''19 minuta mraka u Beogradu, jer su ulična svetla isključena u 6:00 a Sunce izlazi u 6:19''.
Dodala bih na tih 19 minuta još nekoliko simboličnih vekova kao prefiks. Kad li se pale ona svetla koje nikakva elektrodistribucija ne može isključiti? Ili i njih moramo debelo da platimo... unapred? Maturant je pretučen bejzbol palicom i životno je ugrožen zbog teških povreda glave. Kakva morbidna prvoaprilska šala. Odakle nama bejzbol palica? Opet smo mnogo gledali američke filmove?
''Kakve veze ima alkoholizam s odlaskom na posao?''
Sinoć sam propustila rođendansku pijanku jer mi se odjednom pomračilo, kao kad te tresnu palicom ili secnu struju ili internet, a ti si hteo da platiš samo si zaboravio jer si mislio na poklon za rođendan. Taman sam odlučila da je i bolje da ne izlazim jer radim ujutru, kad zvoni telefon i neko s druge strane mi kaže da ne moram sutra da dođem na posao. Kosmos je duhovitiji nego što sam mislila. I on mnogo gleda filmove.
''Nos ne može da curi, može da curi iz nosa.''
Znači da ne mogu ni da cure oči, nego curi iz očiju. Ako to nazovemo plakanjem, šta je onda curenje iz nosa? Slinavljenje? Ako biste zaplakali u društvu, kao dete/u detinjstvu, dobili biste epitet Slinavka. Plačipičke. Zaključujem iz toga da je onaj koji se razboli jedan običan metiljavko, slabić i mekušac. Lujza Hej u svom best seller-u, Kako izlečiti svoj život, zagovara teoriju o bolestima kao manifestacijama stanja duha. To još i mogu da svarim, ali naslov knjige ne mogu ni uz sav napor koji sam uložila u razumevanje onog između korica. Gre'ota je što je jedan psihijatar, dakle kategorija koju gledam nerado i s rezervom, uspeo da skupi nekih 200 strana relativno smislenog sadržaja a onda ga ukenjao pakujući ga u najdebilniju moguću ambalažu sa najogavnijom mogućom formom parola koje su proteklih decenija preplavile bolesno čitalačko društvo. Kako da ovo, Kako da ono - videli ste ih - bezobrazni, nametljivi priručnici za život koji u svoj svojoj pretencioznoj nameri da nam promene isti nabolje/iz korena uvredljivo polaze od toga da sa našim životima sasvim sigurno nešto nije u redu i da će se to sigurno promeniti ako kupimo ovaj priručnik za samo 9.99 čega god. Kao svima je to sranje a ove knjižice idu kao alva. Super je ta ubeđivačka psihologija psihološke literature. Šljaka po principu Svetske zdravstvene organizacije, koja čini sve da nas razboli i nakljuka lekovima koji prave više štete nego koristi, da bi opravdala svoje postojanje i obezbedila prosperitetan nastavak istog. Lujza insistira na moći misli. Kao psihić, moram priznati da mi je spustila gard koji negujem prema njenoj profesiji i njenim predstavnicima, samo time što je umesto čeprkanja po prošlosti i traženja uzroka emotivnih problema u odnosu sa ocem u prva 3 meseca života ili majkom u pubertetu, akcenat stavila na rešenje problema, i to ne pozivajući na terapije, već bombardujući um čitaoca pozitivnim stavovima. Dosta pominje kosmos i njegovu širinu, ljubav prema sebi kao osnovnu afirmaciju postojanja, nastup kojim diktiramo buduće situacije, odgovornost za sopstvena iskustva, prihvatanje novog, prilagođavanje i trezven odnos prema problemu, kao jedini ključ za njegovo rešavanje. Bravo Lujza. Ja sam sve to tako postavljala pre tvog priručnika i pitam se koji ti je đavo trebao da se predstavljaš kroz taj prosvetljeni život kao psihijatar. Ti si samo platila račun za struju i popalila lampice koje su nedostajale. Ali trebalo je platiti taj račun, a knjiga, ako je dobro nazovemo, siguran je put do stabilnog bankovnog računa. Ma bravo.
''Pronalaženje krivaca u drugima i sebi je samo gubljenje vremena i snage. Bespomoćna žrtva ne može da vidi izlaz.''
Ok, recimo da se slažem. Samo mislim da ne bih imala obraza da odem kod onog premlaćenog maturanta u bolnicu i prenesem mu ovu mudrost. Barem ne sad. Šta bi mu ti rekla? Da se što pre prilagodi bolničkom krevetu, pusti Baha i misli na prostranstvo okeana i beskonačnost kosmosa i to kako na ovom svetu ima svega dovoljno za sve? Palica nam ne fali, tu ćete se složiti. Za zavoje ćemo još videti...
Kako kontroliše pozitivnost misli i napredak u oporavku osoba koja se nalazi u stanju kome? Gde joj je svest i da li stvarno treba da verujemo da nije makar toliko šira i viša da joj nikakvo ovozemaljsko mantranje ne može pomoći više nego sama njena uzvišenija pozicija? Ili sam optimista jer je svest u stanju kome u totalnoj pomračini i na velikom odmoru? U tom slučaju, svi smo izgleda. sve više i sve češće, na sve dužem velikom odmoru i postajemo sve lošiji đaci sve lošijeg obrazovnog sistema. Što i nije tako loše? Mislim, ako smo loši u sistemu koji je sam po sebi loš onda smo valjda u nekom trenutku i dobri? Fuck the system lukavo, iznutra? Je l' to tako ide? Je l' to radimo? Koga sjebavamo tim odmorima koje sve više liče na raspuste tokom kojih se ponašamo kao pušteni s lanca ili još gore, potpuno lenčarski, komirani ne radimo ama baš ništa?
Ja to zbog dana radnih akcija, ništa drugo.
****
''Dete mi kreće u školu u septembru, u potpunoj sam panici. Nisam ambiciozan roditelj ali me je strah.''
Gde nam je strah kad pravimo decu u ovoj izvrnutoj verziji života? Zar smo toliko zaljubljeni u sebe (hej, pa Lujzi bi se to svidelo!) dok spavamo s nekim drugim da nam je skroz ok da pravimo život od dva polu-života? Opet uskačem sebi u usta - pa dve polovine čine jedno celo?! Celo je otprilike samo tad kad se začne - od tog trenutka počinje da se krnji i nagriza, dok se, u najboljem slučaju ne svede na pola. Onda krene da traži drugu polovinu i tako u krug. Ako umisli da je našao, neće čitati glupe priručnike. Ako nastavi krug štancujući nove polovične verzije sebe, plašim se da će posegnuti za priručnikom barem u trenutku upisa te nove polovine u školu koja to nije, i da je tu... dobra kinta.
Pišite, pišimo, svi koji nemamo decu, pišimo o tome kako da deci pomognemo da što pre postanu što prilagođeniji delovi sitema! Tako ćemo im sigurno olakšati život! Tako ćete sigurno platiti račune! I onda će biti svetla, jeeeee!
Dobro jutro.
Evo ga sneg. Opet se kosmos šali sa nama. Neka ga, još danas... Biće materijala za Kako da preživite sneg u aprilu.
Нема коментара:
Постави коментар