lep(ljiv)i maj

Ponekad je najteže uraditi nešto lako i
najkomplikovanije shvatiti nešto jednostavno.
Precenio sam život, kao što precenjujem sve i svakog.
I neki misle da se nepotrebno rasipam
plaćajući prevelike cene na sve strane.
Ali ne radim to samo zato što
sam veliki trošadžija... ne uvek.
Ljude katkad precenjujem i zato što me
je sramota da imam posla samo sa jeftinima...

****

"Šta da obučem?" pitala me.
 Bio je maj kad smo prvi put izašli, jedan maj koji ću kao i sve dane, mesece i godine u ovom životi pamtiti po njoj...
"Obuci bele sokne, milo moje, ali sa jednom crvenom prugom da sve ribe vide dokle si ti otprilike!"
 Kažem, bio je maj i sve se zelenelo. A onda odjednom, shvatio sam da vreme ne prolazi, prolaze samo svetla, semafori, imena gradova...

****

Dakle? Koji broj jastuka nosiš?
Imam jedan koji mi je mali, mislim da će biti taman za tebe...

Taj jastuk je, među nama, u poslednje vrieme bio pun briga,
i pripremajući ga za iznenadnog gosta dobro sam ga protresao, za svaki slučaj.
Znao sam, iz ličnog iskustva, da u njemu ima i odličnih, evergreen snova,
i ponadao sam se da neki od njih neće odoleti lepoj nepoznatoj glavici.

Jer, bilo bi divno da Emilija Kovačev, kad otvori okice sledećeg jutra,
duboko uzdahne, stavi ruku na srce,
i tajno poželi da još poneki put sanjucka u mojoj sobi...

****

Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pačence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa. Stari joj je bio neka aždaha u miliciji, o, nije vrteo pendrek oko prsta, štaviše, imao je svog šofera ugrađenog u morbidni crveni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali... Pegi Su je za svaki slučaj bila na gospođu mamu. Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na Štrandu u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne tange i osramotio tufnice i volančiće na bikinima raznih kalibara i formata. Priznajem bila je moj tip, genralno, ali bila i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete, zapričane u pesku velike rečne plaže.Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma... Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajući se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobičajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani,šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pričali i pričali... Ona, već u majci, obgrlivši kolena rukama, i on tobož neobavezan sa laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima... Pegava je imala drugaricu ružnu ko san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoči na nju i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu. Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petočlani kvartet nije najbolje rešenje.

Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni " sijamski ", i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija... Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železničarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitačica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smučkama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam čime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno " L " tablice, sav sretan uskočio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni... Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad već davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila " one stvari ". Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu...

Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja... Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko počela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve češće smo, kao slučajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanično saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj...
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...

****

Bilo je jasno da ću je izgubiti ako je pronađem...

****

Shvatio sam da neka tajna stanuje na krajnjoj periferiji njenog srca,
ali ja se na toj liniji nikad ne vozim do poslednje stanice, davno sam naučio da je
 bolje tako...

****

Ponekad sanjam predele koje nisam video, a odnekud ih znam? Sanjam tiha blagozelena prostranstva bez puteva i ljudi, visije oble i meke kao džinovske mahovine, sanjam ih, kao da letim nad njima, neke polegle bezvrhe bregove koji se graniče sa Nedogledom, i na koje se iz ravnice moraš penjati, a sa planine silaziti do njih?
 I ja sam lagan, a silan, nedodirivi Stepski Galeb od kog maleni ne zaziru, a grabljivci se na njega ne usuđuju, dižem se do visina sa kojih odjednom, kao morske trave na dnu, razaznajem makove, paprat, i Žutu (koja probija iz dubine kao pesak), pa onda ponirem do visoke lelujave trave, otirući vetar iz krila, i nastavljam nisko, znajući da letim daleko, a na mom kompasu postoji samo Istok, i sunce me ne može prevariti nikad, čak ni kad mi se nađe za leđima...
Znam, to geni traže Svoje Mesto...
 Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali pritom ne vidim bogomolje, simbole, ni šarene pantljike folklora kojima se kite konji Pripadnosti...
Ne...
 Uvek vidim samo jednu osamljenu prošlovekovnu krčmu (negde na šavu ravnice sa planinom?), okrečenu belo, sa trščanim krovom natučenim na prozore kao kočijaški šešir, okna tinjaju narandžasto, u toj viziji je večita noć, i verovatno mi se šuma (preteći navaljena na stražnji bedem), zato čini tako crna i neprohodna, kao da se ni po danu niko ne bi usudio u nju?
 Obronak je strm, uspravan maltene, jedino se nepresušni tanani dim povremeno usudi da se uzvere uz njega, ali i on posustane daleko od vrha, pa zastane, ukosi, zalomi potpuno levo ili desno pokušavajući da na prevaru bar zaobiđe planinu, no, i tu se očas zaplete u guste stoletne krošnje, i ostane da visi, sušeći se od mesečine, kao ukras na novogodišnjoj jelki...
 Čudni drumovi uviru u to Raskršće? Svi kao da vode Nekud, ni za jedan ne bih rekao da stiže Odkuda, možda zato namernici mahom izgledaju kao da odlaze, kao da ih nema koji se vraćaju s puta?
 Nema, uostalom, ni putokaza, nikakvih znakova po kojima bih bliže odredio to mesto, znam jedino da je Krčma udaljena od Svega taman toliko da te sumrak uvek tu zadesi, i da sledećeg jutra moraš ustati na prstima, da ne probudiš petlove, jer samo tako možeš dospeti da pre večeri začuješ lavež, i spaziš tornjeve u daljini...

****

Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi negde. Ne. To je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi opet dolazi...

****

Nikad nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka.
 Uvek ću ti ostati daleka. Uvek ću ti odgovoriti: "Nije mi ništa."
 A svašta mi je...

****

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...

****

Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek...

hiber nacija

Posh je loš. U fazi sam vrlo ozbiljno beskompromisnog neodobravanja svega što imamo, i time se hvalimo i kroz to predstavljamo. Svega materijalnog, naravno. Svi materijalno dobro upakovani primerci naše male srbijaste zajebnice nekako uspevaju da mentalno održavaju stanje hibernacije koje počinje ozbiljno da utiče na ostatak, polu-budni ostatak, i onaj previše budni ostatak nacije. I što je najgore, fotografišu se tako uspavani. Ne žmure na fotkama - tu su uigrani i iskusni - ali zapravo spavaju. Sanjaju nas kako ih fotografišemo, za dž.

****

Neke zgrade sanjam već treću noć zaredom. Ne mogu da ih identifikujem jer su potpuno lišene obeležja, likovno, teritorijalno, socijalno... Lažem, socijalno stanovanje je u pitanju, dakle, ovozemaljsko i stambeno, i nisu nešto visoke, i to je sve. A da, i noć je dok su mi u kadru, noć i drveće. Mnogo drveća. Tako da se guraju neka svetlašca kroz prozore i krošnje. Samo uleti ta ista slika u sred nekog potpuno nevezanog REM dešavanja, i onda nestane. Probudim se i opet za trenutak vidim isti prizor, i po sad već pravilu, zaboravim ostatak sna - ostanu samo zgrade i svetla.

Ne žalim se, jer je ceo proces propraćen nekim dobrim osećajem. Toplim, tihim, nežnim osećajem sigurnosti i večnosti. Kao da su oduvek tu i oduvek se znamo i zauvek ćemo biti tu i one i ja. Mislim, haos jedan. Ne znam odakle mi, to me grozno nervira. Mislim da sam ih pokupila negde, u ''stvarnosti'', ali nisam ih bila svesna tad kad sam ih kupila. Sad mi se vraćaju niotkuda i baš me zanima šta hoće od mene. Da se setim gde smo se sreli? Pojma nemam. Kad smo se sreli? Tek to ne znam. Zašto smo se sreli? Pada mi na pamet samo to da sam možda htela, iz nepoznatog razloga u neobaveznom prolazu da ih fotografišem, ali cenim, pošto je u snu mračno, da je i na javi bilo tako pa sam ih moždano uslikala za svaki slučaj. Nijedna memorija nije kao ova organska. Ni po kapacitetu ni po trajnosti. Ni po gluposti.

Svaki put kad se negde pojavi fotoaparat, na nekom okupljanju, sa povodom ili bez njega, ako uzmeš da pregledaš fotke naićićeš na svega 10-17% smislenih, koje vredi pogledati i sutradan. Pa možda i za 5 godina. Ovo ostalo je prosto da se zapitaš šta je ljudima/fotografu-u-datoj-situaciji stvarno bitno i zanimljivo kad su u stanju da uporno pokušavaju da ovekoveče nešto što bi se i samo stidelo da je svesno šta mu se dešava. Mislim, ajde i poziranje i sve, postali smo jedni drugima pokretna ogledala kad nema pravog u blizini, što je strašno ali je bar fenomen - ali šta aman znači fotografija nečije šanerske torbe, s nekim čovekolikim facama pored, ali vidno u fokusu? 

Opet odoh u te vode.

Ok, nazad na memoriju. Juče sam prvi put od kako sam napravila najveću grešku u životu i kupila mobilni telefon androidskog softvera, odlučila da mu olakšam pametovanje prebacivanjem fotografija snimljenih kamerom. Jer one, jelte, najviše prostora zauzimaju, naročito ako ih ima preko dve hiljade. Prikačim ga za računar, otvorim folder i shvatim. Posedovanje kamere na telefonu je najgore što se moglo desiti, i telefonu i kameri. Dvadeset gotovo istih fotografija, sa neznatnim razlikama, čuče tu od novembra prošle godine. Trideset sličnih, jedna za drugom, od decembra. Četrdeset i kusur od januara, i tako do juče, do nekog maja 2013. U redu, i ja sam loša što nisam na vreme sve to prebacivala ili brisala, ali u odbranu mogu samo reći - ponela me memorija. Velika. Toliko velika da je primila u sebe sve same reprize i klonove jednih te istih informacija. Bez selekcije, bez kritike, bez smisla.

I tako me sad intrigiraju te snevane zgrade, jer mi sve liči na neki androidni prekapacitetni hir mojih moždanih čelija, a opet mnogo mi se smeje stomak kad mi se jave. Možda su pretekle iz nekog prošlog življenja? Prošlog sanjanja i prošlih svetala? Možda me podsećaju na osećaj za kojim treba da jurim? Možda su krošnje u stvari bitne?

...

Ne znam. 

Odoh na posao. Za danas su najavili 30 stepeni. Ja najavljujem neko terasno ili rečno življenje uz sjaj dobrih ljudi i krošnje umršene kose, jer uz svu dobru volju meteorologa napolju đuska omanji tornado. Možda napravim neku dobru fotografiju. A možda ipak i ne. Mi smo hipernacija. Mi sve hiper mislimo i živimo. Mi ćemo preživeti ovu hibernaciju smisla i biće nam super. 

Dobro jutro.

(po)klanjanje

''Život nekada čine male stvari.'' Samo bih na misao moje iznutra i spolja ujednačeno lepe Vinke dodala izmenu ''nekada'' sa ''uvek''. Tako mi danas miriše sve kuda koračam. Mali su to koraci, razume se, jer mala sam i ja. I malo sve volim. Sve malo volim. Malo volim sve. Da, po malo, od svega po malo. Malo po malo. Život čine sitnice, momenti, trptaji - dakle male stvari - sve smo to već čuli hiljadu puta. Ali se i dalje srećem s nekim uvelim, odustalim pogledima po basevima, bulevarima i liftovima. Šta je ljudi sa vašim životima? Zašto ga u vašim pogledima nema ni za lek? Gde su vam momenti, što ste ih oterali tako odlučno i zanavek? Kome ste poklonili svoje najlepše sitnice, na koga ste potrošili svoje najduže treptaje? Za kim ste toliko dugo mahali da su ruke umorno ostale da vise pored rebara kao sušene butke na tavanu zaboravljenog vojvođanskog domaćinstva? Šta vam je ukralo iskru iz srca, ako su već oči morale da odmore od sjaja? I zašto osećam kako postavljam retorička pitanja ili ona na koje niko nema tačan odgovor?

Ne znam koji je tačan, ali pada mi na pamet jedan uzrok problema sa tim malim stvarima kojima svi u teoriji znaju obrnuto proporcionalnu gramažu i kalorijsku vrednost a niko da zagrize. Nisu nam svima iste vage. Nije nam svima ''malo'' stvarno malo, stoga ni dovoljno. Meni je stvarno potrebno jako malo. To opet sigurno ima veze s mojim gabaritom. A možda i nema. Ne znam. Možda je to moje ''malo'' nekom stvarno mnogo, i previše. Kao što ''malo'' mnogih s kojima s vremena na vreme podelim šaltere po bankama i sterilnim kancelarijama ja nikad ne bih mogla ni da zamislim kao sopstvene male radosti. Sopstvene male hirove, sopstvena mala iživljavanja, sopstvene male idiotizme - da, ali baš radosti... Ne. Ne znam kako se to dogodilo u sred ovog monetarnog duha u čijem carstvu sam začeta i načeta, ali meni je stvarno promakao sjaj kovanica i novčanica kao neki ideal ili religija. Čak mi je i sama religija promakla. Sijaju mi neke matirane, čak neobrađene stvari, sirove, a verujem samo u - taj sjaj. Oh kakav je to sjaj! Topi sante i greje bez računa. Gura osmeh u kosti i radost u kožu.

Dotaknem teme dece u prolazu. Dotakne me svilenkasta kosa i anatomska visinska kota njene mekoće. Čučnem, pa i kleknem pred malim čupavim uličnim živuljkama, pa mi nekad dozvole i dodir. Slikam izlazak sunca uvek s istog prozora, uvek u istom kadru, a nikad isto. Trošim zvezde kao da su moje i novac kao da nije moj. Pa i nije. On uvek pripada onom koji mu se klanja. Ja se (po)klanjam jutru i večeri. Poklonjenom Danu, po kojem šetam mislima, i Noći, po kojoj mi misli šetaju. Presretnu mi misli neke druge, tuđe, pa malo pričamo, ćutimo, gledamo, žmurimo, igramo, mirujemo i tako do novog (po)klanjanja. Sve drugo je mnogo više za mene, i ne treba mi. Mnogo veliki tereti sa mnogo malo radosti, bez ijedne male, bitne, poklonjene stvari. Mnogo godina sa malo života u njima. Ne, stvarno, ne treba mi to. Treba mi trenutak i mir u njemu, samo to.

Imam to. Svi imamo to. Samo oni koji tome streme traže ga izvan sebe, a oni koji ga u sebi i prepoznaju, traže neka druga goriva. Biti sam sa sobom nije in. Biti dobar sebi nije u trendu. Traži se finansijka dominacija, socijalno umetanje, mentalni haos, i fizička kompatibilnost sa bilbordima i naslovnicama. I nađe se, što je najgore. A ja se, sasvim očekivano, polako gubi i - šta mu drugo ostaje nego da se - izgubi. Izgubila sam jednom kišobran koji mi je Slaja kupio. Jednom mi ga je kupio, jednom sam ga iznela iz kuće, i jednom, kako to već ide, ga i izgubila. Nije do kišobrana, nije čak ni do kiše. Do toga je što Slaja retko sam bira stvari koje poklanja, a ovo je bio jedan od tih retkih slučajeva. I bio je sjajan slučaj. Lepši kišobran nisam imala. Draže se od kiše nisam branila, ni pre, ni posle njega. I kad sam ga izgubila, malko sam se i izgubila. Od tad po kiši šetam gologlava. Prestala sam da se branim. Poklanjam se kiši. Sve drugo ne bi imalo smisla.

****

Naučeni smo da stičemo, zarađujemo, zaslužujemo, zadužujemo i ako toga nema - optužujemo. A to su sve zablude i zatvori, zločini  i kazne, masakri i robije. Sve nam je, što valja i vredi, unapred poklonjeno, i zauvek naklonjeno. Samo se treba pokloniti. I početi. Pa sve je ovo, na kraju krajeva, jedna mala premijera unikatnog scenarija čiji reflektori sijaju jedinstveno i neponovljivo. Posmatrači aplaudiraju ili gađaju pradajzom, a akteri, ako se snađu na daskama i vole besplatni paradajz, na poklon dobijaju hrpu fotografija, uhvaćenih trenutaka koje, po želji, u svakom sledećem trenutku slobodno mogu i smeju nazvati životom. I neće se, tako obasjani, nikada pribojavati poklona pred spuštanje zavese.

zatvoreni prozori

Zimi se žalim kako se svaki pokušaj provetravanja stana završava dodatnim troškom električne energije paljenjem grejalice, leti se žalim kako je svaki pokušaj puštanja svežeg vazduha spolja nemoguć jer svežeg vazduha nema ali ima insekata, krvopija i smrada natrpanih kontejnera. Kako više od ta dva godišnja doba ni ne posedujemo u poslednjih nekoliko godina, domišljati komšiluk, isti onaj koji sadi izmetničke kobasice po spratovima, počeo je sve redovnije, iz sezone u sezonu, da umesto prozora otvara vrata. Ulazna vrata. Primopredaja mirisa je idealna - uz malo komšijskog menija obojenog zaprškom, koju svi jednako pružamo koliko i dobijamo, svi dobijamo bonus fekalnih aroma, kako ljudskog tako i životinjskog porekla. A žalila sam se do nedavno i na to što u velikim stambenim zgradama ljudi koji žive zajedno u stvari ne žive zajedno i ne gaje komšijske odnose. Vraga. Eto mi sad.

Tako se spontano razvio trend otvorenih vrata da je postalo nepodnošljivo, možda upravo zbog te spontanosti. Jednom je neko na petom poželeo promaju  u avgustu, baš u to vreme lift se pokvario, i sledeće što se moglo primetiti su predsoblja koja napadaju čulo vida i mirisa bar dvaput po etaži. Naravno, kad ne radi lift, pa prođeš dosta dok dohvatiš sedmi. A i kad radi, često se bira stepenište, zbog fekalnih sadržaja unutar dizala. 

Nova Otvorena Vrata mi, za razliku od običnih otvorenih vrata, ne smetaju ama nimalo. Čudno je i meni, ali baš im se radujem. Bila mi je frka, kao i svakom bolesniku koji je ponavljao replike iz starih sezona na dnevnoj bazi, al' stisla sam zube, pogledala prvu novu epizodu i - nek' mi hejteri oproste - svidelo mi se. Toliko da sam odgledala i drugu, pa i treću. Četvrtu nestrpljivo čekam. Nek' mi svi oproste, da bih mogla da je odgledam mirne savesti. Novo jeste šok, uvek, čak i kad kupuješ nove pantalone šokiraš se i navikavaš neko vreme na to da nisu iste kao prošle nove, da ne kažem stare. Pa ih ipak kupiš. Trebaju ti, u najboljem slučaju. Meni je trebao neki malo smeliji humor umotan u prošireni rečnik srpskog jezika, i baš su Vrata naišla u pravom trenutku. Otvoreni su mi i prozori, jer se nešto novo dešava za ovo doba godine - duva i nije pretoplo - baš kao kod Vrata. Taman mi je. Skoro bih mogla da poverujem da je proleće. Skoro da mi je svejedno što neki teritorijalno bliski sunarodnici i dalje radije drže zatvorene prozore i ne razumeju otvorena vrata.

Počela je i sezona klima uređaja po prevoznim sredstvima. Tu se isto praktikuju zatvoreni prozori. U automobilima će biti aktuelna do kasne jeseni, ako bude bilo jeseni. Po drugim prevoznim sredstvima, prvenstveno kolektivnim, prestaće da rade baš onda kad prvi put golišava teta ispred karte Srbije saopšti naciji da je 39,9 stepeni celzijusa u hladu. I nikad nam, u sledećih nekoliko meseci, neće reći da ima preko 40. Ne ide uz našu radnu krv da ključa i odmara. Biznismeni će padati u nesvest pri ulasku i izlasku iz ohlađenih limuzina, a ja ću padati u nesvest gledajući ih. Fer plej. Padanje u nesvest čim se otvore vrata.

sezonska/tekuća pitanja

Da li na svetu ima dovoljno svetla?
Koliko jaja je masakrirano za praznike?
Čija jaja su ostala čitava?
Koliko doktora spušta holesterol najmilijima?
Zašto je C2H5OH u krvi loš a kilo jagnjetine valja?
Kako otvoren um nailazi na zid a stegnuto srce prolazi?
Koliko puta odlušaš neku stvar pre nego što ti se zgadi?
Kako nedeljom koja bude i Uskrs dočekati zeleno na semaforu?
Gde je mesto stvarnosti u samostojećem umu?
Kuda kaplje kiša kafe koja mi bistri misli?
Kako kažeš ono što znaš da ne vredi reći?
Koliko košta jedna dobra iluzija?
Zašto više nema proleća?
Zbog čega i popunjena radna mesta izgledaju prazno?
Koliko ima kilometara do smisla?
Gde su nestali vrapci iz Beograda?
Gde su nestali ljudi iz Beograda?
Gde je nestao čovek sa planete?
Koliko turneja haosa smo odgledali?
Kad se završava pokretni cirkus?
Kad počinje doba Vodolije?
Koliko oružja sam poslala deci podmirenim računom za krov nad glavom?
Gde je kuća?
Gde je dom?
Ko misli o ćelijskoj deobi dok sviće?
Otkud trule jagode na trpezi?
Zašto su komarci odjednom veći od pčela?
Gde se san živi a java spava?
Kuda ideš ako pratiš?
Je li slušanje tišine jedino pravo slušanje?
Zašto je autobiografija veća od trenutka?
Kada su prestali albumi sa slikama?
Kome je jutros zafalio dodir?
Ko je jutros želeo biti sam?
Koliko auspuha se jutros istovremeno zakašljalo?
Koliko misli imam jutros na računu?
Koliko ću podići?
Koliko mi treba?
Koliko mi je ostalo?