Neko vreme nisam imala baš šta da kažem. Ili šta pametno da kažem. Ili samo nisam imala želju da ikome iznosim svoje mišljenje o bilo čemu. Udobnije mi je bilo da ga zadržim za sebe. To valjda dođe s godinama, naučiš da svi već imaju svoje mišljenje i da su već svi sebi u pravu i tako, misliš ti nešto ali u sebi i za sebe... I svakako ne pretačeš to u tekst. A onda ostaneš bez teksta.
Doslovno sam bez teksta, to me i nateralo nazad na ove stranice.
Ajde i situacija u državi, i Sline i Mali, i maline i malinari, i akcije i akcize, i Vučići i (ostali) pederi, i odliv mozgova i priliv šunda, i vazduplohovi i aerodrumi (aerodrumovi?), i to što sam udata i sa podstanarom u stomaku, ajde sve to - nego, šta je bre ''muškarci'' s vama, ja da vas pitam?
Znam šta je s ovim mojim, oženio se čovek i čeka dete pa se malo opustio, i neka je, nego šta je s vama neoženjenima i neopuštenima pa mislite da je ok da trošite vreme, energiju i emocije ženama kojima su te stvari ionako na rezervi pored vas takvih?
''Žene nisu ništa postigle. Nekada su bile neravnopravne sa pravim muškarcima. A sada su ravnopravne sa nikakvim.''
Neću da ovo ispadne tekst u kome se ja iščuđavam šta se sve radi ''na tržištu'', ''terenu'' ili kako god da se naziva to kad se ''samo'' (!) ''zabavljaš'' (!!) s nekim, kao da se ja ne zabavljam s nekim. Zabavljam se i to ludo, nikad luđe. Zabava nikad nije bila zabavnija! Samo zato smo i primili ovog sitnog podstanara i napravili krupnu žurku na kojoj smo razmenili poljupce, nakit i potpise - da podelimo toliku zabavu i sreću sa još nekim, dragim ljudima. I ništa nam se životi nisu promenili od te zabave, osim što su zabavniji. I dalje su to životi, više njih, i dalje je to zabava, višeslojna. A šta vi što mislite da se ''samo zabavljate'' zapravo radite s vašim životima, i još važnije, meni dragim životima, molim vas da mi se objasni?
On je verio. On je bio u njenom gradu nekoliko puta za gotovo pola decenije. On nije hteo da čuje za prekid zabave. On je dolazio u njen grad a da se ne vidi s njom. On je nije video čitava 4 godišnja doba. On je počeo posao u svom gradu. On i dalje nije hteo da čuje za prekid zabave. Jer njemu je bilo zabavno. On je imao i u svom gradu kome da piše zabavne poruke za dobro jutro. On se zabavljao na sve strane. Bez trunke odgovornosti, bez trunke mozga, bez trunke obraza. Dok je ona ovde jednom rukom vrtela prsten a drugom štedela za njihov zajednički život i gušila se u iščekivanju on se zabavljao obema rukama i punim plućima. Bravo ti ga majmune. Sanjala sam skoro da ti lupam šamar. Volim kad su snovi zabavni, i smisleni. Njoj si našao da skineš osmeh s lica i maskaru s očiju. Bravo ti ga klošarčino pizdava kad nisi skapirao šta imaš pored sebe. Hvala ti pajseru što si pokazao koliko je nisi vredan, sad nam je barem svima lakše. Čašćavaću ja tebe još neko vreme, ovde smo u mojoj kafani.
A onda ovaj drugi Veseljak. Našao avion pa ne zna šta će s njim pa se malo igrao pa ga ispustio i pustio da se polomi. Leptirićima i ptičicama kad polomiš krila oni crknu jer im ne izrastu nova. Avionu kad polomiš krila on ode lepo na remont pa mu stave nova, bolja i lepša, pa ga upicane da ga ne prepoznaš. Žalim sinko, ovaj avion će sačekati nekog drugog, malo rešenijeg i odlučnijeg oko toga šta je u vezi oboma zabavno a šta nije. Leteo si lepo dok je avionu bilo teško. Sad se malo prizemlji i sačekaj neki bus da te baci kući da podgrevaš koješta.
Joj ne znam, možda su hromoni ali ja bih vam svima sada uši iščupala, za početak. I mislim se, ako je stvarno devojčurak ovo krakato čudašce u meni, kako li ću tek uši iščupati nekom pajseru u budućnosti preseče li joj put i prekine zabavu... Ne znam. Matori smo bre za to ljudi moji. Odakle vam snage? Nije vas mama tukla ili žena ostavila na vreme...? Koji vam je klinac svima, i vama u ''petar pan'' bežaniji od ikakve obaveze i vama u krizi srednjih godina koja zapravo traje čitavog života? Šta bre vi hoćete? Odakle vam bre hrabrost da budete tolike pizde? Imate li majke, sestre, majkevamga svima?
Jedine dve žene u mom životu za koje bih sve učinila, a da nisu ona iz koje sam izašla i ona koja će iz mene izaći, njih ste našli da im trošite ljubav?
E pa cvrc.
Imaju sestru koja ne da na njih. Ne da njima dvema na njih same. A ne vama, pajserima. Ne znate vi koliko one ljubavi još imaju u sebi, koliko će tek voleti i biti voljene. Ne znate vi koliko sam vam zahvalna što ste sami pokazali koliko tu ljubav nikad niste ni zaslužili ni razumeli, koliko ste operisani od svega što ljubav jeste. Njima ne trebaju takvi, pajseri dragi. Njih čekaju oni koji će ih hraniti ljubavlju dokle god budu disale jer znaju da je biću ta hrana najpotrebnija. Njihovi su oni što će ih nasmejati bez upozorenja i razloga, oni koji će ih štititi od svega što bi im taj isti osmeh moglo pokvariti. One su za one koji znaju šta hoće i umeju da to i ostvare. Hvala vam što to niste vi. Zaljubljena žena može mnogo toga toga da ne vidi, ali razočarana - vidi sve i unazad i unapred, dragi moji pajseri.
Ne znam. Nerviraju me i ovi što su alergični na pozitivnu misao jer im je zanimljivo da glume depresiju. Sve mi sami sebi uživotu uradimo, već sam toliko trućala o tome. Ili dozvoliš ili ne dozvoliš. Ili dozvoliš pa naučiš pa više ne dozvoliš. To je sve normalno i nisu krivi ni ti pajseri ni pizde ni krize srednjih godina. Pa ni Petar Pan. Niko nije kriv. Ali odgovornost za to kako će nam biti u životu je samo na nama. Bez obzira na to na koliko budala naletimo usput. Bez obriza na to u kakvoj zemlji živimo. Bez obzira na godine, stručnu spremu, radno iskustvo, propale veze i uzaludne brakove, bez obzira na vremensku prognozu, horoskop i cenu nafte. Bez obzira. Samo nam sopstveni jutarnji odraz u ogledalu može popraviti dan isto koliko ga može i pokvariti. Čuvajte se ljudi koji nemaju ogledala po kući, jednako kao i onih što ih imaju previše. Prvi beže od sebe, drugi ništa osim sebe ne mogu da vide.
Žene su prokleto jake, mnogo su jače od muškaraca. Nema tu priče. Jake smo bre i čudo smo! Ovaj životić u meni što se rita evo baš dok kucam sve ovo, šta je on? Čudo! Jeste, nisam ga sama napravila, imala sam pomoć. I svim srcem želim da imam tu pomoć dokle god tom životiću budemo trebali, oboje, da ga zajednički podržimo i održimo i napravimo mu udoban i siguran put u njegovo otkrivanje samog sebe. Tako želim da joj se nikada ne desi ništa loše. A znam da hoće. Znam da hoće i da neću ništa moći da učinim po tom pitanju, osim da je možda utešim, zagrlim, uverim je da sam tu i da ću je uvek voleti najviše na svetu, bez obzira na sve. Bez obzira. Da nauči da voli sebe, bez obzira. Ta lekcija, samo ta lekcija, i sve će joj loše u životu biti manje teško. Kad voliš sebe, svega se što nije ljubav lakše odričeš i brže preboljevaš. Kada jesi ljubav, ništa manje od toga te nije vredno, i o tome ni ne razmišljaš, jednostavno jesi i bivaš to što jesi - ljubav, i ništa manje od toga tvom biću nije relevantno. I sve što nam treba da se oporavimo iz stanja bez ljubavi već imamo u sebi. Sami sebe stvaramo svakom misli, svakog trenutka, svakog dana dok nas ima. Sami svoje ćelije teramo ili da rade za nas ili da se okrenu protiv nas - jer se bore za sebe! Čak i ćelija voli samu sebe. I kad vidi da ne radimo za nas, ona se okrene sebi. Nauka je to nazvala tumor. Sva greška sa svetom i sva naopaka shvatanja i uverenja koja ljudi neguju o sebi samima mogu biti spakovana u tu jednu interpretaciju tumora - da je to nešto van nas, što nas napadne, pa ga mi zračimo i trujemo i vadimo, i kad uspemo sve to - nastavimo da živimo po starom! To kako si živeo po starom je i nateralo tvoju ćeliju da batali da radi za tebe i da se okrene sebi. To što se ti nisi voleo nijedan hirurg na svetu ne može izlečiti, isto kao što ne može ni psihoterapeut. Jebale vas seanse. Jebale vas satnice. Jebale vas hemioterapije, skalpeli, mantili, diplome, jebali vas svi viskiji koje ste popili i sve fotelje u koje ste se uvalili. Neko tu ne voli sebe. Niko tu ne voli sebe. Naučite decu da vole sebe. Naučite ljude da vole sebe. Naučite ih da je pozitivna misao korak ka pozitivnoj viziji sebe, a kako nažalost samo vizije živimo u ovom nerazvijenom obliku života koji živimo, pa neka bude! Imajte dobru viziju! Zamislite sebe. Zamislite sebe i koliko vam je dobro. Bavite se sobom. Nemojte samo izleteti iz kuće ujutru u autosedište pa u kancelariju pa u mejlove pa u sastanke pa u strahove pa u depresije. Nemojte samo progutati bilo kakav sendvič u pauzi. Nemojte ići na te kafe s ljudima koji vas iscrpljuju i zvati to tim bildingom. Nemojte samo trubiti na putu ka kući kad to neće smanjiti gužvu i zastoj. Ne unosite nervozu. Ne prenosite nervozu. Ne prenosite nervozu za koju ste sami odgovorni onima koji vas vole, kada napokon stignete kući. Budite srećni što ste stigli nekome. I volite.
Nije to motivacioni govor. Nije to mantra, filozofija, vera, nauka, sekta, šarena laža, nije to ništa od toga jer je to sve malo i sklono manipulaciji i interpretaciji i uvredljivo je sitničavo za veličinu onoga što ovo jeste. Ovo je ljubav. Ja samo iz ljuabvi ovo pišem, iako sam se sita načašćavala psovki i kvazi uvreda u obraćanju onoj dvojici nazovi muškaraca s početka ovog teksta. Ja to sve, i njima kojima su upućene, samo iz ljubavi. Prema sebi. Prema mojim sestrama. Prema mojoj majci i njenoj unuki. Prema mom bratu, ocu i ocu unuke mog oca. Ljubav je sve, zauvek, ljudi, ljubav je sve. Loše se osećate samo zato što ne volite. Sebe. Pa bilo koga i šta drugo, kao posledicu. Iz lošeg osećanja prema sebi povredimo i one oko sebe, hteli to ili ne. Nema bega od sebe. Zato naučite da budete sa sobom, sami, voljeni, srećni. Imamo samo jedan zadatak dok smo ovde, u ovom ograničenom, skučenom obliku u kom jesmo, a to je da se naučimo sebi. Da se spoznamo. Idealno je ako usput nađemo i partnera za taj put, put na kome nijedna strana neće prestati da se samospoznaje, upoznajući usput i lepotu druge strane. Idealno je, ali nije moranje.
Moranje je samo na kraju dana ostati sam sa sobom. I ujutru se pogledati u ogledalo. Moje žene to mogu. I uživaće u oba, znam to, mnogo pre nego što se i same nadaju. Jer vole. Bez obzira. Bez teksta.
Doslovno sam bez teksta, to me i nateralo nazad na ove stranice.
Ajde i situacija u državi, i Sline i Mali, i maline i malinari, i akcije i akcize, i Vučići i (ostali) pederi, i odliv mozgova i priliv šunda, i vazduplohovi i aerodrumi (aerodrumovi?), i to što sam udata i sa podstanarom u stomaku, ajde sve to - nego, šta je bre ''muškarci'' s vama, ja da vas pitam?
Znam šta je s ovim mojim, oženio se čovek i čeka dete pa se malo opustio, i neka je, nego šta je s vama neoženjenima i neopuštenima pa mislite da je ok da trošite vreme, energiju i emocije ženama kojima su te stvari ionako na rezervi pored vas takvih?
''Žene nisu ništa postigle. Nekada su bile neravnopravne sa pravim muškarcima. A sada su ravnopravne sa nikakvim.''
Neću da ovo ispadne tekst u kome se ja iščuđavam šta se sve radi ''na tržištu'', ''terenu'' ili kako god da se naziva to kad se ''samo'' (!) ''zabavljaš'' (!!) s nekim, kao da se ja ne zabavljam s nekim. Zabavljam se i to ludo, nikad luđe. Zabava nikad nije bila zabavnija! Samo zato smo i primili ovog sitnog podstanara i napravili krupnu žurku na kojoj smo razmenili poljupce, nakit i potpise - da podelimo toliku zabavu i sreću sa još nekim, dragim ljudima. I ništa nam se životi nisu promenili od te zabave, osim što su zabavniji. I dalje su to životi, više njih, i dalje je to zabava, višeslojna. A šta vi što mislite da se ''samo zabavljate'' zapravo radite s vašim životima, i još važnije, meni dragim životima, molim vas da mi se objasni?
Ma...
****
On je verio. On je bio u njenom gradu nekoliko puta za gotovo pola decenije. On nije hteo da čuje za prekid zabave. On je dolazio u njen grad a da se ne vidi s njom. On je nije video čitava 4 godišnja doba. On je počeo posao u svom gradu. On i dalje nije hteo da čuje za prekid zabave. Jer njemu je bilo zabavno. On je imao i u svom gradu kome da piše zabavne poruke za dobro jutro. On se zabavljao na sve strane. Bez trunke odgovornosti, bez trunke mozga, bez trunke obraza. Dok je ona ovde jednom rukom vrtela prsten a drugom štedela za njihov zajednički život i gušila se u iščekivanju on se zabavljao obema rukama i punim plućima. Bravo ti ga majmune. Sanjala sam skoro da ti lupam šamar. Volim kad su snovi zabavni, i smisleni. Njoj si našao da skineš osmeh s lica i maskaru s očiju. Bravo ti ga klošarčino pizdava kad nisi skapirao šta imaš pored sebe. Hvala ti pajseru što si pokazao koliko je nisi vredan, sad nam je barem svima lakše. Čašćavaću ja tebe još neko vreme, ovde smo u mojoj kafani.
A onda ovaj drugi Veseljak. Našao avion pa ne zna šta će s njim pa se malo igrao pa ga ispustio i pustio da se polomi. Leptirićima i ptičicama kad polomiš krila oni crknu jer im ne izrastu nova. Avionu kad polomiš krila on ode lepo na remont pa mu stave nova, bolja i lepša, pa ga upicane da ga ne prepoznaš. Žalim sinko, ovaj avion će sačekati nekog drugog, malo rešenijeg i odlučnijeg oko toga šta je u vezi oboma zabavno a šta nije. Leteo si lepo dok je avionu bilo teško. Sad se malo prizemlji i sačekaj neki bus da te baci kući da podgrevaš koješta.
Joj ne znam, možda su hromoni ali ja bih vam svima sada uši iščupala, za početak. I mislim se, ako je stvarno devojčurak ovo krakato čudašce u meni, kako li ću tek uši iščupati nekom pajseru u budućnosti preseče li joj put i prekine zabavu... Ne znam. Matori smo bre za to ljudi moji. Odakle vam snage? Nije vas mama tukla ili žena ostavila na vreme...? Koji vam je klinac svima, i vama u ''petar pan'' bežaniji od ikakve obaveze i vama u krizi srednjih godina koja zapravo traje čitavog života? Šta bre vi hoćete? Odakle vam bre hrabrost da budete tolike pizde? Imate li majke, sestre, majkevamga svima?
Jedine dve žene u mom životu za koje bih sve učinila, a da nisu ona iz koje sam izašla i ona koja će iz mene izaći, njih ste našli da im trošite ljubav?
E pa cvrc.
Imaju sestru koja ne da na njih. Ne da njima dvema na njih same. A ne vama, pajserima. Ne znate vi koliko one ljubavi još imaju u sebi, koliko će tek voleti i biti voljene. Ne znate vi koliko sam vam zahvalna što ste sami pokazali koliko tu ljubav nikad niste ni zaslužili ni razumeli, koliko ste operisani od svega što ljubav jeste. Njima ne trebaju takvi, pajseri dragi. Njih čekaju oni koji će ih hraniti ljubavlju dokle god budu disale jer znaju da je biću ta hrana najpotrebnija. Njihovi su oni što će ih nasmejati bez upozorenja i razloga, oni koji će ih štititi od svega što bi im taj isti osmeh moglo pokvariti. One su za one koji znaju šta hoće i umeju da to i ostvare. Hvala vam što to niste vi. Zaljubljena žena može mnogo toga toga da ne vidi, ali razočarana - vidi sve i unazad i unapred, dragi moji pajseri.
Ne znam. Nerviraju me i ovi što su alergični na pozitivnu misao jer im je zanimljivo da glume depresiju. Sve mi sami sebi uživotu uradimo, već sam toliko trućala o tome. Ili dozvoliš ili ne dozvoliš. Ili dozvoliš pa naučiš pa više ne dozvoliš. To je sve normalno i nisu krivi ni ti pajseri ni pizde ni krize srednjih godina. Pa ni Petar Pan. Niko nije kriv. Ali odgovornost za to kako će nam biti u životu je samo na nama. Bez obzira na to na koliko budala naletimo usput. Bez obriza na to u kakvoj zemlji živimo. Bez obzira na godine, stručnu spremu, radno iskustvo, propale veze i uzaludne brakove, bez obzira na vremensku prognozu, horoskop i cenu nafte. Bez obzira. Samo nam sopstveni jutarnji odraz u ogledalu može popraviti dan isto koliko ga može i pokvariti. Čuvajte se ljudi koji nemaju ogledala po kući, jednako kao i onih što ih imaju previše. Prvi beže od sebe, drugi ništa osim sebe ne mogu da vide.
Žene su prokleto jake, mnogo su jače od muškaraca. Nema tu priče. Jake smo bre i čudo smo! Ovaj životić u meni što se rita evo baš dok kucam sve ovo, šta je on? Čudo! Jeste, nisam ga sama napravila, imala sam pomoć. I svim srcem želim da imam tu pomoć dokle god tom životiću budemo trebali, oboje, da ga zajednički podržimo i održimo i napravimo mu udoban i siguran put u njegovo otkrivanje samog sebe. Tako želim da joj se nikada ne desi ništa loše. A znam da hoće. Znam da hoće i da neću ništa moći da učinim po tom pitanju, osim da je možda utešim, zagrlim, uverim je da sam tu i da ću je uvek voleti najviše na svetu, bez obzira na sve. Bez obzira. Da nauči da voli sebe, bez obzira. Ta lekcija, samo ta lekcija, i sve će joj loše u životu biti manje teško. Kad voliš sebe, svega se što nije ljubav lakše odričeš i brže preboljevaš. Kada jesi ljubav, ništa manje od toga te nije vredno, i o tome ni ne razmišljaš, jednostavno jesi i bivaš to što jesi - ljubav, i ništa manje od toga tvom biću nije relevantno. I sve što nam treba da se oporavimo iz stanja bez ljubavi već imamo u sebi. Sami sebe stvaramo svakom misli, svakog trenutka, svakog dana dok nas ima. Sami svoje ćelije teramo ili da rade za nas ili da se okrenu protiv nas - jer se bore za sebe! Čak i ćelija voli samu sebe. I kad vidi da ne radimo za nas, ona se okrene sebi. Nauka je to nazvala tumor. Sva greška sa svetom i sva naopaka shvatanja i uverenja koja ljudi neguju o sebi samima mogu biti spakovana u tu jednu interpretaciju tumora - da je to nešto van nas, što nas napadne, pa ga mi zračimo i trujemo i vadimo, i kad uspemo sve to - nastavimo da živimo po starom! To kako si živeo po starom je i nateralo tvoju ćeliju da batali da radi za tebe i da se okrene sebi. To što se ti nisi voleo nijedan hirurg na svetu ne može izlečiti, isto kao što ne može ni psihoterapeut. Jebale vas seanse. Jebale vas satnice. Jebale vas hemioterapije, skalpeli, mantili, diplome, jebali vas svi viskiji koje ste popili i sve fotelje u koje ste se uvalili. Neko tu ne voli sebe. Niko tu ne voli sebe. Naučite decu da vole sebe. Naučite ljude da vole sebe. Naučite ih da je pozitivna misao korak ka pozitivnoj viziji sebe, a kako nažalost samo vizije živimo u ovom nerazvijenom obliku života koji živimo, pa neka bude! Imajte dobru viziju! Zamislite sebe. Zamislite sebe i koliko vam je dobro. Bavite se sobom. Nemojte samo izleteti iz kuće ujutru u autosedište pa u kancelariju pa u mejlove pa u sastanke pa u strahove pa u depresije. Nemojte samo progutati bilo kakav sendvič u pauzi. Nemojte ići na te kafe s ljudima koji vas iscrpljuju i zvati to tim bildingom. Nemojte samo trubiti na putu ka kući kad to neće smanjiti gužvu i zastoj. Ne unosite nervozu. Ne prenosite nervozu. Ne prenosite nervozu za koju ste sami odgovorni onima koji vas vole, kada napokon stignete kući. Budite srećni što ste stigli nekome. I volite.
Nije to motivacioni govor. Nije to mantra, filozofija, vera, nauka, sekta, šarena laža, nije to ništa od toga jer je to sve malo i sklono manipulaciji i interpretaciji i uvredljivo je sitničavo za veličinu onoga što ovo jeste. Ovo je ljubav. Ja samo iz ljuabvi ovo pišem, iako sam se sita načašćavala psovki i kvazi uvreda u obraćanju onoj dvojici nazovi muškaraca s početka ovog teksta. Ja to sve, i njima kojima su upućene, samo iz ljubavi. Prema sebi. Prema mojim sestrama. Prema mojoj majci i njenoj unuki. Prema mom bratu, ocu i ocu unuke mog oca. Ljubav je sve, zauvek, ljudi, ljubav je sve. Loše se osećate samo zato što ne volite. Sebe. Pa bilo koga i šta drugo, kao posledicu. Iz lošeg osećanja prema sebi povredimo i one oko sebe, hteli to ili ne. Nema bega od sebe. Zato naučite da budete sa sobom, sami, voljeni, srećni. Imamo samo jedan zadatak dok smo ovde, u ovom ograničenom, skučenom obliku u kom jesmo, a to je da se naučimo sebi. Da se spoznamo. Idealno je ako usput nađemo i partnera za taj put, put na kome nijedna strana neće prestati da se samospoznaje, upoznajući usput i lepotu druge strane. Idealno je, ali nije moranje.
Moranje je samo na kraju dana ostati sam sa sobom. I ujutru se pogledati u ogledalo. Moje žene to mogu. I uživaće u oba, znam to, mnogo pre nego što se i same nadaju. Jer vole. Bez obzira. Bez teksta.
