zmajevi

Daj čoveku prst, hteće celu ruku. Ne daj mu ništa, zameriće ti sve. I šta ti onda preostaje? 

Pa nek' ti zameri ko šta hoće, ako slučajno nemaš ruku viška. Meni su ove moje dve knap od rođenja, i pune su, prepune. Ako se jedne odreknem neće nikako valjati za ovu drugu. Preforsiraću je, a i ko mi garantuje da i nju jednom neću proćerdati? To je kao sa cigaretama. Misliš - ma samo jednu uz kafu - i onda, dok je popiješ, pojeo si sutrašnji ručak, isekao net za sledeći mesec i usmrdeo tek opranu kosu. Ma idi... I šta, da ostanem bez ruku samo zato što imam dobre prste i cigaru među njima? Neka hvala. Balans je najteži al' zato kad ga se domogneš i zauzdaš radi kao vetrenjača na košavi. I samo te napaja energijom, s takvom lakoćom da se pitaš kako to da još nisu izmislili kola na duševnu ravnotežu.

''Nekima se čini da su moje pesme sve iste... Shvatam ih potpuno... Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste.... Nismo svi svemu dorasli...''

Kapiram da je pojedinima potpuno neshvatljivo da u svakoj životnoj situaciji, kakva god da je, možeš ispasti/ostati normalan, vaspitan i pristojan čak i bez sakaćenja gornjih ekstremiteta. Meni je razumljivo ali nekad baš neću iako znam da bih mogla, da ostanem normalna. Ne dešava mi se često, jer mi se ne dešava to sa svakim. Samo sa nekima. Nekima koji ne biraju pozornicu ni scenario da maltretiraju pošten svet koji čak nije ni deo komada koji im se vrzma po onom predelu iza očiju a između ušiju. Da - interesantno je - nekima je do te mere svejedno s kim i u kakvoj se situaciji nalaze, da bez poštede i bez izuzetka biraju uvek isti obrazac ponašanja. Kao lutka koju kad god i gde god pipneš, kako god je okreneš, nerazgovetno izbaci uvek istu, nerazumljivu rečenicu, jer za drugo nema program. Ili je samo ne interesuje da troši baterije? Ma jasno... Ko je još lud da oseti i izmeri, ispeče pa kaže, ko je još blesav da se bavi takvim dosadnim procenama i nagađanjima, kad može da se drži svoje male večne role, teškom mukom izvojevane, krvlju i suzama zalivene, neubedljivo (od)igrane, ali pobogu, svoje, lične! Koga još zanima da čuje sagovornika kad je, normalno, najsrećniji dok sluša samo(g) sebe dok tako dobro, ma senzacionalno, igra sopstvenu rolu maloumnika? To je ona priča s pevanjem i tuširanjem - svi briljiraju kad su sami i mokri. Dovedi publiku i sve pada u... vodu. Nažalost, ili na sreću, ako sam nešto usavršila, to je da budem publika. Uf, baš sam dobra u tome. Tu me niko ne može prevariti, sve i da je brat od tetke Dejvida Koperfilda. Probaj meni da dižeš galamu, glas i živac istovremeno sa kidanjem jedne od punih mi ruku i tu se predstava završava. Op, zavesa! Žao mi je. Možda ne plaćam gradski prevoz ali ovu kartu sam platila i loša interpretacija glavne uloge ne dolazi u obzir. Da smo barem u bioskopu pa da ostanem dok ne pozobem kokice, ovako mi ni to ne ostaje. Ostaje mi to što sam savršena publika i uvek ću zahtevati savršenu predstavu, ako je već mora biti. Sve manje od toga ostavljam nekome sa kraćim vidom i kraćim rukama od mojih - ako ništa drugo, lakše se kidaju. 

****

Napad je najbolja odbrana, nego kako. Još ako se napadajući druge braniš od samog sebe - još je jača motivacija za aždajisanje. Šteta što ne igram fudbal i volim Zmajeve. Prave. 

Daj naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug...
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
večeras treća smena vraća tuđi dug...

Zašto je, aman, toliko teško reći, sebi makar, ''jao jbt pa ja sam kriv/a za ovo/ono''? Može li mi iko nacrtati, molim vas, kako je moguće to da je uvek kriv neko drugi, a odgovoran sam možda-mada-ipak-nemoguće ja? Hahahahaha. Pa to je smešno! Urnebesno!! Zar nisu i sami sebi (pre)smešni večiti bosovi večito dignutog nosa i spuštenog morala kad se pogledaju u ogledalo tako šepurasti i bezgrešni? Da nisu bogovi majku mu?! Jedno slovo razlike, moguće je... Neko je to, eto, jednom davno loše preveo ili prepisao i otud sva zabuna. Taj je kriv! Taj je kriv što oni sad hodaju tvrdom, prljavom zemljom umesto mekim, anemičnim oblacima i jedu govna  ovde dole  umesto  grožđe tamo gore. Taj! Naćiću ga, da ga častim jednim velikim točenim. Imam ja priličan cug... A njemu bi valjalo da vrati dug.

Šepure se razne zadužene glave bez pokrića na sve strane, nije mi to čudno, ni novo, nego mi je novo, i drago, što su mi napokon smešni, tako izdeformisani, spolja i iznutra. Kičme i obraza bez, al' zato s 500 ruku viška pod svakom miškom. Tako da, u stvari, one svoje primarne dve, sad već zakržljale ručice, ne mogu da koriste sve i da hoće, da im ovih manijakalno sakupljenih hiljadu slučajno ne poispada. Isto je i sa tom kičmicom - kriveći je drugima sopstvenu potpuno zapustiše i - (p)ostadoše crvi. I kako da ih čovek shvati za ozbiljno?

Ma daj...

Samo bih volela da im neko predoči na vreme, dok još ima smeha, i vremena, da je bolje - ako već računaju na tuđe ruke - da ih čuvaju pričvršćene za ostatak tela vlasnika zajedno sa vlasnicima, nego da uporno pokušavaju da ih nasilno iščupaju i prišiju na svoje člankovite trupove. Nije to ista krvna grupa, ne može to tek tako. Baciće se potpuno zdravi, sposobni udovi bez potrebe i rezultata. A rezultat je, za one koji još prate, 2:0 za sve one kojima su ramena ostala privezana za kičmu i ruke. Dakle, za one kojima je glava na tim ramenima još uvek njihova i netaknuta.

Samo vi cepajte.