čupav soping

Početnička greška. 

Kome još treba 10 minuta da odluči koji hleb da pazari? Pa ne znam kome još, ali meni možda treba i 11-12 minuta. Ako nije gužva u prodavnici. Slabo se kod nas i troši hleb, i kupuje se u Velikoj Nedeljnoj Nabavci, ili u pekari čije ime i lokaciju Slaja krije kao Ruška Jakić godine, i to uvek u par verzija i duplikata, koje se zamrzavaju pa odmrzavaju po potrebi. Nije naročito zdravo, znam, ali taj jedini čiji ten i teksturu gotive svi ukućani, jednostavnije je tako nabavljati. A kad nekim čudom ponestane zaliha u sred nedelje, Ana se šalje u akciju traženja prihvatljive zamene. 

Možda sam neodlučna. A možda i nisam.

Ima danas i dućana i hlebova kol'ko voliš. Neki asortimani se preklapaju, neki su malo inventivniji, uzbudljiviji, manje-više legalni i skupi (manje legalni, više skupi), ali ono što im je svima zajedničko je da hlebu posvećuju premalo mesta i pažnje. Bilo kako bilo, do obližnje ''zdrave hrane'' ima par stanica. To mi je što mi je. Beli preskačem, on već 10-ak godina ne uspe da uđe ni u uži izbor, osim u slučaju potrebe za lečenjem dijareje. Dakle crni. Ha! Crni? Crni moji sugrađani, šta sve stoji iz natpisa ''crni'', crno nam se piše. 

Ja sam uvek kriva. Takva mi je kičma.

Pažljivom anti-pipačkom metodom biranja vekni koja podrazumeva telepatsko određivanje mekoće (poželjno je da nije premekan) i ocenjivanje stepena reljefnosti korice nakon cirka 10 minuta dolazim do kase. Hleb je u celofanu pa ovog puta ne fiksiram kasirkine ruke i njihov položaj u odnosu na otkriveni deo vekne. Zbunjena je što me vidi s hlebom. Šta da ti kažem ''komšinice'', i meni je čudno. Nikad kod vas ne kupujem hleb. Posle degustacije u maminom društvu i priznanja da ne umem da kupim backup hleb, nikad više i neću. 

Пекара Неша.

Ljubitelji belog hleba koji žive u radiusu od 2 kilometra oko moje zgrade svi do jednog ujutru pazare u legendarnoj pekari Neša kod moje osnovne škole. To znači da smo tu redovno užinali kad smo bili mali i jeli beli hleb. Jedna od svetlih tačaka tih velikih odmora je bila čupava kifla - ono staro, gnjecavo pecivo sa tankom koricom premazano kremom i posuto kokosom. Čupave više nema u cenovniku, valjda je postala neprocenjiva, a nema je ni u ručicama sitne dece oko škole, a pekara ove godine ulazi u treću deceniju mirisanja pored ''potoka''. Kako znam? Dobila sam juče majicu.

davitelj protiv davitelja

Dok Srbija davi s formiranjem Vlade, iako se svi slažu kako nam je hitno potrebna, Marijana Mateus se uspela u balon i uspela da udavi goluba. Kao da glupost nije bila dovoljna, svoje (ne)delo je uz neprimereni kez dopunila komentarom: ''otiš'o nam je, otiš'o nam je''.

Otiš'o nam je i Seljko u Baku da nas, kako je sam istakao i čitavu srpsku javnost šokirao, poslednji put predstavi na takmičenju za najboljeg interpretatora Šizovizije. Dobro si se setio. Vest koja topi i najtvrđa srca je da je čak i Jovanica, za razliku od nesrećnog goluba, poletela ka Seljku da ''podrži'' njegov lik i delo, ovog puta adekvatnu šizoidnu numeru, čak šizoidniju od Laneta, u kojoj svoju mudrost po pitanju ljubavi sa celom Evropum deli provereni genije šizofrenije, njeno Tekstualno Brilijanstvo, Marina Tucaković.

Sinoć sam sa Bojanom prvi put videla i vizuelni segment ovog remek-dela, sa sve jezikom znakova i Seljkovom mimikom za glagol ''leteti'' od koje se svaki trbušni mišić momentalno i provereno vraća u formu. Onda smo na terasi uvežbavale ''koreografiju'' do pola 1, i tako u formu vratile i ostale mišićne grupe, i sasvim izvesno probudile dva sprata iznad i bar sprat i po ispod nas. Sorry komšije, bilo je jače od nas. Ako vam taj film ne odgovara, vidimo se u nekom drugom.

Sa sličnom filmskom filozofijom, valjda zbog poređenja sa Klunijem, otiš'o nam je i poznati narcisoid Toris Badić različito nazivan Torima, Tadili i Boki, u zavisnosti od glasova koje zaradi da svakim sledećim izborima, gledajući hronološki unazad. Otiš'o nam, i utihnuo. A meni, moram priznati, nije sasvim jasno zbog čega. Mislim, zbog čega je utihnuo?

''Nije ovo lični poraz Borisa Tadića, ovo je poraz njegove stranke koja je parazitirala na njemu 8 godina.To je poraz kolegijuma njegovih potpredsednika, koji su svi nestali onda kada su morali da budu lideri ne samo stranke, već ove zemlje i ovo je poraz našeg drustva koje je htelo da sedi na pozicijama koje mu je omogućio Boris Tadić da bi na kraju diglo ruke od od Borisa Tadića.

''Čime je Boris Tadić šokiran? Mi smo političari. Društvo diže ruke od Borisa Tadića, Nikolić je došao do maksimuma. A mi našim odnosom prema Nikoliću govorimo o sebi. Ne treba biti zatečen činjenicom da 20. maja ljudi nisu glasali. Neuspeh Borisa Tadića je neuspeh društva. Boris Tadić je bio i predsednik i premijer i inženjer u Kragujevcu i tužilac i sudija. On je obavezan da izađe pred političke partnere i društvo.

"Umesto intimnih razgovora sa patrijarhom, Tadić treba prvo da ode da razgovara u svoju stranku, pa sa svima nama...Da to uradi obavezan je pred milion i po svojih glasača." 

Neću da potpisujem citate, jer je i forma i sadržaj istih više nego dovoljan da odgovori na pitanje ko je njihov autor, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što ga verovatno samo nekolicina razume a nekolicina onih koji ga razumeju sme da zapravo javno i prizna da ga razume. Uostalom, zbog ''nerazumljivog izražavanja'' svojih i ciljeva svoje stranke, zamerano mu je još u kampanji.

Ni ja štošta ne razumem, pa se time ne hvalim. Preporučujem nerazumačima da se dozovu pameti, svesti i savesti i da, svako u skladu sa svojim sposobnostima, prestanu da teraju po starom ne-čuje-baba-sine/jeb'o-lud-zbunjenog sistemu i napokon daju šansu ovom društvu da se posle duuugo duuugo vremena oseti iole dostojanstveno, ako već bogatije nije toliko izgledno. A bogatstvo dolazi iz dostojanstva, kad smo već kod toga. Dok god ga budemo brojali prema džipovima, nećemo čuti i razumeti one čija sposobnost (izražavanja) nas plaši, i čije džipove onda iz zavisti i nepristojnosti brojimo. Dajte malo prvo da počistimo i dvorište i ono što smo godinama gurali pod Sintelonove tepihe, suočimo se sa posledicama dostojanstveno i odgovorno, a mogućnosti će se onda, verujte, same od sebe kotiti. 

Možda tada, dok se one budu kotile, stignemo i da istrebimo pakost, infantilnost, lenjost i davitelje belih golubova - za slučaj da ste zaboravili - fine jedne životinjice i međunarodne simbole ni manje ni više nego mira.

The Man Who Speaks In Anagrams (Moj 27. Post)

If you're gonna split hairs I'm gonna piss off.


četvrtak, 10.05. 22:45
Već 5 sati smo u Urgentnom. Nakon što nas je uporedio sa zoološkim vrtom, Hirurg br.2, kome ne trebaju snimci naručeni od strane Hirurga br.1 još iz prethodne smene, već neki drugi, kojima je trebalo još 2 sata da nastanu, urla na Gocu u sred napada njene rođene žuči kako, iako joj treba hitna operacija koju oni mogu da joj srede za tričavih 4-6 meseci, niko normalan ne ide kod privatnih lekara. ''Šta Vam je falilo u čekaonici?! Klima? Grazia?? Indijski crni čaj???''
Mamlaz. Nismo valjda tolike cepidlake. Ništa osim vazduha i predstave o tome kad će i da li će uopšte živi stići na red ne fali nikom u čekaonici Urgentnog.
Pušteni smo na vazduh oko 23h, bez terapije i dozvole da ''bacamo pare na iskompleksirane privatnike''.
Hitna operacija. Urgentna. Za 6 meseci. To matori, bitno da ti nisi iskompleksiran.

Crna rupa


petak, 11.05. 17:30
Već 5 minuta pokušavam da se setim šta sam koji moj radila u petak, i dolaze mi samo 2 sata kvalitetnog programa sa Žikom, koji je sleteo nekih 5 sati pre toga na aerodrom Nikola Tesla i nastavio da pije, uz pojačanje mojim cugom i uhom željnim njegovih priča. Lekar ga je pitao zašto je prestao da puši, ovaj mu je odgovorio da je čuo da je to dobro. Lekar ga je onda pitao koliko ima godina, i kad je dobio odgovor zaključio:''I ti sad našao da prestaneš?!'' Posle su obojica zapalili po jednu.

Ljubav prema alkoholu ne zna za agregatno stanje.


subota, 12.05. 20:10
Već 5 sati smo u sali za ručavanje. Nakon što su 4 puta smenjeni obimi tanjira i redosled escajga, meni i dalje kelner izmami osmeh samo kad vidim da nosa činiju s ledom. Ima to veze i sa ''razmaženim'' navikama pri obedovanju - suhomesnato ne jedem, suncokretovo ulje me guši, zemičke su mi preanemične, pragnje preživahno - te mi ostaju fotoaparat i alkohol, po mogućstvu neki kraći da ne bih trošila potpetice bespotrebno više puta do toaleta. Posle sedmog ''majstore'' ili već neke slične socijalističke interpretacije vokativa za konobara, batica je sam na 15 minuta donosio novu dozu u oznojenoj čaši i presipao u moju, fixiranu blago udesno od tanjira. Zavidna kolekcija polutkica limuna je skupljena, i zavidno duplirana vizija događaja koji se u narodu još zove i ''svadba'' je memorisana, zamućena ali i već viđena, tako da nema bojazni od gubitka informacija.

Tele-vizija


nedelja, 13.05. 19.15
Već 5 sati očekujem Bojanu da dođe s posla i cimne da krenem ka njoj. Tu je i Vlada, i oboje su u fazonu kako da posla više ne bude na dotičnom radnom mestu. Dosta im je skidanja 5% od plate svakog meseca i potpisivanja kojekakvih pristanaka uz pretnju da u suprotnom ni 1% plate neće videti. Dosta im je i Huminija (da, tele-vizijska verzija Hudinija), stilizma (novog pravca u profesiji stiliste), outlendova (outletova), lenčina (lenčuga), kečerovanja (capture-ovanja), jutuba, videomikserista, rijalItija, Bolivuda i ostalih pizdarija. I potpuno ih podržavam. Niko normalan ne bi to sebi radio. Više. Pa ni od gazde. Pa ni na tele-viziji.

Listopadno ili nizvodno


ponedeljak, 14.05. 18.20
Već 5 dana trube mali prijemnici o nekih 3000 glasova, navodno ukradenih i bačenih u kontejner. Pa odakle da počnem, dragi moji solisti? Da su nam glasovi vredeli nešto in a first place, možda bi ih i zapalili da prikriju dokaze, a možda se sad ne bismo ni pitali ko je tu zapravo i šta iscenirao. 50-50 su šanse da smo nasamareni, u obe verzije, ako ćemo pošteno. Isto kao i na ''rezultatima'' izbora...

Možda je vreme da odustanemo od igranja države i vratimo se tamo gde nam je mesto. U zoološki vrt. Nisu hirurzi ludi. Mi smo. Odmah kod privatnika i nema boli, nema čekaš. Ja predlažem Kastra. Ciju.

lakše se briše

Hipersenzitivan želudac i hiperaktivna creva baš nisu na ceni ovih dana. Iritacije su neminovne, a predizborna tišina u najmanju ruku imaginarna. Ali k'o bajagi (njemu Bajaga) tiha. Zato neću o izborima. Mislim, predsedničkim. Ostale valjda  malo smem da diram?

Steva mi je pričao prošle nedelje o sceni koju je doživeo došavši kod ortakove devojke nešto pre ortaka, a posle 3 njene drugarice, s namerom da gleda(ju) fudbal. Dobar deo večeri bilo je 1:0 za Sulejmana. Nisam fan ni jednog ni drugog ''tima'', ali u ovom slučaju, ne znam zašto, navijala sam za Stevine favorite. A načula sam da je taj Sulejman jaka faca, i da propuštam dobru priču. Neka, mislim se, s pričama bar nikad nisam u krizi, ne trebaju mi, za sad, Turci da mi ih pričaju... Ponovo.

A kaže mi mama juče, ne sećam se šta je rekla odakle joj to, ali kao, negde se povela debata o tome ko je u stvari kriv za ovo što nam se, na nivou naroda, (iznova i iznova) događa. I kao, zaključak je Karađorđe. Da je čovek pustio Turke i da smo se ''dozvolili'', sad bismo lepo imali more, Kosovo i sopstvenu tursku seriju, bez likova poput Tita, Slobe, i ostale bratije. Ne znam šta da mislim, ali mi ona dva ''iznova'' iz zagrada u drugom redu nad ovim šapuću da bismo nekako već uspeli da budemo u istom sranju, ako ne i smrdljivijem. I pitanje je da li bi se gledao Sulejman ili Lea Kiš. Ili... fudbal. Možda fudbal.

U već neprikladno fudbalom zaražen i s gađenjem prema toj zarazi spominjan pabić kod Više poslovne, pod nazivom koji bi više dolikovao kafani do, posvećenoj liku i delu jednog od dvojice braće kojih ne bi bilo da je Karađorđe o'ladio kad je trebalo, stigla sam pre nekoliko dana pola sata pre Jasne. Štedeći, iz nepoznatih razloga, kompletan kapacitet mozga isključivanjem jedne cele hemisfere (refleks stečen restrikcijama?), na pitanje para menadžerskih njuški hoću li da im se pridružim za stolom, odgovorila sam potvrdno, ograđujući se (toliko pameti se ipak provuklo) vremenski na trenutak kad stigne Jasna. I kako to već biva sa njuškama koje uspeju da po beogradskim lokalima ne radeći ništa vidljivo golim okom ipak sebe nazivaju menadžerima istih, upala sam u zamku pretencioznog ''razgovora'' o politici, homoseksualcima i... fudbalu. Prvi put u životu mi je ovo poslednje najmanje teško palo. 

Detalja ovog, više propovedanja nego razgovora, ne želim da se sećam jer mi vređaju inteligenciju, ali recimo da je pokušaj konvertovanja mene u rusofila, homofoba i huligana matorcima prošao prilično neuspešno, iako su nabeđeno računali na pomoć trećeg, s klupe pozvanog, nešto mlađeg člana njihove ekipe. Ofanziva je pala u vodu kad je i on skapirao da tri pauka, iako u starosnoj i brojčanoj prednosti, ne mogu svariti jednu muvu iz prostog razloga što je muva, jbg, van mreže i, neobično ali istinito, nikad nije volela govna. Paradoksalno, muva je svarila njih. S manjim poteškoćama u varenju, ali ne njih, nego činjenice da takve paukolike njuške uopšte postoje i još uvek dozvoljavaju sebi da se kreću van mreže. Promašen penal. Ima li išta bolnije za jednog nogometmanijaka?

Prvi maj bi možda previše ličio na Beer Fest kad bih pisala peticiju da se na taj praznik uvedu obavezna instaliranja ToiToi radosnih toaleta po svim šumama, livadama i parkovima, ali kako sad već previše liči na Cecin koncert i Roštiljadu istovremeno, daj pivski touch uopšte ne bi bio toliko neprikladan. Naprotiv. Em već ima piva na sve strane, em bi i to pivo imalo gde legalno da se upokoji kad mahne urinarnom traktu pa-pa a farmerkama vrati opciju zakopčavanja dugmeta. A ni devojke (ne znam za sve, ali kao pripadnica ove grupacije iz ličnog iskustva povedam) ne bi vrištale kao da ih siluju kad u napokon otkrivenom dovoljno udaljenom od Cecoroštiljanja rastinju upadnu u omanji polis paukolikih zglavkara koji, sudeću po sceni ''dva pauka jedna muva'' na pozornici u vidu majice koju tog trenutka nose, isto tako roštiljaju za 1.maj. O Perfex papirnoj konfekciji koja se usput poseje svud naokolo po zelenoj površini da ne raspredam.

Lakše se briše, to je tačno, naročito u prirodi. Potamaniš šta se da potamaniti i poseješ i ono što se ne da posejati, i šta ti ostaje nego da gazduješ. Dabome. Pa tako smo i mi polise gradili. Sad su nam polisi u jednini dobili ''a'' i ''osiguranja'', i toliko o svetu u koji smo se pretvorili...