I can fly, my friends

I'm not going to be a star. I'm going to be a legend.

Freddie Mercury, before even meeting the rest of Queen

Fanatastična je moć ubeđivanja. Kad ubediš sebe, ubedio si ceo svet. Nekada to nije ni važno - ceo svet - ali ne ubediš li sebe, osuđen si na propast. Ceo svet i jesmo mi sami. Mikrokosmos koji ne zna šta je ili ne veruje u to što jeste ili može da bude, nikada se neće snaći i smestiti u makrokosmosu. Zauvek će lutati od jednog do drugog tuđeg sveta, uzimajući, pozajmljujući, oponašajući ono što mu se (s)vidi, nevešto sklepajući Frankenštajna na mesto svog bića, čudeći se kako delovi međusobno ne štimaju, kvare se i propadaju.

''I always knew I was a star and now, the rest of the world seems to agree with me.''

Ubedi, uredi i rasporedi svet unutar sebe i onaj van tebe će to prepoznati. Ili neće. Ali to više neće ni biti od presudne važnosti. Prilično velik trijumf za nekoga ko se na prvi pogled činio tako banalnim.

Izmisli sebe i izmislio si ceo svet. Takvom - utemeljenom, ustanovljenom, zamišljenom, promišljenom - malo je izgledno da će ti ostali svetovi teško pasti. A lakoća je sve(t).

I'm very powerful onstage... on the inside, I can be very soft.

Ograda nije loša ako ne brani izvoz. Izvoz je dobra, poželjna interakcija. Izvoz znači davanje. Uvoz, s druge strane, nekontrolisan, može biti opasan po duh. Tu ograda ima smisla. Carina. Daj da propustim samo ono s čime dalje mogu da baratam, što dalje smem da podelim, unutar svog i ostalih svetova. Daj da se ogradim, zaštitim meko središte, dajući mu šansu da takvo i ostane.

''He was pretty made-up... He fashioned himself into this new skin. He made a decision very early on... There's a song on our first album, 'My Fairy King', and there's a line in it that goes ''Oh mother Mercury, look what they've done to me'', and he came one day and said, ''I'm gonna become Mercury. The mother in this song is my mother...''. And he did it. He changed his name to Mercury. The young Bulsara person was still there, but for the rest of the world, he was going to be this different person. This God.'' Brian May

I'm not married to music. It's my job. 
I'm married to love. I marry people.

Nema ničeg spektakularnijeg od odsustva lažnog romantizovanog imidža zaljubljenika u posao, čak i kad to jesi. Jer kad jesi, potpuno je izlišno, neprimereno i tupavo govoriti kako jesi, ili, još gore, insistirati na tome da jesi. A on jeste bio, toliko da i kad ga je izdalo telo, nije odustao od tog ''braka''. 

Biti venčan za ljubav, znači živeti vođen jedinim zaista bitnim osećanjem, osećanjem nad svim drugim, silom koja jedina ume i sme da pokreće, sa garancijom da vodi napred, u bolje, više i smisleno. Biti venčan za ljubav, znači voleti bez izgovora, izuzetka i straha.

''Maybe my love is dangerous - but who wants their love to be safe...''

''... my music is very safe - there are no hidden messages in my songs... I love making people happy - if I can make them happy or bring a smile to a sour face - that to me is worthwhile.''

Biti srećan možeš koliko si spreman da je pružiš. Toliko je jednostavno. I sreća se, kao i širina, dubina i zapremina svetova, meri isključivo iznutra. Sreća daje dimenziju, i obrnuto. Nikakav spoljni faktor nema tu moć.

When I'm dead who cares? I don't.

Bila sam premala da bih sasvim razumela veličinu misli ''pre nego što ti se drugi nasmeju, nasmej se sam sebi'', ali mi se izgleda urezala duboko u svest. Toliko duboko da sam se naježila kad je nakon desetak godina ponovo odzvonila u deja-vu maniru, iz nekoliko različitih usta, dok su opisivala jednu istu osobu. Istina, nije baš bila isto formulisana, ali je ubadala istu poentu. 

''He didn't take himself too seriously.'' Peter Freestone

''They ridiculed him, but little did they know that he was the first to ridicule himself.''  Richard Gray

''He loved fooling around, laughing at himself, not caring what anyone else would think.'' Diana Moseley

''He was a free thinker.'' Zandra Rhodes

Sloboda čoveče. Sloboda. 

I nasmejati, i zasmejati, i ismejati možeš jedino sam sebe. Kako god se činilo, kad možeš sam sebe, više nije bitno šta drugi mogu na tom polju. 

''I'm not afraid of being ridiculous. I don't care what other people think. I want to pack in as much of life and fun as I can, within the years I have, and if I'm dead tomorrow, I don't give a damn.''

If I had to do it all over again? Yes, why not... I'd do it slightly differently.

Tumačenja su jedino što može da izmeni izgled stvari. Definišemo svetove oko nas onime što posedujemo unutar svog sveta. 

“Does it mean this, does it mean that, that’s all anybody wants to know. I’d say what any decent poet would say if anyone dared ask him to analyse his work: if you see it, darling, then it’s there!”

Ako ga vidiš, tu je.

.
.
.

Kad tako postaviš stvari, na kraju ćeš biti u miru s tim da je kraj, takav kakav je. Putanju bi možda bolje sagledao, i spoznao gde je i šta trebalo drugačije, ali bez vapaja za drugačijim ishodom. 

Ne znam za mnogo takvih svetova.

(dobro) jutro

Jutro me zatiče samog, k'o školjku u pesku

Nije za čuđenje, kad fizički gledano tako i jeste. Jutarnja scena - ja i internet. Ili internet i ja. Ne znam da li On podleže ovom pravilu. Kako god, sad sam Ga već personifikovala, i iako nam dan počinje zajednički svakog jutra sam u stvari sama. Paradoksalno je - sa čitavim univerzumom sam povezana, i biološki i tehnološki, a nema šanse da se ujutru ne osećam kao da sam - sama. Školjka u pesku je lep prizor ako se ja pitam, božanstveno misteriozan i mazohistički depresivan, ako mu odstranimo druge školjke. Lako je zakopati se u pesak i pustiti da prođe, ćutati iz lenjosti, nadati se da ne ovisi baš o meni, ne pitam se baš ja. Ja se pitam. Uvek se ja pitam.

Jutro me zatiče u pravom haosu tema

Tako, kad sam već razvila, podgojila i nakotila naviku razbuđivanja uma na socijalnim mrežama i nebrojenim web-adresama, onda barem biram uz šta ću da se razumljujem. 

1. (e-)Novine

Novine potpuno neadekvatno insistiraju na zadržavanju tog termina za opis onoga što predstavljaju. Već dugo u novinama nema ničeg novog - samo se imena stradalih za koje slovo razlikuju, godine zatvora osuđenih za koju deceniju smanjuju, a novac nezasitih za (još) koje milionče prikriva. Čak su i datumi počeli preterano da liče, tv program i ukrštenice da ne spominjem. Jedino još horoskop uspeva da savlada komplikovane kombinatorike i prošvercuje neko potpuno neočekivano rešenje planetarnog rebusa.

Dakle starine prvo, ali kratko.

2. (e-)Radio

Radio je super. Može i na mini liniji, može i na netu. Sve može. I kad slušaš jedno te isto nekako uspe da (za)zvuči drugačije i dinamičnije usled smene spikera, dikcija, tonaliteta i tempa izgovaranja. Za radio obično imam malo više živaca. Osim juče. Juče sam toliko puta čula ''London'', ''olimpijske igre'' i ''Novak Đoković'' u nepunih 7 minuta da sam poželela da na brzinu improvizujem neko trajno oštećenje sluha. Crnjak, reklo bi se, a zapravo je blaga dijagnoza u odnosu na preteće trajno oštećenje mozga koje bi usledilo da nisam isključila Pandorinu kutiju iz struje. Pa da li je moguće da je baš svaka društvena aktivnost propraćena medijima automatski iskomercijalizovani, kapitalistički, virusni izmet koji uprkos očiglednoj, ''in-your-face'' specifikaciji  radosno guta pola planete? 

Radio, what's new? Someone still loves you... Samo ne kad zvučiš kao TV.

3. (e-)TV

E-TV je odlična fora, live streaming i to, jer uglavnom i ono što bi me interesovalo da ''vidim'', ''pogledam'', na šta bih da ''bacim oko'', ''bacim hejt'', nemam priliku na domaćem, 3D tv-u - prvo, nemam naviku korišćenja daljinskog i drugo, nemam kanale koji emituju to što bih da vidim, pogledam, na šta bih da bacim oko, hejt, my mate. Istorije, nacionalne geografije, životinjski svetovi i slične adrese ne računam, a i ne praktikujem ujutru. Jutro je za gluposti. Gluposti i tripovanja. Glupiram se i tripujem da sam mali zajebani buntovnik kad krmeljiva iščačkam live-stream nekog kanala koji nam ne bi ni u ludilu dozvolili da plaćamo na mesečnom nivou (time se ograđujem od porno sadržaja).

TV pretenduje na mesto Majke Pandorine kutije, iako je mlađi.

4. (e-)Horoskop

Jasminka Holclajner. Ne bih tu dalje elaborirala, osim opravdanjem da me drma neka emocija jer je pamtim sa BK, tamo negde posle Porodice Adams, ili Kremenka, isto ujutru, isto bespotrebno.

Jutro me zatiče opet u smišljanju bekstva

Kad se podvuče crta, budim se od 6 do 9, potpuno bespotrebnom metodom haotičnog bombardovanja informacijama. I to opasno neproverenim, spinovanim, centrifugiranim, kontaminiranim, prženim u dubokom ulju, začinjenim zlim emulgatorima, čipovanim, skeniranim, ozračenim, kancerogenim, genetski modifikovanim, plastificiranim, prljavim, smrdljivim, izopačenim informacijama. Ko bi normalan to sebi radio pojma nemam, samo se kao tešim time što sam bar svesna da je tako. Nekako.

Posle prežderavanja ljutim paprikašem informacija koje to nisu, prirodno je da sledi plan varenja, sortiranja i eliminacije dobrog dela istih i evakuacije zdravog razuma u neku sigurnu kuću, za svaki slučaj, ako eliminacija zakaže.

Home.

Page.

Home page 01, Facebook Boulevard, 666 EUnet, Planet Earth.


Još nepotrebnog ''znanja'', ako ne znaš zašto si doš'o.

Ima jedna fina stranica, 'The Idealist', Đura me usmerila. Malo zvuči kao ''Saveti za lep život'', ali nije baš. Nisu baš saveti, i nije baš za lep život. Više su misli, i više je za život kakav jedino sme da bude. Više je ''ćao, drago nam je da nas ima još dobrih, savesnih, skeptičnih, inspirisanih,  neispranih, neugušenih, neprigušenih, neozloglašenih, neproglašenih, neprodanih, neprotraćenih, nezaslepljenih, neuzabluđenih, nekastriranih, neizoperisanih, nekorumpiranih, nezaglupljenih, nevernika, nepoštovalaca, nebeskičmenjaka, daltonista, aktivista, pozitivista, empirista, i uopšte smislenih ljudi. Koji, ne znam kako tako smisleni, ipak otvoriše nalog na fejsu.

Nema veze, niko nije savršen.

Dobro jutro. 

Kolumbo. 

Jebem te radoznalog.

Otrcana fora, ali nažalost i na zaprepašćenje onog dela razuma koji uspeh da sačuvam, još uvek paše...


Ili ja to samo starim. .

Dizanje

Možda lepo vreme lepo utiče na raspoloženje, ali meni podstiče potrebu za izležavanjem a istovremeno suzbija onu za izražavanjem, pa kapiram da sad žvrljuckam jer je napolju haos. Ne potpuni, ali haos dovoljan da me zadrži pogrbljenu pred monitorom. U stvari ovako upozoravam da nemam verovatno ništa naročito da priložim blogerskoj zajeBnici, nego samo tako malo kuckam dok se ne digne temperatura van i krvni pritisak unutar mene.

Čitala sam negde da nizak pritisak, (i)ako je hroničan, (ipak) nije dovoljno opasna pojava da bi se nešto posebno preduzimalo po pitanju njegovog dizanja. Dakle, ako je akutno, i padneš u nesves' na sred linije GSP-a,veći su izgledi da se takva situacija proglasi opasnom. Naročito ona kada si već recimo teatralno zapištao BusPlus kartom pa tek onda shvatio da si se zajebao jer ćeš morati da napustiš vozilo i pridružiš se ostalima na trotoarima koji se još nisu odvikli od svežeg vazduha. I opet, ni tada se ništa specijalno ne preduzima da bi izazvao erekciju pritiska - preporuka obuhvata tečnost, vazduh i sedeće-ležeći stav. Ono što u biti svakom normalnom živom biću treba posle GSP-a bez obzira na krvni pritisak. 

Nepravda u odnosu na one sa visokim ako se ja pitam - njima su dostupne raznobojne pilulice, kapsulice, beli luk, lekari, briga ukućana da im ga ne dignu, itd. Meni ga moji dižu svakodnevno po nekoliko puta, pa tako mogu reći da uglavnom imam normalan pritisak, bar twice a day. Najsvežije dizanje je vezano za odluku o tome da li nam uz krem garnituru, crne regale i sivi kauč bolje stoje sivi ili kapućino zidovi. Debata je otišla u 3 lepe već nekoliko puta, i samo ću reći da sam u fazi kategoričkog odbijanja opcije koju sam krvlju branila kad smo započeli raspravu. Pre jeBno mesec dana.

U mesecima se još broji i moja aktivnost na kursu italijanskog. Tačnije jeBnom mesecu. Skoro. Nisam još ni toliko izdržala, a već sam dvaput pobegla. JeBnom kad smo zaglavili na Lidu, i drugi put sinoć, kad sam zaglavila na terasi. Dok se ne zaglavim u liftu, odlučno opravdavam ova prva dva zaglavljivanja, u oba slučaja zbog vode - bilo da sam bila u njoj bilo da je ona bila na meni, kao sinoć. Kiša nikako nije dobar scenski efekat ako me treba naterati na nastavne aktivnosti. Vazda bilo. Jednostavno, kišobrane ne mirišem, a maskarom moram da se maskiram da bih uverila ljude da nije istinita glasina da ne posedujem oči. Za razliku od glasine da ne posedujem pristojne patike, koja je potpuno istinita, i razlog više za izbegavanje vlažnih vremenskih uslova.

Vremenski uslovi mi postaju opsesija. Temperaturu proveravam na svaka dva sata, što je zapravo dupla opterećenost vremenom - počela sam da nosim sat. Užas, znam, ali u odbranu tvrdim da može da prođe kao modni detalj, i to vrlo lep, i da i dalje mahinalno otključavam telefon da proverim koliko je sati. Tako me je razdrljani ciga pre neki dan presekao na sred bulevara sa ''Kol'ko je sati?'', maltene prekorevajući me što mu nisam pružila tu informaciju pre nego što se iscimao da mi pokaže da ga takva uopšte zanima. U zbunu kompletnom, noseći telefon u desnoj a sat na levoj ruci, podigla sam oba na istu udaljenost od očiju (imam ih, neverovatno ali imam ih) i kako na jednom uređaju uprošćeno pišu cifre a na drugom kazaljke pretenciozno zahtevaju  vladanje odnosom njihovih pozicija, potvrdila sam cigi da je svet otišao dođavola rekavši:''40 do 11. Bilo je 22:22. Imam dva uređaja i dva oka, i nijeBan mehanizam me nije poslužio. Ili to, ili dizanje telefo-sata na visinu očiju nakon prepad-pitanja briše sve prethodno u sistem unešene lekcije vezane za korišćenje istih. Ostavila sam cigu iza sebe u šoku, brzim korakom bežeći od blama i osećaja krivice što mu nisam poklonila oba uređaja kad već meni ne služe kako dolikuje. Onda sam podigla sebi samopouzdanje objašnjenjem trsa time što u stvari fon i sat nisu sinhronizovani, te me je to, kao Vagu, verovatno nepovratno zbunilo terajući me da mu nepravedno pružim potencijalno pogrešnu informaciju, što je dovelo do toga da se ogradim od tačne i pogrešne i na kraju pružim samo idiotsku. Sat treba da bude i ostane modni detalj, ako posedujete mobilni. I tačka.

Evo je Azra na RBG1. Ništa mi više nije važno, našla sam dobru stanicu. Radio stanicu. GSP-ove ne mogu da savladam od kad su nam razrovali Vitezova Karađorđeve zvezde i ispomerali trase 46, 79, ADA4. Nisam verovala da ću se izgubiti u Mirijevu, u kome živim od kad živim. Da ne odlutam od teme - ''Radio Beograd 1'' mi je do skora zvučalo kao ''devedesete, sranje, korupcija, spinovanje'', ali ni sad nam decenije nisu mnogo drugačije pa se ne pretvarajmo da smo za bolje. A u stvari i nije loše. Mislim, to sa stanicom. Od 6 do 9, što pokriva moju prvu kafu i prvih 10 cigara, na programu su Gorica i Dragan, koji se sad zovu ''Buđenje''. A zvali su se ''Dizanje'', dok su bili u ljubavi sa B92. Back to roots. Korenje je ozbiljan fenomen, svojevremeno je podizalo asfalt po bulevaru, pamte verovarno oni što nisu došli u BG tek na studije.

Sad je 11:41, poručuje mi računar. Pi Ći, što bi rekli italijani. Računaru ću sad da verujem, poučena iskustvom sa satom i mobilnim, i odjaviću se polako jer to znači da je prošlo 2 sata i 41 minut od kad se ''Buđenje'' završilo i ne bi bilo zgoreg da se dignem sa stolice i proverim krvni pritisak.

Više o proverenim metodama dizanja istog prilažem uskoro, vrlo uskoro...

Uzdravlje.