Ozbiljna kolona mrava se formirala na jednoj od žardinjera na ulazu na gradilište Tašmajdan. Valjda su rešili da uzmu stvar u svoje noge i završe već jednom posao koji mi školovani zaposleni nikako da završimo. Da je radnika na celom stadionu koliko mrava na jednom dužnom centimetru žardinjere napravili bismo i Marakanu od Taša. I još bi nam ostalo, za neki manji stadion. Snage i volje, naravno, ne novca. Mravima ne treba novac i oni rade da bi živeli. Zato i uspevaju da stvarno rade, zato i uspevaju da stvarno žive. Mogli bismo dosta toga da naučimo samo posmatrajući neke marljivije primerke vrsta koje smo naučili da ni u kom slučaju ne primećujemo. Mnogo smo učeni, možda je to zato tako...
Stojimo jutros na semaforu kod Vuka, kolona iz Ruzveltove se uključuje u Bulevar i, osim toga što nisu svi automobili i ljudi u njima iste boje, prizor zastrašujuće podseća na scenu koja se može zateći na jednoj od žardinjera na ulazu na gradilište Tašmajdan. Samo što mi se čini da pomenuti opnokrilci ipak nešto i urade na tom svom putu, moguće baš zbog toga što ne čekaju destinacije i idealne uslove nego rade usput i bez kompromisa i izgovora. I bez para. Jedan drugom su par.
Moj par retko zbori bespotrebno. Mislim da misli da mu je to neka mana. A ja ne mogu da zamislim bolju vrlinu od one da izgovaraš samo ono smisleno - i vremenski, i mesno, i načinski. Sve drugo je mutavost. Što više pričaš samo da bi pričao, umno si sve mutaviji i uzaludniji. I sebi i drugima. Ja sam brbljiva od kad sam naučila da spajam glasove u smislene izraze, i priznajem da i sama sebi neretko zasmetam zbog toga. Verovatno ne uspevam da se otarasim toga zato što sam ubeđena da uglavnom imam šta smisleno da kažem. Kako samo ne poludim od tolikog smisla...? Svašta, stvarno... Možda i nisam toliko normalna koliko mislim da jesam.
U firmi sam svakako stekla status potpuno nenormalne, neuračunljive mravice prekršivši nepisano pravilo za koje nisam ni znala da postoji - NIKAD NE KORISTITI PRAVO NA ODMOR. Onda sam napredovala u dijagnozi kršeći drugo pravilo za koje nisam znala da postoji - NIKAD NE KORISTITI PRAVO NA BOLOVANJE. I sad tako odmorna i zdrava, sposobnija za rad nego što sam bila pre kršenja gore pomenutih pravila, nosim etiketu poremećenog neradnika. Nije važno to što sam i pre prekršaja radila punom parom i bila endemska vrsta u tom smislu u ovom malom gerijatrijskom kolektivu. Nema veze što oni koji nikad nisu prekršili fantomska pravila nisu to učinili zato što nikad ništa ni ne rade pa nemaju od čega ni da odmore ni da boluju. Nema veze što njihovo prisustvo za vreme mog odsustva nije rezultiralo nikakvim napretkom u poslu samim tim što ja nisam bila tu da njihovo zaposleno prisustvo uobličim u svet adekvatan 21.veku. Nema veze. Ja sam kriminalno obeležena. Kategorisana. Žigosana. Pa jeste, šta će mi bolovanje kad imam drugi kuk, pobogu...? Je l' mravi rade kad im fali noga? Moram to da proverim.
Nije ceo životinjski svet za primer, ne kažem. Pre će biti da u celoj fauni ima kompatibilnih vrsta sa određenim vrstama ljudi. Recimo lenjivci. Boli njih njuška da se cimaju. Lezi 'lebe da te jedem. Lagaaaano. I šta im fali? Ništa, lepo funkcionišu, savršeno su srećni. Ne izgledaju tako, ali verujem da su srećni. E to meni ne pije vodu. Ovi naši lenjivci, iz naše vrste, izgledaju savršeno srećni, ali odbijam da poverujem da stvarno jesu. Odnosno, verovatno jesu, ali samo onda kada stvarno mogu da ništa ne rade. Čim mrav ode na odmor i kurva sudbina im namesti da moraju nešto i da urade, ne da su nesrećni, nego jedino što ih ponovo može učiniti srećnim nije više ni samo to da opet ništa ne rade - neee... Moraju sjebati mrava. To jedino ima smisla.
Hm.
Odoh malo da mudro ćutim, kao Najmoj. Za to nekad treba imati najviše muda. Dobar dan svim mravima i mud(r)ima. I uprkos svemu, volite! Danas više nego juče, manje nego sutra... I tako dokle god rade semafori i kukovi.
