Ima stvari i ljudi koje ništa i niko ne može zameniti ni nadomestiti.
Ima i onih stvari i onih ljudi koje ništa i niko ne može opravdati.
Kako je to moguće, da se ovi prvi odmetnu u neke druge, bolje dimenzije i napuste nas po pravilu ranije nego što se ovi drugi osveste da su banalni? Bizarni. Suvišni.
****
Licko se odmetnuo. Sad je negde gde je mnogo lepše nego ovde, ili nije nigde. U svakom slučaju mu je bolje nego što mu je bilo u poslednjih... Dovoljno. Bio je bolestan, i voljen. I teško je, ali i utešno, što će nadalje biti zauvek voljen, a nikad više bolestan. Bolje mu je.
Licko je bio strašan dasa. Pre 12 godina je bio manje strašan, ali jednako dasa. Mekše krzno i mladalačkiju njušku mačora od 12 godina sigurno niko nikad nije ljubio. A voleo je kad ga ljubim. Možda i nije toliko voleo koliko se nije bunio, ali svako ko je u knjižicu dijagnoza upisao i bezuslovnu ljubav prema mačkama, zna da je to isto. Bez njega nije isto, razume se. Ali našao je dobru lokaciju i sada mu je stalno sunčano i visoko, baš kako sve mačke vole. Retkost je da se desi nešto što svi vole.
Meni je prečesto postalo tmurno i nisko, sve i svašta oko mene. Pitam se je li takva prognoza ili sam takva ja. Ili su takve okolnosti? Pa isti andrak, ako se uživljavam u okolnosti, onda sam okolna i ja. Ne sviđa mi se da budem okolna. Ne moram baš da budem centralna, za tu okolinu, ali bilo bi dosta smislenije da sam centralna sebi. Da sam centar-for. Za centar. Sebe. Ipak je igra u pitanju.
Koliko ono beše sme da prođe od trenutka kada dislociraš svoj (centar) do trenutka kada šutneš sudiju po centru besmisla? Dovoljno? Smem li sad da kažem da je za mene život neprocenjiv i da kao takav jedini zaslužuje sve od mene? Ne libim se da dam. Libim se da to pokažem onima koji se ne libe da sve uzmu. Dokle god ima. Dokle god. Dokle?
Dok ne pukneš od pucanja.
Tolerancija je majka traume. Neću bre da tolerišem koješta. Neću da održavam u besvesnom stanju žive koji uzimaju, ako već verujem i želim da održavam u svesti one više ne tako žive koju su samo umeli da daju. Jednostavno ne ide. Daću sve od sebe, onome ko mi to ne traži. Neću uzeti ni tražiti ništa ni od koga. Samo ću biti.
****
Pre 12 godina sam završila osnovnu školu, ili već bila u gimnaziji, nemam pojma više, niti je to važno. Važnije je to da sa istom dozom ljubavi pristupam i danu i onima unutar tog dana, kao recimo tih dana kada sam imala 12 godina. Nećete ubiti dete u meni. Ne dam. Ne dam to, i ne dam sebe.
Pre 12 godina sam bila strašno svoja. Danas sam (još) manje strašna, ali sam jednako svoja. I to je verovatno strašnije nego da sam samo strašna. I to ništa ne može zameniti, ni nadomestiti.
