Ugovoreni vanbračni drugari

Pitaju Vladu (i mene) kad ćemo ''i mi''... I sve ono što pod ''i mi'' može da stane. Sve češće smo pod tim znakom pitanja. A meni glupo svaki put, jebiga ne znam kako da odgovorim na takve upitnike a da prethodno ne odgovorim pitanjem ''koliko vremena imate?''. Kraće od bar 20 minuta monologa ne umem da odgovorim.

Sad kao, na svom terenu zvanom blog, dajem sebi za pravo da se malo izjasnim o ''i mi'' temi.

Ako uzmemo da se ovim pitanjem misli na brak, zbilja moram da primetim da je sama postavka pitanja potpuno nefer prema ''mi'' faktoru, kao i bilo kom drugom ''mi'' faktoru koji nismo Vlada i ja ali jeste neki vanbračni par. Jer uslovljava da svaki vanbračni par jednom jednostavno mora izbaciti ''van'' i postati bračni par. A brak je produkt religije, ili zakona, svejedno, u oba slučaja potpuno pogrešan. Vladi i sebi, uz svo dužno poštovanje crkveno ili državno odobrenih bračnih drugarstava, ne želim da ikada postanemo nešto takvo, ako ni zbog čega drugog, onda zbog očekivanosti takvog čina, i opšteprihvaćenosti koja ide s njim.

S druge strane, koliko god se grozila sistema i pravila, postoji nebrojeno mnogo olakšica na koje vanbračni drugovi nemaju pravo, jer sistem i jeste uređen da te potkupi i primora da delaš i ''živiš'' u skladu sa njegovim namerama. Recimo deca. Pa da. Da bude ''kopile''? Kuku!

Haha.

Ali dobro, razumem da je sistem surov, i da se stvarno nekad čini da nemaš kud. Znam mnogo ljudi koji se vole i i dalje su u braku. Ne kažem da jedno isključuje drugo. Samo kažem da jedno nije afirmacija drugog. Bespotrebno je. Isto tako znam i mnogo srećnih parova sa decom koji nisu hteli da se uzmu, ali ipak jesu. Neki pritisnuti porodicom, neki nekim drugim stvarima. Svejedno, u osnovi je pritisak. Kao kad se hrišćanstvo hvali mnogobrojnošću vernika, nakon što je te ''vernike'' sakupila krstaškim ratovima.

Ima i onog finansijskog aspekta samog održavanja čina svadbe. Uf da. Nije mi jasno kako to još nije postao predmet na ekononiji, državnoj ili privatnoj, nebitno. Svadba balansira između odgovaranja na idiotske prohteve i očekivanja mnogobrojne gladne rodbine i matematičke operacije uloženog i dobijenog u nju i od nje. Niko ne pravi svadbu da bude na nuli. Poštujem ljude koji ne poštuju koncept braka, ali su shvatili da prividnim učešćem u sistemu mogu i da profitiraju od njega. Neki bi rekli da je licemerno. Ja bih rekla da je pre pametno. Ali samo ako zaista nikada ne poverujete u koncept braka, bračne dužnosti, obavezanosti, zakucanosti za taj jedan izbor koji tako svečano potpišete i zalijete. Jebote, sam taj čin liči na Ugovor sa Rampelstilskinom. O uticaju papira, koji sad odjednom (stremi da ga) definiše više nego njegova osećanja, čoveka koji ga potpiše, da ne govorim. Neke od najlepših ljubavi uništene su brakom...

Ako potpišete ugovor o posedovanju nečeg, vi doživite mali trijumf ega i, za neko vreme, zaista utripujete da imate nešto. Ako je to televizor, s nekim impozantnim brojem inča, ta euforija traje svega nekoliko dana. Onda shvatite da vam uz taj televizor treba i ovo i ono, i samo prebacujete fokus želje na te prolazne, bezvredne stvari koje želite u svom ''posedstvu''. Hoće li mi neko objasniti, ali da pokuša da mi ne vređa inteligenciju, kom kolekcionaru i kada je prvi put palo na ''pamet'' da od ljubavi dvoje ljudi pravi jebeni Ugovor?? I ko je dođavola pristao da potpiše pripadnost drugom stvoru, praveći paradoksalno time i od sebe i od tog drugog samo potrošnu stvar? Zato se ljudi rastaju. Ljudi koji se zapravo vole. Pristanu da postanu stvar, a stvari, apsolutno i bez izuzetka, imaju rok trajanja.

Moja duša nema rok trajanja. Moja duša ima čitavu večnost, jer je i sama njen deo. Koliko poznajem Vladu, isti je slučaj i sa njegovom. Zato mu često kažem da je ''moja duša''. Ne zato što ga svojatam - on je samo svoj - nego zato što mi energija njegove duše godi, savršeno balansira sa energijom moje. Ne kolju se. Ne bore za gazdinstvo. Ne kradu jedna drugoj energiju. Dopunjavaju se, čak. Ako bi postojao neki papir, sertifikat, koji potvrđuje Dopunu duše prisustvom druge duše, Vladino i moje ime bi se sigurno našli na njemu. Ovako, odbijam da pristanem da budem etiketirana kao nečije vlasništvo. Ni kao telo, ni kao duša. Uostalom, takvi Ugovori se u  istoj toj fašističkoj tvorevini kao što je ''religija'' koja forsira brak (kolika li je mesečna zarada popa samo na sklopljenim brakovima?), sklapaju samo sa đavolom.

Nije đavo problem. Đavola nema bez Boga. Odbaci Boga i ostaješ samo ti. To je sve što postoji(š). Ti si sve što ikada možeš biti, već sad. Bez trpanja uz lestvicu u korumpiranom preduzeću, bez sedam nula na računu u banci, bez bačenog glasa u glasačkoj kutiji, bez bezvrednog papira kojim ulaziš u ''svet prihvaćenih'' - koji god on bio. A ako već govorimo o ''onom papiru'' koji se kroz par godina nosi kod advokata na procenu štete i mogućnost njene nadoknade - Svečano Ga Se Odričem. I mislim da ćemo Vlada i ja napraviti proslavu svečanog odricanja od braka, kojim ćemo zvanično postati Vanbračni drugovi, dokle god naše Duše to budu želele da budemo.

Aman.

bojim se da se (ipak) ne bojim

Postalo je preterano nametnuto kao normalno da se koječega plašimo i od kojekoga zaziremo. Sve se pretvara u jedno glomazno ''Nemoj'' jer je prirodnije da nisi nego da jesi. Bilo šta. ''Nemoj to''. ''nemoj tako'', ''nemoj njemu'', ''nemoj sada''... A nego kada ću? Ja osim ''sada'' nemam apsolutno ništa vredno i pravo.

A u tom ''sada'' ima mnogo vrednih, pravih (stvari, ljudi, osećanja, snova) da bih im uskratila da u ''sada'' postoje. Stoga NEMOJTE me ''nemojatisati''. Jer hoću. O, itekako hoću.

Kažnjivo je misliti. Neoprostivo je delati u skladu sa tim mišljenjem. Toleriše se mentalni terorizam i fizički kriminal. Nagrađuju se nagrđeni. Reanimiraju se mrtvi. Revitalizuje se propali, zarđali recept koji garantuje poslušnost mase i uništavanje sive mase. Nemam nameru da ćutim. Nemam nameru da se kandidujem za koješta, trkam za kojekoga, grebem za koječim, jer to nisu moje bitke ili težnje. Svi smo ovde samo da bismo se voleli, a ubeđuju nas da nismo niko i ništa dok ne mrzimo, ne delimo se, ne ratujemo, ne povređujemo, ne ubijamo. Dele nas na vernike i naučnike. Kažu nam da možemo biti samo jedno od ta dva. Lupaju nam dijagnoze neuravnoteženosti oni koji tasove namerno i gurkaju levo-desno.

Retko srećem ljude koji smeju da kažu ono što stvarno misle. Naviknuti su na potiskivanje svega što bi moglo pokazati masi da je glupa. Odviknuti su od slavljenja jedinog u šta bi trebalo da veruju i čemu bi morali da se povinuju - duhovnog i fizičkog ja. Uljuljkani su u izmanipulisani osećaj pripadnosti masi koja ćuti i gine. Koja ubija, slavi smrt i haos, nazivajući ga životom.

Usađivanje straha svima koji pokušaju da se pobune protiv besmisla je imalo sjajan prolaz u istoriji ''čovečanstva'', to je neosporno. Sporno je to što se takva nota anti-čovečnosti uopšte povezuje sa čovekovim ''razvojem''. Više je u pitanju čovekov ''zavoj'', ako smem da primetim.

Ne smeš.

A je li?

Još se nije rodio taj pacijent kome bih poverovala da nešto ne smem jer on tako propoveda. I tako je porazno shvatiti koliko je lako rešiti se svih stega i granica u koje nas pakuju od kad se raspakujemo iz majčinskih utroba, ali je i dalje retko jer zvuči prilično nedozvoljeno. ''Odlika je malog uma da osuđuje ono što ne razume''. Odlika je velikog da se ne boji osude. Odlika je osude da znači samo onima koji je definišu. Odlika je pobune da ne pristaje na manje od onoga za šta je sposobna.

Sposobnost je stvar spoznaje o tome koliko možeš. Nije neka vanjska sila, neki psihotest ili test inteligencije ili naduvenost ega i mišića. Svako može onoliko koliko misli da može. A meni je jednom neko rekao da mogu sve. I to je jedino u šta biram da verujem. Jedino što znam.

napo(ko)n visoki naklon duboki

15.07.2014.

06:53

Lift ponovo ne radi. Krećemo pešaka sa sedmog. Slaja ide prvi, vuče svoju tašnu, moj lap i smeće. Ja za njim, vučem svoju tašnu, presvlaku za slučaj promene vremena i nogu koja od jutros opet slabo radi. Stižemo do podesta između petog i četvrtog. Tigrasto mače sa belom kragnom i kravatom veličine moje šake sedi na zidiću rupe koja glumi svetlarnik između stepenišnog prostora i hodnika ispred stanova. Krećem da ga uzmem, tu, sa stepeništa, pokušava da viče na mene ali nema glasa. Ispušta samo zmijski siktaj. Pokušavam sa druge strane, iz hodnika, nastavlja sa pretećim siktanjem i trese se. Odustajem, jer znam da je Majka sa belom kragnom i kravatom tu nedge po zgradi, pravila je do pre mesec i po dana sranja po hodnicima - doslovno - i magnetno polje za izbezumljenu Hanu instalirajući se svake večeri skotna ispred naših vrata. Spušamo se do kola.

22:40

Lift i dalje ne radi. Krećem pešaka na sedmi. Sama sam, vučem tašnu, lap, presvlaku za kojom nije bilo potrebe i nogu koja radi još slabije nego jutros. Stižem do podesta između četvrtog i petog. Mače i dalje sedi tu, na zidiću, samo sad nije samo. Tu je još jedno, musavo, još manje od moje šake, i još siktavije od onog veličine moje šake. Ostalo mu je malo žutih i crnih mrlja od Oca i malo roze njuške i tankog glasa od Majke, za razliku od onog od jutros koji je još uvek nem ali rešen da mu neću prići. Stojim tu par minuta i pokušavam da shvatim šta mogu da uradim. Ne shvatam ništa, nastavljam ka sedmom. Otključavam vrata, ne otvaram ih, čujem (m)jauk, vraćam se na podest. Opet sikću. Nailaze komšije mačkari. I oni su videli jutros jedno mače, pa sad sišli sa devetog da provere je li još tu. I oni su zabezeknuti što ih je sad dvoje. Pokušavamo da ih smirimo, nahranimo, sklonimo, ne vredi. Posle 45 minuta odustajemo. Od Majke ni traga ni glasa. Jedva dozivam san, koji prekidam pre 4:00 16.07.2014.

16.07.2014.

06:55

Liftovi i dalje u kvaru.  Krećemo pešaka sa sedmog. Slaja ide prvi, vuče svoju tašnu, moj lap i smeće. Ja za njim, vučem svoju tašnu, presvlaku za slučaj promene vremena i nogu koja radi  malo bolje nego juče. Stižemo do podesta između petog i četvrtog. Mače od juče ujutru je i dalje u istoj pozi i na istoj koti, i ima društvo, samo ne onog zakržljalog musavog od juče uveče, već novog, isto tigrastog mačeta, samo bez bele kragne i kravate. Već krećem da paničim jer se oba mršte u samoodbrani od mene koja ih ne napadam ali sam sigurna da im tako izgleda. Od musavog ni traga ni glasa. Izlazi komšinica sa petog, i uz ''ovde ih nikad neće ni naći, samo će ih neko podaviti'' hvata ih ekspresno za vratiće i svi krećemo niz stepenice. Kapiram da sam kukavica što to nisam sama uradila ali opraštam sebi u trenutku jer ja teško donosim odluke kojima se drugima menja život, a tripovala sam da ću im pomeranjem odatle napolje nauditi. Ovako, kao tešim sebe da ako im se nešto i desi napolju, nisam ih ja iznela. Ne uspevam da se utešim. U prizemlju odlučujemo da ih ostavimo isped zadnjeg ulaza u zgradu jer sam tu poslednji put videla Majku 13.07.2014.

15:08 - 18:30

Stižem s posla. Izašla sam malo ranije, nisam mogla da sačekam kraj radnog bremena kad mi mačeće breme cepa živce danima. Ulazim u zgradu, vučem sve što sam i jutros vukla plus lap minus noga. Malo je proradila, od lopte na kojoj sedim kad moram da sedim valjda. Liftovi su proradili. Prolazim ih, izlazim iza zgrade. Oba tigrasta su tu, sa Majkom, koja mi se obraća ali ne čujem je dobro od uzbuđenja što je vidim. Kažem joj da su mi pune ruke stvari i pune oči suza i da ću doći za koji minut sa nekom klopom. Penjem se liftom, razmišljam kako ih niko ne bi spustio do nje da su liftovi radili i da par mačkara nije dva dana prolazilo pored njih. Ulazim u stan, punim posudu vodom i uzimam hranu. Hana me osuđuje, ja joj kažem da je bahata i sebična i izlećem. Silazim, dole je Majka sa samo jednim mačetom.

Stojim par minuta i smislim da ga je odnela negde na sigurno i da čeka da se sklonim da odnese i drugo. Sklanjam se, pešaka do desetog, prolazeći kroz svaki hodnik, nadajući se da ću naći ono musavo zakržljalo. Nema ga. Silazim opet do Majke. Mače se zavuklo između fasadne opeke i prozora koji glumi svetlarnik za podrum. Guzu mu vidim, i rep, i ne znam koliko je dubok taj procep, mada mi se ne čini da je više od petnaestak centimetara. Stojim tu dok Majka jede, prolazi komšinica sa šestog s kojom pričam o ovoj s petog od jutros s kojom je ona juče ulazila u podrum da izvuku neko crno mače. Nisu uspele, a podrum je zaključan posle njihovog pokušaja. I dalje je dole. ''Kuku'', mislim se, ''još jedno mače''. I to u podrumu. Od kog imam veći strah nego od smrti. Pitam je da li je videla drugo tirgasto dok je išla ka zgradi, kaže da nije. Prolazi komšija sa štenetom zlatnog retrivera. Nosi ga na udomljavanje, samo što ne zaplače. Tri je već dao. Pita komšinicu koja stoji sa mnom hoće li ona jedno, koje je ostalo. Ona već ima 2-3 komada. Odlaze oboje. Odjednom se iz džepa između opeke i stakla, iza guze tigrastog sa kragnom i kravatom pojavljuje glavica tigrastog bez kragne i kravate.

''Tu li si, čvarku dijetalni'', kažem i spustim se da vidim koliko je dovraga dubok taj džep kad su oba stala. I dalje mi se čini da nije dublji od 15 cm. Stojim tu, gledam ih, čuje se jak mjauk. Nijedno od bića u koje gledam nije ga ispustilo. Ponovo se čuje. Kolačim oči ne bih li utvrdila bilo kakvo pomeranje  usana mačaka koje sede u vrsti ispred mene. Ništa vala, sve tri ćute. Opet se čuje, sad toliko jako da tripujem da mi je u glavi. ''Jebote ludim'', pomislim. Pojavljuje se baka sa devetog koja važi za glavnog krivca što mačke oko zgrade opstaju i što posle stanari moraju da skupljaju za otrov, i s njom pokušavam da shvatim koliko je uopšte mačića po zgradi i gde bi mogli biti, i još važnije, odakle dopire ovaj mjauk koji ne prestaje. Baka je malo senilna i svoja, ali svako društvo mi znači. Nisam ni ja mnogo bolja. Potvrđuje mi da je jedno crno mače još u podrumu. Čuje se, slabo. Ovo drugo što se čuje jako, i dalje se čuje. Pola metra iznad tla, na fasadi na čijem kraju je onaj džep u koji se guraju pomenuti čvarci, počinju metalna vrata ormara sa glavnim strujnim napajanjem za celu zgradu. ''Opasno po život''. Dva šrafa koje odvrće običan ključ za lift, onaj trouglastog preseka, trebalo bi da drže ta vrata zatvorenim, u skladu sa natpisom koji tako preteće nose. Drži ih jedan, gornji, a donjeg ili nema ili je neispravan, jer je donji deo vrata iskrivljen na spolja, kao da je neko nasilno pokušavao da ih otvori, i kroz procep od 3 cm pojavljuje se njuškica. Roze, s belom šarom oko nje i između očiju, plavih, s crnom Zoro maskom preko. Jedno mače viri iz ormara sa visokim naponom, drugo doziva iz podruma. Opet paničim.

Počinje kiša. Guram silom komad opeke između zida i vratanaca, ne bih li proširila otvor da mače može da proturi celo telo. Mače se ne pojavljuje. Baka odlazi po nekog ko ima ključeve, što od ormara, što od podruma. Nema je da se vrati, ulazim u zgradu za njom, nalazim je sa ženom is prizemlja koja s cigarom stoji na vratima svog stana i kaže mi da je predsednik kućnog saveta tu u prizemlju, preko puta teretnog lifta. Odlazim, zvonim, ništa. Opet zvonim, ništa. Legnem na zvono. Naravno, ništa. Vraćam se do žene i bake, i shvatim da sve vreme pričaju o onom mačetu u podrumu i ključu za isti. Baka je zaboravila da spomene mače u ormaru. Spomenem ga ja, žena s cigarom izlazi napolje da vidi, ja za njom, i tad i ja odlučujem da je vreme za cigaru. Ona ima ključ za lift. Odlazi po njega. Vraća se, otvaramo glavni orman pod visokim naponom. Kontam, ''a u tri lepe, ovaj život ionako nije sve što imam''. Mače se povlači dublje, niže u orman, u deo u kome nema nijednog kabla, ali kome od ovih kablova gore ne možeš prići. Komšije defiluju. Raspoloženje im varira od zgranutosti činjenicom da izgleda kao da čeprkamo po Pandorinoj kutiji do tuge što je mače osuđeno na smrt jer odatle samo izaći neće, a slaba vajda je i od nas koji bismo da ga izvadimo. Pitam se kako je uopšte dospelo tu kad je orman tako visoko, a vrata tako malo otškrinuta. Pogledam u onaj džep gde su se mačići gurali, sad je opet samo jedno tu, ono u ''odelu'', i pomislim da je tu sa strane tog džepa, u opeci, nekakva rupa kroz koju mali čvarci ulaze u taj orman, jer nemam drugo objašnjenje kako je Zoro dospeo unutra, a ni gde je tigrasti bez kravate, kad je pre 2 minuta bio tu. Prolazi komšija, pitam ga za ključ od podruma, kaže da nema, ali raspitaće se. Pomislim ''ma važi...''. Vraća se, gura svoj ključ od stana i otvara vrata podruma. ''Svaki ključ otvara, slučajno sam pijan provalio pre neko veče. Sad sam se setio.'' Smeje se. Smejem se i ja. Uzimam Majku i ubacim je na stepenište koje vodi u podrum. Crno mače je na istom kraku kao i ona. Prilazi joj. Ona frkće, mače beži nazad u podrum. ''Jebote, pa to nije njeno mače.'' Paničim. Opet.

Ostavljam otvorena vrata podruma, molim baku da se i ona skloni da Majka izađe. Izlazim napolje do žene koja gura baterijsku lampu u strujni orman ne bi li uspela da utvrdi da li je i tigrasti bez odela tu sa Zoroom, i gde je i kolika je ta rupa sa strane kroz koju se provlače i igraju se sa životima, što svojim, što našim. Molim je da se malo odalji od kablova. Molim se u sebi da ne mora negde da ide uskoro, i da me neće ostaviti samu da vadim situaciju, i mačiće i sebe iz nje. Zovem Veterinu Beograd. Kažu da oni ne rade takve stvari. Zovem Milana da ga pitam da li misli da će neko iz EDB-a doći ako ih pozovem. Ne stignem da ga išta pitam, jer mi na ''orman, strujni, napolju, visoki napon'' odgovara da idem u tri lepe s mačkama i da zatvorim to, da se sklonim odatle i da neće uopšte da priča o tome. Mislim, kapiram, nisam luda. Ali nisam baš ni normalna jebiga. Kiša ne prestaje.

Žena odlazi da zove EDB. Kažu da će prva slobodna ekipa doći. Ona šalje sina da stoji ispred zgrade da ih čeka, baka ganja crno mače po stepenicama podruma, a ja molim baku da izađe, jer je mače uplašeno i nikad tako neće izaći. Baka odlazi do Majke, tigrastog u odelu koje gura glavu u onaj džep, i Zoroa koji opet zapomaže iz ormana. Žena uzima nešto hrane i mleka koje je iznela Majci i silazi niz stepenice podruma. Crno mače je negde na šestom stepeniku od njih osam prvog silaznog kraka stepeništa podruma. Žena ga prolazi, dolazi do podesta a ja odlučujem da je krajnje vreme u mom životu da i ja siđem u podrum. Mače se ne pomera. Žena mu prinosi hranu, ja koračam niz drugi stepenik. Mače se i dalje ne pomera. Pitam je da li da probam da ga uhvatim za vratić dok je mirno ili će ona. Kaže bolje da ga ona zamajava hranom i da ne pokušava da ga uhvati. Mače ne shvata koliko sam mu blizu, iza leđa sam mu, a meni su iza leđa vrata od podruma, kroz koja nisam prošla preko dve decenije. Tresem se.  Hvatam ga za vrat i iznosim brže nego što sam mislila da ću moći. Ne opire se mnogo, ali kad ga spuštam kod Majke i tigrastog u odelu, kreće da beži a Majka nastavlja da besni. Brzo se vraćam da zaključam podrum da ponovo ne uleti. Moj ključ od stana ipak ne radi. Pojavljuje se komšija sa pravim ključem, zaključava.

EDB-ovaca još nema, kao ni tigrastog bez kravate. Već je 18h. Žena zatvara vrata ormara, zavrće onaj jedan ispravni šraf i ja vraćam komad opeke da povećam otvor u slučaju da se mače ponovo pojavi. Stojimo očajni i pri kraju zaliha cigara. Crno mače se igra sa tigrastim skockanim. Skockano hoće da sisa, Majka mu daje, crnom na isti zahtev odgovara kao i do sad, frktanjem. Pružam mu čanče sa mlekom, beži. Vraća se do džepa. Ponovo se pojavljuje Zorova njuškica iznad komada opeke. Žena uzima poklopac kutije od cipela na kome je Majka ostavila malo šunke i Haninih granula za posle, i stavlja ga ispod otškrinutog dela vrata ormara. Niko se ne pomera. Baka stoji ukopano, ja ukočeno, a žena nepomično drži poklopac na kome se polako pojavljuje roze njuška. Pa bela šapica. Pa druga bela šapica. Traje kao večnost. Buljim u dno vrata na kojima vrišti ''OPASNO PO ŽIVOT''. Iza njih, kao na usporenom snimku nazire se sve bolji deo mačeta. Negde na pola filma, kad sam shvatila da vidim već dooobar deo Zoroa, u adekvatnom ritmu slow motion-a prilazim, guram ruku uz donju ivicu metalnih vrata i poklapam leđa mačeta uz poklopac kutije. Spuštamo ga na tlo pored Majke, prekidam usporeni snimak i brzo vadim komad opeke koji je držao vrata a Zoro, uplašen zvukom, i slikom verovatno, beži u onaj džep koji je i napravio celu frku. Grabim ga za rep, izvlačim, bacam pored Majke, guram komad opeke koja mi je još u ruci u džep između fasade i stakla. Crno mače panično pokušava da se ugura u džep. Guram preko opeke posudu od mleka, psujem i mačiće i Majku i rupu i orman i sve. Ljubim ženu jer smo uspele. Grlim baku jer samo dokoni poput nje su i mogli učestvovati u ovome. Vraća se komšinica kojoj je komšija nudio retrivera. Suze joj oči jer smo ipak uspele. Prolazi još komšija a ona trijumfalno diže ruke u vazduh i viče im ''Uspeli smo, spasili smo ih!''. Žena odlazi da zove EDB da im otkaže. Majka liže Zoroa. Crno uspeva da iznudi jednu sisu. Ja sam malo tužna jer se neskockani tigrasti od 16:00 nije pojavio, niti javio, kao ni musavi sa žutom mrljom od juče. Odlazimo.

17.07.2014.

06:59

Slaja je sišao minut pre mene. Izlazim iz lifta u prizemlju, otvaram vrata zadnjeg ulaza, Majka mi se javlja, ali ne može da priđe da pruži šapu jer doji. Jedno crno, jedno crno sa belim šapama i njuškom, jedno tigrasto... i još jedno tigrasto!!! :))))))))))))))))))))))))))))))))))) DOBAR DAN ŽIVOTE! Dobar dan ljudi. A mačkama hvala. Nikada, za 27 godina koliko živim u istoj zgradi, nisam ovoliko vremena provela sa komšijama, niti sam mislila da ću ih ikada ovako zavoleti. Komšije, volim vas! Hvala. Podrum da ne pominjem.

Musavog i dalje nema, ali Crni je naterao Majku da mu bude Majka. Duboki naklon i visoki napon idu zajedno.

klik na kraljicu srce

Na Feed-u sam. Skrolujem, hranim se glupostima koja su prethodno nahranila druge korisnike Facebook-a. Ili žrtve istog. Nebitno. Svejedno, nisu sve pojeli jer je ostalo i za mene. Otvaram usta. Iskače link: ''Nakon godina špekulacija, Jan Torp priznao da nije strejt.''

Klikćem na link. Čitam.

Idem na Google. Kucam ''Ian Thorpe'', izlazi predlog Gugla, ''Ian Thorpe depression''.

Gasim tab.

****

Pitam se zašto sam uopšte poželela da pročitam o ''priznanju'' jednog živog bića da je ono što jeste, ili još gore, kako je ingeniozni ''novinar'' to sročio - da nije ono što nije. Dakle, zašto sam kliknula? Zato što je link, na društvenoj mreži, pre nego zato što me interesuje Ian Thorpe ili njegovo seksualno opredeljenje, ubeđena sam. Ali tužno mi je što sam kliknula. Iskrenije bi bilo da me interesuje Ian Thorpe i/ili njegovo seksualno opredeljenje. Ovako, baš sam potrošila klik, onako, uludo. Jer mi je stvarno muka tih O Moj Bože kvazi informacija kojima nas zasipaju 24/7. Ali poraznije mi je to što ova tema i dalje ima široku, preširoku publiku, i što je stvarno gomila ljudi na planeti sada istinski šokirana onime što su pročitali nakon klika istovetnog mom. I sad kao ''misle'' drugačije, bolje, o čoveku koga ne poznaju ništa bolje nego pre kretenskog klika. I igraju se sudija, dobrog-lošeg policajca, vernika, ko zna čega ne, i hrane se. I pre će sa komšijom ili kolegom tupiti o tome sutra uz kafu, nego da decu pitaju koje je boje dan, šta su sanjali, koliko je beskonačno, ili makar gde im se ide popodne, šta su učila u školi ili šta bi volela da ručaju. 

Ljudi vole laka rešenja. Kako za ručak, tako i za život. Najlakši način da zaboraviš da si jedini koji se može baviti sobom/tobom jeste da se baviš nekim drugim. Sa osuđivačkim osvrtom, po mogućstvu, i što više ''istomišljenika'', po sudiji. Zaludni su najstrašnija porota. Slobodni su najbolje žrtve. Odrubite mu glavu, i prikačite je sebi. Prijaće vam malo mozga.

****

Ponoviću po ko zna koji put. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi. 

raskopčavanje/dan posle bureka/

Hajde da zamislim da su svi uvek raskopčani (slobodni, srećni, nasmejani, otvoreni, opušteni, iskreni, empatični), i da se samo u retkim prilikama zakopčaju (zatvaraju, ćute, ne osećaju, ne misle, ne vole, ne razumeju) - kad dolaze izbori, računi, kad prolazi Tito, Sloba, Prestolonaslednik ili Mali.

Ne ide.

Previše su svi uvek zakopčani, preko trbuha, glave i ramena do kičme, zadnjice i kolena, i gutaju, ćute, trpe, tegle, primaju, kleče, a raskopčavaju se samo u prilikama fiziološkog pražnjenja. Nijedno drugo pražnjenje njima nije potrebno izgleda. Uskoro bi mogli i ovo da ukinu. Jer svi pišaju u gaće pred ''autoritetom'' i nude svoju podkičmenu regiju u zamenu za pomilovanje. 

Evo sad mi se ide u wc. Od pomilovanja. Od autoriteta. I fudbala. I vremenske prognoze. I radnog vremena. I čestitki iz Gradskog Stambenog, EDB-a, Telekoma, Euneta. I rokova, blokova, šokova. Nemam ja toliko gaća za bacanje, ni da bih od straha urinirala odevena, ni da bih od muke prljala stražnji deo veša. Padale su mi na pamet pelene, kao preventivna mera, ali kad bolje razmislim, i to je skupa investicija. I ne rešava problem na duže staze. Pa čak i bebe teže ka tome da izađu iz pelena - što da trčim nazad u njih? A i pelene imaju smisla samo na bebama jer ih bebe trebaju zato što ih baš briga za sve, a ne zato što ih mnogo brine bilo šta. Pelene su za još uvek neusrane, koliko god paradoksalnim se činilo. A takvih je, kuku, mnogo malo bre.

Nekima spadaju gaće čim se najavi Autoritet. Kada se najavljen ne pojavi, tužno ih vuku nazad preko bedara i korišćenim toalet papirom brišu... suze. Kada se nenajavljen pojavi, gaće panično kidaju sa sebe kajući se što su ih tako tesne uopšte jutros (u najboljem slučaju - jutros) navlačili. I obećavaju pismeno, pečatirano, da nikada više neće ni nositi gaće. Samo da se ne zamere, jer jednom kad ti otvore dosije onog koji se zamera, teško da ćeš ikada više moći da priuštiš donji veš. Što je apsurdno, jer da bi zadržao platežnu moć moraš održavati status poslušnog bezgaće, i na kraju jedini oni koji mogu da kupe donje rublje ne kupe jer ni ne smeju. Možda bi trebalo da probaju s tangama. Spreda deluje kao da držite (svoje najintimnije delove) do sebe, a ostraga - koga već zanima - ipak zadržavate status platežno sposobnog. Tange su u stvari genijalan patent za 21.vek. Napokon mi je jasno zašto ih, osim zbog neudobnosti i slabe uloge u održavanju higijene, toliko ne volim. Utiču čak i na mentalnu i duhovnu (ne)higijenu.

Kad smo kod higijene, nisam kupila onaj burek juče. Popizdela sam na radnicu koja nije htela da mi proda parče praznog ubeđujući me da mi je pametnije da za iste pare uzmem sa bilo čim, samo ne prazan. Možda sam je šokirala kad sam bez reči i bez bureka napustila pekaru, ali to je bilo najhigijenskije što sam joj mogla odgovoriti. U moju odbranu, i ona je mene šokirala. Htela sam da je pitam zašto uopšte prodaje prazan ako ga ne da za iste pare za koje daje filovan, ali nije bilo šanse da bi razumela šta sam u stvari htela da kažem. Posle sam svašta mislila. Možda je trebalo da se cenkam? Ili da je pitam imaju li burek sa šargarepicom, kao onaj zeka u vicu koji danima smara pekara dok mu ovaj napokon ne napravi da bi ga zeka pitao:''Je l' da da je bljak?''. Ili bi možda najzabavnije bilo da sam rekonstruisala John Cleese-a u skeču ''Cheese Shop''?

Kad god se dotaknem prozivanja autoritetima vođenih i konverzacijsko-logički nedoraslih, neizbežno se koristim i pomažem Pajtonovcima. Nikad ih neću voleti manje od sebe, a to je ljubav pregolema, nek' se zna. Za uticaj na novčanik i asortiman Arilje ne znam, ali s njima je makar mentalna higijena za inteligentno obolele u čiju grupu se kvalifikujem, apsolutno zagarantovana. 

SCOUT: Good Morning.
OWNER: Good morning, Sir. Welcome to the National Cheese Emporium!
SCOUT: Ah, thank you, my good man.
OWNER: What can I do for you, Sir?
SCOUT: Well, I was, uh, sitting in the public library on Thurmon Street just now, skimming through "Scouting For Boys" by Robert Stephenson Smythe Baden-Powell, and I suddenly came over all peckish.
OWNER: Peckish, sir?
SCOUT: Esuriant.
OWNER: Eh?
SCOUT: 'Ee, Ah wor 'ungry-loike!
OWNER: Ah, hungry!
SCOUT: In a nutshell. And I thought to myself, "a little fermented curd will do the trick," so, I curtailed my Scouting activites, sallied forth, and infiltrated your place of purveyance to negotiate the vending of some cheesy comestibles!
OWNER: Come again?
SCOUT: I want to buy some cheese.
OWNER: Oh, I thought you were complaining about the bazouki player!
SCOUT: Oh, heaven forbid: I am one who delights in all manifestations of the Terpsichorean muse!
OWNER: Sorry?
SCOUT: 'Ooo, Ah lahk a nice tuune, 'yer forced too!
OWNER: So he can go on playing, can he?
SCOUT: Most certainly! Now then, some cheese please, my good man.
OWNER: (lustily) Certainly, sir. What would you like?
SCOUT: Well, eh, how about a little red Leicester.
OWNER: I'm, a-fraid we're fresh out of red Leicester, sir.
SCOUT: Oh, never mind, how are you on Tilsit?
OWNER: I'm afraid we never have that at the end of the week, sir, we get it fresh on Monday.
SCOUT: Tish tish. No matter. Well, stout yeoman, four ounces of Caerphilly, if you please.
OWNER: Ah! It's beeeen on order, sir, for two weeks. Was expecting it this morning.
SCOUT: 'T's Not my lucky day, is it? Aah, Bel Paese?
OWNER: Sorry, sir.
SCOUT: Red Windsor?
OWNER: Normally, sir, yes. Today the van broke down.
SCOUT: Ah. Stilton?
OWNER: Sorry.
SCOUT: Ementhal? Gruyere?
OWNER: No.
SCOUT: Any Norweigan Jarlsburg, per chance.
OWNER: No.
SCOUT: Lipta?
OWNER: No.
SCOUT: Lancashire?
OWNER: No.
SCOUT: White Stilton?
OWNER: No.
SCOUT: Danish Brew?
OWNER: No.
SCOUT: Double Goucester?
OWNER: No.
SCOUT: Cheshire?
OWNER: No.
SCOUT: Dorset Bluveny?
OWNER: No.
SCOUT: Brie, Roquefort, Pol le Veq, Port Salut, Savoy Aire, Saint Paulin, Carrier de lest, Bres Bleu, Bruson?
OWNER: No.
SCOUT: Camembert, perhaps?
OWNER: Ah! We have Camembert, yessir.
SCOUT: (suprised) You do! Excellent.
OWNER: Yessir. It's..ah,.....it's a bit runny...
SCOUT: Oh, I like it runny.
OWNER: Well,.. It's very runny, actually, sir.
SCOUT: No matter. Fetch hither the fromage de la Belle France! Mmmwah!
OWNER: I...think it's a bit runnier than you'll like it, sir.
SCOUT: I don't care how blinking runny it is. Hand it over with all speed.
OWNER: Oooooooooohhh........!
SCOUT: What now?
OWNER: The cat's eaten it.
SCOUT: Has he.
OWNER: She, sir.
(pause)
SCOUT: Gouda?
OWNER: No.
SCOUT: Edam?
OWNER: No.
SCOUT: Case Ness?
OWNER: No.
SCOUT: Smoked Austrian?
OWNER: No.
SCOUT: Japanese Sage Darby?
OWNER: No, sir.
SCOUT: You...do *have* some cheese, don't you?
OWNER: (brightly) Of course, sir. It's a cheese shop, sir. We've got--
SCOUT: No no... don't tell me. I'm keen to guess.
OWNER: Fair enough.
SCOUT: Uuuuuh, Wensleydale.
OWNER: Yes?
SCOUT: Ah, well, I'll have some of that!
OWNER: Oh! I thought you were talking to me, sir. Mister Wensleydale, that's my name.

(pause)

SCOUT: Greek Feta?
OWNER: Uh, not as such.
SCOUT: Uuh, Gorgonzola?
OWNER: no
SCOUT: Parmesan,
OWNER: no
SCOUT: Mozarella,
OWNER: no
SCOUT: Paper Cramer,
OWNER: no
SCOUT: Danish Bimbo,
OWNER: no
SCOUT: Czech sheep's milk,
OWNER: no
SCOUT: Venezuelan Beaver Cheese?
OWNER: Not *today*, sir, no.
(pause)
SCOUT: Aah, how about Cheddar?
OWNER: Well, we don't get much call for it around here, sir.
SCOUT: Not much ca--It's the single most popular cheese in the world!
OWNER: Not 'round here, sir.
SCOUT: and what IS the most popular cheese 'round hyah?
OWNER: 'Illchester, sir.
SCOUT: IS it.
OWNER: Oh, yes, it's staggeringly popular in this manusquire.
SCOUT: Is it.
OWNER: It's our number one best seller, sir!
SCOUT: I see. Uuh...'Illchester, eh?
OWNER: Right, sir.
SCOUT: All right. Okay.
'Have you got any?' he asked, expecting the answer 'no'.
OWNER: I'll have a look, sir... nnnnnnnnnnnnnnnno.
SCOUT: It's not much of a cheese shop, is it?
OWNER: Finest in the district!
SCOUT: (annoyed) Explain the logic underlying that conclusion, please.
OWNER: Well, it's so clean, sir!
SCOUT: It's certainly uncontaminated by cheese....
OWNER: (brightly) You haven't asked me about Limburger, sir.
SCOUT: Would it be worth it?
OWNER: Could be....
SCOUT: Have you --SHUT THAT BLINKING BAZOUKI OFF!
OWNER: Told you sir....
SCOUT: (slowly) Have you got any Limburger?
OWNER: No.
SCOUT: Figures. Predictable, really I suppose. It was an act of purest optimism to have posed the question in the first place. Tell me:
OWNER: Yes sir?
SCOUT: (deliberately) Have you in fact got any cheese here at all.
OWNER: Yes,sir.
SCOUT: Really?
(pause)
OWNER: No. Not really, sir.
SCOUT: You haven't.
OWNER: No sir. Not a scrap. I was deliberately wasting your time,sir.
SCOUT: Well I'm sorry, but I'm going to have to shoot you.
OWNER: Right-0, sir.
The Scout takes out a gun and shoots the owner.
SCOUT: What a *senseless* waste of human life.

prazne priče

- Daćete mi jedan burek.
- Sa mesom ili sa sirom?
- Sa... prazan.
- Kako?
- Prazan, prazan.
- Imate i picu-burek.
- Hvala, ipak ću prazan.
- Aha. Ali ista Vam je cena.

Nemam ja cenu. A u burek ću da stavim šta ja hoću. Višnje, bananu, snef ako mi se ćefne. Važno je ne pristajati na ''jedino u ponudi'' ako vam ponuda ne odgovara. Uvek može da se iskombinuje. Ma ne da može, mora. To što volim pite praznuše, žužu i pogačice više od kalcona, pica-bureka i sumnjivog porekla namirnica u njima, ne znači da ne umem sama da ispunim svoje kor(ic)e. Sve je u filu. Fil nikada ne prepuštajte slučaju, tržištu ili navici. Fil vam govori gde ste, ko ste, kako ste. Kore su manje-više nebitne. Neko voli bledunjave, neko reš-pečene, ali sve su to u biti i dalje samo kore, koje se krune, otpadaju, i samo su tu da za određeno vreme zadrže fil na jednom mestu.

Ima mnogo praznih mesta u ovom gradu. U prevozu i ne toliko, koliko po ulicama, parkovima, dvorištima, kućama, stanovima, spavaćim sobama, krevetima. Sve je zauzeto a prazno. Svima  fali vazduh a niko se ni ne trudi da diše. Mudraci su uvek po nekim rupama, pećinama, improvizovanim zaklonima. Oni valjano filovani uvek trebaju najmanje korica. Ne treba im debeli hlad, sakrivanje ili zbijanje nadeva da bi nadev bio i ostao dobar. ''Što manje imaš (oko sebe) to si bolji čovek (unutar sebe)'' može biti i ''što je manje kora fil se bolje poznaje''. Što možda i nije po poslastičarskim pravilima, ali eto gledam ovaj 24 Kitchen - svi su nešto mnogo ludi i slobodni i ne mare za pravila, i mese, peku, prže, bare gde hoće, šta hoće, sa čim hoće i sa čim mogu. A mogu bogami mnogo jer su puni keša. I malo mi glupo da odustajem odmah od recepta ali gde koji moj da kupujem štapić vanile na ovu bedu? Uostalom, kad bih pratila recept nekoga ko ne veruje u recepte, zar to ne bi bilo malo besmisleno i praznjikavo samo po sebi?

Volim da improvizujem. Mislim, budem malo pod stresom jer uvek postoji rizik da eksperiment ne uspe, ali poenta eksperimentisanja i nije u uspešnosti već u samom eksperimentisanju, valjda? Neki iskorak iz očekivanog, uzbuđenje ''rupa na saksiji'' sindroma, bujanje ideja usput - sve me to više loži nego štikliranje zadataka i ispunjavanje kalupa. I taman kad sam pomislila ''Vau, dolazi vreme kad će stvarno biti prihvaćeno misliti, učiti, izmišljati, raditi po svom, filovati, nadevati, odevati se kako osećaš'' - ispostavlja se da ta drug(ačij)ost po svaku cenu postaje mejn strim i toliko prihvaćena da gubi smisao. Pod smislom mislim opet na fil. Nema tu (opet) fila. Sve same koretine, i to integralne, tvrde, debele, žilave, naporne. A ispod njih komadić buđavog sira iz prošlog veka. E umetnici, ni fil da umetnete u svet više ne umete. Čemu onda mi običnjaci da se nadamo? Novom receptu za staru sliku? Ili da dignemo ruke od vas i počnemo da mućkamo boje na svoju ruku pa šta ispadne? Višnja je dosta postojana na tkanini. Umesto u burek, metnuću je na neko maramče i vezati oko glave da je prođe, zaobiđe praznina.

Nastavak sledi nakon bureka.

Prijatno.

~ Zlatni MENU ~

Imam predlog. Opet. Dovedimo ketering i iskusne šankere u solarijume. Ne mora Megasun, mogu i neki manje osunčani. Dovedimo ih, ionako samo još za njih posla u ovoj zemljici ima, a vidim da se od svih reklamiranih destinacija i kombinacija za letovanje ipak najviše praktikuju čokoladne lampe i kombinacija gore-golo/dole-polu. Gradske cice letuju po solarijumima. Palanački frajeri, tamo ih najsigurnije smuvavate - omamljene vrućinom, znojave, golišave i opuštene. U horizontali. Spremne za leto.

Spremam se za leto. Kupila sam malo vremena, 300gr malina i kilo i po anatomske obuće domaće proizvodnje. Kupujmo domaće. Sve domaće. Osim magle. Domaća magla je najgora. Domaća magla je kao kad vam roditelji celog detinjstva govore da ste najlepši, najbolji, najpametniji i onda nikad stvarno ne odrastete u nasmejano dete koje biste morali ostati do kraja života, nego podetinjite u džangrizavog matorca kakav ste i bili čitavog života. 

Razumni roditelji ne postoje. Svaki razuman čovek izgubi dobar deo razuma momenta kada postane roditelj. Slično je i sa vlasnicima kućnih ljubimaca. Mada je pitanje da li bi ikada razuman čovek uopšte zatvorio životinju u 4 zida i nazvao to ljubavlju.

Ljubav je jedna ozvaničena u subotu. Ljudi koji ih vole bili su počašćeni zajedničkom proslavom te ljubavi u nedelju. U ponedeljak nije imalo smisla raditi bilo šta drugo osim gledati slike sa proslave. U utorak se vraćalo u realnost, išlo se na posao. Utorke ionako ne volim, mada se ova pokazala tobože velikodušnom kombinovanjem precenjenih jela sa izvikanog menija na firmin račun. Nije se izvukla. Sreda deli prvo slovo sa Subotom pa joj se gledalo kroz prste. Četvrtak je grub. Na uho. Inače je mekan, posebno ovaj. Što zbog anatomske obuće, što zbog mekanog sletanja na dan pre Subote, kad će opet biti ozvaničena neka ljubav. 

Ozvaničeno je i plasiranje LG-jevog Ultra Wide 21:9 (34'') UMB95 QHD monitora. Nova poslastica na meniju. Tića sredila. Malo smo lupetali, koktelisali i Hajatisali, uprkos magli koja je napala od sabajle i terala Četvrtak, i sve njih naredne, da se predaju. Nije se dala, videla sam Dojča i Vinku pre 16h, i to je bilo i više nego dovoljno da mi vrati veru u Četvrtak, i sve njih naredne. A magli imam samo jedno da poručim: ništa nije večno. Osim LG-jevog Ultra Wide 21:9 (34'') UMB95 QHD monitora. Kladim se da niko ne može da ispadne debeo na slici koja se gleda na njemu.

Zlata Petrović je brinula o tome koliko debelo je ispala na TV-u u nekoj poznatoj emisiji. Znam to jer se poverila jednoj gradskoj cici čiju mamu, takođe gradsku cicu samo iskusniju, Zlata poznaje. Za ovako zanimljiv razgovor Zlata i cica su izabrale onih pola sata dok je Zabrinuta radila nokte u salonu u kome se najviše letuje u Mirijevu. Nove čokoladne lampe, pa zato. Nova magla. A stara Zlata, uvek u najboljim godinama i najsjajnija ali malo prepečena, kao staro zlato.