Nisam dugo imala kad da nešto napišem... Osim recepta koji smislim pa da znam ako me neko pita šta sam uopšte tu smuljala ili pak poželim da ponovim remek-delo. Ili nekog podsetnika za kupovinu.
A nije da nisam imala šta da pišem.
Ova godina za nama je bila nehumano puna tema za razgovor, ali i za monologe u mom slučaju. Napričah se sama sa sobom baš baš lepo. Nisu loši ti monolozi, unutrašnji dijalozi, retrospekcije, introspekcije... Možda bih nešto od toga i stavila na papir da se nisu dešavali dok hodam, u tim dugim lepim tihim šetnjama do posla i nazad. Nisam mnogo nosila maske jer se ne vozim gradskim prevozm, nisam mnogo dezinfikovala ruke jer ništa nisam ni pipala što pipa mnogo ljudi, malo sam se nagledala ljutih pogleda kad kinem ili izduvam nos ali bože moj - nijedan pogled me nije mogao ubediti da moje sezonske novembarske respiratorne žurke mogu biti nešto drugo samo zato što niko više ne veruje u prehladu.
I vučem ovaj slinav nos evo već treći mesec, s povremenim pauzama od 2-3 dana čisto dok pribavim novi džak papirnih maramica i Srebrnih kapi, a to se drugačije zove i ''dete mi je u jaslicama''. Sunce ti poljubim šta ona sve dovuče odande. Ali ajde, znam da je bolje da sad sve to prođe kroz nju da izgradi neki imunitet, pa će valjda sa tom gradnjom i prestankom trpanja ruku u usta prestati i moje megalomanske zalihe maramica po torbama. Krenem da platim nešto, pola sata kopam u moru pakli maramica dok izbunarim novčanik. Ključeve nakinđurih privescima, mislim da oko pola kile sve zajedno imaju, ne bih li ih napipala u torbi. Labelo nisam videla mesecima. Nema smisla više, počeću da nosim maramice oko pojasa, k'o što se nekad nosio pejdžer, samo vojničkije, kao municiju.
Najaviše u nekom trenutku povratak obaveznog vojnog roka. Eto meni još jednog argumenta da ne rađam više dece, bar dok se ne bude mogao birati pol. A opet, ni sa ovom jedinicom mezimicom nisam načisto koliko joj je pametno što je žensko, danas, u Srbiji. Ma i svetu.
Znam da je najmazohističkije što možete sebi uraditi čitanje komentara, i ne daj bože, upadanje u raspravu sa nepoznatim sumnjivim licima na društvenim mrežama, posebno ako su komentari adresirani na linkove o aktuelnim društveno-političkim dešavanjima. Znam. Ali kako brze prste i dugačak jezik imam, to je jedna paklena kombinacija, ne vredi, uhvatim se u klopku... Često.
I tako danima ja pod linkovima branim devojčice koje je neka poremećena matora drtina terala da odrastu brže nego što je neophodno, i crtam nekim plitkoumnim predstavnicima ovog našeg još poremećenijeg društva, da je ćutanje izraz nemoći ili patnje, i da komentarima poput ''Šta su čekale do sad?'', ''Sa sedamnaest nije više devojčica'', ''Što ste se vraćale ako vam nije prijalo?'' samo poručuju i tim i svim ostalim devojčicama da je trebalo i da bi trebalo zauvek da ćute jer im ionako izopačeni sunarodnici neće poverovati. Retko ko ih preseče sa ''A jeste li vi gospodo promućurna ikada prošli kroz takvu traumu?''
Pa nismo ali... ''Što je ćutala?''
E pa kad prođete kroz to javite se. Lako je biti sirovo balkansko muško u sirovoj balkanskoj Srbiji, stvarno, baš je lako. Ako baš nemaš sreće pa si našao neki posao, ustaneš 10 minuta pre početka radnog vremena, malo rintaš - malo zabušavaš - malo šacuješ koleginice, dođeš kući, sačeka te mama, ker ili devojka - ili svo troje, ogrebeš se za klopu, šetnju ili seks - ili sva tri, i zaknjavaš držeći daljinski i to je to za danas. Sutradan repriza, ako ne padne kiša pa kera izvede mama. I bole tebe rođače što nemaš blage veze s mozgom i što se u dokolici dok sediš na wc šolji usuđuješ da po društvenim mrežama, u pauzama gledanja profila golišavih napućenih zasilikoniranih klinki, osuđuješ žrtve nasilja i postavljaš im pitanja i meriš im vreme i godine i iskrenost. Samo dobro pusti vodu na kraju i ne zaboravi četku.
I masku. Ne zaboravi masku, kad budeš išao na otkrivanje onog žira na Savskom trgu. Čujem ne puštaju bez maski. A ne - ne tih maski - haha, da da, razumem odakle nesporazum. Ne ne, nisam mislila na ove OBAVEZNE zaštitne maske koje su me vratile kući s pola puta do prodavnice više puta nego što je prosečna mačka gladna dnevno - mislila sam na maske ove druge... Kojima se maskiraš u homosapiensa. Nisam htela da kažem da je sve majmun do majmuna bio na tom otkrivanju žira, prvenstveno zbog majmuna koji su generalno pametne životinje, ali eto - tako je ispalo.
****
I šta ja da kažem Nini za koju godinu ako stvarno odlučim da je krunišem titulom jedinice? Da je ona moja princeza? Ježim se te retorike s klincima. Da je ona moja kraljica? Jedna je kraljica u našoj kući, i na većini je zidova. Da nismo imali para? Ne bih da mešam pare u ljubav. Da nisam smela da rizikujem da me opet pokušaju onesvestiti i oteti mi dete na porođaju? Nemam dokaze i neću da je plašim. Da nisam smela da rizikujem da rodim muško dete? Nemam srca da se ne radujem detetu. Da nismo imali vremena? Pa za to je dovoljno 5 minuta. Da nismo imali želje? Neću da je lažem. Da nismo imali hrabrosti? Onda nas je ona načinila kukavicama, što nije moguće. Da nismo mogli da smislimo ime?
Da, to ću joj reći. Nismo mogli da smislimo ime.
