Reži(i)seri krađe i male bebe

 Da l' smo i to dočekali skrštenih ruku ali razvezanih tastatura, da se jedna od najskorijih skorojevićki i najsvežijih SNS članica usudi da javno bekne o Goranu Markoviću. Da, tom Goranu. Reditelju. 

U bujici gnušanja prema svemu što i dalje daje neku vrednost ovom jadnom društvu i još jadnijoj državi, neki dodir nade i uzvišenosti, neko sećanje na ponos i razlog za ostanak, pripadnici klana slučajno nazvanog strankom zalaze u najdublje delove digestivnog trakta svom velikom vođi uzimajući u isti taj trakt, samo njegov početni deo imena koja, pa u najmanju ruku ne bi smeli. Ali avaj - oni smeju sve? Ko bi im pa stao na put?

''Udruženje lekara ''Ujedinjeni protiv kovida'' oštro osudilo izjavu ministarke...'' Uh, sva sam se naježila. Kad su razapinjali Nestorovića išlo je lakše ali na kraju nekim čudom bezuspešno. Sad čisto sumnjam da će stići igde u svom apelu ''da se izjasne Lekarska komora i Medicinski fakultet u Beogradu, koji opet imaju šansu da uzmu u zaštitu same principe medicinske struke, ali i sve ostale institucije i strukovna udruženja u cilju nedvosmislene osude kako bi bilo jasno da je zloupotreba lekarske profesije u cilju jeftine političke propagande i medijskog manipulisanja nedopustiva''.

Molim?

Prvo, mi živimo paprikaš. To je bar očigledno. Ko se pa drznuo da uopšte napiše tako nešto?! 

Drugo, ovo čitam u nedelji kad su moji dragi prijatelji, akademski slikari, Marija i Stevan Šoln sa svojom fantastičnom ekipom završili mural u Vojvode Dobrnjca u Beogradu, za ''Udruženje roditelja nestalih beba Beograda''.

Dajte sebi vremena.

Pročitajte to opet. 

Da. Lekari nikada nisu prestali da uzimaju 20.000-50.000 EUR za bebu. Nikada to nije stalo, samo je cena rasla. Kako znam? Iz najgore moguće perspektive, perspektive majke, ali o tome malo kasnije.

Mural izgleda ovako:

Dakle, da se razumemo i nazovemo stvari pravim imenom - ''zloupotreba lekarske profesije u cilju jeftine političke propagande i medijskog manipulisanja nedopustiva'', ali je dospustiva kada je pitanju sticanje ličnog bogatstva i zataškavanja ovakvih slučajeva (koji se broje u milionima decenijama unazad) - tada su nenadjebivo i nepokolebljivo DOPUSTIVI?

ALO, KOMORO, NE BUDI SMRAD! Jer imamo ga dovoljno.

Kad se već baviš transparentno sramnom Darijom, bavi se malo i tvojim ''uglednim'' lekarima.

Nije da osuđujem bavljenje ''gospođom ministarkom'', samo mi se javlja da ništa nećeš postići (ne znam odakle mi to), a tamo gde bi mogao da učiniš mnogo, ne pokušavaš ništa. Ili unapred znaš da si i tu namoćna, pa ignorišeš suze (retoričko pitanje, bez znaka pitanja).

U svakom slučaju, naše je samo da plačemo i povremeno izađemo na ulice da shvatimo da nismo sami, da nas ima mnogo (više od 20-ak) kojima se plače. Reditelji i režiseri naše realnosti nisu Gorani Markovići već truli klanovi, poltroni, secikese, narcisoidni šizofrenici, umišljeni doktori, umišljeni stručnjaci, tapšački ambasadori, svinjokoljski i smislokoljski manekeni, lažne samoubice s neadekvatnim lusterima, Palme, Sline, Mali, Dijane, Darije, oni zagubljenih ličnih karti, s tetkama iz Kanade, stanovima u Bugarskoj, paradajzima s listovima kanabisa, dubokim džepovima ali plitkom svešću i nepostojećim moralom. ''Reži'' i ''seri'' u svakom trenutku. Režu vrpce smisla, vrpce deteta i majke, vrpce Srbije sa Srbima, i seru po svemu što ipak, magijom mađioničarskog trika koji se kosi sa ludilom - ostane. Goran Marković da im pozavidi, zaista.

A sada o pravoj režiserskoj strahoti. Onoj koja prevazilazi klanove i režime. Koja reže i sere se u život.

Moja je trudnoća bila savršena. Niti jedan privatni pregled, jer nije bilo potrebe. Do 7. meseca pešačila svaki dan 5 km do posla i nazad. Nikad bolje se nisam osećala u životu. Išla i na vežbe za porođaj 2 meseca, potpuno uverena da mi ne treba ni epidural, sigurna da želim da proživim svaki trenutak. Na preporuku doktorke ginekologije dobijam porođajni uput za Narodni front. Htela sam Gradsku jer je bliža ali poslušam je, ne znam i nikad neću znati zašto. Pitala me je prethodno imam li nedge nekog, na šta je dobila negativan odgovor - možda eto zato. Naivno odlazim u Narodni front na CTG (pregled koji se jednom nedeljno radi po ulasku u 9. mesec), jer u Domu dravlja naprasno nije bio u funkciji, a ja  tvrdoglavo nisam htela da ga plaćam privatno kad mi već država uzima novac za zdravstveno osiguranje. Tri nedelje čekam tamo od 7 do 13-14h da dođem na red. Ajde, nema veze. Vraćam se peške kući (Zvezdara). Osećam se, i pored trulog sistema, najblaže rečeno sjajno.

Treći pregled pada na dan termina porođaja. Ne radi NI NJIMA CTG pa me primaju na odeljenje jer ''tamo radi''. CTG uredan. Doktorka koja me prima i usput primećuje da nisam ništa otvorena i da ''neće skoro'', je moje godište i odbija da napiše u izveštaju ''31'' jer ih punim tek za 10 dana, ''nemamo mi još 31''. Smejemo se obe, onako najtoplije spontano, bezbrižno i od sveg srca.

Dan kasnije skonta struka da me drži tu bez veze jer zaista neće skoro i saziva konzilijum da odluče šta će sa mnom. Naravno, kad je već tu, da je ubrzamo. Indukcija. Intravenozno, oralno i vaginalno. 

Ok, ništa strašno.

Narednog dana mi je zakazan CTG za 7h ujutru i na putu do prostorije me sreće sestra i kaže ''pakuj stvari, zvala doktorka (ne ona sa prijema već dežurna) - ideš u salu''.

Ok, idem u salu. Ne osećam se tako al' osećam kontrakcije, pa ću poslušati.

U salu stižem u 7:30 (posle pripreme). Ležim na stolu. Pored mene cimerka na narednih nekoliko sati, skroluje po telefonu. Dolaze akušer i babica. 

''Čija si?''

''Ničija.'' 

''Molim?''

Tajac. Gledaju se.

''Pa nisam ničija, došla sam na CTG i zadržali su me jer nije radio a na odeljenju jeste.''

Odlaze bez reči. Babica se vraća posle minuta i odvrće ono što bi trebalo da mi je intravenozna indukcija na 6 puta jači podeok. Šest puta. Dakle ako mi je početna mera na skali bila 3, ona odvrće na 18.

Da ne dužim, 2 i po sata kasnije CTG koji izlazi pored mene izgleda kao Alpi na koju god stranu ga okrenuo (ne stižem da se odmorim, uhvatim vazduh i primenim naučeno disanje), uveliko sam dehidrirala od hiperventilisanja, trnu mi nožni i ručni prsti i osećam sad već ozbiljnu nesvesticu, i dok moju cimerku podmazani anesteziolog obilazi na 10 minuta, skida joj brus, podmeće jastuk pod glavu, zove ''maco'' i dodaje telefon, na moje vapaje za epiduralom niko ne reaguje. Tri puta je dolazila babica za 2 i po sata i to na moje insistiranje, i svaki put me gledala kao smeće i bez reči odlazila.

Negde pred onesvešćivanje i u roju groznih misli kako sam ugrozila savršenu trudnoću i zdrav plod pukom naivnošću, pojavljuje se, tu ispred mog boksa, doktorka sa prijema, vršnjakinja mi. Ne vidi me, priča s osobljem, ja ne znam šta bih i kako bih jer sam potpuno onemoćala ali uspevam da podignem ruku i maltene šapatom izgovorim: ''Doktorka...'' . Okreće svoje predivno lice ka meni.

''Juuu pa Vi se već porađate!''

''Pa, pogurali su...''

Baca pogled na uređaj na kom se očitava indukcija. Pogleda me zabrinuto.

''Jeste dobro?''

''Pa ne...''

''Ne izgledate dobro. Jeste tražili epidural?''

''Jesam ali...''

''Ali??''

''Nisam dobila nikakav odgovor..''

Žena izleće iz boksa, u najmanju ruku urlajući: 

''Žena u kecu samo što se nije onesvestila, na šta ovo liči?! Brzo anesteziologa!''

Vraća se do mene i kaže mi da će brzo stići anesteziolog, da se držim i izdržim. Vraća pogled na indukciju i odlazi. Nikada je više nisam videla. I to nikad sebi neću oprostiti. Jer me je spasila. Obe.

Nakon još 10-ak minuta verovatno sam bleda kao sneg jer sam krpa bila pre 10-ak, anesteziolog stiže, ok, nadrkana je jer će mi dati nešto što ni njoj ni državi nisam platila, kaže mi da sama ustanem itd. (koje crno ustajanje ali život i želja su čudo) - uspravim se nekako i kroz pola sata osetim nešto što bi trebalo da je faza napona ali sad ni ne znam više jer od epidurala ništa ne osećaš te ni ne znaš i sad se već kajem što sam ga primila jer nemam nikog da pogleda šta se dešava i opet sam samo ostavljena tu i opet sam samo sama i bojim se... Dozivam babicu... Jednako nadrkano i bezvoljno kao i prethodnih puta dođe. 

''Izvinite, mislim da je faza napona jer osećam pritisak na rektum ali ne znam...''

Pogleda.

''Juuu pa ti samo što nisi! Vidim da si pripremljena... Znaš da spuštaš bebu na strani?''

''Znam.''

''Spuštaj bebu, sad će doktor.''

Doktor je došao, doktor mi je odgovorio ''11:55'' u istom trenutku kad sam joj prvi put čula glas, pravim šalu zbog ''5 do 12'', šteta koju sam ja sebi načinila radeći naučeno ali bez osećaja zbog epidurala je vremenom otklonjena narednih meseci, i beba je spuštena na moje grudi, u jeku plača, i ja sam joj rekla potpuno intuitivno: ''Ne da mama nikom!''.

Dva dana kasnije pedijatar dolazi da pregleda bebu pre otpusta. Prolazi papire tonom rutinskog popisa. ''Ime i prezime, datum, vreme - 11:15...''

''11:55''

''Pogrešili ste, ovde piše 11:15.''

''Vi ste pogrešili, ja sam bila tamo, bilo je 11:55.''

Lista papire.

''Ali ovde svuda piše 11:15...''

''Pa piše pogrešno, evo imam istoriju poziva na telefonu, u 12 i par minuta sam zvala muža.''

''Možda su Vas dugo ušivali...''

''Ma evo na krevetiću njenom u kome je došla iz porodilišta piše na ceduljici - 11:55!''

Pogleda cedulju zalepljenu na njen krevetić - njen broj i vreme rođenja - 11:55. Pogleda u sestru pored njega. Bled kao krpa. Kao ja na porođaju s indukcijom koja bi i slona oborila. Pogleda u mene opet. Ja već na ivici živaca.

''Dobro, koji je problem da ispravite u papirima i stavite pravo vreme rođenja?''

Menja ton.

''Ne shvatate. Ogroman je problem. Sudski veštak bi sad morao da izađe da utvrdi zašto je došlo do propusta.''

Sestra se uz usiljeni smeh napokon oglašava:

''Pa dobro, to Vam je važno samo za horoskop (hihihi)''.

Odlazimo kući s hemijskom, na moje oči, na cedulji iz porodilišta prepravljenim pravim vremenom rođenja mog deteta i papirima sa neispravnim vremenom rođenja mog deteta jer želim samo da idem kući, svom mužu, mačkama, krevetu. 

Nikada neću oprostiti sebi što ne znam ni kako se zvala ona koja je moje unapred ''mrtvorođeno'' dete u 11:15 pretvoreno u nečiji Audi oživela i dala mi ga živog, prvorođenog i vrednijeg od svega na svetu 40 minuta kasnije.

A tebi ''Komoro'' - 25.000 - 50.000 evra košta dete. Izvoli, zarađuj i ćuti. Reži i seri. Uklapaš se u sistem. Mi, mali od palube, imamo murale, ako ništa drugo. Mi smo male bebe za vas. Samo znaj da kad brod tone - kapetani idu s brodom.