Bio jednom jedan pos'o. Kakav pos'o? Strašan pos'o. Narogušen ali proš'o.
Sedim u vozilu gradskog prevoza na liniji 42. Bila kod ortopeda za ovaj moj kuk napaćeni. Sedim i razmišljam kako mi je sedenje i napravilo svu frku koja se završila rendgenom. Sedim ali bar ne sedim. Mislim na ono što se manifestuje menjanjem boje dlake iz bilo koje u belu. I na sve ono što tom sedenju zna biti uzrok.
Sedim u 46-ici neko vreme posle sedenja u onom što me poznatoj civilizaciji vratilo sa Banjice. Gledam se u pleksiglasu iza vozača. Kosa mi je super jebote. Kuk ne boli. Bolucka me koleno, ali nije strašno. Nije narogušeno. Prošlo je. Prošlo je bojkotovanje mog tela zasluženo žrtvovanjem istog bez objašnjenja uma.
Žena iza mene priča o odlasku u šumu, divljinu, jer je razočarana u državu. Kuća joj je poplavljena, pare nije dobila niti će, pljuje Vučića. Ja se setim klipa "Vučić: Nosim tange*. Jedva se suzdržavam od grohotnog smeha.
Smešno mi je. Smešno mi je što se Staračka Igraonica naziva(la) poslom. Smešno mi je što nikad ne znam da li mi je jedna noga kraća ili je duža. Smešno mi je što se žena u najstarijem živom primerku 46-ice tek sad razočarala u državu. Smešno mi je što mi je sve to smešno. Tužno mi je samo što se suzdržavam da se grohotom nasmejem svemu što mi je smešno.
Vlada mi spravio obrok sa gomilom belog luka i ljute papričice. Stvarno je ljuta. Ono, sline kreću iz nosa, beonjače se crvene, kreću suze, usna duplja gori. Što volim kad je ljuta papričica stvarno ljuta. Znaš s čim imaš posla i srljaš u ljutinu. Trpam žvake u usta po završetku, jer tad počinje socijalno dejstvo belog luka. Dezinfekcija utrobe se ne može sakriti. Razmišljam kako bi bilo dobro da korisnik, uživalac belog luka jednostavnim opštenjem sa inficiranim, ili bar neopranim sagovornikom može preneti na njega antiseptičko, antibiotsko dejstvo, kad već ne može prikriti da mu je i sam bio izložen. Uf, to bi baš bilo dobro. Smešno, ali dobro.
Sedim u vozilu gradskog prevoza na liniji 42. Bila kod ortopeda za ovaj moj kuk napaćeni. Sedim i razmišljam kako mi je sedenje i napravilo svu frku koja se završila rendgenom. Sedim ali bar ne sedim. Mislim na ono što se manifestuje menjanjem boje dlake iz bilo koje u belu. I na sve ono što tom sedenju zna biti uzrok.
Sedim u 46-ici neko vreme posle sedenja u onom što me poznatoj civilizaciji vratilo sa Banjice. Gledam se u pleksiglasu iza vozača. Kosa mi je super jebote. Kuk ne boli. Bolucka me koleno, ali nije strašno. Nije narogušeno. Prošlo je. Prošlo je bojkotovanje mog tela zasluženo žrtvovanjem istog bez objašnjenja uma.
Žena iza mene priča o odlasku u šumu, divljinu, jer je razočarana u državu. Kuća joj je poplavljena, pare nije dobila niti će, pljuje Vučića. Ja se setim klipa "Vučić: Nosim tange*. Jedva se suzdržavam od grohotnog smeha.
Smešno mi je. Smešno mi je što se Staračka Igraonica naziva(la) poslom. Smešno mi je što nikad ne znam da li mi je jedna noga kraća ili je duža. Smešno mi je što se žena u najstarijem živom primerku 46-ice tek sad razočarala u državu. Smešno mi je što mi je sve to smešno. Tužno mi je samo što se suzdržavam da se grohotom nasmejem svemu što mi je smešno.
Vlada mi spravio obrok sa gomilom belog luka i ljute papričice. Stvarno je ljuta. Ono, sline kreću iz nosa, beonjače se crvene, kreću suze, usna duplja gori. Što volim kad je ljuta papričica stvarno ljuta. Znaš s čim imaš posla i srljaš u ljutinu. Trpam žvake u usta po završetku, jer tad počinje socijalno dejstvo belog luka. Dezinfekcija utrobe se ne može sakriti. Razmišljam kako bi bilo dobro da korisnik, uživalac belog luka jednostavnim opštenjem sa inficiranim, ili bar neopranim sagovornikom može preneti na njega antiseptičko, antibiotsko dejstvo, kad već ne može prikriti da mu je i sam bio izložen. Uf, to bi baš bilo dobro. Smešno, ali dobro.
