Najgora stvar koja može da se desi jednom perfekcionisti i vagi je da sazna da mu je jedna noga duža od druge. Pošto sam to preživela i evo već godinu dana od potvrđivanja tog saznanja uspevam da se pomirim sa činjenicom da jebiga ovu dužu ne mogu da otfikarim a ovu kraću nemam načina da produžim, počinjem da mislim da sam pobedila u ratu za slobodu i pravo na nesavršenost.
U eri koja nameće hirurgiju, medikamente i ''stil življenja'' kojima ''ispravljamo'' ''greške prirode'', jedino što te može zaista ekspresno i odlučno odlepiti od same pomisli na to da nešto kosmičko na tebi može biti manje dobro od fotošopa i skalpela jeste ''greška'' koju je nemoguće ''ispraviti''. Kao ta moja duža noga. Ili kraća? Eto, ne znam koja je ''greška'', a kako odbijam da poverujem da su obe, primorana sam da ni jednu ni drugu ne posmatram tako. Jednostavno ne bi bilo fer. Ja volim obe svoje noge. Na njihove prste sam se propinjala da dohvatim veknu hleba kad su me moji prvi put samu poslali u prodavnicu. Na njima sam đuskala u Festu na svirkama celu jednu deceniju. Njima sam trčala za busevima i tramvajima i uglavnom ih stizala. Njima sam pešačila do kuće kad bi busevi i tramvaji utekli. Ili kad je samo lepo vreme. Njima sam šetkala po raznim Starim gradovima. Na njihove prste se danas propinjem da poljubim Vladu.
Ne bi bilo fer.
Baš kao što nije fer ni da odlažemo življenje za neki kasniji trenutak kada ćemo biti savršeniji nego što smo sad. Ne pišem napamet, koliko je samo stvari za koje postoje reklame, za čiju ideju je neko plaćen, koje teraju na misao čiji je koren ''ček' ček' ček', ne možeš da živiš tako i sad''. Ne možeš! Jebote, pa da samo pola sata reklama odgledam i popišem šta bih sve morala da ispunim kao preduslov da odem do prodavnice (hlebu i toalet-papiru ne treba reklama) trebalo bi mi 7 dana ozbiljnog planiranja i možda jedan kredit u banci pre nego što pozovem lift.
Proveri da li imaš perut. Ako imaš, otkaži sve planove za danas, javi šefu da si ozbiljno nadrljao da ne bi još ozbiljnije nadrljao, pošalji nekog ko nema perut u Maxi po šampon protiv peruti, pomoli se da je na akciji, utrljaj ga na glavu, umotaj tu seborejičnu glavu u peškir i nadaj se najboljem. Dok čekaš rezultate, proveri kakvi su ti zubi. Kamenac? Karijes? Mrlje od kafe? Okreni nekoga ko je skoro uradio porculance i pošalji ga u Idea-u po pastu za izbeljivanje. Proveri da li je na akciji. Ako nije, neka uzme neku koja jeste, ne mora za izbeljivanje. Utrljaj pastu po tim sramotnim zubima i pazi da ne mašeš mnogo glavom da ti ne spadne peškir. Dok čekaš da izvetri gorak ukus u ustima, pogledaj se bliže u ogledalu. Imaš bore? Pošalji nekog sveže botoksiranog u Lily po neku anti-age kremu. Ne mora da bude na akciji, sad je već ozbiljna stvar. Utrljaj kremu u količini od pola oraha (to mu dođe otprilike oko pola bočice) jednako po levoj i desnoj strani face i malo duže se zadrži na tim grozomornim faltama. Dok čekaš da ti se vrati mimika lica, proveri koliko ti je novca ostalo. Samo crvena i nešto metala? Pošalji nekoga kome možeš da poveriš pin kod do prvog bankomata, ne mora tvoje banke, nema vremena, sad već ozbiljno kasniš, da proveri kakvo ti je stanje na računu. Ako ima preko pola crvene, neka uzme hleb u povratku, sad si već ozbiljno ogladneo. Jedi više korice, manje sredine, sredina nije toliko zdrava. Malo je bajat taj hleb? Tvrda korica? Nema veze, ionako nisi više gladan. Skini peškir. Kakvo je stanje? Još je tu? Mislim, kosa je još tu? Dobro je. Tu je i perut ali dobro, ne može iz prvog pranja. Kad smo kod pranja, jesi stavio omekšivač u taj beli veš? Fuck, stopiraj pranje. Nasmej se. Sivkasti zubi? E jebiga sad, to je od lošeg svetla. Prestani da se smeješ, od smejanja nastaju bore. Gde je ona druga polovina kremice da zabalsamuješ to što si se sad nasmejao? Suši bre tu kosu, kasniš!
E jebiga, crk'o fen.
Poteralo te u klonju.
Dođavola, nema papira.
...
U eri koja nameće hirurgiju, medikamente i ''stil življenja'' kojima ''ispravljamo'' ''greške prirode'', jedino što te može zaista ekspresno i odlučno odlepiti od same pomisli na to da nešto kosmičko na tebi može biti manje dobro od fotošopa i skalpela jeste ''greška'' koju je nemoguće ''ispraviti''. Kao ta moja duža noga. Ili kraća? Eto, ne znam koja je ''greška'', a kako odbijam da poverujem da su obe, primorana sam da ni jednu ni drugu ne posmatram tako. Jednostavno ne bi bilo fer. Ja volim obe svoje noge. Na njihove prste sam se propinjala da dohvatim veknu hleba kad su me moji prvi put samu poslali u prodavnicu. Na njima sam đuskala u Festu na svirkama celu jednu deceniju. Njima sam trčala za busevima i tramvajima i uglavnom ih stizala. Njima sam pešačila do kuće kad bi busevi i tramvaji utekli. Ili kad je samo lepo vreme. Njima sam šetkala po raznim Starim gradovima. Na njihove prste se danas propinjem da poljubim Vladu.
Ne bi bilo fer.
Baš kao što nije fer ni da odlažemo življenje za neki kasniji trenutak kada ćemo biti savršeniji nego što smo sad. Ne pišem napamet, koliko je samo stvari za koje postoje reklame, za čiju ideju je neko plaćen, koje teraju na misao čiji je koren ''ček' ček' ček', ne možeš da živiš tako i sad''. Ne možeš! Jebote, pa da samo pola sata reklama odgledam i popišem šta bih sve morala da ispunim kao preduslov da odem do prodavnice (hlebu i toalet-papiru ne treba reklama) trebalo bi mi 7 dana ozbiljnog planiranja i možda jedan kredit u banci pre nego što pozovem lift.
Proveri da li imaš perut. Ako imaš, otkaži sve planove za danas, javi šefu da si ozbiljno nadrljao da ne bi još ozbiljnije nadrljao, pošalji nekog ko nema perut u Maxi po šampon protiv peruti, pomoli se da je na akciji, utrljaj ga na glavu, umotaj tu seborejičnu glavu u peškir i nadaj se najboljem. Dok čekaš rezultate, proveri kakvi su ti zubi. Kamenac? Karijes? Mrlje od kafe? Okreni nekoga ko je skoro uradio porculance i pošalji ga u Idea-u po pastu za izbeljivanje. Proveri da li je na akciji. Ako nije, neka uzme neku koja jeste, ne mora za izbeljivanje. Utrljaj pastu po tim sramotnim zubima i pazi da ne mašeš mnogo glavom da ti ne spadne peškir. Dok čekaš da izvetri gorak ukus u ustima, pogledaj se bliže u ogledalu. Imaš bore? Pošalji nekog sveže botoksiranog u Lily po neku anti-age kremu. Ne mora da bude na akciji, sad je već ozbiljna stvar. Utrljaj kremu u količini od pola oraha (to mu dođe otprilike oko pola bočice) jednako po levoj i desnoj strani face i malo duže se zadrži na tim grozomornim faltama. Dok čekaš da ti se vrati mimika lica, proveri koliko ti je novca ostalo. Samo crvena i nešto metala? Pošalji nekoga kome možeš da poveriš pin kod do prvog bankomata, ne mora tvoje banke, nema vremena, sad već ozbiljno kasniš, da proveri kakvo ti je stanje na računu. Ako ima preko pola crvene, neka uzme hleb u povratku, sad si već ozbiljno ogladneo. Jedi više korice, manje sredine, sredina nije toliko zdrava. Malo je bajat taj hleb? Tvrda korica? Nema veze, ionako nisi više gladan. Skini peškir. Kakvo je stanje? Još je tu? Mislim, kosa je još tu? Dobro je. Tu je i perut ali dobro, ne može iz prvog pranja. Kad smo kod pranja, jesi stavio omekšivač u taj beli veš? Fuck, stopiraj pranje. Nasmej se. Sivkasti zubi? E jebiga sad, to je od lošeg svetla. Prestani da se smeješ, od smejanja nastaju bore. Gde je ona druga polovina kremice da zabalsamuješ to što si se sad nasmejao? Suši bre tu kosu, kasniš!
E jebiga, crk'o fen.
Poteralo te u klonju.
Dođavola, nema papira.
...
