Učenjem, usvajanjem informacija i iskustava stvaraju se brazde na kori mozga. Tako su nas učili. Za mnoge se pitam da li je blještavost njihovih savršeno oblih, netaknutih moždanih kora upravo ta koja me zaslepi i zbog koje poželim da i oslepim primorana da im budem izložena. Izvesno, sasvim izvesno.
Ljudi se dele na one koji to jesu i koji to nisu. Na one koji žive i one koji umiru. Umiru, savršenog zdravlja tela i nikakve živosti uma. Celog svog umirućeg života sitničare i generalizuju, mahom pogrešne stvari u pogrešnom trenutku. Dave se u sopstvenom kiseoniku. Ubija ih činjenica da će se sutra opet probuditi. A kad se probude, poželeće da je svima tako kao njima. I celog dana će se truditi da postave standard besmisla, i neuklopljene će na kraju dana kazniti za smisao. I celog svog umirućeg života će kažnjavati i sputavati svaku naznaku smisla. I umreće mrtvi.
Ne kažem, njima je lepo. O daa. Njima je savršeno lepo, ušuškanima u loj i kožu, što svoju, što tuđu, skupo plaćenu u nekom outletu u Italiji. Njihova tela greju druga tela, a dušu uredno čuvaju po punim zamrzivačima, da je se možda sete pred kraj skrckanih godina, kad će pokušati pokajnički da još jednom ispadnu veliki vernici pa zvrcnu popa. A pop će doći, da preuzme iz zamrzivača ono što je ostalo, uz simboličnu novčanu nadoknadu za put pređen od mečke na parkingu do lava na kapiji. I mrtvi će umreti srećni, kako su i umirali.
Nisam suicidalna, ali mi je stvarno svejedno ako me sutra zvekne dabldeker. Ili se okliznem u kadi. Mislim, jebi ga sad, sranja se dešavaju. Daleko od toga da nemam neke planove za vikend, i da mi se ne ide na Ohrid u avgustu, ali sve i da mi to nešto poremeti, nije smak sveta. Živim živahno dok me ima. Kad me ne bude, i dalje ću živeti, samo s drugačijim planovima za vikend.
Svi se nešto našli uvređeni onim trejlerom u kom jedna žena poručuje Beograđanima da se vrate u svoja sela. Kao da je prva koja je primetila seoski trend u prestonici. Niko nije odgledao film, niti će, kažu, posle odgledanog inserta. A svi imaju komentar. I ruše Beograd svakim od njih, prozvani što nisu iz Beograda. Nisam ni ja odgledala film, niti ću, ali sam iz Beograda, i mogu si priuštiti komentar.
Ili nekoliko njih.
Beograd nikad nikog nije odbio. Beograd je primio sve i svakog, i ostalo je jako malo Beograda za Beograđane. To je činjenica, odakle god da Beograd posmatraš. Iz aviona dok ga bombarduješ, iz kola dok pljuješ po njegovim pločnicima, iz autobusa dok samo prolaziš kroz njega na putu u neki drugi, veći grad. Ja ga posmatram iz Beograda, i nisam umišljeni elitista kad kažem da mi je muka da prođem određenim njegovim delovima u sred bela dana od scena koje zatičem a kojima nije mesto ni u jednom glavnom gradu sveta. Ne zato što je moj ili zato što je glavni, nego zato što je tako darežljiv, a vraća mu se samo otpad. Naime, u jednom od komentara na pomenuti trejler anonimni komentator poredi Beograd sa Njujorkom koji je, eto, primajući svetske ljude sa čitave planete, postao samo još veći i bolji i poželjniji i bla. Pa stanite malo - koliko novaca i diploma i zvanja i prezimena treba skupiti da bi se živelo u Njujorku? Što niste tamo odjahali kad je to adekvatna paralela? Koliko čega vam je Beograd tražio da biste po njegovim ulicama parkirali tatine džipove i uništavali mamine visoke potpetice, prkoseći gravitaciji uz prikladno urlikanje o Cecinim naopakim suzama? Pa kao, ''bilo je narodnjaka u BG-u i ranije''. Bilo je, iz Žitorađa, čarter drndom traktora, samo za naše uši. A Beograd je i njih prigrlio raširenih ruku, jer samo to ume. I nakotili su se. I nije ih nikada bilo briga za Beograd.
****
Pitao me jednog jutra, odskora bivši a odavno penzionisani kolega, da li slušam domaću muziku. Taman da odgovorim kako je to što upravo piči s mog laptopa domaća stvar, kad ulete s podpitanjem: da li volim Lepu. E sad, to što ja Lepu vezujem za jednu kockarsku anegdotu sumnjive istinitosti, pre nego za teme bliske muzici, on nije mogao znati, mada je mogao pretpostaviti da mi Lepa nije favorit samo sedeći sa mnom svakodnevno u kancelariji u kojoj gruva rokić, doduše prilagođen, razume se, radnom mestu. Ja kao sva zbunjena, u trenutku istripujem da me uopšte ne pita za Lukićku nego neku drugu lepojku neznanku, ali odvrati me brzo od sumnje pominjući kako je Lepa neviđena, kako je ona kraljica. Reko' tu li smo. Kažem ja kako slabo slušam TU domaću muziku, i kako mi je nekako i kad je slušam potrebna scenografija kafane da bi ugođaj bio potpun, i kako mi to nešto nije baš prikladno za kancelariju, računajući da su ga rifovi gitare i zveketi bubnjeva koje forsiram upravo i isprovocirali da me uopšte pita tako kretensko pitanje. Kaže on: ''Da, da, ali Lepa je legEnda, ona je Kraljica!''. Ja već malo pizdim jer me lik inače izvodi iz takta nametanjem svog mrtvog življenja svima naokolo od kako se pojavio sa diplomom i 3 licence i govorom od 300 na sat sa iritirajućim naglaskom, pljuckajućim efektima, gutanjem slova i apsolutnom nezainteresovanošću za izgovoreno od strane sagovornika, ili bolje slušaoca. Smirim se i kažem mu da sam zbunjena jer sam mislila da je Ceca kraljica. Čovek ne shvati da nisam ozbiljna i ozbiljno krene da mi objašnjava zašto je to što sam rekla čista glupost.
A sad me čuješ, mislim se.
I shvatim, hej, pa nije ti ovo neki tinejdž narodnjak koji prati Grand paradu pa subotom uveče oponaša propraćeno po splavovima. Ne ne ne, ovo je penzos narodnjak, ne napadaj ga, to je njegova sudbina. Šta bi drugo prosečan penzos sa natprosečnom platom, prijavljen i kao penzioner i kao zaposleni u građevinskoj firmi, sa radnim vremenom u trajanju od prosečnog teniskog meča, u Srbiji, mogao da smatra prihvatljivim muzičkim ukusom? I to je u redu. Bilo bi apsolutno uznemirujuće da sluša Električni Orgazam ili Partibrejkerse, ili da je u mogućnosti da prepozna srpski jezik pasivno slušajući neku njihovu stvar... Možda zato što je njegov srpski jezik tako osobit. Ko će ga znati...?
Ne muči me to, jebeš Lepu, jebeš dijalekte, jebeš shvatanje muzike, jebeš shvatanje.
Taj lik je došao u Beograd da studira pre X godina. Dobio je posao čim je kročio sa faksa, pri vojsci. Dobio je penziju čim mu je palo na pamet da je traži, od vojske. I toliko se naradio s tom vojskom (poznato je koliko je bilo teško svima u državnim institucijama u njegovo vreme) da mu iz usta ne izlazi koliki je stručnjak. I sad drži radno mesto nekom mlađem stručnjaku koji drži mesto nekom tek svršenom inženjeru koji možda nikada ne postane stručnjak jer niko neće da mu da šansu da uči, a da istovremeno bude u mogućnosti da plaća sopstvene čestitke iz EDB-a. I takav lik oslovljava mene sa ''devOjka''. Odnosno, više me ne oslovljava, jer je dao otkaz. Bilo mu je mnogo stresno i nije hteo da potpisuje stvari koje su mu sumnjive. A sve mu je bilo sumnjivo. Ja najviše. Drugog dana njegovog ispunjavanja radnog odnosa u istoj prostoriji u kojoj ja to činim, rekla sam mu da me država ne zanima i da sam anarhista. Rekla sam mu i da nisam srpkinja niti hrišćanka nego čovek, odnosno žena. I da je to sve od mene što se etiketiranja tiče. Nisam prva počela, on je, velikog-A-u-krugu mi. Par dana pre izbora počeo je da drvi o Koštunici kao jedinom pravom Srbinu i istinskom patrioti među srpskim političarima, i to je bio kraj moje faze ignorisanja budalaština. Bezobrazluk, čist. U mojoj kancelariji ti ćeš meni da ispiraš mozak besramna nesvesna komunjaro. A moje kolege, drugari, komšije, sede kod kuća i podgrevaju pasulj od prekjuče šaljući CV-jeve u nepovrat i tražeći vezu za kasira u Maxi-ju. Sram te bilo, govedo jedno. Nisam mu to rekla, nisam ni nevaspitana ni konfliktna, ali sam to mislila svaki put kad mi se obrati, pljuckajući, sa ''devOjko''. A obraćao mi se kad treba da mu se prekuca njegovo levom nogom pisano baljezganje o manjkavosti projekta ''tom-i-tom-iz-Grada'', koje niko nije ni pokušao da pročita, čak ni mojom dobrom voljom tako uredno otkucano. I to je sve što je radio dok je ''radio''. On to ume sve sam, kaže, naučio je, morao je, samo nema računar. Mislim, firma misli da mu nije potreban, a on misli da mu jeste potreban čim se toliko raspisao, ali od čega da ga kupi sa samo jednom platom i jednom penzijom? Pomislio bi čovek, da taj pokušaj čoveka nema porodicu. A ima. Klinci još u srednjoj. Rekao mi je doduše da mu je država uvek bila i uvek će biti preča od porodice, i da bi život dao za nju. Ja sam mu rekla da onda nije trebalo ni da je pravi, i da su jedan termin ''supruga'' i dva termina ''dete'' uludo protraćeni. Ne znam da li me je čuo. Ali sam se pobrinula da me čuje kada sam ga pitala da li zna moje ime, i zamolila da, ako zna, koristi njega kada mi se obraća.
Eto, meni je strašno to što u Beogradu žive i rade ljudi poput njega. Sramota me je. Nisu svi mladi narodnjaci, lezilebovići i vandali, ali od ovih matorih narodnjaka, lezilebovića i vandala ti mladi Beograđani nemaju šansu da žive dostojanstveno. U svom gradu. Zovu ih ''dečko'' ili ''devOjko'', na radnom mestu, ako imaju ''sreće'' da rade, a ako nemaju, onda im je neprijatno da izađu u kafić u kraju u košulji bez zvučne etikete i sa tričavih 200 dinara u džepu, pa sede kod drugara, s kilo čipsa i piva, u vreme kad mame i tate tih drugara još rade, da ne prave gužvu u kući.
A mame i tate tih skoro tridesetogodišnjih drugara su odavno zreli za penziju, samo ne stižu nikako na red od ovih što imaju decu u srednjoj i 10 godina penzije i radno mesto na kom skupljaju keš za džip sinu za punoletstvo. Koje će se, patriotski, proslaviti uz Lepu Lukić i predavanje široj familiji o Vojislavu Koštunici.
A mog Beograda nema ni u senci platana sa Bulevara, jer platani više nisu na Bulevaru, mada Bulevar još stoji u Beogradu. I stoje mnogi delovi Beograda, samo mu više ne stoje...
****
Niko nije oslobođen sujete. Doze variraju, ali sindrom je sveprisutan. Sve ovo što pišem je reakcija na povređenu sujetu, povređenu od strane daleko sujetnijih od mene, nažalost.
Beograd ne pripada rođenima u njegovom ataru. Beograd ne pripada ni onima koji su se (posthumno) nastanili na njegovim nabujalim trotoarima. Beograd ne pripada nikome ko živi U njemu. Beograd, dragi moji, pripada onima u kojima On živi, gde god bili... A života u mrtvim ljudima nema. Zombiji koji koračaju Beogradom nisu Beograđani, niti su Beograd. Beograd su oni retki živi ljudi čije vene hrane boemski Dunav i Sava, a ne šanerski Dolce & Gabbana. Beograd je moj dom. Neuredan, prašnjav, pun starudije - kao i svaki pošten dom - ali živ.
Beograd je velik. O da, Beograd je porastao. A ti Beograđanine, budi Beograđanin, budi mu dorastao, tako što rasteš sa njim. Ne dozvoli malim građanima da te smanjuju, iz čistog kompleksa i sujete.
Volite Beograd svakoga dana po malo. Jednom mu možda i vratimo svu ljubav koju mu dugujemo.
