status veze: uposlen

Najgora vrsta zaposlenih su neuposleni ljudi. Kao što je najbolja vrsta nezaposlenog uposlen čovek. To sam osetila dok sam bila nezaposleno neuposlena. A sad potvrđujem, kao zaposleno uposlena.

Obraćaju mi se neki vremešni ljudi. Poslušam, jurim mudrost. Poželim da ne čujem. Pričaju o tome šta imaju, gde imaju, koliko imaju. Automobila, zemlje, objekata od čvrstog materijala... bolesti, dijagnoza, veza za lečenje istih. Nekada su imali mnogo više ovih prvih stvari, a mnogo manje ovih drugih. Nekako mi se čini da to ne ide slučajno baš tim redom u tim dozama. Retko se hvale brojem potomaka ili njihovih potomaka. A i kad ih pomenu, više se usresrede na to šta, gde i koliko ti potomci imaju, nego koliko ih imaju i kakvi su. I potomci, naravno, sad imaju mnogo više šuške po računima i točkova po motoru nego šumova po plućima i čireva po želucu. I oni će rotirati tu računicu. I oni će od svojih potomaka načiniti verne sakupljače bonusa i igračaka za ,,odrasle'', i nikada ih neće brinuti da li su im deca ljudi pre nego da li su im deca vredna opipljive hvale pred publikom. Tvorci uvek uprskaju svoja potomačka dela. Potomci uvek imitiraju svoje tvorce. I vozi... E da, i nikada, ali nikada ne pričaju o svojim ženama. One ne voze (ništa bitno), šta li...

Paničim. Ne mogu baš da držim slovo višestruko starijima od sebe o tome kako su omašili poentu posle tolikih poklonjenih godina u ovom igranom filmu od sveta. Ne mogu da im kažem ni da ih žalim što je tako jer su već prilično blizu kraju premijere. Ne bi mi ni verovali. Ne mogu ni da pokušavam da objasnim da bi mi razgovor koji toliko forsiraju bio bliskiji kad bi se s vremena na vreme njegov fokus prebacio sa takmičenja u nepokretnostima na nešto malo pokretljivije, šta znam, nešto poput duha... A čudno je to. Ili baš nije? Što su fizički nepokretniji brže i halapljivije se vezuju za fizičko i nepokretno. Ne znam šta su uradili s duhom, gde su ga skembali. Ne znam zašto bi se neko s godinama i gubljenjem pokretljivosti tela svesno odricao jedine neuništive i nikada nepokretne konstante poput duha. Ali nije ni čudno onda što stari ljudi neguju džangrizavost i prezir prema mlad(j)ima. Zavide im na pokretljivosti. Fizičkoj ili umnoj, šta je već kome poznatije...

Toliko o tome da su stariji mudriji. Oni su samo imali više vremena da sami sebi upropaste suštinu. Strašno je to što se toliko užive u tu destrukciju smisla da su u stanju da depresivno izgovore:,,Još si mlad, shvatićeš''. Šta? Da imam još da učim o tome kako da zaboravim sve što je stvarno važno i uspešno postanem propast od čoveka poput primera koji mi sobom naturaš?

Ne radim to namerno, ali sad kad vratim film, ja kad pokušam u tim monolozima da pronađem dijalog, a njima razumljiv, koji zahteva od mene da se hvalim, obično spomenem Vladu. Nije baš povezano sa nepokretnostima i zaposlenjima, ali mi pokreće duh i upošljava me. Bavim se. Učim. Volim. Delim. Dajem. Primam. Osećam. Rastem. Gradim. 

Duh.

Juče nešto posle podneva Snežana Dakić stoji ispred crkve sv.Marka u bundi i WalkMax patikama, i s osmehom oko glave na čijim očima su firmirane naočari za sunce, oduševljeno zuri u građevinu ispred sebe. Osim ako je zanemela pred arhitektonskim sjajem crkve, baš je ne razumem. Mislim, daj bre. Znajući stepen narcisoidnosti i umišljene poznatosti koju gaji prema svojoj personi - žena je bezmalo pozirala ispred crkve. Ne znam šta je od čega pogrešnije u podvučenoj rečenici. Ne Snežo, nećeš me ubediti da si velika hrišćanka. Eventualno ako napraviš emisiju o tome koliko si trendi hrišćanka. Onda možda razmislim, nekih sekund i po koliko mi bude trebalo da lociram daljinski.

Da li se njen izabranik hvali njom, njenom bundom, njenim životom u trendu, ili njenom neprikladno eksponiranom ushićenošću pred hramom božijim? Jer on sve to ima, cenim. Sve to. Eeej.

****

Vlada mi je sinoć skuvao kafu iako je znao da ću zaspati čim je ispijem. Snimio je kako sviram ,,Do nam želi dobar dan'' a onda to izmiksovao. Ispao je neki hip-hop. Do suza me je nasmejao. On ume da probudi dete u sebi. A onda i u meni. I evo, hvalim se time. Ponosna sam što me voli čovek koji ume da se smeje i da nasmeje, i što volim takvog čoveka. Više se krećemo nego što stičemo. Više pešačimo nego što se vozimo. Više planiramo kako ćemo urediti zajednički prostor nego koliki i gde će on biti. Više se smejemo nego što visimo po lekarima. Više radimo nego što zarađujemo. Više se bavimo nego što izgledamo. Više dajemo nego što uzimamo. Više jesmo nego što nismo.

Da, hvalim se.

kavez

Marius je bio višak. Pa je upucan u glavu i bačen lavovima, inače drugarima zatvorenicima. Ali to je na zapadu, kakve veze ima. U regionu, gde je žirafa misaona imenica isto koliko i par hiljada evra, pse i dalje kače za kuku automobila i vuku po asfaltu. A jedan zamalo vučjak danas je viđen u  zvezdarskoj šumi kako na tri noge jedva prelazi 50m/h. I ne znam šta je bilo sa Milom, kojoj je monstrum odsekao šape. I ne znam koliko je stotina mačaka i pasa otrovano prošle godine samo u komšiluku. I ne znam, zašto se još niko ne revanišira tim pacijentima iz prethodnih redova koji sebe nazivaju ljudima... A svoje mete istresanja, životinjama.

Ne znam...

Plače mi se. Kako smo postali tako... nenormalni? Loši, zli, izopačeni, bahati, idiotni, ljuti na sebe, ljuti na tebe, ljuti na sve, ljuti na svet? Ljuti na one koji još uspevaju da održe prirodu prirodom u sred kataklizme koju smo joj i im priredili...? Plašimo me. Ako ćemo iskreno, ni sanjala nisam da će mi jednog dana babaroge, veštice, duhovi i pauci biti mačiji kašalj u odnosu na NAS.

Šta znam...

Najgori košmari su oni na javi. Plaši me ćutanje. Nafta. Guranje u redovima hipermarketa. Deklaracije. Bušenje komšijskih guma. Baklje. Tuča drugova iz generacije. Noževi. Devojčice u tangama. Anti-bebi pilule. Dečaci u kladionicama. Dugovi. Nastavnici u strahu od devojčica u tangama i dečaka u kladionicama. Droga u osnovnoj. Droga u srednjoj. Droga na faksu. Droga umesto faksa. Faks umesto posla. Posao umesto života.

Sve znam...

Da li se sve to stvarno dešava? Koji to dijagnozirani veliki braca snima i režira? Zašto baš mi i zašto baš sada? Zašto nismo odbili gostovanje i nastavili postojanje nekog smisla i nekog MI? Ovce li smo? Uz dužno poštovanje jedne tako darežljive odomaćene životinje... I svih njihovih životinjskih rođaka. Maznuli smo im dom. Maznuli smo im pravo na dom. Maznuli smo im meso, mleko, termoizolaciju, kožu, utrobu, čitav život. Dali smo im kaveze.

Plače mi se...

Strpajte me u kavez. Nek' nemam slobodu kretanja dokle god imam slobodu uma. Bezumnima dajte da šetaju slobodno. Neka. Ionako ti putevi odavno nisu oni kojima bih koračala...

džek pot

Mislila sam da treba da je tražim. Da joj težim. Da joj se nadam. Da je prizivam. Da je dozivam. Da se ljutim kad se ne oglasi. Da se pitam koliko je ima za mene u ovom životu. Mislila sam da to tako ide. I nije se odazivala, nisam je osećala.

Sreća.

Nije to neko opšte stanje, izvan uma, neko od nas odvojeno čudo koje nam izmiče i skriva se. To je misao. Misao stvara osećaje. Između ostalog, osećaj sreće.

Ja sam srećna. Stvarno mislim to. Osećam to. Živim to.

Odbijam da na tu misao, na to osećanje, utiče bilo šta čemu je mesto izvan mene. Jer moja sreća nikada ne može biti stvar izvan mene. Samo je ja mogu sebi oduzeti. A to ne želim, niti to mogu, jer volim sebe.

Stvarno mislim to. I osećam to. I živim to.

Dug je to put, prihvatiti odgovornost za sopstvenu misao, i sve posledice koje ona nosi. Dug, utoliko što ima mnogo stanica. Mnogo zadržavanja i ukrcavanja drugih, tuđih misli. Neko je nekad negde pomislio da nisam srećna, ukrcao se u moju svest sa svojim prtljagom misli i ja sam tu tuđinsku misao prihvatila, zamenila za svoju, načinila je, srećom nakratko, svojom, i živela je. Ili sam barem pokušala. Kad sam shvatila da zapravo ne živim - da životarim, venem, umirem - odbacila sam je. Izbacila sam je na prvoj stanici. Vratila mi se moja misao. Ona sa početne stanice, ona sa kojom sam se rodila. Ona sa kojom se svi rodimo. Srećni smo.

Osećamo. Živi(s)mo.

Kreirali su nam od dragocenih života put koji ne vodi nikud. Put koji ne vodi nikog i nigde, koji ne gradi i ne spaja, ne inspiriše i ne oduševljava. Put koji nas lomi, krcka, gricka, čereči, razdvaja, odvaja, jedne od drugih i od nas samih. Put na kome je jedini cilj platiti sve one stvari za koje su nam rekli da ih ne možemo imati besplatno. Ali da su nam od životne važnosti. Kreirali su takav put. Ili barem pokušavaju. Meni, taj njihov ,,put’’, samo je stanica na mom Putu. Onom koji kreiram svojom mišlju. Onom koji vodi, spaja, inspiriše i oduševljava. Mene. Samo mene. I taj Put nema neki krajnji cilj koji već nisam uvrstila u njega samog. Nema neki snevani broj na računu koji se hvali nulama, ili neke sakupljene kvadrate koji se hvale lokacijom, ili neke uglancane četvorotočkaše koji se hvale kilometražom. Ne, nema takav cilj. Njegov cilj je on sam, sa jedinom pravom mišlju, osećajem i življenjem u svakoj njegovoj etapi. Sreća.

****

Bole me leđa. Užasno me bole, sad već godinama. Jeste da previše sedim, i predugo sam vezana za računar, i premalo sam se trudila da ispravim držanje, dok se još moglo ispraviti. Ali toliko me boli da sad već počinjem da mislim da je psihosomatski. Imam neki teret, nevidljivog gabarita ali vrlo darežljive težine, i kao da hoće da me pritisne jož bliže tlu nego što genetika već jeste. I razmišljam šta bi to moglo biti. Mislim, sigurna sam da je tu, osećam ga, dakle tu je, ali ne vidim ga kad se pogledam u ogledalo ujutru ili neki izlog uveče, i nije mi jasno. Šta je on, pa još toliki, ako ga na sebi ne vidim? Još se kalemi? Upravo sam ispravila kičmu. I već mi je lakše. Ali boli i dalje.

Nisam ništa manje srećna zbog toga.

Bol nije katalizator nesreće. Zato sam se zbunila. Vezivala sam ih nekada, ali ispade da nije bol jednako tuga. Da jeste, majke bi se po počecima života svoje dece raspale od tuge. A ne raspadnu se, nego ožive. Nekad bol prosto znači da osećamo. Da živimo. I zbog njega nema smisla tugovati. Tužno bi bilo ne osećati... E to bi bila prava nesreća.

Boli me što osećam ovaj svet, unakažen kakav jeste. Ali me taj bol usrećuje, jer mi govori da još nisam otupela. Još se nisam predala ciframa i računima. Još me sreća prati, jer joj je u meni najbolje.

****

Neki Džek duguje Slaji brda para. Dobro, de, nisu brda za nekog ko, šta znam, zimuje na Zlatiboru, al' za nas prizemljenije, jeste neka Avalica. Džek nikako da ispadne džek, pa da ih vrati. A u mogućnosti je. Ali neka. Čekaćemo Džeka, jer smo tako u mogućnosti. Sreću smo tutnuli svuda, osim po džepovima, štekovima, i Džekovima.