dan radnih akcija i šaljivosti

''19 minuta mraka u Beogradu, jer su ulična svetla isključena u 6:00 a Sunce izlazi u 6:19''. 

Dodala bih na tih 19 minuta još nekoliko simboličnih vekova kao prefiks. Kad li se pale ona svetla koje nikakva elektrodistribucija ne može isključiti? Ili i njih moramo debelo da platimo... unapred? Maturant je pretučen bejzbol palicom i životno je ugrožen zbog teških povreda glave. Kakva morbidna prvoaprilska šala.  Odakle nama bejzbol palica? Opet smo mnogo gledali američke filmove?

''Kakve veze ima alkoholizam s odlaskom na posao?''

Sinoć sam propustila rođendansku pijanku jer mi se odjednom pomračilo, kao kad te tresnu palicom ili  secnu struju ili internet, a ti si hteo da platiš samo si zaboravio jer si mislio na poklon za rođendan. Taman sam odlučila da je i bolje da ne izlazim jer radim ujutru, kad zvoni telefon i neko s druge strane mi kaže da ne moram sutra da dođem na posao. Kosmos je duhovitiji nego što sam mislila. I on mnogo gleda filmove.

''Nos ne može da curi, može da curi iz nosa.''

Znači da ne mogu ni da cure oči, nego curi iz očiju. Ako to nazovemo plakanjem, šta je onda curenje iz nosa? Slinavljenje? Ako biste zaplakali u društvu, kao dete/u detinjstvu, dobili biste epitet Slinavka. Plačipičke. Zaključujem iz toga da je onaj koji se razboli jedan običan metiljavko, slabić i mekušac. Lujza Hej u svom best seller-u, Kako izlečiti svoj život, zagovara teoriju o bolestima kao manifestacijama stanja duha. To još i mogu da svarim, ali naslov knjige ne mogu ni uz sav napor koji sam uložila u razumevanje onog između korica. Gre'ota je što je jedan psihijatar, dakle kategorija koju gledam nerado i s rezervom, uspeo da skupi nekih 200 strana relativno smislenog sadržaja a onda ga ukenjao pakujući ga u najdebilniju moguću ambalažu sa najogavnijom mogućom formom parola koje su proteklih decenija preplavile bolesno čitalačko društvo. Kako da ovo, Kako da ono - videli ste ih - bezobrazni, nametljivi priručnici za život koji u svoj svojoj pretencioznoj nameri da nam promene  isti nabolje/iz korena uvredljivo polaze od toga da sa našim životima sasvim sigurno nešto nije u redu i da će se to sigurno promeniti ako kupimo ovaj priručnik za samo 9.99 čega god. Kao svima je to sranje a ove knjižice idu kao alva. Super je ta ubeđivačka psihologija psihološke literature. Šljaka po principu Svetske zdravstvene organizacije, koja čini sve da nas razboli i nakljuka lekovima koji prave više štete nego koristi, da bi opravdala svoje postojanje i obezbedila prosperitetan nastavak istog. Lujza insistira na moći misli. Kao psihić, moram priznati da mi je spustila gard koji negujem prema njenoj profesiji i njenim predstavnicima, samo time što je umesto čeprkanja po prošlosti i traženja uzroka emotivnih problema u odnosu sa ocem u prva 3 meseca života ili majkom u pubertetu, akcenat stavila na rešenje problema, i to ne pozivajući na terapije, već bombardujući um čitaoca pozitivnim stavovima. Dosta pominje kosmos i njegovu širinu, ljubav prema sebi kao osnovnu afirmaciju postojanja, nastup kojim diktiramo buduće situacije, odgovornost za sopstvena iskustva, prihvatanje novog, prilagođavanje i trezven odnos prema problemu, kao jedini ključ za njegovo rešavanje. Bravo Lujza. Ja sam sve to tako postavljala pre tvog priručnika i pitam se koji ti je đavo trebao da se predstavljaš kroz taj prosvetljeni život kao psihijatar. Ti si samo platila račun za struju i popalila lampice koje su nedostajale. Ali trebalo je platiti taj račun, a knjiga, ako je dobro nazovemo, siguran je put do stabilnog bankovnog računa. Ma bravo. 

''Pronalaženje krivaca u drugima i sebi je samo gubljenje vremena i snage. Bespomoćna žrtva ne može da vidi izlaz.''

Ok, recimo da se slažem. Samo mislim da ne bih imala obraza da odem kod onog premlaćenog maturanta u bolnicu i prenesem mu ovu mudrost. Barem ne sad. Šta bi mu ti rekla? Da se što pre prilagodi bolničkom krevetu, pusti Baha i misli na prostranstvo okeana i beskonačnost kosmosa i to kako na ovom svetu ima svega dovoljno za sve? Palica nam ne fali, tu ćete se složiti. Za zavoje ćemo još videti...

Kako kontroliše pozitivnost misli i napredak u oporavku osoba koja se nalazi u stanju kome? Gde joj je svest i da li stvarno treba da verujemo da nije makar toliko šira i viša da joj nikakvo ovozemaljsko mantranje ne može pomoći više nego sama njena uzvišenija pozicija? Ili sam optimista jer je svest u stanju kome u totalnoj pomračini i na velikom odmoru? U tom slučaju, svi smo izgleda. sve više i sve češće, na sve dužem velikom odmoru i postajemo sve lošiji đaci sve lošijeg obrazovnog sistema. Što i nije tako loše? Mislim, ako smo loši u sistemu koji je sam po sebi loš onda smo valjda u nekom trenutku i dobri? Fuck the system lukavo, iznutra? Je l' to tako ide? Je l' to radimo? Koga sjebavamo tim odmorima koje sve više liče na raspuste tokom kojih se ponašamo kao pušteni s lanca ili još gore, potpuno lenčarski, komirani ne radimo ama baš ništa? 

Ja to zbog dana radnih akcija, ništa drugo.

****

''Dete mi kreće u školu u septembru, u potpunoj sam panici. Nisam ambiciozan roditelj ali me je strah.''

Gde nam je strah kad pravimo decu u ovoj izvrnutoj verziji života? Zar smo toliko zaljubljeni u sebe (hej, pa Lujzi bi se to svidelo!) dok spavamo s nekim drugim da nam je skroz ok da pravimo život od dva polu-života? Opet uskačem sebi u usta - pa dve polovine čine jedno celo?! Celo je otprilike samo tad kad se začne - od tog trenutka počinje da se krnji i nagriza, dok se, u najboljem slučaju ne svede na pola. Onda krene da traži drugu polovinu i tako u krug. Ako umisli da je našao, neće čitati glupe priručnike. Ako nastavi krug štancujući nove polovične verzije sebe, plašim se da će posegnuti za priručnikom barem u trenutku upisa te nove polovine u školu koja to nije, i da je tu... dobra kinta. 

Pišite, pišimo, svi koji nemamo decu, pišimo o tome kako da deci pomognemo da što pre postanu što prilagođeniji delovi sitema! Tako ćemo im sigurno olakšati život! Tako ćete sigurno platiti račune! I onda će biti svetla, jeeeee! 

Dobro jutro.

Evo ga sneg. Opet se kosmos šali sa nama. Neka ga, još danas... Biće materijala za Kako da preživite sneg u aprilu.

hod

Pajtonovci žive. I to ne samo u youtube pretragama mnogobrojnih vernih fanova, već i uživo, čak masovno, gde drugo nego na ulicama našeg velelepnog grada. Možda i na ulicama nekih drugih gradova, ali sigurno ne kao na ovim našim. Na njima, predano, skoro sektaški, razvija svoju verziju blesavog hoda čitava jedna kataloška ponuda (polu)ženskog (polu)sveta. Dve polovine čine jedno celo, (sreća naša...?), pa ih još nekako računamo pod ''svet''. Sreća njihova. Njihova je i dominacija na ortopediji za jedno desetak godina, cenim, ali to je mala cena za ushićenje kakvo pretpostavljam da proživljavaju dotične pri kupovini i degustaciji ambiciozne kineske obuće za koju sam sasvim ubeđena da je primarno imala cirkusku namenu. Akrobacije predstavljene i podržane pomoću urnebesnih platformi, u kojima je hodati i pri toj aktivnosti izgledati kao da su svi hromozomi  na broju potpuno neizvodljivo, postale su sigurni znak raspoznavanja ove, već uveliko statusno simbolizovane sub(ne)kulture. Kako su neretko pristalice ove grupacije maloletne devojčice, pitam se kako li im je čudan svet kad/ako pokušaju da obuju patike, bez pete i platforme, pod uslovom da još praktikuju odlaženje na fizičko? Ili su večno pošteđene, kao i na ostalim predmetima, kladila bih se...?

Kladim se i da ta deca nemaju roditelje. Možda misle da ih imaju i možda im tako piše u Izvodu iz matične knjige rođenih, ali to je provereno jedna velika zabluda. Trebalo bi da napravimo neku matičnu knjigu vođenih, kao nastavak ove prve, čisto kao jedan mali istraživački kapric o dešavanjima posle rođenja. Sastavimo neki formular, našminkamo ga pikanterijama - smislimo skalu za ocenjivanje fizičke spremnosti za šetnju po (Beo)gradu, količinu (u komadima ili kubnim metrima) povoljno nabavljenih kopija LV torbi, između ostalog par redova o odevnim kombinacijama, stajlingu uopšte - da bismo lukavo naterali ispitanike da uopšte pročitaju pitanja - i naravno, ubacimo pitanje-dva o tome  čime su vođeni (može i voženi), i još par o fizičkom vaspitanju. U prvi mah zvuči nepovezano, ali vrlo je uzročno-posledično. Nekad se taj predmet zvao i fizička kultura, i ako se fizičkog iz boljeg vremena/boljih nas prisetimo, onda baš ima smisla. Kultura je malo opštija od vaspitanja, i kad je fizičko u pitanju, mnogo mi se više sviđa da ti termini stoje zajedno, za jednu veću ideju,  ideju zdravog duha u zdravom telu, ideju zdravlja koje prevazilazi telesnu temperaturu i crvenilo grla. Ovako bismo vešto uspeli da zamaskiramo i pitanja o onome što nas zapravo zanima. Ciljna grupa za početak takvog projekta je prilično zastupljena, lako na'vatljiva i, najvažnije od svega, pobrkanih lončića i smanjene sposobnosti kapiranja. Već sam ranije naširoko opanjkavala luckaste primerke ženki koje su pristojne odevne predmete odavno zamenile trakama za kosu  a jesen/zimu za leto/leto, stoga ću pokušati da se ne ponavljam. Samo ću ih ubaciti u istu grupu potencijalnih ispitanika i popunjavača pilot verzije knjige vođenih. Nećemo im reći da se radi o knjizi kao takvoj, da ih dodatno ne zbunjujemo. Najučinkovitije i najubedljivije bi bilo celu stvar organizovati u formi rijalitija ili makar intervjua, po mogućstvu s nekom kamericom u nekom klizavom prostoru opremljenom ogledalom. Toalet mi prvi pada na pamet, mislim da tu nema greške. Tako pripremljeni, imamo siguran rezultat. Malo ga se plašim, ali imamo ga, tu sumnje nema. 

Nema sumnje ni da takva knjiga ne bi služila nikome i ničemu osim možda meni, slatkom smehu i gorkoj suzi, zavisno od raspoloženja. Moje je trenutno takvo da bi me predloženo izdanje baš nasmejalo, ali ne garantujem da se neću rasplakati već do kraja teksta. Takav mi je nervni sistem. Nestabilan. Kao u kineskoj obući na beogradskoj košavi. U nazovi proleće. 

Jedino što (mi) zaista i istrajno proleće ovih dana, pored stradalih najlon kesa i nepročitanih ćiriličnih CV-jeva, jesu slike upornih mučenih akrobatkinja koje jednostavno ništa ne može sprečiti da prave idiote od sebe. A upravo u to se uzdam na ovom projektu. Ako ikada uspem da sastavim dokument čiji bi krajnji trijumf bio da se posle punoletstva regularno vadi kao lični dokument umesto izvoda iz matične knjige rođenih, sledeći korak će mi biti otvaranje Ministarstva Blesavog Hoda. Toliko bar dugujemo Pajtonovcima, a i stranke oko kojih bi se vrtela cela priča ionako su već zajebale pajtonovski apsurd i povele ovaj divni pokret na jedan sasvim novi nivo. Da pojasnim - kad posmatrate prosečnu štulovanu jedinku na prosečnim vremenskim uslovima u prosečno beogradsko prepodne - dobijate strip, koji je sve samo nije prosečan. Naslućujete čak i pokret ali on je, (ne)očekivano, sve samo nije pokret. Pokret, odnosno kretanje koje to nije, potpuno me fascinira. Najozbiljnije. Počinjem obuzeto da verujem da je ta premisa ujedno i konkluzija i sažetak problema čitavog sistema. Kad kažem sistem, ne mislim ni na ovu zemljicu ni na neku drugu zemljicu ali sasvim sigurno mislim na Zemljicu, i kretenizam u koji smo je pretvorili. Hodaš a u stvari se ukopano tripuješ da se krećeš. Krećeš se a u stvari se nisi pomerio od kako si izvadio prvi Izvod iz m.k.r. Batrgaš se a zapravo nema pomaka, ni misaonog ni telesnog. O tome da li te i šta vodi, važi sve proporcionalno i u skladu sa samim (ne)kretanjem.

Nije informacija moć. Informacija je govno. Sama za sebe, to je najobičnija gomila izmeta koji mora jednom da ispadne odnekud ali niko jasno ne zna šta bi posle s tim osim da ga reciklira. Šta ćeš s njom kad dođeš do nje može da utiče i na to koliko će (manje) smrdeti, ali opet, sama za sebe, samo je puka senzacija, poput erotskog filma - sve je to super ali znaš kako se mora svršiti. Kretanje, s druge strane, je moćno. Ou da. Ko uspe u životu da se pokrene, okrene, preokrene, zaokrene,   skrenem izokrene, iskrene, a da nikad ne hoda više nego što poseduje đona i  izbegne ortopedska pomagala i Prozak - taj je uistinu uspeo. Kretanje - poželjno bi bilo vođeno kretanje, mada to možda i jeste jedino pravo krećuće kretanje - u svim oblicima i pojavama, umnim i fizičkim manifestacijama, gotovo savršeno je nezamenjivo i nenadoknadivo. Ko ne biva vođen taj se ne kreće, i ne samo da nigde neće stići - to je manje bitno - nego nikud i ne ide. Stoji u mestu vođen zabludom da se kreće a košava šiba li šiba...

Zato imamo mnogo više bogalja/invalida/osakaćenih/unesrećenih nego što imamo parking mesta za iste. Zato su valjda i parkirani gde i kako stignu? Ljudi sa mentalnim štakama su svuda, tamo gde nikad ne biste naslutili. Neki nas ubedljivo, uigrano uspe(va)ju celog života (po)štedeti saznanja o tom svom defektu. Hvala im...? Dok prođe voz, možda više neće biti ni bitno... Prolaziće, za pešake i sve one koji nemaju živce za voz niti blagu  ideju o putanji koju bi njim prešli - bez dana odmora, toplog obroka, grama mozga ali verovatno na gramima nekih drugih materija - fantastične mažoretkinje kakve svet nije video - gole, šuplje, ukočene, zakočene, jedna za drugu prikačene - gotovo udžbeničke fatamorgane u ovoj pustinji od sive mase.

Prolaziće... i proćiće, jednom, valjda...

buba u uhu

Ne sviđa mi se ova Baba Marta, ama ni malo... A Bugari su ludi, toliko da počinju da mi se sviđaju. Imaju dan Baba Marte, praznik, i slave ga prvog marta. Pitam se idu li na posao i teraju li decu u škole...? Znam da ih teraju da nose neke crveno-bele ručno tkane narukvice, od tog dana pa dok ne procveta prvo drvo. Kako znaju kad je to tačno? Sve u svemu, u starijoj verziji praznik zovu još i Mesec Breze. U folkloru, Baba Marta je predstavljena kao sestra velike rogate bube Januara i male rogate bube Februara, kojima je stalno nezadovoljna jer se opijaju i prave frku, pa Marti padne na pamet da zamoli brata Aprila da joj pozajmi nekoliko svojih dana. Kako su to one bube a ona baba nije mi baš jasno, i samo se nadam da nemaju više pobesnelih sestara jer ja ovo više stvarno ne mogu da podnesem...

Babe, osim što su poznati bend, obično važe za smarače, ako nisu naše lične babe. A i tad znaju da smaraju, jer da ne smaraju zvali bismo ih bake. Za razliku od baba koje, dakle, mogu biti i bake, bube mogu biti samo i isključivo bube. I to je sav problem koji imam s njima. Bube jedu, grickaju, gmižu, pojavljuju se niotkuda i nestaju u trenu oka, napadaju hranu, toliko vešto da nekad budu i pojedene. Kažu da u proseku čovek u životu pojede 7 buba. Nesvesno, naravno. Oni koji to praktikuju svesno verovatno pojedu daleko više. Nesvesno znači dok vozimo bicikl ili kabriolet, šta ko ima, dok spavamo, jedemo... Sad, prve dve aktivnosti bismo možda i mogli da izbegnemo, ali ove druge dve me baš brinu. Zato sam rešila da ih, ako ništa drugo, svedem na minimum. Takoreći, prepolovim uobičajene sate i količine. Kabriolet ionako nemam, a bajs nikako da sredim. Ako ne uspem da redukovanim spavanjem i obedovanjem dovedem brojku do najviše 3 i po bube po životu, nadam se da će tih 7 barem biti neke male, duplo manje od prosečnih. I pitam se, šta je s onim bubama koje ulaze u uši? Njih nismo računali?

Čitala sam još u osnovnoj školi neki članak u novinama o ženi koja danima nije mogla da spava od stalnih glavobolja i nekih šumova i glasova koje je samo ona čula. Nakon nedelju dana lekari su joj iz uha izvukli pauka. Nije baš buba, ali efekat je isti. Koliko god gadno bilo, svima je laknulo što su spasli ženu na vreme. A onda su shvatili da je pauk bila ženka, i svima je postalo jasno da postoji ogromna verovatnoća da se zavukla u jedno tako prigodno, tamno i toplo mesto kao što je ljudsko uho, da bi, šta drugo nego, polegla jaja. Nastavak priče nisam našla. Ali sećam se da sam se pitala šta je radila nedelju dana dok nije potražila pomoć lekara? Kome je pripisivala te zvuke? Da li je mislila da je luda? Da li je išta mislila? 

Ja bih sigurno mislila da ludim i ne bih se preterano uzrujavala. U neznanju, ili bolje iz njega, udomila bih i odgajila celu jednu porodicu samo zato što ne volim lekare a volim ludake. Volela bih da mislim da sam stvarno luda i da čujem stvari koje ne čuju svi, isto kao što sad tripujem da vidim stvari koje ne vide svi. A u stvari, kao što je bio i taj pauk, verovatno su samo u mojoj glavi. Zar to nije dovoljno da budu stvarne? Već smo se valjda pomirili s činjenicom da svet nije onakav kakvim ga čulima percipiramo, i da je čitava naša stvarnost projekcija naših umova, naše majušne plastične svesti. Vidimo, čujemo i osećamo ono i onoliko koliko nam naša konzerva od tela to dozvoljava. Sve drugo nam je nedostupno, osim u snovima i nekim škakljivim iskustvima poput kliničke smrti, odvajanja od tela, transova, meditacije. Nekad se nauka protivila ovim kategorijama, danas ih proučava, podržava i naglašava kao jedine prozore u ono nešto veće i šire od svega na šta smo regularnim čulima navikli. Stvarnost postaje ovisna o medije s kojima je dovodimo u vezu. To je lako zamisliti ako se recimo zapitamo šta je stvarnost za osobu rođenu bez čula vida. Sva zapostavljena čula traže i nalaze dodatni prostor u drugim dostupnim čulima, to smo znali. Slep čovek bolje čuje i slično. Ali šta ako ta dodatna sposobnost ne nađe svoj prostor u postojećim kapacitetima telesnih čula i razvije se u onim drugim, neistraženim oblastima svesti? Slepa osoba će onda, čini se, pre spoznati širinu koja nama, sa zdravim očima, uporno promiče. Slike su varka. Zažmurite i zaboravite da ste ikada išta videli. Restartujte svoja čula. 

Ja moram, jer ovo što vidim, počev od snega, preko katastrofa (sa) raznih ekrana pa sve do svetske nepravde i zala, nisu stvari kojima želim da bojim svoju stvarnost. Mislim, barem što se snega tiče, nešto mi tu nije ubedljivo. Kao da mi fali neki zvuk uz ovu martovsku belinu, a nikako da dokučim koji... (Samo) da nisu petarde...?!

Jug je skoro imao tu čast da sedi sa mnom na kafi 3 sata nakon što sam počela doživljavati nervni slom. Bio je izazvan mojom nebiranom ulogom očevica dečjeg pokušaja maltretiranja životinje. I to ne bilo koje, da zlo bude veće, nego baš životinje koju svakodnevno obradujem nekom klopicom, i koju sam par dana ranije uspela da ubedim da je u redu da je pomazim. Dodir mi je, kad pričamo o životinjama, oduvek bio omiljeni cilj. I tako sam, urlanjem sprečivši da sona kiselina postigne taj isti cilj, postala zarobljenik telefonske mreže u uzaludnom pokušaju da prijavim, bilo kome, nesrećnu sliku. Jedini zaključak 30-ak obavljenih razgovora bio je da niko nije nadležan. Jug me je smirivao pričajući o petardama koje su gurane mačkama u usta još u osnovnoj. Hteo je da podvuče da se slaže da to nije normalno ali da je toga bilo još tad i da to svi znaju. Ja ispadoh naivna, ili samo slepa, ne znam, a samo sam htela da napravim razliku između gledanja i delanja u skladu s onim što vidiš. Složili smo se samo oko toga da se takve stvari i dešavaju zato što, ako i pokušaš da delaš, niko neće da sluša. Slušaju, ali ne čuju. Ne krivim ih što nisu čuli da je ta mačka živo biće i da je to što joj se (umalo) desilo ima istu, ako ne i veću težinu kao da se desilo njima sa kojima (pokušavam da) pričam,  ali ne mogu da im oprostim to što nisu čuli da takva deca postaju ljudi zbog kojih čovečanstvo hrli ka propasti. Čovek se ohrabruje da što pre postane nečovek ili sve samo ne čovek, čak se insistira na tome da osećanja vode samo u kontra smeru od onoga što je poželjno danas u društvu. Gazi, da ne budeš zgažen. Kao buba. Ako tu ne pronalaziš smisao ili makar puku satisfakciju, ostaje ti jedino da uzmeš stvar u svoje ruke i doslovno uzmeš petarde i sonu kiselinu i tim istim klincima uradiš istu stvar za koju su se oni prethodno odlučili. Pa neizbežno ispadneš još veći idiot od njih... I ne mogu da zamislim koliko je toj deci dosadno, ili još gore, koliko su im čula otupela a um odustao čak i od ove, varljive stvarnosti, kad im takve stvari padaju na... pamet? Yeah, right. Pamet je poslednja reč za to. Jedino bi ih opravdalo da mi podnesu lekarski nalaz ili još bolje, novinski članak, da su im bube strateški pojele mozak. I da im je Baba Marta neki dalji rođak. Onda bih ih, kao braću ludake, potpuno razumela. Okupala bih ih kiselinom i očešljala kojom petardom, ali bih ih stvarno razumela a podrazumeva se, razumeli bi i oni mene. Srećno bismo živeli u ludosti prošaranoj glupošću i svi bismo živeli happy forever after, s bubama u ušima i snegom (u) 27. marta.

Predložiću nadležnima, ko god oni bili i ako uspem da ih nađem, da ovu lepu ulicu s lepim brojem u još lepšem mesecu, preimenuju još jednom. Sad se, sasvim bezvezno, vodi kao Kraljice Marije, a ja ću insistirati da razmotre o tome da postane Kraljice Marte. Stvarno je pobedila. Evo, predajem se, marta mi... Zatvaram oči i predajem se. Do sutra. A onda bismo svi mogli lepo da se pokupimo u Bugarsku, slavimo ovo sranje i budemo otvoreno ludi. Ili su u stvari oni tamo pametni jer su se pomirili sa sudbinom i čak počeli da je slave dok se mi patimo ovde i  pišemo kojekakve baljezgarije čekajući da se Sunce seti da još nismo istrebljeni i nam još uvek Ono znači život? 

Bubama, posebno onim strahovito otpornim poput buba-švaba, ne treba Sunce. Možda se o tome radi, možda ga zato nema? Buba-švabe žive bez glave oko 7 dana. I ne umru ni od nedostatka mozga, ni od tuge za istim, ni od hladnoće ni od tame. Umru od gladi. Sećate se onih crno-belih horor filmova o džinovskim bubama koje osvajaju svet? Ne bih da paničim, ali sve mi ovo liči na crno-belo platno na kome će na kraju Bube jedine opstati. U to ime, napravimo bend, nastavak ili omaž Babama, nazovimo ga Bube pa da , učeći od Bugara, valjano proslavimo! 

A ne, čekaj, taj bend već postoji... 

(ne)lečeni i mlečne psovke

Juče ujutru mi stiže Jasnin SMS. ''Vratio se Ćoraaa. Sjebana mu nožica i smršao je, ali se vratio :).''

Složile smo se oko toga da takva vest zaslužuje vino. S posla sam otrčala kući, prethodno javivši mami da mućka farbu jer stižem za 15 minuta. 

- Opet nemaš vremena da me ofarbaš?

- Pa kako nemam, je l' ti kažem da mućkaš?

- Pa da ali žuriš negde posle?

- Žurim, vratio se Ćora.

- Ko se vratio?

Verovatno je mislila da je već farbam.

Ćore nije bilo preko mesec dana. I Jasna i ja smo se već pomirile s tim da je otišao nedge da sam prihvati da je prešao ovaj nivo solidnim rezultatom i da je na nas red da prihvatimo da će se kereća klopa ostavljati oko ulaza za jedan trbuh manje nego što je to godinama bio slučaj. A Ćora je tokom tih godina radio na jedva pola oka i pokvareni centar za ravnotežu i pretprošle zime je imao tešku upalu pluća pa mi je delimično laknulo da mislim da maše repom nedge gde nije bitno koliki postotak organizma ti je u pristojnoj funkciji. A onda se odjednom pojavio. Sa parkinga se, kaže Jasna, ceo dan čuje:''Pa gde si ti Ćoro?!'', a digestivni trakt izmučenog pseta isto tako ceo dan biva čašćavan komšijskim jelovnicima za četvrtak, 28. februar 2013. godine. Verzija  Ćorinog nestanka jedne komšinice kaže da je upao u šaht. Neko ga je izvukao a onda je opet upao u isti šaht. E sad. Ako je stvarno dvaput bio zarobljen u šahtu, pa sve i sa jedva polovičnim vidom, malo mi je naučnofantastično da je toliko glup. Sve mi miriše, uz utiske o skorašnjim masovnim maltretiranjima i trovanjima uličnih životinjica, da ga je neko čovekoliko nebiće u taj šaht, pre vađenja, ubacivalo. Neko ko sebe naziva čovekom. Pas je gladovao i trpeo užasne bolove smrskane noge, i sada, čak i ako se brzo oporavi obedujući desetak puta dnevno, imaće problem da kompletira proces razmene materija jer mu je zadnji trap, neophodan za egzibiciju pražnjenja, neupotrebljiv. Ako je čovek koji ga je izvukao zaslužio orden, onaj koji ga je ubacio, ako ga je ubacio, zaslužio je omču. Nekoliko omči. Na nekoliko gradskih trgova.

Na gradskim ulicama koje ciljaju tu i tamo ka nekim trgovima paradira prava mala revija ludaka. Svakodnevno. Prekjuče mi se na putu do stanice čovek uneo u lice i pojačanim tonom zahtevao da mu kažem šta to čitam. Nosila sam knjigu u ruci da u prevozu ne bih otvarala tašnu. Nekako kad god to učinim, iz prevoza izađem lakša za po neki objekat iz iste. Pa nisam ni ja luda, još. Ali jedna koja to jeste, starija gospođa, u nekom lepom ogrtaču i blesavom šeširu koji su mi i privukli pogled, hodajući mi u susret izletela je u moju traku a zatim i u lice, izbečila se uz pištavo ''MOOLIIIM?!'', ispustila zvuk sličan vazdušnom cvrc-poljupcu koji se nekad koristi i umesto ''ispušio si'' i konačno završila tačku pokazavši mi srednji prst.

Taj prst je sjajna alternativa za proste reči. Nikad ga se ne setim na vreme, uvek ga nekako koristim u šali ili nesvesno, kad klijentu pokazujem projekat, pa onda i pocrvenim ili počnem nekontrolisano da se smejem, ispadnem i malo luda verovatno, ali nikad, nikad ga još nisam iskoristila kako dolikuje. A imala sam savršenu priliku pre desetak dana, u, gle čuda, gradskom prevozu. Ovog puta nisu nagužvani sugrađani-sapatnici bili inspiracija. Ovog puta, ušla sam neplanirano u prazan noćni autobus 3 stanice od kuće. Bilo je pola 2 i minus 3. Bila sam umorna, i računala sam na to da me je nadrndana kondukterka već dobro upamtila posle desetina hiljada dinara koliko sam joj u poslednjih 365 dana dala na ruke. Ovog puta, i da je htela da digne pare s ANAtomata, nije ih bilo. Rekla sam joj da idem samo dve stanice. Vozač na prvoj nije ni stao, a na drugoj su se ispred mene, na zadnjim vratima, ukazale dveri malog Maxija. Meni trebaju dveri male Pošte. Nikog nije bilo na stanici, niko se nije pridružio žurci u pokretnoj limenci. Ukapirala sam da se od mene očekivalo da tu napustim prvu klasu noćne 27ice tek sa cirka 2,7 sekundi zakašnjenja. Panično sam se stvorila iza vozača i one Nadrndane, da im se ispovedim o tome kako sam se zabrojala i kako nisu dve nego tri stanice i kako bi bilo lepo kad bi me pustili kod Pošte. U trenutku izgovaranja reči 'pošta' već smo je uveliko prolazili. Ponovila sam monolog i jedva izvukla zvučnu reakciju koja je išla ovako nekako:

''Ne ne, stajemo tek na Trgu.''

Nadrndana je samo ćutala zagledana u asfalt ispred Limuzine. Pardon, Limenke. Lim je u svakom slučaju.

Posle nekoliko ponavljanja jednog te istog teksta s obe strane vozač me je častio otvaranjem vrata negde stanicu i po od moje uz bonus hejt što se pravim luda kad mi je otvorio kod Maxija. Da sam bila malo otopljenija, malo budnija, malo manje šokirana i mnogo manje uplašena verovatno bih se setila srednjeg prsta umesto što sam se tresući bacila na visoke tonove i psovke. Nadam se da oboje piju mleko.

Utešno je što se ovakva mala ulična podsećanja toga s kim i kako živimo ne događaju baš svakog dana nego recimo tek svakog drugog, ali  je strašno to što se podsetnik sa ulica premestio i u moju zgradu. Možda čak i u vertikalu. Možda čak i u stan iznad našeg. Svake večeri oko pola 9 - 9, neki ne(iz)lečeni sustanar dohvati, kako ja to zamišljam, tucač za meso ili najveći ikad proizvedeni francuski ključ, i bije po cevima, onim što ih svi bratski delimo sa još 100 stanova, kao da mu život od toga zavisi. Posle 7-8 udaraca čuje se tutnjanje po tavanici, kao da trči štafetu. Ili beži od nekog. Nakon par minuta repriza i tako u 3-4 serije. Nekad se između serija začuju i udarci sa neke druge lokacije, ali nismo uspeli da zaključimo jesu li to udarci pretnje ili bratske, skoro zatvoreničke, ludačke komunikacije ili čak empatije. Palo nam je na pamet da zajedno kuju plan kako da pobegnu. Neko sa osmog sa nekim sa petog recimo. U različitim vertikalama, ali u istovetnim, belim, dugačkim košuljama. Mlečno belim. Da se slažu uz aflatoksine koji ih čekaju kad ih precizno lociram.