more is less

Samo što sam opisala predliftovske slike u prethodnom tekstu, zateknem sličan prizor i na našem spratu. Mislili smo da je nemoguće, naročito onom ko žuri da isprazni debelo crevo po teracu, da uopšte stigne do tolikih visina a da usput ne napuni sopstvene gaće, da smo zaštićeni i pošteđeni ali ipak ne. Ipak nismo dovoljno visoko. I ipak nema toliko gladnih koliko se priča, bar sudeći po količini tvari sa slike koju srećem svuda. Ili ona sreće mene. 

Sad se ja kao pretvaram da ovo nije neki pseći ili mačiji izmet, a svi vidimo da jeste jer na slici fali ono što obično fali u javnim toaletima. Toalet papir, tako je. Kuce i mace se ne brišu, pretvaraju se da zakopavaju i to je sve. Ovde je situacija bila idealna za pretvaranje da si nešto zakopao jer teraco ne mrda bez malja. A kako li ljubimci mrdaju po spratovima i ostavljaju ovakve poklončiće bez reakcije vlasnika to već ne znam. Sumnjam da se neki avlijaner dočepao baš 7. sprata da bi obavio nuždu. Mada... Ništa nije nemoguće, možda je čitao prethodni tekst pa skoknuo da se našali. Pseća posla.

Ne mogu da ne primetim da je neko ugazio u ovaj pseći posao. Utešno je samo to što verovatno i sam nije išao na posao jer je prizor svež a ovekovečen u nedelju ujutru. To je možda naivno od mene, naravno da se radi i nedeljom, ali uzećemo da je ovo baš bio đon nekog ko ne radi nedeljom. Ili ko ne radi uopšte, to je čak izglednije. Čim radiš, radno vreme postaje sve vreme. Nedelja nije izuzetak.

Ja sam rođena jedne nedelje, oko 10.30h. Možda mi je zato Nedelja najdraža, draža čak i od sestre Subote, koju svi vole jer je prvi neradni dan od svih radnih dana. U školi su mi nedelje bile grozne, jer su značile da mi se opet nagomilalo šest hiljada lekcija koje ću opet ostaviti za sledeću Nedelju. I uvek sam tu sledeću, velikim slovom pisanu Nedelju gledala kao spas, volela je i odvajala od drugih, malim slovom započetih nedeljica. I nikada ja te lekcije nisam baš u tu Nedelju gutala kao suncokret, a uvek sam se radovala novoj Nedelji. Možda baš zato. Koliko god da sam planirala, nijednu Nedelju nisam uprljala kampanjskim poslovima.

Kampanjac sam, možda i više nego što sam bilo koje drugo uvredljivo obeležje koje ti dodeljuju kad si mali pa sebe nazoveš i belcem, srbinom, pravoslavcem, i ostalim umobolnim bar kodovima. Volela sam da učim uživo, dok mi neko nastavno biće pokušava preneti to iskrojeno gradivo. Ako već moram da ga izdeklamujem za 14 do 30 dana, daj da počnem sad da ga kapiram. Naravno, neke stvari su tražile kapiranje, druge su tražile apsolutno i nezamenljivo nekapiranje. E podnaslove i slike baš tih predmeta koje je dostojanstvenije nekome servirati levkom ili čipom sam uglavnom i gomilala. Tako da razumem ove izmetne izlete po zgradi. Gomilala sam i ja sranja. Dobra stvar je što sranje samo od sebe vremenom iščezne, samo je važno da ga dosledno ignorišeš. Koliko god je moguće. Što više sranja nagomilaš, teret je veći, ali brže se raspada. Nešto kao sladoled. Kad kupiš neku pikolo verziju štediš ga, jer verovatno ni nemaš za više, ližeš polako i zna da traje i po deset minuta. A veliki smažeš za 4,2. Jer si bahat i jer ti se može. A to valja, tako čujem. Malo te zaboli stomak, ali ni to ne traje jer gajimo generacije ljudi koji imaju stomak za sve. Dakle, što veće sranje to bolje! More IS new less! Malo sranje ceniš, što je bez veze, i malo sranje je zeznuto, njega ne shvatiš za ozbiljno i cap - zgaziš u njega! 

Ej.

A ja čak volim sladoled. Jako. Kao Kleptona. I opet se pretvaram da razumem kako je moguće da kad se toliko pretrpaš sranjima vremenom prestaješ i da ih primećuješ. Primetiš samo očigledna sranja, kao ova po spratovima. Ili kao ovaj deo s električnom gitarom i kišom, po spotovima.

''Only Clapton can Play an Electric Guitar under the rain without getting electrocuted...After all he is God.''

komentar sa YouTube-a

Pošteno.