Već nekoliko nedelja unazad vreme je mnogo prijateljskije raspoloženo prema točkovima Nininih kolica pa smo i nas dve češće i duže napolju. To naravno znači dve stvari: ne mogu tako precizno da pratim koliko često i uspešno Bucke mokri nakon operacije bešike, i ne mogu da ponavljam istu rutu pri svakoj šetnji jer je naokolo vožena bubica počela da sedi tako da i vidi svet oko sebe. Meni nije smetalo jesenas da 3-4 puta dnevno obiđem iste mirijevske ulice i parkove ali mi je sad, s njenim očima uprtim u mene pa u sve ostalo, to postalo previše glupavo i neodgovorno. Ne znam, možda ona ništa još ni ne kapira, ali u slučaju da kapira, ne bih volela da misli da su Koste Nađa i Mihajla Bulgakova sve što postoji. Ili još gore, da misli da ja mislim da je to sve što postoji. Tako sam sišla na šetalište.
Ukratko, šetalište je jedna fina, elipsoidna formacija od nekih 850m koja je pokupila od igle do lokomotive - i bicikliste, i roleriste, i novorođenčad, i todlere, i školarce, i penzionere, i luna park, i prodavce kokica, i slučajne šetače, i konzumente famoznog Nešinog hleba jer dobar deo zgrada vezuje s pekarom, i skidače masnih naslaga, i alapače i pokondirene tikve i eto - sve što joj se našlo na "putu", pa i nas. Nikad mi nije bilo preterano zanimljivo iz prostog razloga što se obično sudaram s hipnotisanom gerijatrijskom ili nevaspitanom školskom gomilom, pritom idući u krug kao u ludari.
Sad sam nekako prevazišla prepreke jer sam mu napokon našla lepo opravdanje da postoji(m na njemu) - alfalt je manje-više u komadu, a auspusi su nam manje-više daleko ili se ne osećaju zbog prisutnog zelenila. S bebom u kolicima to se ceni a ostalo zaboravlja. Zaboravljam polako i da sam kao dete tuda prolazila ili na putu ka vrtiću gde sam upoznala Nininog tatu ili na putu ka ambulanti gde sam upoznala bele mantile, boce, miris straha i razloge odsustva iz pomenutog vrtića.
Siđemo tako namerno zaboravne jednom ili dvaput dnevno i na to šetalište, obično kao kunt-pauzu kad odemo do mojih. Ili "kod babe", što Nina, čini se, već nekako razume.
Opičimo nekoliko krugova, nađemo se sa Sanjom i Evom, ispričamo, isplačemo i vratimo na početne pozicije - Sanja i Eva ka kući, mi nazad ka babi na još jednu turu smeha i brbljanja i probanja raznih novih ukusa pasiranih obroka u koje smo se uvalile i na koje smo navalile.
Ali.
Desi se i da smo same (bez društva) na šetalištu. Jaoj meni šta sve čujem i vidim ako Nina nije duboko uspavana te ja duboko zamišljena. Ali nije pristojno slušati tuđe razgovore pa ću se praviti pristojna i neću nikog citirati. Bar ne na ovim stranicama.
Ima jedan fantastičan fenomen doduše, njega valjda smem da primetim a da ne ispadnem mnogo nepristojna. Samo malo skrenuta možda?
Elem, postoje određene klupe duž šetališta koje nepogrešivo uvek primaju istu klijentelu na svoje raštimovane daske. Nećete verovati, ali postoji klupa na kojoj nikada nikog osim dve babe (nikad iste) nisam videla. I teme su im iste kao i babama od juče sa iste te klupe, ali babe su različite. Pokušala sam da ustanovim da li se bar jedna baba preklapa, da li se to bar jedna ponavlja pa pokreće istu temu svaki put sa drugom babom ali ne - komplet je uvek različit. Ako ne prođete pored njih dovoljno brzo čućete šta se juče kuvalo, kod koga se bilo, ko je koliko pojeo i da snajka to ništa niti ume da sprema niti ume da jede. Izlete ponekad i u "rijaliti" ili "serija" sferu ali tu, ionako već prebrza za pojam mame na šetalištu, dam gas i strpam kosu u uši.
Tri klupe kasnije, ako idete ka osnovnoj školi, uvek se neko ljubaka. Neverovatno. Nikad isti par. Ne-ve-ro-va-tno.
Na gornjoj strani šetališta ima jedna klupa na kojoj mešano sede babe i dede. Na momente mi se učini da se nabacuju jedni drugima što je i moguće s obzirom na to da su svi izgleda sahranili svoje supružnike. Kad je ko "otišao" i usled čega do u sitna crevca svaki put, kao predigra ili opipavanje tla sa svih strana. I svaki put drugi datumi i bolesti. Znači drugi udovci. Ili lažu i izmišljaju. Ne znam.
E sad tu ima i jedno istureno odeljenje - četvorica-petorica sa jasnim sećanjima iz JNA ali nejasnim sećanjem o tome koja je beše njihova klupica jer retko sede, uglavnom se mimoiđemo ili ih prestignemo. Nikad ista četvorica, uvek iste veličanstvene teme. Kad je ko i gde služio i čija Mira s tetovaže je prekjuče umrla.
Majko mila.
Ajmo dalje.
Postoji i nekoliko "Draga Saveta" klupica, ne mogu da kažem. Na njima generacije variraju ali teme ostaju iste. Ko je koga i koliko puta prevario i kako mu se i koliko puta osvetiti. U proširenoj tematici dođe se i do toga koga i kako slagati ili mu saopštiti nešto važno.
Pored svake "Draga Saveta" klupice, levo ili desno obično se nalazi i jedna "novopečena mama" klupica. Da li je to grafikon redosleda događanja u životu kao kakav surovi obrazac ispred mene ili šta li, ali tu me opet hvata želja za dodavanjem gasa.
Kako koja i koliko kog mleka i koliko spavanja a koliko urlanja i koja kolica i koje pelene i koliko često - naslućujete već.
Na jednoj od klupa njih 5 se popelo na leđa malog buckastog iz III-3 dok on leži na stomaku.
Sutradan je neko iz III-4.
I tako stignemo do buđenja, i Nininog i mog, pa kod babe da se oporavimo.
Ukratko, šetalište je jedna fina, elipsoidna formacija od nekih 850m koja je pokupila od igle do lokomotive - i bicikliste, i roleriste, i novorođenčad, i todlere, i školarce, i penzionere, i luna park, i prodavce kokica, i slučajne šetače, i konzumente famoznog Nešinog hleba jer dobar deo zgrada vezuje s pekarom, i skidače masnih naslaga, i alapače i pokondirene tikve i eto - sve što joj se našlo na "putu", pa i nas. Nikad mi nije bilo preterano zanimljivo iz prostog razloga što se obično sudaram s hipnotisanom gerijatrijskom ili nevaspitanom školskom gomilom, pritom idući u krug kao u ludari.
Sad sam nekako prevazišla prepreke jer sam mu napokon našla lepo opravdanje da postoji(m na njemu) - alfalt je manje-više u komadu, a auspusi su nam manje-više daleko ili se ne osećaju zbog prisutnog zelenila. S bebom u kolicima to se ceni a ostalo zaboravlja. Zaboravljam polako i da sam kao dete tuda prolazila ili na putu ka vrtiću gde sam upoznala Nininog tatu ili na putu ka ambulanti gde sam upoznala bele mantile, boce, miris straha i razloge odsustva iz pomenutog vrtića.
Siđemo tako namerno zaboravne jednom ili dvaput dnevno i na to šetalište, obično kao kunt-pauzu kad odemo do mojih. Ili "kod babe", što Nina, čini se, već nekako razume.
Opičimo nekoliko krugova, nađemo se sa Sanjom i Evom, ispričamo, isplačemo i vratimo na početne pozicije - Sanja i Eva ka kući, mi nazad ka babi na još jednu turu smeha i brbljanja i probanja raznih novih ukusa pasiranih obroka u koje smo se uvalile i na koje smo navalile.
Ali.
Desi se i da smo same (bez društva) na šetalištu. Jaoj meni šta sve čujem i vidim ako Nina nije duboko uspavana te ja duboko zamišljena. Ali nije pristojno slušati tuđe razgovore pa ću se praviti pristojna i neću nikog citirati. Bar ne na ovim stranicama.
Ima jedan fantastičan fenomen doduše, njega valjda smem da primetim a da ne ispadnem mnogo nepristojna. Samo malo skrenuta možda?
Elem, postoje određene klupe duž šetališta koje nepogrešivo uvek primaju istu klijentelu na svoje raštimovane daske. Nećete verovati, ali postoji klupa na kojoj nikada nikog osim dve babe (nikad iste) nisam videla. I teme su im iste kao i babama od juče sa iste te klupe, ali babe su različite. Pokušala sam da ustanovim da li se bar jedna baba preklapa, da li se to bar jedna ponavlja pa pokreće istu temu svaki put sa drugom babom ali ne - komplet je uvek različit. Ako ne prođete pored njih dovoljno brzo čućete šta se juče kuvalo, kod koga se bilo, ko je koliko pojeo i da snajka to ništa niti ume da sprema niti ume da jede. Izlete ponekad i u "rijaliti" ili "serija" sferu ali tu, ionako već prebrza za pojam mame na šetalištu, dam gas i strpam kosu u uši.
Tri klupe kasnije, ako idete ka osnovnoj školi, uvek se neko ljubaka. Neverovatno. Nikad isti par. Ne-ve-ro-va-tno.
Na gornjoj strani šetališta ima jedna klupa na kojoj mešano sede babe i dede. Na momente mi se učini da se nabacuju jedni drugima što je i moguće s obzirom na to da su svi izgleda sahranili svoje supružnike. Kad je ko "otišao" i usled čega do u sitna crevca svaki put, kao predigra ili opipavanje tla sa svih strana. I svaki put drugi datumi i bolesti. Znači drugi udovci. Ili lažu i izmišljaju. Ne znam.
E sad tu ima i jedno istureno odeljenje - četvorica-petorica sa jasnim sećanjima iz JNA ali nejasnim sećanjem o tome koja je beše njihova klupica jer retko sede, uglavnom se mimoiđemo ili ih prestignemo. Nikad ista četvorica, uvek iste veličanstvene teme. Kad je ko i gde služio i čija Mira s tetovaže je prekjuče umrla.
Majko mila.
Ajmo dalje.
Postoji i nekoliko "Draga Saveta" klupica, ne mogu da kažem. Na njima generacije variraju ali teme ostaju iste. Ko je koga i koliko puta prevario i kako mu se i koliko puta osvetiti. U proširenoj tematici dođe se i do toga koga i kako slagati ili mu saopštiti nešto važno.
Pored svake "Draga Saveta" klupice, levo ili desno obično se nalazi i jedna "novopečena mama" klupica. Da li je to grafikon redosleda događanja u životu kao kakav surovi obrazac ispred mene ili šta li, ali tu me opet hvata želja za dodavanjem gasa.
Kako koja i koliko kog mleka i koliko spavanja a koliko urlanja i koja kolica i koje pelene i koliko često - naslućujete već.
Na jednoj od klupa njih 5 se popelo na leđa malog buckastog iz III-3 dok on leži na stomaku.
Sutradan je neko iz III-4.
I tako stignemo do buđenja, i Nininog i mog, pa kod babe da se oporavimo.
