vreme je.

Vreme jeste iako ne postoji. Kako divno nemoguća misao za dobro jutro. Ne za bilo kakvo jutro, već upravo za dobro jutro. Neke misli i energije te tope i na niskoj temperaturi. Tad zaboraviš na vremensku prognozu, glavobolje usled promene vremena i niže verzije već niskog pritiska. Smeje ti se utroba, i osećaš zvezdanu prašinu u sebi. Osećaš da je sve što ti je u životu zaista potrebno već deo tebe, samo ga moraš aktivirati. Neko ti nekad i pomogne, nesvesno, nenamerno. Pokrene se centrifuga smisla duboko unutar onoga što si od kosmosa dobio na nulti rođendan. I sve je kako treba da bude.

Vreme je. Vreme je da se obučem u sebe. Vreme je da se hranim onim što jesam. Vreme je da vidim onako kako jesam. I sebe i svet jer to i jeste jedno te isto. ''Sad'' je jedino pravo vreme. Uvek je ''sad'', i to je tako utešno i udobno. Vreme je da udahnem i dišem. Vreme je tu da objasni prostor u kome se probuđena, živa, radujem svakom njihovom ''sada'' i ''ovde'', gde god to bilo.

Budim se srećna. Je li sve u redu sa mnom? Smejem se malim stvarima. Raduju me. Istinski. Raduje me ''hvala'', i kad čujem sebe i kad čujem o sebi. Raduju me mačići koji vire kroz rešetke podruma kog se toliko dugo toliko plašim. Mačići se me naučili da se smejem kad vidim podrum. Eto ti ga sad. A čvrsto sam se držala mrštavih grimasa pri samoj pomisli na taj prostor. Ali, to je bilo juče... Danas, svaki dan, i kad nisu tu, ja vidim mačiće. Njima nije strašno dole. Tu su bezbedni od ljudi koji se ne smeju. Nosim im hranu, stojim pored dok ne pojedu, govorim im. Smeje mi se biće. Moje sopstveno. Volim i svi smo jedno. Volim i taj podrum, jer ih štiti. Volim i te koji ne umeju da se smeju, jer moj smeh postaje još veći, još glasniji. Još sam voljenija zbog njega i još me više tera da nastavim da volim. Sunce sija. I ja sijam.

 - Kako je napolju?

- Hladno. Na suncu i nekako... ali u hladovini haos....

- Ahahaha zamišljam da tražiš sunce po gajbi kao Licko

- Pa ne tražim....sunce mi je u Mirijevskom vencu....

I Sunce ima neko svoje saučesničko Sunce koje mu se nađe kad zatreba. To mi se baš sviđa. Razmenjuju sjaj, nadopunjuju se, zasmejavaju jedno drugo. Vreme je promenljivo ali uvek je vreme za sjaj. Tu nema govora. Uzalud se bune matirani insistirajući na licima bez osmeha i očima bez sjaja. Sjaj je ono što jesmo, i možeš bežati do mile volje, od sjaja ne možeš pobeći. Samo od iskrivljene verzije sebe, privremeno, ili prividno. Tako i dođe do mat glazura koje srećeš po ogledalima, ali dobro ogledalo će ipak propustiti tračak sjaja koji se bori za svoje vreme. Za svoje sada. I kada ga ni sam ne vidiš, ne osećaš, nađe se dobro obasjano oko da ga pažljivo reflektuje. Ah, kakav divan prizor. U ''tuđem'' oku videti duboko u sebe, tako odjednom, tako jasno, tako toplo. Zašto paliti aircondition i siliti neku jednocifrenu temperaturu kad je ova unutrašnja sasvim odgovarajuća za sada? A sada se jedino računa.

Razumem ja i mrštavce. Uplašene, ljute. Zastrašujuća je pomisao da ne možeš pobeći od sebe, a toliko se posvećeno trudiš. Pogotovo kad se ubediš da nisi ono što bi voleo ili što bi trebalo da budeš. Kakva zabluda! Pa ja sam jedino što me može sputati, mišlju o nekoj nekompatibilnosti sa umišljenom slikom sebe. Kakav gubitak vremena. Kojeg, sreća, nema, osim onog što je sada. Svaki trenutak je pravi da dozvoliš sebi da sijaš - da budeš ono što jesi, i to je tako prelepo jednostavno i bolno očigledno da u toj boli i prostoti prija i odmara. Nema čak ni gubitka sebe, osim ako baš uživaš u mraku. Onda nema pomoći. Nijedno Sunce te ne može obasjati ako je jedino što zračiš mrkli mrak. 

Mraku mogu da oprostim, čak sam mu i zahvalna. Kontrasti se uvek lakše uoče, takva nam je deklaracija očiju. Mrakom othranjeni nisu nikad siti, ali nisu toga ni svesni jer nikad nisu probali recepte sa sJajem. Pogrešnog se naslušali, ili pogrešno čuli pa utripovali da će ih ubiti, holesterol valjda. Volim i njih. Satkani su i oni od sjaja, i vidim ga ja, samo mi je krivo što ga tako dosledno guše i gase. Gastronomiju i astronomiju samo jedno slovo razlikuje. Šta je jedno slovo u supi Svega? Sitnica... Shvatiće ko hoće. Ko neće, prijatno, i laku Noć. Za sve ostale, jer znam da čuju, dobar vam Dan. Dobro vam sada.