trgovačka škola

Nije istina da trule stare vrednosti. Trgovina je prastara škola i čak i samouki odrađuju praksu stalno i svuda. I nije istina da više ne vrede ljudi nego isključivo stvari. Samo danas ima toliko ljudi u ovoj našoj prokletoj avliji od planete da jednostavni zakoni verovatnoće nalažu da mora postojati i dobra cifra onih koji nisu sasvim ljudi pa im oni koji to sasvim jesu ne mogu ni biti od neke vrednosti. Hartija od vrednosti je tu i Svemogući i Svevišnji, i to je naprosto tako... Svako vidi ono što jeste. Sasvim fer.

Juče mi je bratanac, sin mog brata i moje drugarice, četvorogodišnjim glasićem rekao: ''Nemoj još da ideš Janči, molim te!'' Mislila sam, od kako se rodio, da je od poklona važnije da mu poklanjam vreme i pažnju, jer ga volim, prirodno, jer je plod ljudi koje volim. Ali ne, ništa mu nisam poklonila. On i ja trgujemo, ali po staroj školi u kojoj je ta razmena sasvim poštena i naivna. Ja sam njemu dala jedno popodne, a on meni čitavu večnost sreće izgovarajući tih sedam lakih reči. Lingvistički lakih. Psihološki, filozofski, etički i sveljudski gledano, možda i sedam najtežih, stoga i najređih, posle onih ofucanih ''izvini'' i ''volim te''. To je ukupno 10 teških reči. Deset reči koje menjaju svet. Doslovno. Ono ''Janči'' je, naravno, promenljivo u svako drugo lično ime.

Umesto 10 Božijih zapovesti i ostalih dogmatskih baljezgarija za kontrolisanje širokih glupih masa, predlažem 10 Teških reči, kao potpuno adekvatnu zamenu za ''recept za dobar život''. Kada bi ljudi imali instalirane softvere bazirane na ovih 10 reči, i operisali u skladu s njima, nikom ne bi trebalo levkom sipati u glavu da ne sme da ubije, mrzi, prevari, laže, zavidi... Veronauka u vrtiću? Kako uopšte da očekuješ od deteta da izraste u normalno, zdravo ljudsko biće, konstruktivno, sposobno i puno ljubavi ako mu pre te ljubavi u rečniku društva u meku glavicu urezuješ reči poput ''ubij'', ''mrzi'', ''laži''...? Džaba ti negacija ispred. Deca ne pamte kratke reči koje svakodnevno slušaju češće nego ''preveo i čitao taj-i-taj'', pogotovo ne ''ne'', koje pljušti po njihovim ušicama od kako im motorika proradi dovoljno da mogu oboriti čašu sa stola. I šta će mu ostati...? Dobro, voljena deca koja u najbližem okruženju ne moraju da zasluže poljubac ili zagrljaj, verovatno imaju veće šanse da ljubav poistovete sa životom kasnije tokom istog, ali opet, što su stariji, sve su izloženiji traumatičnim situacijama suočavanja sa diskutabilnim metodama borbe za dominaciju koje nastupaju u kontaktu sa drugom decom, s malo manje ljubavi vaspitanom, učenom da se poljubac mora zaslužiti i da su otimanje i nasilje najbrži i najlakši put do uspeha. Pa makar predmet otimačine bila igračka. Sutra će biti nešto mnogo veće, mnogo bitnije... I oni će biti mnogo veći i mnogo bitniji nekom drugom i mnogo će više povrediti Dete koje nije odraslo u lešinara, koje i dalje daje i voli i veruje i smeje se. Čoveka koji se igra.

Ali nisam to htela. Htela sam da vidim svojih nekoliko redova misli o tragediji koja prekida igru, besmislu u kome je jedno dete oduzelo život drugom. Sasvim slučajno je dete koje je ostalo u životu dete jednog poznatog imena. Pardon, prezimena. I sasvim namerno sam, kao i većina ljudi oko mene, u prvi mah pomislila kako eto, novac deci uspešnih biznismena donese prvo brzu hranu pa brza kola, i ako ih smestiš zajedno u usporeni grad u još usporeniju ulicu, dolazi do sudara svetova... i bega. I krivila sam ga, ceo jedan minut. I bila sam čovek i nisam. Dok nisam čula godine, oba deteta. On još nije ni blizu da postane čovek, a prekinuo je sličan proces kod drugog živog bića. I pobegao. Logički nije ispravno, ali saosećanje sa njegovom situacijom i briga za njegov život nakon ovoga skočila je kao pritisak posle prasetine. Da je ostao ništa se ne bi promenilo, osim slike njega u javnosti, od koje niko nema nikakve koristi, i možda njegovog mentalnog stanja, na gore, zauvek, od čega bi koristi imao samo neki nabeđeni psihoterapeut.

Šta je ko dobio od svega ovoga? Šta se dešava u toj trgovačkoj priči kad ne daješ, nego uzimaš, i to nešto toliko krucijalno bez čega ovaj drugi nema mogućnost da ti uzvrati, pa makar i oduzimanjem. E to je caka. Kad daješ, drugi ima dve opcije - da primi i da uzvrati. Može i da odbije, ali to je ovde nebitno, jer prvi daje svojevoljno, tako da ne može biti oštećen. A kad uzimaš, e... Kad uzimaš, a da ti nije dato, isto je kao da otimaš. A kad jednom nešto nekom otmeš sasvim je svejedno da li će ti posle uzvratiti otimanjem, jer je to onda svakako propala stvar koja samo tone sve dublje... Proces uzimanja je destruktivan, retrogradan, i tu nema dalje. Ako oštećeni, iako u stanju da (uz)vrati, paradoksalno - otimanjem, to ipak ne učini tim bi se onaj koji otima trebalo osetiti još bednije. Ali mislim da je malom od 20 godina najgore što ono drugo od 17 sad ne može ni da mu vrati... Mislim da bi mu bilo lakše, iako bi bio isto odgovoran. O tome koliko bi bilo lakše najbližima maloletnog pupoljka ne želim da vidim među ovim redovima, jer bi bilo neukusno, suvišno i nikom ne bi pomoglo... Nikom ništa time ne bih dala, osim Tuzi i Ogorčenosti, koje ne volim da hranim više nego što već ovim pisanijem jesam...

Ne znam da li je imao veronauku ili su ga terali da uči zapovesti, čita Očenaš, ili ljubi štokove crkava, ali mu svakako te nabubane društveno prihvaćene navike, ako ih je stekao, nisu uspele pomoći da se ne nađe u ulozi otimača koji to nije nameravao da postane. A postao je. Sad mu ostaju ''izvini'', ''molim te'' i ''nemoj još da ideš'' sa nekim drugim ženskim imenom na ''A'', i neko dugo, teško ''volim te'' koje bi valjalo da što pre uputi sebi, jer najduže treba da se sebi oprosti... i sebi vrati.

vreme je.

Vreme jeste iako ne postoji. Kako divno nemoguća misao za dobro jutro. Ne za bilo kakvo jutro, već upravo za dobro jutro. Neke misli i energije te tope i na niskoj temperaturi. Tad zaboraviš na vremensku prognozu, glavobolje usled promene vremena i niže verzije već niskog pritiska. Smeje ti se utroba, i osećaš zvezdanu prašinu u sebi. Osećaš da je sve što ti je u životu zaista potrebno već deo tebe, samo ga moraš aktivirati. Neko ti nekad i pomogne, nesvesno, nenamerno. Pokrene se centrifuga smisla duboko unutar onoga što si od kosmosa dobio na nulti rođendan. I sve je kako treba da bude.

Vreme je. Vreme je da se obučem u sebe. Vreme je da se hranim onim što jesam. Vreme je da vidim onako kako jesam. I sebe i svet jer to i jeste jedno te isto. ''Sad'' je jedino pravo vreme. Uvek je ''sad'', i to je tako utešno i udobno. Vreme je da udahnem i dišem. Vreme je tu da objasni prostor u kome se probuđena, živa, radujem svakom njihovom ''sada'' i ''ovde'', gde god to bilo.

Budim se srećna. Je li sve u redu sa mnom? Smejem se malim stvarima. Raduju me. Istinski. Raduje me ''hvala'', i kad čujem sebe i kad čujem o sebi. Raduju me mačići koji vire kroz rešetke podruma kog se toliko dugo toliko plašim. Mačići se me naučili da se smejem kad vidim podrum. Eto ti ga sad. A čvrsto sam se držala mrštavih grimasa pri samoj pomisli na taj prostor. Ali, to je bilo juče... Danas, svaki dan, i kad nisu tu, ja vidim mačiće. Njima nije strašno dole. Tu su bezbedni od ljudi koji se ne smeju. Nosim im hranu, stojim pored dok ne pojedu, govorim im. Smeje mi se biće. Moje sopstveno. Volim i svi smo jedno. Volim i taj podrum, jer ih štiti. Volim i te koji ne umeju da se smeju, jer moj smeh postaje još veći, još glasniji. Još sam voljenija zbog njega i još me više tera da nastavim da volim. Sunce sija. I ja sijam.

 - Kako je napolju?

- Hladno. Na suncu i nekako... ali u hladovini haos....

- Ahahaha zamišljam da tražiš sunce po gajbi kao Licko

- Pa ne tražim....sunce mi je u Mirijevskom vencu....

I Sunce ima neko svoje saučesničko Sunce koje mu se nađe kad zatreba. To mi se baš sviđa. Razmenjuju sjaj, nadopunjuju se, zasmejavaju jedno drugo. Vreme je promenljivo ali uvek je vreme za sjaj. Tu nema govora. Uzalud se bune matirani insistirajući na licima bez osmeha i očima bez sjaja. Sjaj je ono što jesmo, i možeš bežati do mile volje, od sjaja ne možeš pobeći. Samo od iskrivljene verzije sebe, privremeno, ili prividno. Tako i dođe do mat glazura koje srećeš po ogledalima, ali dobro ogledalo će ipak propustiti tračak sjaja koji se bori za svoje vreme. Za svoje sada. I kada ga ni sam ne vidiš, ne osećaš, nađe se dobro obasjano oko da ga pažljivo reflektuje. Ah, kakav divan prizor. U ''tuđem'' oku videti duboko u sebe, tako odjednom, tako jasno, tako toplo. Zašto paliti aircondition i siliti neku jednocifrenu temperaturu kad je ova unutrašnja sasvim odgovarajuća za sada? A sada se jedino računa.

Razumem ja i mrštavce. Uplašene, ljute. Zastrašujuća je pomisao da ne možeš pobeći od sebe, a toliko se posvećeno trudiš. Pogotovo kad se ubediš da nisi ono što bi voleo ili što bi trebalo da budeš. Kakva zabluda! Pa ja sam jedino što me može sputati, mišlju o nekoj nekompatibilnosti sa umišljenom slikom sebe. Kakav gubitak vremena. Kojeg, sreća, nema, osim onog što je sada. Svaki trenutak je pravi da dozvoliš sebi da sijaš - da budeš ono što jesi, i to je tako prelepo jednostavno i bolno očigledno da u toj boli i prostoti prija i odmara. Nema čak ni gubitka sebe, osim ako baš uživaš u mraku. Onda nema pomoći. Nijedno Sunce te ne može obasjati ako je jedino što zračiš mrkli mrak. 

Mraku mogu da oprostim, čak sam mu i zahvalna. Kontrasti se uvek lakše uoče, takva nam je deklaracija očiju. Mrakom othranjeni nisu nikad siti, ali nisu toga ni svesni jer nikad nisu probali recepte sa sJajem. Pogrešnog se naslušali, ili pogrešno čuli pa utripovali da će ih ubiti, holesterol valjda. Volim i njih. Satkani su i oni od sjaja, i vidim ga ja, samo mi je krivo što ga tako dosledno guše i gase. Gastronomiju i astronomiju samo jedno slovo razlikuje. Šta je jedno slovo u supi Svega? Sitnica... Shvatiće ko hoće. Ko neće, prijatno, i laku Noć. Za sve ostale, jer znam da čuju, dobar vam Dan. Dobro vam sada.

uzalud se odričem

“Meni je sada teže da stvaram, no kad me niko nije znao. I moj problem je da izdržim sve vas koji nasrćete. Da vas podnesem. Sve vas Salijerije – koji me nagrizate, trujete najrazličitijim čaršijskim medikamentima. Nesreća vas Salijerija je u tome što me niste očekivali, što ste se našli zatečeni. I što vas je jedan balavac, sa dvadeset i kusur godina, prepišao! Da sam to činio natenane, ne bi vas toliko bolelo, a ja sam istrčao, i vi to doživljavate kao prevaru, to vam teško pada. To ne možete da podnesete. Meni je ovde sve teže. Neizdržljivo. Zato sam i odlučan da odem odavde. Da promenim sredinu. To sam već rekao nekima. Najverovatnije ću u Zagreb. Imam prijatelje: Zlatka Tomičića, Zvonimira Goloba, Milivoja Slavičeka... Moram da se negde priberem, da radim... Idem da probam, pa ako mi godi ostaću, ako ne, vraćam se...

''... Želim da se zna da sam ja rašćistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:
1. Knjige: Uzalud je budim
2. Zbirke: Poreklo nade
3. Zbirke: Vatra i ništa (žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu)
i 4. Zajedničke zbirke: Smrću protiv smrti.

Bgd., 27. I 1961 g. Branko Miljković”

Ti Brankovi Salijeriji su se baš lepo primili na ovom podneblju. Fino su se rascvetali i nabujali, čak se razmileli po funkcijama i razmenili vizitke. Sapliću i kunu, uz jagnjetinu i turšiju, upakovani u tetrapake visoke mode. Koče dobronamernu, dobroćudnu, dobrostojeću golotinju iskrenog i čistog stvaranja. A nama dubine naše ne daju da se nasukamo u plićaku. Nama.

Obradović nema nameru da u ovom životu da ostavku jer on nije ni sastavljao ni štampao testove a Mina zapravo nije nestala nego joj niko do sada nije znao prezime, osim mame, tate i drugarica pa je to valjalo promeniti. Neka lutko, u redu je.

Uzalud je budim.

Već sam sama sebi dosadna sa formulama koje motam po glavi u rešavanju zagonetke popularno prekrštene u Savest. Nije ni Ona toliko zagonetna koliko odsustvo iste kod nekih primeraka naše izopačene vrste. I ja bi kao trebalo da poverujem u to da sam iste darvinovske vrste kao Salijeriji i Jude čije putanje samo izdaleka nanjušim i nalazim sebe kako mi se svi životni ciljevi stapaju u jedan - da se s tim putanjama moje nikad ne ukrste. A nije uvek tako bilo. Nekad sam i namerno presretala te putanje i zaluđivala se da svi imaju Savest i da je samo treba pažljivo probuditi. Uzalud. I da je ima, ona mirno spava, u dubokoj komi, i najpametnije što možeš je da je takvu na miru i ostaviš. 

Poreklo nade.

Nada je mnogo lepa reč. Previše lepa. Previše obećava a nigde garantnog lista, pokrića i žiranata. Sve kao uvek ima nade, kad izgubiš Nju izgubio si sve, Ona umire poslednja... E to poslednje je tačno, to da umire poslednja. Samo ne znam čemu onda Ona, kad je baš najčešći scenario taj da pre Nje umre onaj koji Ju je držao u životu... Ko je tu onda stariji - Nada ili nadač? Pa Nada, ona nekim čudom i bez smisla doživi dublju starost... A odakle nam Ona? Sve mi se čini iz nekog životnog Crvenog krsta, kao slaba uteha za sve one stvari za koje unapred znamo da im ne možemo pomoći ili ih promeniti... Neka, bolje Nada nego Ništa.

Vatra i ništa.

Zašto je nešto Nešto a nije Ništa? Pa meni i Nama valjda zato što u Nešto ima nešto Vatre, koja nekad, ne nužno, ima i malo Nade u sebi, pa nam je sve ukupno bliža nego Ništa koje ne možeš napuniti Ničim. A fora Nam je da ispunjavamo. E otud ovi praznjikavi dušom i smislom zrače ovim Ništa i to isto i znače. Pa što se onda jedimo njihovim Ničim? Da l' se oni jede zbog našeg Nečeg? Vrlo moguće. Ali nedovoljno - nikad mi hemijske reakcije u kojima važe te uzrok-posledica teorije nisu bile bliže od logike. A logika kaže da sve i da hoću ne mogu da se jedim oko Ničeg - suvišno je objašnjavati zašto... Ima i onih sa Vatrom i Ničim u sebi zajedno, a njima sleduje samo sporo sagorevanje sa mnogo dima koji malo štipa za oči ali ne dopire dublje od toga. I Ništa...

Smrću protiv smrti.

Sahranimo sve što nas lagano sahranjuje. Mržnju, na prvom mestu. Ali nisu za zapostavljanje ni zavist, pohlepa, glupost, bezobrazluk, i sve one loše emocije koje kod Nas ove nabrojane (anti)osobine znaju probuditi. Uzalud Budim bes, ljutnju, bespomoćnost, povređenost, bezNađe stvarima koje dolaze iz jednog velikog Ništa. Opraštam. Opraštam Ničemu i Odričem ga se tako lako, bez po muke, bez osvrtanja. Tiha voda što odranja bregove. Uostalom, bez crne bela ne bi vredela.