela jer je grozna ali torba mi je preteška a moji su me učili da se hrana ne baca. Nisu mi samo precizirali je li isto važi čak i kad je za bacanje?

sil(n)a tema

Sila je silna stvar, proverila sam. Ona koja radi za gravitaciju, recimo, drži nas 's obe noge na zemlji', dok ne tresnemo saplićući se ili ne poletimo tripujući se, a i ti se poduhvati bez izuzetka završe prizemljenjem. Ili uzemljenjem. Obrni okreni, tlo je naš nivo. Možda zato mrzim liftove i podrume.

Tako je 'stajati s obe noge na zemlji' postao sinonim za realnosti svesne ljude, nekad čak i nepravedno optužene za krutost, pesimizam i manjak adrenalinskih napada. Meni su sjajni. Bez njih, lelemudi i sanjari poput mene bili bi osuđeni na kompletnu propast. I liftove.

Sila teže dakle magnetično osvešćuje sve one kojima se pri tlu učini dosadno i nisko, a oni koji je priznaju pomažu nevernicima da shvate da okviri i ograničenja nisu uvek tako loši, naprotiv. Ja bih baš volela da moj lift ima ograničenje pri spuštanju najkasnije na nivou prizemlja. Koliko god lebdela u mislima i saplitala se o iste, prizemlje, prizemnost i sva stanja pri zemlji su mi daleko draža od svake soliterske nizine i svakog podrumskog mraka. Soliteri su ogledalo društva.

Silna se žabokrečina skuplja na vrhu ekosistema nebodera. Trodnevne narodnjačke žurke, celodnevne petparačke priče, terasni nudizam, vozni park na ulazu u zgrade, leteće smeće i higijenske gumice, bris iz grla po hodnicima, čak i onaj manje popularan bris po otiračima... I to sve ima intenzivniju formu i odjek što se više penjete po etažama. Dno ili ima dublje?

Svuda u svetu cena nekretnine raste proporcionalno rastu visinske kote na kojoj počiva - parče neba takođe košta - mir i kiseonik, vizure i krila i gnezda i zvezde... Kako je kod nas obrnuto (valjda zbog zastarelosti liftova) tako se pri vrhovima neboderača nastanjuju isključivo oni slojevi koji su jedva i za tu nekretninu skupili, neretko prodajući njive i obore, ali religiozno zadržavajući blato na cipelama i vonj i glasnoću na telima.

Šeruj osmeh, lajkuj ljubav, hejtuj hejt. Sad oglasili na radiu da se dešava nešto pod ovom parolom negde u Beogradu. Danas. Negde. U Beogradu koji to odavno nije. Ne-gde. U Ne-gradu...

Vozač je zatvorio vrata autobusa jednog kišnog popodneva na liniji 46 nakon što je primio troje ljudi pod svoje limene skute. Na stanici nas je tom prilikom ostalo još sedamnaestak. Nije da sam brojala. Nije ni da nisam prišla i pokucala silovito na ona ekskluzivna vrata što se nikad ne otvaraju osim pri smeni vozača. 

- Šta je?!

Šta nije babunu.

- Šta šta je, pogledajte koliko nas je, otvarajte vrata!

- Kako dotvorim, vidiš li da je puno vozilo, hoćeš da se prebukiramo!?

Vozilo. Vozilo je trebalo da bude ovde pre 20 minuta seronjo. I ne da nije prebukirano nego infiltrirani rasklapaju baštenske garniture i odvijaju foliju sa bataka i kolenica koje su poneli s Železničke, za svaki slučaj. Još ti persiram. 

Vrata se otvaraju.

Ulazim ja i jedna žena za mnom.

- Ajde, natrpajte se pa da stanemo.

- Ma kakvo trpanje, vidite li da je polu-prazan?! (opet persiram...) Na kiši čekamo skoro pola sata, nije Vas sramota i da lupite da je pun, na koliko ovaj autobus ide uopšte?? (7 minuta, ali nisam htela da zvučim opsesivno-kompulsivno). Bitno da ste okačili bus plus. Đubrad.

Vozač napokon umukne, ja vraćam pritisak na normalni, negde oko 90 sa 70. Taman dođem do 95, kad začujem matori glas 30 cm od mog desnog uha. Podjebavajući, nije čak ni sarkastičan. Podjebavajući, školski, sa sve podsmehom.

- Pa što nisi ponela kišobran?

Okrećem se, ono Rom, uh, pazi mene Rom, Cigan, stariji od mene triput, tamniji od mene 70 puta, suvlji od mene 100%.

- Nemam kišobran! Imam red vožnje!

- Pa da si ponela kišobran...

- AMAN čoveče koji je Vaš problem?! Je l' Vam krivo što je ipak MOGLO da se uđe u ovu kantu?? 

- Pa kako ću ja sad dizađem?

Tajac.

Ciga neće moći da izađe jer sam Ja ušla. Malo se povratim, i uspem da sklopim bez zareza.

- Ne brinite, izaćićete prvi. Da se Ja pitam ne biste ni bili ovde.

Počinje da se domunđava s vršnjakom istog fizičkog opisa. Kikoću se. Žena iza mene mi predloži da se manem budala. Ima smisla. Uz rizik da zazvučim kako rasista i agresor, priznajem da me nije iznenadilo postojanje ovakvih bisera građanstva beogradskog, ali me je dodatno razljutilo to što je toliko tamniji od mene. Ja čekam maj da dobijem boju živih a on se razmeće bronzom,  čekam jeftinu struju koju on verovatno ni ne plaća  da operem čarape koje on verovatno ni ne pere, čekam bus pola sata da bih se vozila njime 5 minuta, mokra, pored njega suvog i u kasnim šezdesetim... i još silazi na sledećoj. A ja vazda čekam.

Ali nije kraj.

- Silazim.

- POBOGU, sićićete. Za razliku od Vas, ja ću se pomeriti da biste Vi migrirali. Ovo je Beograd, ovde ima puno ljudi, s vremena na vreme malko se ispomeramo da bi napravili mesta jedni za druge. Prijatan dan.

Mnogo smo se ispomerali izgleda... Po vertikali. Gorim od želje da saznam stambeni status vozača. Na kom li je spratu? Koja kola vozi, pored ovog neuspelog dvocifrenog traktora? Koristi li kondome? Ako da, šta posle radi s njima? Šeta li nag po terasi? Šeta li psa po otiračima? Zna li da mu je šlajm žut i da treba da izabere lekara?

Lekari su tek sorta. Sad oni moraju da potvrde da te uzimaju, nakon što ih izabereš. Svakom bih poklonila po 50-ak kartona pacijenata sa viših spratova da se malo spuste na zemlju. Poklonu se u zube ne gleda. Da prestanu da glume silu, i to loše. Da počnu da cene što imaju pauzu, kad god i koliku god požele. Da počnu da troše ratne zalihe čokolada s lešnikom i viskija s ledom. Da počnu da zagrevaju stetoskop pre nego što šokiraju ćosava nedra. Da počnu da se voze negradskim prevozom, svi, ne samo ovi opšte prakse. Opšte ljakse.

Šalteri su stara priča, legendarna, ali toliko stara da više nije zanimljiva. Šetali su me po šalterima u EDB-u. Ne znaju odakle mi to brojilo. Nema ga u spisima. Postoji osnovana sumnja da sam ga izmislila. Ili ga je koristio sam Isus, ilegalno, nema drugog objašnjenja. Biblijska sila je to. Biblijska. Sila.

May The Force Be With You

Šeruj osmeh, lajkuj ljubav, hejtuj hejt. Makar to značilo da hejtujete sami sebe.

I nosite kišobrane, nevezano za prognozu.

ć.