(na)plata

Životinje su najbolji ljudi. Ljudi su najgore životinje.

Istopolno roditeljstvo je jedno od najkomplikovanijih, najkonfliktnijih i najriskantnijih odnosa među najgorim životinjama. A ne mislim na duple mame i tate. Mislim na majke ćerki i očeve sinova. Te su ljubavi među prvima koje se potencijalno graniče sa mržnjom. Otud ''mamin sin'' i ''očeva ćera'', kao sušte suprotnosti tome. Majke valjda iz (u)poznavanja sopstvenog pola kroz svoj i život svoje ženske dece počinju agresivnije da reaguju i na najmanju naznaku greške ili iskušenja kroz koja će njima istopolni potomci tek morati da se prošetaju. Kad sin sjebe nešto, to se toleriše. Možda ne istog trenutka - ali na duže staze - njemu se lakše prašta. Ćerke nemaju pravo na grešku. Čak ni u najavi. A kamoli na mišljenje. Jer majke su to već sve prošle, i one znaju bolje. Samo ne znaju da razgraniče svoj od života koji su napravile. Isto je i sa očevima i muškom decom. I oni ćerkama lakše praštaju, i lakše ih oslobađaju svojih osuda. Kao da postoji blago strahopoštovanje prema drugosti tog bića u samom njegovom polu, činjenici da je suprotan, i da ga nikada neće moći u potpunosti razumeti - pa je lakše dati mu pravo da ima svoj život i mišljenje o njemu, bez naglašene presije da će njegova greška značiti automatski neuspeh roditelja. Majke pokušavaju da kloniraju sebe kroz ćerke, sa željom za progresijom i usavršavanjem sopstvene verzije sebe, zbog čega bespotrebno ubijaju šansu za stvaran odnos dva genetski najpovezanija bića na planeti. Očevi teraju sinove da prolaze iste torture koje su i sami prošli, ubeđeni da je to jedini put da od sinova naprave ljude, baš kao što su i očevi očeva pokušavali. Mahom samo naprave životinje, one najgore.

Ne znam da li životinje prave takve razlike. Znam da poštuju prirodne zakone selekcije, prema kojima najotporniji, najsnažniji potomci dobijaju i najveću roditeljsku pažnju, dok je normalno da je uopšte dobijaju. Životinje puste svoju decu da se osamostale. Gurnu ih u vatru. U toster. Za njihovo dobro. Najbolji ljudi puste svoju decu da se osamostale. Gurnu ih u život. Puste ih da prave sopstvene izbore. Za svačije dobro.

Neka deca na vreme pobegnu od kuće. Na vreme, dok su još deca i dok još ima šanse za njih da se samopretvore u ljude. Jedan od prihvaćenijih načina za uspešan beg je odlaženje u veći grad na studije. Na što teže studije, ako je moguće, jer takve duže traju. Ako studiraš u gradu u kome si rođen, nagrabusio si. Ako glasaš u gradu u kome si rođen, verovatno si tek stekao pravo na zaokruživanje pa goriš od želje da se tvoj kružić prebroji.

****

Dan ''izbora'' - uvek prezabavan. Cesid žuska po ekranima, Ivica iskače iz frižidera. Vučko iz tostera. Prasetinu je najbolje držati na hladnom da potraje, a promrzle valja ogrejati nekim grejnim telom. Toster jeste malo nezgodnog formata, ali kad bolje pogledaš - ima dosta sličnosti sa glasačkom kutijom. A evo i pravih rezultata izbora. Juče je opet velika većina građana Srbije mučila muku sa biranjem strane - ne, ne političke strane, već izbornog tost hleba zvanog listić zbog svoje tanane dimenzije. Komentar birača (parafraziram): ''Nemamo svi diplome iz origamija pa da odmah znamo kojim ćoškom presavijen A4 najlakše dospeva u izborni toster!'' U proseku, pogodak je usledio posle petog pokušaja. Nemamo svi diplome ali hej, biće negde na akciji pa ćemo pribaviti. Bitno da je parče hleba reš pečeno. Da ide uz prasetinu.

Ostatak biračkog tela je glasao stidljivo i gadljivo, ubacujući iz prve hlepčić u toster, da oni drugi ne bi pobedili. Drugi su ipak pobedili. Tako to ide. Možda im treba više pokušaja da slože oblik predmeta sa oblikom kutije u koju ga treba bućnuti, ali... ne jede lep nego uporan. Ili je to onaj drugi glagol? Uvek ih mešam...

****

Moj mlađi brat je juče prvi put u životu glasao. I ovako sam bila zabrinuta za njegovu budućnost, sad sam na Ivici panike... Razočaran je rezultatima izbora. A ubacio je listić iz prve. E moj burazeru, dobrodošao u klub. Dajem ti fore za još dva ubacivanja pre nego što batališ bespotrebno vraćanje u učionicu osnovne škole... Pusti druge da ponavljaju. Ima i previše onih koji bi to morali.

Opet se juče na spontanoj (panel) diskusiji povela tema o ideji uvođenja psiho testa i testa inteligencije pre puštanja pred usijane tostere. I za one koji zaokružuju i za one koji se zaokružuju. Avaj, nemamo mi toliko ludnica i osnovnih škola... i vrtića.

namerno s namerom nameravam

Namerno ili ne, puni sebe me pune mnome. Zarazno je to, tako i ja postajem puna sebe. A opet, bolje puna sebe, nego puna punih sebe.

Ponovo izbori. Svi se nešto uzmuvali, presreću nesrećne potrošače ispred marketa, sapliću ih onako natovarene turajući im neke papiriće u usta, pošto su im udovi zauzeti. Prvo prepadanje stranačkog simpatizera ove sezone umalo da ne osudim - mislila sam da reklamira neki frizeraj ili piceraj. Tako se blaženo smešio s nekim hranljivim ostatkom među zubima i lelujavom šiškom da mi stvarno ni na kraj pameti nije bilo da mi gura promotivni materijal političke stranke. Užasnute face, zarežala sam da me zaobiđe. Uljudno mi se zahvalio, ne skidajući besprizoran uzorak brze hrane koja se podrazumeva kad celog dana visiš na ulici deleći buduće papirne aviončiće. Žrtva je to, ali njega čeka radno mesto. Ili dva. Malo mu fali. Za sad je to paradno mesto, cilj je da se otpiše ,,pa''. Pa-pa. Pošto ja ne odbacujem ,,pa'', pa ni drugo ,,pa'', nego izbezumljeno svima njemu sličnima udeljujem ,,pa-pa'', mene ne čeka ni jedno ni drugo radno mesto.

Mene čeka Hana, svakog dana. Jutros mi je dugo ležala na skočnim zglobovima. Juče su me boleli. Danas me ne bole. Bole me leđa, od radnog mesta. Uglavnom zato što je mesto. Nema kretanja. U bilo kom smislu.

Čeka me kafa ujutru. Osmeh popodne. Poljubac uveče. Ne treba mi da me čeka ništa više od toga. 

Mada imam jednu dilemu. Nikad ne znam koji omekšivač da pazarim. Uvek mi svi iznova smrde i guše me, a pravim se da ne smrde baš toliko kad izvadim veš iz mašine. Kad bi neka od ovih njuški sa bilborda pristala da snimi neku reklamu za omekšivač, mnogo bi mi značilo. Pomoglo bi mi da donesem tako zajebanu odluku. Ovako, stvarno je teško. Nisam pametna. Oni cvetni su katastrofa. Plavi i žuti su jedno vreme važili za siguricu, kao najmanje zlo, sad mi i oni neverovatno smrde, do gađenja. Možda je do mog nosa... Ili do kože. Lako dobijem alergiju na glupe stvari. Sva se ospem i svrbi. Pa se češem, pa bude još gore. Ko zna šta sve turaju u te stvari za pranje stvari.

****

Radovi na kližalištu Tašmajdan još nisu gotovi. Beograd na vodi? Beograd na ledu. Na tankom ledu.