ne-hvala

Nedelja popodne. Vreme mami napolje. Deca na sve strane. Mnogo dece. Nose Adidas patike i jedu kokice. Mame i tetke ih vuku za kapuljače. Klinac na kasi plače nezadovoljan iznenađenjem kinder jajeta. Majka mu kaže da je završio sa jajima za svagda. Nemoj mama molim te, trebaće mu. Meni je trebalo mnogo kinder jaja devedesetih da bih shvatila da to ipak nisu jaja koja život znače. Ali odigrala su ulogu prihvatanja jaja kao značajne životne stavke. Neki jedu jaja za doručak. Ja ne mogu, teška su mi. Ne mogu ni za večeru. Ostaje mi Uskrs, a ni to ne mogu. Tad mi je možda najteže da svarim ta jaja. Gadna su mi kao muvina.  ''Hvala Bogu'' na tome.

Gledam ogromnu muvu kako uzaludno lupa o staklo. Prozor je otvoren, ona je s pogrešne strane krila. Posle par minuta posustaje. Sleće na dasku. Ponovo uzleće. Ponovo udara o staklo. Ne mogu da gledam, izlazim iz sobe. Mama je oprala prozore. A i da nije, muvi se uvek čini da tu nema stakla. Razmišljam kako li mi izgledamo nekom džinovskom oku. Tumaramo i lupamo glavom o zidove, stakla i misli. Padamo. Ustajemo, sve ispočetka. Onesvešćujemo se. Budimo se. Sve ispočetka, po ko zna koji put.  ''Hvala Bogu'' na tome.

Uradi (se) sam. Nekoga radi da zna da pokušava, da ustaje i ne odustaje. Nekoga radi da zna da neće uspeti pa ne bi bez veze ni da pokušava. Zna da neće uspeti. Z N A. Znanje je relativno, i u ovom slučaju, pogubno. Ne vodi nikud, samo zakopava dublje tu gde jesi. Ili je to samo zabluda o znanju. Am koji ti prikače kad si sitno dete i raduješ se kojekakvim jajima. Ako dovoljno porasteš, nabaviš prava jaja, am ti omali, pa baciš oko preko njega i vidiš da ipak ne znaš. Neznanje je onda blago. Onaj koga radi pokušavanje jednom će i uspeti, ako već nije, da skine amove i raspojasa ramove.  ''Hvala Bogu'' na tome.

Gledam kožni ram za sliku. Košta k'o svetog Petra kajgana. Koža i krzno nisu ok. Ako su životinjski, nisu ok, mada jesu udobni. Zašto nam naša koža nije udobna, pitam se. Imamo svoju kožu, i to toliko nje, a oblačimo tuđu. Odranu. Presovanu. Skrojenu. Tripujemo da je naš broj. Krzno povezujemo sa zimom. Ako nismo na tv-u. Onda ga povezujemo s tv-om. Šubara i vratna lisica u sred aprila. Ne razumem.  ''Hvala Bogu'' na tome.

Marko priča o prodavnici pri crkvi na kojoj je umalo radio i zaradio. Ništa mi se tu ne sviđa. Crkva već jeste prodavnica, super prodavnica, šta će im duplikat. Kačavenda razrešen dužnosti. Sad može slobodno da se trti, skida i snima. Možda proda snimak u prodavnici pri crkvi. Odeljak ''Delikates Istorija'', na sezonskom sniženju pred izlazak novog snimka. Iz dvora se seli u manastir. Nije se preselio, seli se. To traje. Ima tu posla. Otvoriće još jedan račun u banci. Izabraće tablice za novi džip. BG 666 NO, da zagolica maštu. Pa ''Bogu fala''.

Na kombiju nalepnica ''24.septembar Užice''. Ispod, nagađam ključem, bezuspešno izgrebano ''YUGOSLAVIA''. I lepak i štampa drže posle toliko godina, metaka i kilometara. Meni se skinula boja sa ogrlice, posle 5 dana. Bižuterija, naravno. U snu me guši ovo tanko zlato oko vrata. Omalilo mi je. Umrsilo se u kosu. Menjam je za zrak zlata preko svežeg aprilskog jutra. Budim se.  ''Hvala Bogu'' na tome.

Na Pančevcu lančani. Sat vremena u Ruzveltovoj. Na banderi neko ''ustupa grobno mesto''. Nagađam da nema duplikat. Ode nekretnina. Ili ima vezu za neku bolju lokaciju, aleju velikana možda. Stižem kući. Opet govna na trećem. ''Fekalna zgrada'', reče Tanja. Mrzi me sa slikam. A i brine me ako mi neko mazne telefon, šta će pomisliti - puna mi memorija mačaka i govana.

Opet je odrastao čovek rekao ''buranija'' i ''šangarepa''. Ne znam kako je to uspeo. Možda ne voli povrće. Kaži da ne voliš povrće i biće odobreno, čak i cenjeno. Kaži da ne voliš meso i etiketiran si kao čudak koji ne jede ništa. Nemam ništa protiv da jedemo različite stvari, samo da ne jedemo govna. Neki su izbacili hleb a ubacili govna. Nisam probala ali počinjem da razumem, ipak ih, za razliku od hleba, možeš naći u bilo koje doba dana. Na stalnoj akciji, širokog izbora. Pristupačno, ekonomično i uvek sveže.  ''Hvala Bogu'' na tome.

Roditelji vanbračne dece spavaju u vanbračnom krevetu. Zato se i vole duže nego oni u bračnoj varijanti. ''U zlatni okov je prstić pao'', i pada li pada. Sudbonosno 'NE' mi se vrti po umu. Nauči da kažeš 'ne' i naučio si da poštuješ - i sebe i onog kome bi rekao 'da' koje ne misliš ali nisi navikao da kažeš što misliš. Ne. Potcenjena kombinacija slova. Podsetnik: izguglati sve o 'ne'.

Guglaš, guglaš i - oguglaš. Gugl je nova Biblija. ''Hvala Bogu'' na tome. 

more is less

Samo što sam opisala predliftovske slike u prethodnom tekstu, zateknem sličan prizor i na našem spratu. Mislili smo da je nemoguće, naročito onom ko žuri da isprazni debelo crevo po teracu, da uopšte stigne do tolikih visina a da usput ne napuni sopstvene gaće, da smo zaštićeni i pošteđeni ali ipak ne. Ipak nismo dovoljno visoko. I ipak nema toliko gladnih koliko se priča, bar sudeći po količini tvari sa slike koju srećem svuda. Ili ona sreće mene. 

Sad se ja kao pretvaram da ovo nije neki pseći ili mačiji izmet, a svi vidimo da jeste jer na slici fali ono što obično fali u javnim toaletima. Toalet papir, tako je. Kuce i mace se ne brišu, pretvaraju se da zakopavaju i to je sve. Ovde je situacija bila idealna za pretvaranje da si nešto zakopao jer teraco ne mrda bez malja. A kako li ljubimci mrdaju po spratovima i ostavljaju ovakve poklončiće bez reakcije vlasnika to već ne znam. Sumnjam da se neki avlijaner dočepao baš 7. sprata da bi obavio nuždu. Mada... Ništa nije nemoguće, možda je čitao prethodni tekst pa skoknuo da se našali. Pseća posla.

Ne mogu da ne primetim da je neko ugazio u ovaj pseći posao. Utešno je samo to što verovatno i sam nije išao na posao jer je prizor svež a ovekovečen u nedelju ujutru. To je možda naivno od mene, naravno da se radi i nedeljom, ali uzećemo da je ovo baš bio đon nekog ko ne radi nedeljom. Ili ko ne radi uopšte, to je čak izglednije. Čim radiš, radno vreme postaje sve vreme. Nedelja nije izuzetak.

Ja sam rođena jedne nedelje, oko 10.30h. Možda mi je zato Nedelja najdraža, draža čak i od sestre Subote, koju svi vole jer je prvi neradni dan od svih radnih dana. U školi su mi nedelje bile grozne, jer su značile da mi se opet nagomilalo šest hiljada lekcija koje ću opet ostaviti za sledeću Nedelju. I uvek sam tu sledeću, velikim slovom pisanu Nedelju gledala kao spas, volela je i odvajala od drugih, malim slovom započetih nedeljica. I nikada ja te lekcije nisam baš u tu Nedelju gutala kao suncokret, a uvek sam se radovala novoj Nedelji. Možda baš zato. Koliko god da sam planirala, nijednu Nedelju nisam uprljala kampanjskim poslovima.

Kampanjac sam, možda i više nego što sam bilo koje drugo uvredljivo obeležje koje ti dodeljuju kad si mali pa sebe nazoveš i belcem, srbinom, pravoslavcem, i ostalim umobolnim bar kodovima. Volela sam da učim uživo, dok mi neko nastavno biće pokušava preneti to iskrojeno gradivo. Ako već moram da ga izdeklamujem za 14 do 30 dana, daj da počnem sad da ga kapiram. Naravno, neke stvari su tražile kapiranje, druge su tražile apsolutno i nezamenljivo nekapiranje. E podnaslove i slike baš tih predmeta koje je dostojanstvenije nekome servirati levkom ili čipom sam uglavnom i gomilala. Tako da razumem ove izmetne izlete po zgradi. Gomilala sam i ja sranja. Dobra stvar je što sranje samo od sebe vremenom iščezne, samo je važno da ga dosledno ignorišeš. Koliko god je moguće. Što više sranja nagomilaš, teret je veći, ali brže se raspada. Nešto kao sladoled. Kad kupiš neku pikolo verziju štediš ga, jer verovatno ni nemaš za više, ližeš polako i zna da traje i po deset minuta. A veliki smažeš za 4,2. Jer si bahat i jer ti se može. A to valja, tako čujem. Malo te zaboli stomak, ali ni to ne traje jer gajimo generacije ljudi koji imaju stomak za sve. Dakle, što veće sranje to bolje! More IS new less! Malo sranje ceniš, što je bez veze, i malo sranje je zeznuto, njega ne shvatiš za ozbiljno i cap - zgaziš u njega! 

Ej.

A ja čak volim sladoled. Jako. Kao Kleptona. I opet se pretvaram da razumem kako je moguće da kad se toliko pretrpaš sranjima vremenom prestaješ i da ih primećuješ. Primetiš samo očigledna sranja, kao ova po spratovima. Ili kao ovaj deo s električnom gitarom i kišom, po spotovima.

''Only Clapton can Play an Electric Guitar under the rain without getting electrocuted...After all he is God.''

komentar sa YouTube-a

Pošteno.

less is more

 l

U našoj maloj desetospratnici ko ne ide liftom ima šta i da vidi. Pre nekoliko dana ispred lifta na četvrtom spratu neko je zaboravio da ponese sadržaj svojih creva i papir kojim je kompletirao ritual nakon što ga je obavio tu, ispred lifta na četvrtom. Posle dva dana shvatila sam da je deo sadržaja pažljivo posađen i na treći sprat, ispred lifta. Tad sam počela da sumnjam da ga je zaboravio. Umesto jednog velikog prizora dobili smo, na skupu stanara cenim, dve strateški raspoređene manje humke nečijeg olakšanja. Šaljive komšije demonstriraju svest o zastupljenosti fekalija u našoj svakodnevici možda? Ili demonstriraju veštinu obavljanja nužde po onim mestima na kojima bi, u najmanju ruku, svakom normalnom uzgrađenom čoveku bilo toliko neprijatno da ne bi ni mogao da izvede čin do kraja?  Razumem. Podeli sreću na dva ili više delova - tako će i više i duže svi moći uživati u njoj. Pažljivo podeli. Demonstriraj, sve što se može demonstrirati.

Pažljivo raspoređivanje digestivnog otpada demonstririala je i bulevarska ptica baš tih dana, baš na mojoj glavi. Lepo je bupnulo, mislila sam da je žir ili teniska loptica, ali nije bilo ništa od toga. Bila je prava ''sreća'', za razliku od dvoetažnih izmeta, zato ipak nisam pošizela. Sreća prati hrabre i posrane. Ako sam ikad i sumnjala da sam ovo prvo, ovo drugo sam sasvim sigurno bila barem nekoliko minuta. I nije mi bio prvi put.

The first shit is the deepest. 

I would have given you all of my heart
but there's someone who's torn it apart
and she's taking almost all that I've got
but if you want, I'll try to love again
baby I'll try to love again but I know

The first cut is the deepest, baby I know
The first cut is the deepest
'cause when it comes to being lucky she's cursed
when it comes to lovin' me she's worst
but when it comes to being loved she's first
that's how I know

The first cut is the deepest, baby I know
The first cut is the deepest

I still want you by my side
just to help me dry the tears that I've cried
cause I'm sure gonna give you a try
and if you want, I'll try to love again
but baby, I'll try to love again, but I know

The first cut is the deepest, baby I know
The first cut is the deepest

'Cause when it comes to being lucky she's cursed
when it comes to lovin' me she's worst
but when it comes to being loved she's first
that's how I know

The first cut is the deepest, baby I know
The first cut is the deepest

Razmišljala sam o ukupnoj količini izmeta koji je završio na i u mojoj od tla najudaljenijoj tački tela. Dok stojim, naravno. Ne žalim se što me tako ''udari'' s vremena na vreme (nekako s proljeća), ali je neverovatno koje su tu gramaže u igri, svaki put. Kao da je moja tintara opšteprihvaćena meta br.1 za istovar shita, i kao da su svi kenjatori u istom treningu, ''kad je spaziš, samo rokaj!''. A baš imam malu glavu, na tatu, i uopšte mi nije jasno kako je uspela da bude prepoznata kao ultimativna platforma za sletanje sranjeptera i govnoplova. Svaki put nekako ispadne da imam vlažne maramice za prvu pomoć, iako ih ne nosim stalno. Je l' to ta sreća? Ili je sreća što se generalno redovno kupam, spolja i iznutra, pa uspevam da sperem septički smrad sa sebe pre nego što se primi? 

Ja bih opet o količini. Ne izbija mi to iz (sa) glave. Svi seremo, s tim nemam problem. Svi jedemo, pa je to i normalno. O vezi prehrane sa onim što je nekad bila hrana, odnosno o vezi pre-hrane sa po-hranom i lošim rezultatima kad po-hranu ubacimo u pre-hranu sam već malo serendala. Sad me zanima kako onaj koji sere zna kad treba da stane, posebno ako sere redovno i po nekom? Ko tu postavlja granice? Otkud ptici toliko izmeta? Nije se valjda čuvala samo za mene još od prošlog proleća, kad mi je isto delovalo kao da je baš tog dana popila ricinus i dulkolaks za doručak a baš mene onda bogato častila u vreme ručka? 

Zašto toliko sranja?

Malo sranja je dobra terapija, dobar podsetnik da treba ceniti sve što sranja nisu, i to prihvatam i praktikujem. Ali gomila sranja je, kad se tako učesti i gusto distribuira, nemoguće uporediti sa nesranjima jer ih ni nema i onda sranja više ničemu ne služe.

Less (shit) is more shit, ako smem da primetim. Ludwig Mies van der Rohe je otac poznate poštapalice o velikosti manjeg, ali je otac i nekih drugih misli, o materijalima recimo.

''Each material has its specific characteristics which we must understand if we want to use it... This is no less true of steel and concrete [than of wood, brick, and stone].'' And shit, dodajem. ''We must remember that everything depends on how we use a material, not on the material itself... New Materials are not necessarily superior. Each material is only what we make of it... We must be as familiar with the functions of our buildings as with our materials. We must learn what a building can be, what it should be, and also what it must not be... And just as we acquaint ourselves with materials, just as we must understand functions, so we must become familiar with the psychological and spiritual factors of our day. No cultural activity is possible otherwise; for we are dependent on the spirit of our time."

Each material is only what we make of it. Dakle, ako upotrebim sranje na koje naletim, napraviću sranje. Što je samo po sebi sranje jer bi baš bilo dobro i u duhu ekološkog pomodarstva sagraditi kuću od sranja. Reciklirajmo sranja, pa njih bar ima toliko i nikad neće nestati! Ako već plivamo u fekalijama - zašto da bežimo - prihvatimo ih i iskoristimo u najbolju moguću svrhu - izgradnju. Koliko treba prosečnom govancetu da pobeli i prestane da draži čulo mirisa? Kako se vezuje? Koja mu je termoizolativna vrednost? Kakav je s kišom? Uf, pogrešno pitanje... Vlaga ga uništava. Spralo bi se kao blato s rotkvice, jednim mlazom, i tu bi završio karijeru. Eto, propade mi revolucionarni plan za opstanak čovečanstva na Zemlji. A bio je baš održiv, u teoriji. No ništa od toga... Shit remains just that. Shit. We must learn what a building can be, what it should be, and also what it must not be... Pa, ipak ne bi smela da bude sranje.

Izgradnja i sve ostale gradnje su plodno tle za preterivanje, naročito u sranju. Less is more recimo važi i za u predelu grudi obdarene ženke. Nemam ništa protiv, ovo je više usmereno na one koje nadograđuju svoje telo raznim sranjima pa preteraju. To što je meni preterivanje i nebuloza uopšte trpati strana tela u domaće je već moj samoljubivi eko-trip, ili samo-trip, ali kad već postoji takva ceremonija ''ulepšavanja'', zašto dimenzionisati te dve lopte tako da ispadnu duplo gabaritnije od one lopte na ramenima, za koju još nisu smislili tehnologiju pumpanja kapaciteta ali sam sigurna da rade i na tome? Zašto  umesto glave koja, barem u kotama uvek vuče na gore, u prvi, i neretko jedini plan gurati nešto što te vuče na dole? Mislim, kičma, opterećenje i to. A i sve drugo što vam je palo na pamet. Pa onda, zlu ne trebalo, ustreba ti da potrčiš. Ju naopako. I kako li izgleda spavanje na leđima ili vezivanje pertli? Nije ni spavanje na stomaku mačiji kašalj, pretpostavljam. Kako se uopšte spava s tim dodacima? Ima neki klip, reklama, za neki podupirač koji se metne između gornje i donje lopte, kad si oslonjen na bok. Poput dizalice za auto. Svaka čast na ideji. Takve mušterije posle svega možeš samo da voziš... Nek' je sa srećom, da pocepaš i drugu da kupiš!

***

Less IS more. Zato sam skuvala pola velike šolje kafe jutros. Drugu polovinu ću skuvati kasnije, ili, ako bude sreće, a biće je s obzirom na ptičji rad o mojoj glavi, skuvaće mi je neko. I dobiće bakšiš za to, a ja ću sedeti u bašti i truditi se da ne marim što mi ptice rade o glavi. Ako mi se ne bude pila kafa, tražiću da mi preporuči nešto. Samo da ne bude neko sranje. Toga se uvek pribojavam u ugostiteljstvu kad prvi put naručujem. Specijalitet (svake srpske) kuće - sranje na sto (pedesetšesthiljadatristadevedesetosam) načina. Sa takvim menijem, ko može biti gladan?

Hana jutros nije bila gladna, nekako je preteklo zaliha od protekle sedmice da smo razbili tradiciju nedeljne histerije za doručkom. Nisam ni ja gladna, samo sam žedna, koječega, ali to je za neku drugu priliku. Za ovu priliku, dodajem malu priču o mačoru koji je iskočio kroz terasu a to nikad ne radi. Sreća, lociran je na vreme, ispod oluka u pozi ''noj''. Ako ne vidim ja vas, ne vidite ni vi mene. Skroz gospodski. Pošto je neposredno pre iskakanja rovario po kutijama s alatom i šrafovima i oborio ih, Tanja ima teoriju da je on jednostavno morao da popravi nešto, i pošto nije našao odgovarajući šraf, morao je da uzme stvar u svoje šape i ode u kupovinu. Stigao je samo do oluka verovatno skandalizujući se nad količinom sranja koja se dešavaju na toj neprijateljskoj teriroriji koji Ljudi zovu ''napolje''. Kakvo crno polje, sve beton. Nigde da kakiš k'o Mačka. A mačke kake gracizno i isključivo na čistoj podlozi, a i kad ne kake uvek imaju neki important cat-shit to do. Mačke shvataju sranje onako kako sranju dolikuje. S poštovanjem prema odvajanju od istog i rezervom prema sranju koje nije njihovo lično.

prosek sa 5 zvezdica

I ne samo da je ilegalno, nego je i ružno. Zašto dobro mešamo s moralom kome u bazu trpamo zakon? Zašto je budala onaj ko vrati nađeni novčanik a nije budala onaj koji trči da otkuca kartu privatnoj firmi nadograđenoj na javni gradski prevoz? Zato što prvog nema ko da uhvati ako ne postupi 'ispravno'? Ma obojica su budale. Pardon, sva trojica. Taj koji je izgubio novčanik je najveća budala. Ko još nosi pare u novčaniku?

Triput su me pelješili po prevozima. Svaki put je najvredniji od izgubljenog bio - novčanik. I jednom je vredela jedna trzalica. Osim toga, gomila fiskalnih računa čuvanih za neko kasnije odlaganje žvaka u pepeljare, poneka vizitka i dokumenta. Nakon drugog džeparenja nisam ih vadila pola godine. Bilo mi je muka da pomislim na MUP i na to kako mi ta dokumenta ionako nikad niko ne traži a ja svako malo plaćam takse i čekam u redovima da ih dobijem. Na kraju sam ih izvadila da bih podigla stipendiju. I onda su me treći put opljačkali. U tramvaju, na liniji 6, između Orašca i Lipovog Lada. Mogla sam i pešaka ali žurila sam da se nađem sa Slajom da mi isfinansira ostatak dana jer sam sav novac spiskala desetak minuta ranije na poklon bratu. Neka maketa aviona, ako se dobro sećam. 

Sad se nešto mislim da sam već kuckala o ovome, al' nema veze, nikad nisam ponavljala razred ili godinu pa mogu sad. Više ne jurim proseke, tako su... prosečni.

Dakle, treća sreća lopova u epizodi ''Ana protiv TraMzicije'' je bila i poslednja - i sreća i epizoda. Nastavila sam herojski da se vozim GSP-om noseći novčanik pun računa, vizitki i dokumenata, samo bez trzalica, a novčanike više ne plaćam više od sume novca kojim nameravam da ga ''napunim''. I od tad, da čuknem vo drvo, imam i novčanik i do 2.000,00 dinara u njemu. I nema trzalica.

Trglo me je nešto drugo, al' ko mi je kriv kad i dalje čitam novine i slušam radio. Bostonska čajanka dobila konkurenciju. Šteta, a baš je viktorijanski fantastično odjekivala po učionicama još od 1773. Kako bre ti Gringosi nemaju sluha za  mitologiju, tuga jedna. I to malo istorije što su sklepali baciće u zasenu. Sad će svi da zaborave čajanku i samo će se prepričavati maraton. Filmski maraton. Tema: kontra-terorizam ili čovek je čoveku vuk.

Slušam vesti. Pominju se neke amputacije i neko dete. Nadam se da se šale ako misle da će nas fascinirati nečim toliko puta već viđenim. I ko još može kupiti, posle onog 11. septembra i svih 3800 dokaza da se radilo o amaterskoj režiji, da su za svega nekoliko godina toliko napredovali u kinematografiji da ovog puta treba da im poverujemo? Kad više puta vičeš ''vuk!'' a nigde vuka osim tebe... Sori. No sympathy for the devil. Vaša filmska industrija jeste bogata i napucana, hiper-produktivna i mas(ov)na - ali filmovi su vam stvarno teško sranje. Takvo sranje da bi  trebalo izmisliti novo slovo alfabeta za klasu u kojoj bi mogli da počivaju. Negde ste na -3800 zvezdica, na filmsko-kritičarskoj skali. Pravo je čudo da vam još nismo oduzeli kamere i klape. 

Sad će od 5 ljudi koji ovo čitaju četvoro razumeti a jedan (obično slučajni prolaznik kome ne znam šta je ovo trebalo) će me naći na nekoj društvenoj mreži i pokušati da utvrdi da li sam stvarno toliko skrenula da mi nije žao nevinih ljudi stradalih u bombaškom napadu. Da skratim proces - jeste, žao mi je. Žao mi je svih stradalih ljudi ikada. Žao mi je i konja. I cveća. I zgrada. I još mi je žalije nas koji ostajemo da gledamo sve te nove grobove i nove robove koji se kote nakon svake nove-stare robovlasničke Akcije. Žao mi je. Nisam ja poubijala te ljude. Žrtvovani su zbog neke nove nafte ili oružja, u najboljem slučaju. Izrežiran im je trenutak smrti, samo nisu stigli da srede kaskadere i veštačku krv. Bio bi neopravdan trošak. Žao mi je. Nažalost, ta žal nije dovoljna da izbriše suze sa lica dece i roditelja stradalih, isto kao što nije ni trka u Kralja Petra u jebenom Beogradu pod parolom "Bostone, s tobom smo". Da li su prolaznici kroz Kralja Petra danas veći ljudi od mene, moralniji, iskreniji možda (?!) u svojoj tuzi i empatiji?? Dakako.

Ja imam alergijsku astmu, a proleće je. Ne smem da trčim. To je moj izgovor za danas što odbijam da učestvujem u još jednom remek-delu sedme umetnosti kao honorarni statista. I to trčeći, eej! Neću više da trčim da budem statista. Ovo je ipak moj život, koji pletem sa još nekim životima do kojih mi je stalo, i neću da mi ga štrika neki propali režiser(onja). Ili još gore, da ga para. 

A sve zbog para... Doživeli smo da pare pričaju priče, umesto da to čine ljudi.

Koliko vredi jedna dobra priča? A dve? A nekoliko decenija priča? Pa, to je valjda, život, ne? Od čega se sastoji život ako ne od priča? Od čega mu zavisi kvalitet? Ako ga živimo pričajući tužne priče ostaje mu samo da bude tužan. Važi li isto za lepe priče? Šta su lepe priče? Dobre priče? Dakle, vredne? One koje rado pamtimo i kojima se smejemo? Mogu biti, uverena sam, i one zbog kojih plačemo. Od smeha, naravno. Često plačem, ali najčešće u kombinaciji sa grčenjem smehovnih mišića. Zašto vi plačete? Pitam onako, da vidim u koju kutiju ste zapali i koliko smo smehovnih godina udaljeni. Meni je sve ovo smešno. Ne dovoljno da se smejem, ali dovoljno da shvatim da sam još neraspoređena. Po kutijama, razume se. Priče se čuvaju po kutijama, iz nepoznatog razloga. Fotografije, filmovi, knjige, ploče... Sve po kutijama. Ako su vredne prepričavanja, ponekad budu puštene napolje ali to su jednodnevni izleti u obrazovnom sistemu koji nas ''uči'' da ne treba stvarati svoje priče i sklapati svoj život, nego upijati tuđe, kojeg god kvaliteta, i ukalupljivati se u njihove kutije. Sa debelim slojem selotejpa, da slučajno ne pomislimo da je moguće biti van njih. Cena jednog života strpanog u kutiju je mala, zato i jeste tu gde jeste. Vrednost mu je, s druge strane, mnogo veća, s tendencijom da skoči iskakanjem iz kutije. Ne ljutite se Veliki Amerežiseri - pa vi ste to izmislili! Jack from the box strikes back. Sa ogromnim ludačkim cerom preko lica. Kutija će biti, ali ne doveka. Niste razmišljali da svaka materijalna manifestacija ludila ima svoje ograničenje. Kutije su praktične - ali imaju određenu zapreminu preko koje ne može ni jedna Magična zabluda. Prenatrpali ste kutije i poklopci su prestali da dihtuju. Nazire se tračak svetlosti. Neko bi da pregleda stare fotke. Tu će videti da je ovo sve već video. I onda ste gotovi.

hororskop

Hororskop za Srbe i Komšije 
za juče, za danas, 15.04.2013. a verovatno i za sutra.

PosaoLjubavZdravlje

Povoljan dan za Dnevnike, Hronike i Novake. Sudoku i Velika Ukrštenica Života Vam mogu izgledati kao nerešiva enigma, špansko selo ili april u Beogradu ali budite strpljivi, ne idite glavom kroz novine i sačekajte sutrašnji broj - ko zna, možda se problem sam od sebe reši a možda dobijete i na lotou. Da li ste skoro uplatili listić? Nemojte čekati, ovo je idealan period za zaradu lutrije na gluposti. Skoknite do trafike u pauzi za burek. Nemojte Narodnoj lutriji uskratiti to zadovoljstvo i praviti lutriju od zarade. 

Zvezde su Vam naklonjene, posebno onima koji se u večernjim satima upute ka Kombank Areni. Ako se dovoljno opustite i zaboravite da je sredina meseca a plata otišla na infostan, doživećete nirvanu, katarzu i orgazam simultano, i imaćete o čemu sutra da pričate uz eKspreso i kiselu, takođe simultano. Dve zalutale zvezde iz sazvežđa Zapadnog Ludila Zaluda (u nekom izvorima i Zaluta), Cost Nerro i Bela Yonsa mogu biti razlog ničim izazvanog optimizma koje ćete osećati u naletima, u zavisnosti od toga koliko vremena budete proveli ispred Tele-Vizije. Nemojte se opirati, zvezde su ipak jače od Vas. Ako kojim slučajem ne osetite prognozirani priliv histerije, proverite da li Vam je TV ispravan a uši i glava dobro isprani. 

Ako se osećate deprimirano zbog odnosa sa Partnerom, nemojte se čuditi. Partner je odavno prestao da se proizvodi a Vi nikako da se pomirite sa tim. Naučite da se prilagodite, ne toliko zbog Vas, koliko zbog Vašeg imidža. Ne zaboravite - uvek možete potražiti nešto drugo za pušenje. Ukoliko ne pušite, razmislite - Vi propuštate. Nikuda nećete stići odricanjem, a cigarete Vas ionako mogu koštati tako malo u odnosu na neke druge poroke. Tako Mišljenje nemojte kupovati do daljnjeg. Pozajmite ili se trampite - samo ne izlazite u nabavku jer su Kosmosu u proleće na tapetu Dileri Mišljenja.

Prolećni umor Vam se možda čini napornim ali gledajte to ovako - Vi ste privilegovani, Vi se zapravo odmarate. Ponavljajte to sebi. Zamislite da su se Arapi žalili u Proleće kako su umorni? Malo samokritičnosti Vam ne bi loše došlo. Smanjite obroke, i brojno i količinski, ako imate više od jednog dnevno. Solidarišite se. Deca u Africi nemaju ni koricu hleba, to čak i Ameri znaju. Osećaćete se bolje tako plemeniti, iako u stvari nećete pomoći toj deci. Ipak je najvažnije kako se Vi osećate. Vidite se (i) danas s prijateljima. Recite prijateljima kako ne jedete zbog dece u Africi. Još više će Vam se diviti i onda zaista nikada nećete morati da pokušate da budete sami i razmislite o deci u Africi. Ne slušajte glasove koji Vam se jave kad i ako danas budete sami. 

Ako niste stigli da (''odlučite'' za ''koga'' da) glasate za šta god da se aktuelno glasa u Vašoj maloj Laboratoriji - ne opterećujte se - nije ni važno. Osim ako Vam je to neki fetiš. U tom slučaju sami raspišite neke izbore u zgradi ili bar na spratu - popraviće Vam raspoloženje a i nekome sa hipotenzijom možete spasiti život. Kada to učinite, iskoristite slavu i Kandidujte se! Širite Kandidu, važno je deliti. Kada zarazite dovoljan broj ljudi, povucite se na neko vreme dok se prašina ne slegne. Bez panike - već krajem godine moći ćete ponovo da zablistate na sceni. Neki će Vam se radovati sećajući se zajedničke stare slave, a ostale pozovite sve zajedno na slavu i svi će (Vam) sve zaboraviti. 

Ukoliko pametno iskoristite položaj Zvezda, mogući su poveliki finansijski dobici. Mars Vam je na popustu u Merkuru, što Vam ostavlja prostora da uspete ceo Mesec biti u Lavu, a delimično i u Unionu. Mogućnost saradnje sa strancima vam je izmakla još u prošlom Milenijumu i trebalo bi da ste već smislili plan B. Ukoliko ste  sanjali mokre snove o Evropi, vreme je za buđenje i presvlačenje. Ako nemate čistog veša preporučljivije je i da ostanete goli pa vremenom sami nešto sašijete nego da se usmrdite i ozebete.

Dame danas očekuju pune sudopere i korpe za veš, dok se Gospodi preporučuje da se ne kupaju do nedelje zbog uštede vode, električne energije i peruti. Čuvajte za Budućnost. Ako Vas najdraži ubede da je Budućnost Sada a Sada Vam se ne dopada, promenite najdraže. Zamenite ih za neke manje surove, i uživajte u nadi da će Vam sutrašnji hororskop biti bolji.

Proverite stanje na računu, pasulj od prekjuče u rerni i vid. Ako imate problem obratite se lekaru. Ili farmaceutu. Ako progledate tužite lekara. Ili farmaceuta.

Obratite pažnju na probavu. Sladoled i pivo jednostavno ne idu.

težina ljubljene

''Ovo je naša strana reke, preko su turisti.''

Podsetilo me je na Zemun i Beograd. Naravno, ako si iz Zemuna. A i ako nisi važi ista postavka, Beograd je sve krcatiji turistima i/ili onima koji se (samo) tako ponašaju, što je dobro za posao valjda, ali loše za srce i krvne sudove. Kao kad ne operem sudove nekoliko dana pa me ukućani osude da živim kao u hotelu - dođem da prespavam. Nekad ni toliko. Ruku na srce, turisti su, za razliku od mene u kući i ''Beograđana'' u Beogradu, pedantni i vaspitani, posebno oni iz Kine, Japana i... Nemačke. Nemcima je turizam u krvi. Srbima nije. Srbima izgleda ništa više nije u krvi osim aflatoksina i alkohola. Od kad pamtim, kad kažem ''turista'', zamišljam kremom za sunčanje balsamovanog ali ipak malo zagorelog plavokosog Nemca, bež kratke pantalone, čarape i sandale i vrat terorisan težinom i gabaritom Nikon fotoaparata. Pa onda klonirani prizor jedno 20 puta. I svi uredno postrojeni kao u obdaništu na ekskurziji, vodič-vaspitačica ih premešta i parkira po gradu, a oni samo klikću i zevaju. Da li zbog neke urođene potrebe za divljenjem Nemcima, u svakodnevnom životu oslikanom obožavanjem Mercedesa, BMW-a i svega što Nemac napravi, ili samo slučajno, ali ''Beograđani'' u Beogradu sve više liče na turiste. Ne zanima ih baš koja je zgrada kome i zbog čega bitna i u kom pravcu prstom pokazuje Mihajlo sa svog ata, ali religiozno klikću i zevaju. Po splavovima i klubovima doduše, ali blajhani, kvarcovani, u šorcu, sandalama i čarapama  (na jedva 5 stepeni) - gotovo preslikana mala armija švapskih turista. Čak se toliko drže početne ideje da se nakon mini-turneja po diskaćima u tetris maniru potrpaju po poslednjim modelima Mečki i Bembara i pohite ka svojim... hotelima, pretpostavljam.

''Ljubljana je prelepa, ali mala... mnogo manja od Beograda.''

Ja bih rekla da je mnogo veća, ali to je sve rezultat ugla posmatranja. Ja je ne gledam odogzo, iz helikoptera, odakle bi mi sigurno BG delovao kao Njujork u odnosu na ljubljenu mi lepoticu. Ja je gledam iz srca, i mada sam već bezbroj puta izazvala gnev lokal patriota i velikih Srbendi izjavljujući to, dimenzije Ljubljane čitam isključivo duhom, a za to mi nije dato previše prostora u Beogradu, koliko god zemljišta da je ukrao Srbiji.

Lepota je u oku posmatrača. Lep je Beograd, da se razumemo. Ako si posmatrač. Baš je lep. Možda i pre lep da bi mi bilo svejedno što mu se dešava sve što mu se dešava. Nemački turisti bar ostave neki dinar, pardon, marku, pardon, evro, za sobom nakon invazije... Ovi naši turisti ostave smrad tompusa, jeftinih parfema i zapušenih WC školjki. Nije lepo. Nije lepo ni prema Beogradu, tako lepom i velikom, ni prema meni, zaljubljenoj u, Bože me sačuvaj, neki tamo manji grad... Ja volim da volim, tako je jednostavno. I uvek ću birati pre da volim i zagrlim nego mrzim i odbijam. Mene je Ljubljana zagrlila, toplo, nežno, bez zadnjih namera. Ona nema ništa od mene, dok Ona meni svaki put koristi. Od Nje, svaki put, dobijem na lepe oči, samo najbolje. A i nisu mi neke oči, da naglasim. Valjda je u njima samo pročitala onu lepotu koju vidim u njoj. I to na čistom srpskom.

Nijedan Slovenac me nije pustio da pričam engleski u Sloveniji. Nije da sam insistirala, ali nije ni da sam očekivala od generacija bliskih mojoj da ulažu napor u prisećanje srpsko-hrvatskog, meni inače mnogo melodičnijeg i toplijeg od ''čistog'' srpskog. Pričala sam jednom Slovencu pre neki dan, na srpskom, kako i dan-danas imam rečnike srpsko-hrvatsko-nemačkog i kako sam se pre petnaestak godina svađala sa čitavim razredom ubeđujući ih da sa njihovim rečnicima nešto ozbiljno nije u redu jer im je falila jedna reč. Bilo mu je smešno. Meni je pomalo i tužno. Ali nismo tugovali. Svetski smo (is)koristili dan, sunce i... Ljubljanu. Svetski su ljudi koji čine da se osećaš domaćim u svetu, na kojoj god koordinati bio. Nije čudo što mi je omiljena kafana bila ''Kao Kod Kuće'', dok je nisu preselili. Od tad tražim samo da se osećam kao kod kuće. Sad već rizikujem da budem premlaćena čim mi nestane cigareta pa nevoljno napustim ''hotel'', ali jebi ga, meni niko nije poginuo u ratu, mama mi je osmehnuta pričala o gradovima koje je nekad zvala njenima, tata mi je nostalgično pričao o koncertima u istim tim gradovima, a povrh svega toga, grešna sam - imam hrvatske, srpske i makedonske krvi, i svašta nešto u njoj, pored popularnih toksina. I da, opet imam crveni pasoš. I puno mi je srce, iako sam tužna, svaki put kad se vratim iz Zagreba ili Ljubljane... I naučiću slovenački makar morala da naljutim celu majku Srbiju. 

Najlakše me ljuti kad se neko ljuti bez razloga. Tako i samu sebe uspem da naljutim. Recimo, ona utakmica sinoć. Izgubili smo od Hrvata. Izgubili smo mi od sebe, u svakom smislu. Izdajnik sam, pa šta. Od kako igramo sami protiv svih, samo gubimo. Ili nisam u pravu? U pravu ili ne, region se čitav raspada, ako ćemo o regionu i ako ćemo o raspadu Jugoslavije. Ili narodno-oslobodilačkoj borbi, kako se štampa po udžbenicima. Oslobodili smo se, možda i previše, to je tačno. Onaj narodni deo ne pije vodu... Oslobodili smo se da budemo zarobljeni umesto zaljubljeni, u vremenu koje ne postoji i prostoru čije granice ne poznajemo ali nam govore da su tu. Granice ograničavaju. Niko me ne može ubediti u suprotno. A i zašto bi to neko radio?

****

Sedeli smo i s one strane reke, u Daktariju, tako da, eto, opet smo izbegli ograničavanje i zauzimanje strana. Osim rominga, vinjete, drugih slova na tablicama i druge vremenske prognoze na radiju, ništa me nije podsećalo na to da nisam kod kuće. Možda jer sam odsela u hotelu? Moji bi se složili. Složili smo se moji i ja - to mi je bio poslednji put da spavam u hotelu. Sramota je, skupo je  i vreme je da pređemo na ti, Emona i ja. S malo tolerancije, mnogo smeha, punom čašom i prepunim srcem. I težinom lanaca.

toy story

Nedeljom ujutru, pre pijace, po pravilu nestane sosića za moje dlakavo razmaženo njuškalo od ''deteta''. Koliko god da ulovimo prethodne nedelje u Velikoj Sedmičnoj Nabavci, nedeljom, u 6 ujutru, kad se propne na zadnji trap i prednjim me bocka da obratim pažnju na nju, znam da sledi razočarenje, i moje i njeno, nedostatkom mokre hrane, koju i ne voli toliko, koliko voli njom da se igra. Apsolutno mi nije jasna ta matematika sa nestajanjem zaliha, kao ni naša upornost pri kupovini i kategorisanju pod ''hrana'' nečega što se nakon rolovanja u dlake po podu neminovno baca. Uz to, zaista me zbunjuje izbor dostupnih ''ukusa'' hrane za mačke kad su to sve ili neke krupne zveri koje ni u ludilu sama ne bi maznula, ili neke teške egzotike za koje nikad ne bi ni čula da je ostala na ulici. Bilo kako bilo, ne smiruje se mala dok ne vidi govedinu ili lososa. Makar samo da se poigra njima. Slaja siđe čim se otvori dućan preko puta i tad mi je, za trenutak, drago što je bila ''gladna'' (nikad to nije, da se razumemo) čitavih sat vremena. Gledati tatu kako zadovoljno maše kesom za koju i Ona zna šta sadrži neopisiv je osećaj imbecilne sreće. Ona onda, zauzvrat valjda što je pride i ne gnjavi kao mi ostali, samoinicijativno uveče smesti svojih 5 kila pored njega izvaljenog na kauču, i ta slika je dovoljna da se uramljeno završi nedelja. On je ne ferma 2%, a njoj baš to izgleda godi. A kad ih vidi čovek tako hedonistički pronađene rekao bi da su rasli zajedno. Domaća mačka i domaćin Lav, igraju se doma.

* *

Jasno se sećam slike iz '91. ili tako neke daleke godine, kad je Slaja došao s posla i poludevši od voznog parka koji mu se našao pod nogama zarikao: ''Šta je bre ovo, kao sina da imam!'' Želja mu se ostvarila nekoliko godina kasnije, a ja nikad neću znati šta mi je tačno i koliko ta rečenica uradila. Tanja me zove ''lepi dečak'', nadam se da se proročanstvo time završava. Šta ću, volela sam automobile, zaluđivala se prepoznavanjem brendova na osnovu farova, patila za Burago ponudom u Imagu i sve u svemu - ništa od te ljubavi nije ostalo, osim nekoliko sačuvanih metalnih autića - crveni Ferari kome se otvaraju vrata, crveni Alfa Romeo kome fali točak i zeleni Porše koji menja boju pod vodom u - crvenu. Bar sam volela crvenu, ona je važila za jednu od onih za devojčice. Sad su sve boje za sve, osim kad stoje na istoj zastavi. Onda baš prave problem, sa notom lutkarskog pozorišta.

Lutke mi nikad nisu bile preterano interesantne, osim za presvlačenje i sadističke epizode sa špricem i vatom. Takoreći, mučila sam ih. Imala sam dva primerka one bebeće ''Ane'', mada tad nisam znala da se tako zovu. Da jesam, verovatno bih ih bojkotovala čak i medicinski jer mi ni moje ime nije bilo među omiljenim. Sad jeste, al' bi bilo potpuno pogrešno da počnem da se igram gumenim imenjakinjama u ovim godinama. Ostaviću to nekim dokonim muškarcima. Kažu da Vage imaju takva lica da lako mogu biti i jednog i drugog pola, koji god da izvuku začećem. Ipak mi se mnogo sviđa crvena haljina i crna salonka. Imala sam čak i preuranjeni materinski instikt, jako kratko doduše, i neslavno. Jednu ''Anu'' sam nosila umotanu kao bebu izlazeći iz zgrade u 23. bloku, i onako smotana kakva sam bila, provlačeći se kroz dvotonaška vrata sporo i na kant, omogućila vratima da solidno priklješte ''Aninu'' glavu. Komšinica koja je išla za nama se umalo nije onesvestila, a moja materinska karijera se završila. Do sledeće ''Ane'' sa jednim velikim ''H'' ispred i repom pozadi. Fantastično je kako ''maumau'' zazvuči kao ''mama'', kad hoćeš tako.

Barbika sam se uvek malo plašila, kao i dan danas, samo danas više zazirem od oživelih primeraka. A od tog oživljavanja sam zapravo i strahovala kao  mala - delovalo mi je da će onako iskežene i buljave početi da se puće i trepću i eto - još jedno proročanstvo se obistinilo. Imala sam barbike, naravno, inače ne bih bila prihvaćena u društvu oko zgrade, i igrali smo se i šišanja i šminkanja i modnih revija i aerobika, ali mi je najdraže bilo da se solo posvetim kreiranju doma za dugonoge plavuše, kad već nisam posedovala pravu precenjenu Mattel-ovu kuću na sprat. Satima bih ređala po kauču surogat mobilijar, tako da mi nije ostajalo mnogo volje i energije za useljavanje lutaka. A i evo, svedoci smo, da na kraju krajeva tim lutkama i leže neke druge produkcije, Emotion-i i ispovedaonice u koje se useljuju još u sivoj gradnji. U mojoj produkciji bila je dovoljna uživancija samo se odlučiti za adekvatne alternative sofama, stolovima i šporetu i za zadovoljavajući raspored istih. Tako su jednom moji, kontajući da sam se baš primila na enterijer, odlučili da mi naprave kućicu od šper-ploče. Super su to odradili, arhitektonski tehničar i građevinski inženjer. Mislim da smo čak imali i nacrte. I bila je više kuća nego kućica. Mogla sam i ja da se spakujem kad se malo potrudim. Serious shit. Sada u njoj obitava Hanina hrana, a na spratu je čak jedno vreme bilo i neko jastuče - za spavanje. Taj koncept nije zaživeo jer je previše vremena u kantini na prizemlju dovelo Haninu bruto težinu na 5 kilograma, a moji to opterećenje šper-ploče, uz svu stručnost i spremu, ipak nisu predvideli. No fiktivno smo uselili Hanu i to je sad njena ''gajba''. Kućica za lutke je reciklirano nastavila svoj život ustupivši se novoj lutki, prenosi se s kolena na šapu i to me iskreno raduje. Čuvajmo igračke, ko zna šta nosi sutra i gde ćemo morati da živimo. I da se igramo.

Odlučila sam da je najbolje nastaviti sa zdravim igrarijama i nakon što prerastemo rekvizite u vidu lopti, lutaka i ostale kinesko-tajvanske proizvodnje. Preko nedelje se igram posla u birou, opet premeštajući nameštaj i presvlačeći sobe, i onda mame kad dođem kući, nutkajući Hanu švedskim stolom svega onoga što nikad ne bi našla u svom prirodnom okruženju i četkajući njenu krznenu bundu, posle koje bi valjalo usisati pa malo usput šmiram i vođenje domaćinstva. Ne često, uglavnom nedeljom. Posle pijace. Izlet u domaćinstvo se preseli u izlet u kafanstvo odmah nakon ribe i salate - da izbalansira trip, i napravi što veći kontrast sa ponedeljkom.

**

(o nekom dobrom kazanu)

D aka G (26): Koje je to veličine?

V1 (26): Mmm... velike.

D aka G (26): A od čega je to?

V1 (26): Mmm... od nečega.

(o nekoj davnoj trojci)

A (26): A što si ti udarao glavom o prozor?

V2 (26): Mmmm pa brate iznervirao sam se nešto brate pa sam brate ovaj (guta krempitu) tu mi je brate bio prozor brate... Otvoren. Sedeo sam do zida!

Kao Kefalica, samo lajv verzija. Lepo je kad shvatiš da je ono dete što je strahovalo da prizna da ga grebe grlo ili da je pocepalo jedine pantalone ili razbucalo daljinski (i ošišalo barbiku?), i dalje tu negde, makar u infantilnim konverzacijama s vršnjacima, samo sad samo kupuje Fervex, krpi rupe i popravlja uređaje (i šiša se?). Igra nikad nije zastarela, niti može. Zastarevamo mi, ako dozvolimo. 

Tako su Gundi, Vlada 2 i Tina kupili Vladi 1 za rođendan veliko roze gumeno prase, sa sve bodljama i audio efektom kad ga stisneš. Zvuči previše autentično pravom prasetu, pogotovo ako ga ne gledaš. Vlada 1 kaže da mu nisu mogli dati bolji poklon, i što je najstrašnije, znam da tako i misli. I volim ih sve zbog toga.

Drmnula sam juče iz sve snage u betonsku ploču terase iznad glave, a  samo sam htela da pomazim nadobudnog žutog mačora kome to nije bilo interesantno. Setila sam se ona tri puta kad su me ušivali, dvaput teme, jednom čelo. Vlada 1 mi je bio slučajni svedok i dobronamerni paničar. Kaže da se čulo kroz celu zgradu.  Nije bilo posledica, osim bola, ali Tina je lepo primetila da je na Vladino: ''Jaoooo jeboteee jesi dobro?!'' trebalo da ga pitam ko je on. Blesavo, neozbiljno, infantilno, baš kao i napad smeha koji je izazvala sugestijom. 

Ili je ipak bilo posledica?

Ništa se ja nisam promenila od onih smotanih klinačkih dana, osim što mi je sad glava neznatno veća i očigledno znatno tvrđa, pa teže leže pod iglu i konac i slična krpljenja i ukrajanja. Sve ostalo je... ostalo. Čak i kola. Celog života volim isti auto, Peugeot 305, karavan. Metalik. Nije menjao boju, ali je menjao države, godišnja doba i presvlake. I pošto njega više nema, ostali me ne zanimaju. Idem pešice.

Oink oink.

Odoh da napravim razmeštaj. 

tužni centar

Prošla sam od ponedeljka na ovamo previše puta kroz centar. Centar grada. Uglavnom poslom. Mnogo mi je to. Nekad prođe i čitava sedmica a da uspem da ga eskiviram. Nekako je glupavo nacentriran da ga ne mogu izbeći ako hoću do Novog Beograda ili Zemuna recimo. 

Ima više Centara koji me živciraju, ali ne uvek i ne istim intenzitetom. Ovaj beogradski centar je lep, ako uzmemo da je njegov centar malo širi pojam od Knez Mihajlove. Tržni centri me, pak, neizostavno vode u stanje sloma živaca. A i dalje povremeno zakoračim u neki. Ne znam koji mi je đavo. Mazohizam  neki ili, bojim se, još gora dijagnoza. Da bar pazarim nešto po tim lažnim gradovima nakrcanim precenjenim brendovima, nego ni te ambicije nemam. Osim na ubedljivim rasprodajama. Tad kao da proživim mali samozadovoljni hir a više zabludu da sam ja Njih zeznula što sam dala 10 umesto 50 evra. A svi znamo, i Oni znaju, da sam tih 10 evra upravo bacila.

Bacila je sve niz reku... Bagra trgovačka.

Reke su božanstvene. Koristim taj termin bez nekog konkretnog boga u njemu, više onako poetski, literarno. Reke bar toliko zaslužuju. Uvek sam se divila ljudima koji odrastu, žive pored reke i tome koliko (od)neguju reku u sebi. Vidiš tim ljudima po govoru tela, mimici, licu, da nose neki hipnotišući, neusiljeni i nenaučeni mir o kome mi s betona i asfalta možemo samo da sanjamo. E sad, mnogo nešto trućam o BG-u u poslednje vreme, i možda sam čak i previše kritički nastrojena prema gradu koji je na kraju krajeva MOJ i koji volim, ali to je sve iz naivnog sebičluka koji iz te ljubavi razvijam. Volela bih da nije još svačiji, ali šta je tu je... Sa ove dve reke na kojima odmara, Beograd je za sad i više nego Centar Mog Sveta. Svašta mu fali, dosta se i uprljao i umazao i svim i svačim premazao, svašta je prošao i preko mnogo toga prešao ali reke su mu tu gde jesu, i čak i ovako natrpane svakojakim folko-trafikama i turbo-kontejnerima savršeno su neodvojive od njega. Oduzimano mu je i duha i tela, ali reke mu topografski leže, ili on leži njima, kako god, i tu niko ništa ne može. Hvala svim minulim tektonskim promenama na tome. 

Ono na šta ciljam jeste da je Centar ovog sivkastog grada ulepšanog imena u i na njegovim slatkovodnim venama. To je i lepo i nije, kako se uzme. Bilo bi samo lepo kad bi te vene bile zdrave,  neizmučene upornim ubodima i nekontaminirane raznim štrokama sumnjivog porekla. Ali navučenima na reke ni to preterano ne smeta. Više smeta što urbanisti bez uspeha filozofiraju o ''spuštanju Beograda na reke'' a arhitekte dovlače kolege pozere da reanimiraju to filozofsko nadmetanje duže nego što je živela Čelična Lejdi. A to je mnogo, tako kažu na radiju. Dajte da se manemo ćorava posla i pustimo da se sve (ne)odvija kao i do sad, makar će biti poštenije? Pustite reke na miru i možda se sve samo od sebe skocka? Neke stvari ne treba siliti. Ako za sve ovo vreme nismo smislili ništa dovoljno pametno da ga sprovedemo u delo, možda i nije pametno pametovati po svaku cenu. Mislim, plašim se oblakodera i falusnih tornjeva, banaka, kladionica i hotela sa 16 zvezdica, na nečemu što čak i na slikama (dakle, osiromašeno) izgleda najsrećnije s jednom barkom i pola ribara. Uživo mu ni toliko ne treba da oduzme poneki dah i doda po neki osmeh. Tu opet, imamo referencu u ciljnoj grupi čiji dah i osmeh računamo.

Molim nadležne, ako takvi postoje, da se obavežu da nikada više neće dozvoliti sebi stanje toliko izmenjene svesti da podignu još jedan uobraženi monumentalni simbol kapitalizma na jednoj tako delikatnoj lokaciji kakvo je ušće dve reke. Preklinjem vas. Jedino gore što biste mogli da uradite jeste da na takvom mestu posadite crkvu. Nemojte ljudi, molim vas. I kiosk sa kokicama ima više smisla. Razumem da imate finansijskih problema i da nemate mnogo interesovanja za neku Operu - nemam ni ja para za dizajnirani nameštaj pa ostavim prazno mesto umesto kineske stolice.

Verovatno je najteže postići vredeti koliko i sam život. Nije svaki život isto vredan, nažalost. Neki utroše 5 života dok drugi jedva načnu jedan. Imam često - sve češće, od kako opsesivno gomilam sećanja - neki neopisiv osećaj sjaja, negde unutra, ne umem da lociram precizno, negde oko centra mog bića, ali znam da ga okinu neki mirisi, boje i oživljene bivše slike. Setim se tako Novog Beograda s početka devedesetih. Tad je već bio tužan prizor, ali meni se nekako uvek vrati kroz sunčano avgustovsko podne, užareni asfalt i miris kajgane iz susednog stana. I zato volim miris kajgane. A ne jedem je nešto. Kada bi klonirala iste uslove verovatno bi mi bilo skroz bez veze. Volim možda to sećanje, ili činjenicu da ga imam - ne nužno i njegove elemente. Vrate mi se s vremena na vreme i neki segmenti koje ne mogu baš sa sigurnošću da smestim u prostor i povežem u istu hronološku  kompoziciju u kojoj su ''polazak u školu'' i ostali sumnjivi reperi, ali neizostavno kad se jave indukuju isti plišani, udobni sjaj koji toliko volim. Iako sam posle čitav jedan sekund tužna. Trgujem na neki način - dam jedan osmeh za jedan sjaj.

Trgovanje osećajima je možda i najgora vrsta trgovine, gora od trgovine organima, ljudima i čitavim životima. Osećaji nisu na prodaju... Sjaj tržnog centra i sjaj tužnog centra ne razlikuje samo jedno slovo, ni samo jedan osećaj. Razlikuje ih čitav jedan život, onaj koji je tek načet, ali pretenduje na množenje sa pet. Negde na nekoj reci... Ili rekama. 

posebni program (18+)

Muškarci neuporedivo više vremena i pažnje posvećuju promatranju i posmatranju kinematografskog štiva usmerenog na seksualnu sferu života nego što to žene čine. Govorim o odnosu, proporciji, ne o samom izboru pokretnih slika. Dok žene plaču na Bogarta, Depa i Pena, muškarci se smeškaju silikonom napunjenim preprženim porno zvezdama, i još se pitaju zašto se ponekad tako teško razumemo. Ponekad ovde znači kad god ne rekonstruišemo kadrove iz omiljenih filmskih ostvarenja. I naših i njihovih. Tu možda leži i ironična tragedija kvaliteta naših odnosa - mi bismo da se potresemo, oni bi da ga protresu. Mi bismo da utrošimo obične papirne maramice, oni troše one vlažne. Mi bismo da nas prinčevi spasavaju i štite, oni bi da ih mi bičujemo i grebemo. I prođe život bez paljenja kamere, jer ga ne bi ni vredelo gledati. A u stvari, kad bismo malo pristale na snimanje, ispunile bismo večnu želju svakog dobro obrazovanog, načitanog, pardon, nagledanog nam mužjaka...? Mislim, doslovno. Svi danas nešto prelaze u produkciju, ali ako svi pređemo u produkciju ko će ostati da gleda? Ili ćemo morati jedni druge da gledamo? Čak i na ekranu?!

Da ne grešim dušu, ima i muškaraca koji sedmu umetnost gledaju kroz malo šire prozore pa znaju i po nekog neizvikanog režisera neameričkog porekla, kao što ima i žena koje ne znaju da postoji neko osim Kusturice i Tarantina, ali ta je brojka tolika da ne menja, nažalost, bitno celu sliku. Ne praktikujem generalizovanje, cenim mišljenje svake jedinke o svojoj posebnosti, svako je poseban u sopstvenoj ludosti, ali čini se da se društvo tih jedinki ipak malo generalizovalo. Kao niko ne gleda Velikog Brata, a svi znaju sve o seksualnim dešavanjima još-nehospitalizovanih-ukućana koji su otišli u live. I niko ne veruje u pornografiju kao edukativni element odrastanja svakog muškarca, to je kao čista zabava, a svi znamo sve nove tehnike skrivanja telesnih nedostataka i zakonima fizike protivnih konzumiranja seksualnog odnosa, za koje bi nam trebalo cirka par hiljada evra, zlatna medalja u gimnastici i omanja hacijenda da ih reinterpretiramo. Ako bi nam nešto tako generalizovano uopšte palo na pamet, ovako posebnima.

Filmski su se poljubili. Dvoje u busu. Pa sad nek' svako za sebe, posebno dakle, zaključi o tome kako je to posebno izgledalo. Tu (će da) se vidi ko lovi koji program i u koje doba dana. Posebno noći.

Ovo su mi juče ostavili radnici u lokalu koji je nekad bio poznata knjižara iza koje su ostala slova ''ŠUMADIJA''. Došli su da srede struju, sredili su mi usput ekskluzivnu verziju Slagalice. Dala sam im 100 poena, od 100. Cenim kreativnost i domišljatost, posebno kod električara. Ima tu i neka ŠIJA, ali MUDA su mi baš trebala. Laserski metar pridržava ''U'' no ne smeta. Mislili su i na konstrukciju. Pali smo u nesvest od smeha. Sreća te ja nisam bila na merdevinama, kao neki...

Ko visoko leti, nisko pada. A šta biva s onim koji leti nisko sve vreme? Zakucaće se u prvu zgradu i opet ništa od projekcije. Osim njegove projekcije na fasadi te zgrade, što i nije za gledanje. Mislim, jeste, ali je hororično a taj žanr još nismo spominjali.

Volite horore? Volite rijaliti? Pilot kombinacija je juče premijerno prikazana u Velikoj Ivanči (rodno mesto Velikog Brata, ako niste znali) kod Mladenovca. Učesnik u  pre dve decenije aktuelnom ratu skupio muda i zavrnuo šije 13 komšija. Čovek je, u najmanju ruku, ako ni zbog čega drugog a onda zbog počinjenog (ne)dela,  iz posebnog prerastao u masovnog ubicu, u istom košu sa najuglednijim primerima počinitelja takvih zločina iz celog sveta. Čovek je postao selebriti za tili čas! Koliko nas može da se pohvali time? Naučio nas je kako se rade neke stvari. Naime, ko je juče uključio TV, pored kaleidoskopskog psihološkog profila ubice, mogao je da sazna i sve o tome kako vešto sakriti mentalni poremećaj, šta znači dozvola za držanje a šta dozvola za nošenje oružja, kao i koliko je jednostavan za upotrebu konkretni primerak u masakru korišćenog pištolja, za slučaj da skupi muda i odlepi istovremeno, da zna šta mu je činiti - za razliku od voditelja koji su uporno čovekov poremećaj nazivali Vijetnamskim sindromom - koji je, da podsetim, sasvim nelogično vezan za Vijetnam, posebno. Ma zar je bitno, bitno da zvuči, a do sledećeg horora možda se izborimo i da se slični poremećaji nazivaju Srpskim sindromom. Prava mala plejada edukativnih emisija za novu generaciju bolesnika i masovnih ubica. Valja pripremiti klasu na vreme. Ponestalo nam je ratova, moramo da smislimo neke nove (a to je skupo) ili osvežimo neke stare (tu smo obdareni). A kao najveća je frka što nas zapadni mediji ponovo nazivaju genocidnim, ubilačkim narodom, i oružje nam šiju uz šljivu i opanke. Da... Opet gledamo tuđi film o nama. I opet nam se ne sviđa. Nikad zadovoljni, je li? Veliki Brat je ok, to zapadnjačko zlo nam se sviđa i to pratimo i o tome sme da se piše po novinama i priča po kafama. Izem ti te novine i tu kafu.

Svako bira za sebe interesne sfere, pokretne slike i nepokretne reči, naravno. Ja se samo pitam koliko je tu izbora preostalo. Šta fali knjigama? Ne, stvarno? Slike? Pa postoje i slikovnice majku mu poljubim, ako je već toliki napor sam stvoriti sliku o čutom, pročitanom, čak i viđenom. Nisam hejter, samo mi nije jasno šta hoćemo? Nećemo Evropu, hoćemo pare, nećemo zapad, hoćemo MTV, nećemo mleko, hoćemo jogurt, nećemo oružje, hoćemo Kosovo, nećemo plačke, hoćemo igračke, nećemo vezu, hoćemo pornografiju, nećemo knjige, hoćemo Kurire, nećemo horore, hoćemo tragi-komedije, nećemo šiju da nam zavrnu, ali vratovi su zato nešto sasvim drugo pa daj da se besimo...? Mi i svet razumemo se kao muškarci i žene - svi sve znamo jedni o drugima ali jedni uporno vuku na program posle 2 ujutru. Ja sam za to da, ako već ne znamo šta hoćemo, tako i nastupimo. Pa da, uvek treba potencirati slabosti, ako nema razumljivih kvaliteta. Ispadamo samo još zreliji za pornografiju ako se pravimo da znamo šta hoćemo a još se borimo s pelenama i prekidačima za svetlo. Nastupimo, dakle, sa istim baljezgarijama ali u drugom tonalitetu. Ubijmo ih (u pojam) sarkazmom. Nebuloze su ionako naš fah, samo treba da ih upakujemo tako da niko nedovoljno nebulozan ne može da bude siguran da se radi o nebulozi. To je put. Zajebavajmo se, kad se već sve svelo na zajebanciju. Zajebavajmo se kao da nam je to poslednje. Dajmo izjavu za CNN kako je ovaj poremećeni bio upravnik obdaništa specijalizovanog za proizvodnju malih nacionalističkih terorista. Zamenimo svaki Titov portret grafikama Bin Ladena. Na njega su posebno alergični, a bez razloga. Jao kako ćemo ih samo izludeti! 

Sreća je u malim stvarima. Najozbiljnije to mislim. Zamislila sam da se Maršala Tita, preko Srpskih vladara i Kralja Milana najsvežije zove ulica Bin Ladena. Ili Hašima Tačija! Jao kako sam srećna sad. To nije mala ulica, istina, ali me usrećuje tako mala stvar kakva je pomisao na to kakvi bismo carevi mi, nebeski, bili, kad bismo se malo opustili i otvoreno, bez griže savesti, zafrkavali sa ovom sprdnjom od sveta. 

****

Gorica i Dragan sad pričaju o ovoj jučerašnjoj tragediji. Dan žalosti u Srbiji. Uz dužno poštovanje njih kao predstavnika medija i svih nastradalih u ovoj priči kao predstavnika tragedije, mnogo bi nam zdravije bilo da umesto žalosti posvetimo ovaj dan apsurdu. Ako još treba da objašnjavam zašto, odustajem za ovo jutro. Samo da dodam nešto što bi moglo izigravati zaključak. Komšije Ljubiše Bogdanovića su spadale i u članove porodice, i to nam samo govori da što pre treba da se selimo što dalje od najbližih. Kredite u ruke i put pod noge! Šta može porodica da napravi od čoveka ne može niko, pa ni rat. Neki polu-stručnjak kriminalistike juče je Danici Vučenić, nakon što je naglasio da nije psihijatar, pretio u sred emisije da joj ne padne na pamet da je bilo koji staratelj bolji od najgoreg roditelja. Toliko o toj stručnoj polovini njegovog života. Nadam se da nema dece. Ili da ih ima preko dvadesetoro (http://www.youtube.com/watch?v=ptTwi6-ii-s). Sklona sam da poverujem da se šalio, ili makar bio ironičan, da zadržim želju za nebešenjem. Njemu posvećujem ovaj tekst, potpuno me je očarao ubedljivošću nebuloze. On je bio Srbija, a ja Svet. Baš kako sam zamislila da treba da bude.

''Kad vidite veliki naslov u novinama, potražite manji s kojeg pokušavaju da vam skrenu pažnju.'' Ovog puta, ne samo da je jedna tragedija pokrila drugu, nego ju je sasvim opravdala.

****

Čovek puca posle rata
Nadežda Milenković | 10/04/2013




Čovek gleda televiziju.

”Očekuje nas dvanaest paklenih dana… Odluka će biti bolna… Više nema dobrih rešenja, sva dobra rešenja su potrošena… Šta mislite da će uraditi državni vrh… Ne smemo dozvoliti to poniženje… Traži se Vuk Branković… Oni nam nude kapitulaciju… Ako postignemo dogovor to će biti pogubno za generacije posle nas… Mi nemamo saveznike u međunarodnoj zajednici… Odluku ćemo saopštiti u nedelju… Ketrin Ešton očekuje odluku do utorka… To nije bio papir za potpisivanje, ona je pročitala nešto otkucano i pisano rukom… Utorak… Utorak… Greška činovnika, odluka mora biti saopštena u ponedeljak do 16 sati… Nema više dobrih rešenja, sva dobra rešenja su potrošena… Ponedeljak do 16 sati… Ovo je biti ili ne biti za Srbiju… Nema dobrih rešenja… Ne smemo pristati na ucene… Ne možemo da potpišemo ništa jer to što su nam ponudili je ništa… To je ucena… Mi nemamo saveznike… Očito je da su velike sile te koje stoje iza svega… Ako postignemo dogovor… Nema dogovora, sva dobra rešenja su potrošena… Između Vuka Brankovića i Cara Lazara… U poseti patrijarhu… Ne smemo pristati… Nema dobrih rešenja, sva rešenja su potrošena… Kako vi komentarišete izjavu… Nema dobrih rešenja… Teški dani za srpski narod… U ovom trenutku državni vrh odlučuje… Nema dobrih rešenja, sva rešenja su potrošena… Do ponedeljka… Do ponedeljka… Ako prihvatimo to će biti pogubno za nas… Ako ne postignemo dogovor to će značiti izolaciju… To će značiti kapitulaciju… Albanska strana… Očito velike sile… Svi su protiv nas… Dan D… Odluka mora biti jedinstvena… Nema dobrih rešenja… Svako rešenje će biti bolno… Ribolovačko društvo… Ne, zajednica srpskih opština je način da im zabijemo klin… Odluka će biti bolna… Državni vrh mora biti jedinstven… Izolacija… Kapitulacija… Ponedeljak… Ponedeljak… Državni vrh je doneo odluku da odbije sporazum…”

Čovek je pukao.

Čovek je poranio da spase svoju familuju. Posebno je zabrinut za sudbinu dečaka koji nema ni dve godine.

Više nema dobrih rešenja. Sva dobra rešenja su potrošena.

”Posle jutrošnjeg nezapamćenog masakra, Vlada je donela odluku da sredu proglasi danom žalosti.”

”Premijer Srbije izjavio je da odbijanje sporazuma ne znači i kraj i da je kompromis između Beograda i Prištine moguće postići.”


Peščanik.net, 10.04.2013.

zmajevi

Daj čoveku prst, hteće celu ruku. Ne daj mu ništa, zameriće ti sve. I šta ti onda preostaje? 

Pa nek' ti zameri ko šta hoće, ako slučajno nemaš ruku viška. Meni su ove moje dve knap od rođenja, i pune su, prepune. Ako se jedne odreknem neće nikako valjati za ovu drugu. Preforsiraću je, a i ko mi garantuje da i nju jednom neću proćerdati? To je kao sa cigaretama. Misliš - ma samo jednu uz kafu - i onda, dok je popiješ, pojeo si sutrašnji ručak, isekao net za sledeći mesec i usmrdeo tek opranu kosu. Ma idi... I šta, da ostanem bez ruku samo zato što imam dobre prste i cigaru među njima? Neka hvala. Balans je najteži al' zato kad ga se domogneš i zauzdaš radi kao vetrenjača na košavi. I samo te napaja energijom, s takvom lakoćom da se pitaš kako to da još nisu izmislili kola na duševnu ravnotežu.

''Nekima se čini da su moje pesme sve iste... Shvatam ih potpuno... Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste.... Nismo svi svemu dorasli...''

Kapiram da je pojedinima potpuno neshvatljivo da u svakoj životnoj situaciji, kakva god da je, možeš ispasti/ostati normalan, vaspitan i pristojan čak i bez sakaćenja gornjih ekstremiteta. Meni je razumljivo ali nekad baš neću iako znam da bih mogla, da ostanem normalna. Ne dešava mi se često, jer mi se ne dešava to sa svakim. Samo sa nekima. Nekima koji ne biraju pozornicu ni scenario da maltretiraju pošten svet koji čak nije ni deo komada koji im se vrzma po onom predelu iza očiju a između ušiju. Da - interesantno je - nekima je do te mere svejedno s kim i u kakvoj se situaciji nalaze, da bez poštede i bez izuzetka biraju uvek isti obrazac ponašanja. Kao lutka koju kad god i gde god pipneš, kako god je okreneš, nerazgovetno izbaci uvek istu, nerazumljivu rečenicu, jer za drugo nema program. Ili je samo ne interesuje da troši baterije? Ma jasno... Ko je još lud da oseti i izmeri, ispeče pa kaže, ko je još blesav da se bavi takvim dosadnim procenama i nagađanjima, kad može da se drži svoje male večne role, teškom mukom izvojevane, krvlju i suzama zalivene, neubedljivo (od)igrane, ali pobogu, svoje, lične! Koga još zanima da čuje sagovornika kad je, normalno, najsrećniji dok sluša samo(g) sebe dok tako dobro, ma senzacionalno, igra sopstvenu rolu maloumnika? To je ona priča s pevanjem i tuširanjem - svi briljiraju kad su sami i mokri. Dovedi publiku i sve pada u... vodu. Nažalost, ili na sreću, ako sam nešto usavršila, to je da budem publika. Uf, baš sam dobra u tome. Tu me niko ne može prevariti, sve i da je brat od tetke Dejvida Koperfilda. Probaj meni da dižeš galamu, glas i živac istovremeno sa kidanjem jedne od punih mi ruku i tu se predstava završava. Op, zavesa! Žao mi je. Možda ne plaćam gradski prevoz ali ovu kartu sam platila i loša interpretacija glavne uloge ne dolazi u obzir. Da smo barem u bioskopu pa da ostanem dok ne pozobem kokice, ovako mi ni to ne ostaje. Ostaje mi to što sam savršena publika i uvek ću zahtevati savršenu predstavu, ako je već mora biti. Sve manje od toga ostavljam nekome sa kraćim vidom i kraćim rukama od mojih - ako ništa drugo, lakše se kidaju. 

****

Napad je najbolja odbrana, nego kako. Još ako se napadajući druge braniš od samog sebe - još je jača motivacija za aždajisanje. Šteta što ne igram fudbal i volim Zmajeve. Prave. 

Daj naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug...
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
večeras treća smena vraća tuđi dug...

Zašto je, aman, toliko teško reći, sebi makar, ''jao jbt pa ja sam kriv/a za ovo/ono''? Može li mi iko nacrtati, molim vas, kako je moguće to da je uvek kriv neko drugi, a odgovoran sam možda-mada-ipak-nemoguće ja? Hahahahaha. Pa to je smešno! Urnebesno!! Zar nisu i sami sebi (pre)smešni večiti bosovi večito dignutog nosa i spuštenog morala kad se pogledaju u ogledalo tako šepurasti i bezgrešni? Da nisu bogovi majku mu?! Jedno slovo razlike, moguće je... Neko je to, eto, jednom davno loše preveo ili prepisao i otud sva zabuna. Taj je kriv! Taj je kriv što oni sad hodaju tvrdom, prljavom zemljom umesto mekim, anemičnim oblacima i jedu govna  ovde dole  umesto  grožđe tamo gore. Taj! Naćiću ga, da ga častim jednim velikim točenim. Imam ja priličan cug... A njemu bi valjalo da vrati dug.

Šepure se razne zadužene glave bez pokrića na sve strane, nije mi to čudno, ni novo, nego mi je novo, i drago, što su mi napokon smešni, tako izdeformisani, spolja i iznutra. Kičme i obraza bez, al' zato s 500 ruku viška pod svakom miškom. Tako da, u stvari, one svoje primarne dve, sad već zakržljale ručice, ne mogu da koriste sve i da hoće, da im ovih manijakalno sakupljenih hiljadu slučajno ne poispada. Isto je i sa tom kičmicom - kriveći je drugima sopstvenu potpuno zapustiše i - (p)ostadoše crvi. I kako da ih čovek shvati za ozbiljno?

Ma daj...

Samo bih volela da im neko predoči na vreme, dok još ima smeha, i vremena, da je bolje - ako već računaju na tuđe ruke - da ih čuvaju pričvršćene za ostatak tela vlasnika zajedno sa vlasnicima, nego da uporno pokušavaju da ih nasilno iščupaju i prišiju na svoje člankovite trupove. Nije to ista krvna grupa, ne može to tek tako. Baciće se potpuno zdravi, sposobni udovi bez potrebe i rezultata. A rezultat je, za one koji još prate, 2:0 za sve one kojima su ramena ostala privezana za kičmu i ruke. Dakle, za one kojima je glava na tim ramenima još uvek njihova i netaknuta.

Samo vi cepajte.