posebni program (18+)

Muškarci neuporedivo više vremena i pažnje posvećuju promatranju i posmatranju kinematografskog štiva usmerenog na seksualnu sferu života nego što to žene čine. Govorim o odnosu, proporciji, ne o samom izboru pokretnih slika. Dok žene plaču na Bogarta, Depa i Pena, muškarci se smeškaju silikonom napunjenim preprženim porno zvezdama, i još se pitaju zašto se ponekad tako teško razumemo. Ponekad ovde znači kad god ne rekonstruišemo kadrove iz omiljenih filmskih ostvarenja. I naših i njihovih. Tu možda leži i ironična tragedija kvaliteta naših odnosa - mi bismo da se potresemo, oni bi da ga protresu. Mi bismo da utrošimo obične papirne maramice, oni troše one vlažne. Mi bismo da nas prinčevi spasavaju i štite, oni bi da ih mi bičujemo i grebemo. I prođe život bez paljenja kamere, jer ga ne bi ni vredelo gledati. A u stvari, kad bismo malo pristale na snimanje, ispunile bismo večnu želju svakog dobro obrazovanog, načitanog, pardon, nagledanog nam mužjaka...? Mislim, doslovno. Svi danas nešto prelaze u produkciju, ali ako svi pređemo u produkciju ko će ostati da gleda? Ili ćemo morati jedni druge da gledamo? Čak i na ekranu?!

Da ne grešim dušu, ima i muškaraca koji sedmu umetnost gledaju kroz malo šire prozore pa znaju i po nekog neizvikanog režisera neameričkog porekla, kao što ima i žena koje ne znaju da postoji neko osim Kusturice i Tarantina, ali ta je brojka tolika da ne menja, nažalost, bitno celu sliku. Ne praktikujem generalizovanje, cenim mišljenje svake jedinke o svojoj posebnosti, svako je poseban u sopstvenoj ludosti, ali čini se da se društvo tih jedinki ipak malo generalizovalo. Kao niko ne gleda Velikog Brata, a svi znaju sve o seksualnim dešavanjima još-nehospitalizovanih-ukućana koji su otišli u live. I niko ne veruje u pornografiju kao edukativni element odrastanja svakog muškarca, to je kao čista zabava, a svi znamo sve nove tehnike skrivanja telesnih nedostataka i zakonima fizike protivnih konzumiranja seksualnog odnosa, za koje bi nam trebalo cirka par hiljada evra, zlatna medalja u gimnastici i omanja hacijenda da ih reinterpretiramo. Ako bi nam nešto tako generalizovano uopšte palo na pamet, ovako posebnima.

Filmski su se poljubili. Dvoje u busu. Pa sad nek' svako za sebe, posebno dakle, zaključi o tome kako je to posebno izgledalo. Tu (će da) se vidi ko lovi koji program i u koje doba dana. Posebno noći.

Ovo su mi juče ostavili radnici u lokalu koji je nekad bio poznata knjižara iza koje su ostala slova ''ŠUMADIJA''. Došli su da srede struju, sredili su mi usput ekskluzivnu verziju Slagalice. Dala sam im 100 poena, od 100. Cenim kreativnost i domišljatost, posebno kod električara. Ima tu i neka ŠIJA, ali MUDA su mi baš trebala. Laserski metar pridržava ''U'' no ne smeta. Mislili su i na konstrukciju. Pali smo u nesvest od smeha. Sreća te ja nisam bila na merdevinama, kao neki...

Ko visoko leti, nisko pada. A šta biva s onim koji leti nisko sve vreme? Zakucaće se u prvu zgradu i opet ništa od projekcije. Osim njegove projekcije na fasadi te zgrade, što i nije za gledanje. Mislim, jeste, ali je hororično a taj žanr još nismo spominjali.

Volite horore? Volite rijaliti? Pilot kombinacija je juče premijerno prikazana u Velikoj Ivanči (rodno mesto Velikog Brata, ako niste znali) kod Mladenovca. Učesnik u  pre dve decenije aktuelnom ratu skupio muda i zavrnuo šije 13 komšija. Čovek je, u najmanju ruku, ako ni zbog čega drugog a onda zbog počinjenog (ne)dela,  iz posebnog prerastao u masovnog ubicu, u istom košu sa najuglednijim primerima počinitelja takvih zločina iz celog sveta. Čovek je postao selebriti za tili čas! Koliko nas može da se pohvali time? Naučio nas je kako se rade neke stvari. Naime, ko je juče uključio TV, pored kaleidoskopskog psihološkog profila ubice, mogao je da sazna i sve o tome kako vešto sakriti mentalni poremećaj, šta znači dozvola za držanje a šta dozvola za nošenje oružja, kao i koliko je jednostavan za upotrebu konkretni primerak u masakru korišćenog pištolja, za slučaj da skupi muda i odlepi istovremeno, da zna šta mu je činiti - za razliku od voditelja koji su uporno čovekov poremećaj nazivali Vijetnamskim sindromom - koji je, da podsetim, sasvim nelogično vezan za Vijetnam, posebno. Ma zar je bitno, bitno da zvuči, a do sledećeg horora možda se izborimo i da se slični poremećaji nazivaju Srpskim sindromom. Prava mala plejada edukativnih emisija za novu generaciju bolesnika i masovnih ubica. Valja pripremiti klasu na vreme. Ponestalo nam je ratova, moramo da smislimo neke nove (a to je skupo) ili osvežimo neke stare (tu smo obdareni). A kao najveća je frka što nas zapadni mediji ponovo nazivaju genocidnim, ubilačkim narodom, i oružje nam šiju uz šljivu i opanke. Da... Opet gledamo tuđi film o nama. I opet nam se ne sviđa. Nikad zadovoljni, je li? Veliki Brat je ok, to zapadnjačko zlo nam se sviđa i to pratimo i o tome sme da se piše po novinama i priča po kafama. Izem ti te novine i tu kafu.

Svako bira za sebe interesne sfere, pokretne slike i nepokretne reči, naravno. Ja se samo pitam koliko je tu izbora preostalo. Šta fali knjigama? Ne, stvarno? Slike? Pa postoje i slikovnice majku mu poljubim, ako je već toliki napor sam stvoriti sliku o čutom, pročitanom, čak i viđenom. Nisam hejter, samo mi nije jasno šta hoćemo? Nećemo Evropu, hoćemo pare, nećemo zapad, hoćemo MTV, nećemo mleko, hoćemo jogurt, nećemo oružje, hoćemo Kosovo, nećemo plačke, hoćemo igračke, nećemo vezu, hoćemo pornografiju, nećemo knjige, hoćemo Kurire, nećemo horore, hoćemo tragi-komedije, nećemo šiju da nam zavrnu, ali vratovi su zato nešto sasvim drugo pa daj da se besimo...? Mi i svet razumemo se kao muškarci i žene - svi sve znamo jedni o drugima ali jedni uporno vuku na program posle 2 ujutru. Ja sam za to da, ako već ne znamo šta hoćemo, tako i nastupimo. Pa da, uvek treba potencirati slabosti, ako nema razumljivih kvaliteta. Ispadamo samo još zreliji za pornografiju ako se pravimo da znamo šta hoćemo a još se borimo s pelenama i prekidačima za svetlo. Nastupimo, dakle, sa istim baljezgarijama ali u drugom tonalitetu. Ubijmo ih (u pojam) sarkazmom. Nebuloze su ionako naš fah, samo treba da ih upakujemo tako da niko nedovoljno nebulozan ne može da bude siguran da se radi o nebulozi. To je put. Zajebavajmo se, kad se već sve svelo na zajebanciju. Zajebavajmo se kao da nam je to poslednje. Dajmo izjavu za CNN kako je ovaj poremećeni bio upravnik obdaništa specijalizovanog za proizvodnju malih nacionalističkih terorista. Zamenimo svaki Titov portret grafikama Bin Ladena. Na njega su posebno alergični, a bez razloga. Jao kako ćemo ih samo izludeti! 

Sreća je u malim stvarima. Najozbiljnije to mislim. Zamislila sam da se Maršala Tita, preko Srpskih vladara i Kralja Milana najsvežije zove ulica Bin Ladena. Ili Hašima Tačija! Jao kako sam srećna sad. To nije mala ulica, istina, ali me usrećuje tako mala stvar kakva je pomisao na to kakvi bismo carevi mi, nebeski, bili, kad bismo se malo opustili i otvoreno, bez griže savesti, zafrkavali sa ovom sprdnjom od sveta. 

****

Gorica i Dragan sad pričaju o ovoj jučerašnjoj tragediji. Dan žalosti u Srbiji. Uz dužno poštovanje njih kao predstavnika medija i svih nastradalih u ovoj priči kao predstavnika tragedije, mnogo bi nam zdravije bilo da umesto žalosti posvetimo ovaj dan apsurdu. Ako još treba da objašnjavam zašto, odustajem za ovo jutro. Samo da dodam nešto što bi moglo izigravati zaključak. Komšije Ljubiše Bogdanovića su spadale i u članove porodice, i to nam samo govori da što pre treba da se selimo što dalje od najbližih. Kredite u ruke i put pod noge! Šta može porodica da napravi od čoveka ne može niko, pa ni rat. Neki polu-stručnjak kriminalistike juče je Danici Vučenić, nakon što je naglasio da nije psihijatar, pretio u sred emisije da joj ne padne na pamet da je bilo koji staratelj bolji od najgoreg roditelja. Toliko o toj stručnoj polovini njegovog života. Nadam se da nema dece. Ili da ih ima preko dvadesetoro (http://www.youtube.com/watch?v=ptTwi6-ii-s). Sklona sam da poverujem da se šalio, ili makar bio ironičan, da zadržim želju za nebešenjem. Njemu posvećujem ovaj tekst, potpuno me je očarao ubedljivošću nebuloze. On je bio Srbija, a ja Svet. Baš kako sam zamislila da treba da bude.

''Kad vidite veliki naslov u novinama, potražite manji s kojeg pokušavaju da vam skrenu pažnju.'' Ovog puta, ne samo da je jedna tragedija pokrila drugu, nego ju je sasvim opravdala.

****

Čovek puca posle rata
Nadežda Milenković | 10/04/2013




Čovek gleda televiziju.

”Očekuje nas dvanaest paklenih dana… Odluka će biti bolna… Više nema dobrih rešenja, sva dobra rešenja su potrošena… Šta mislite da će uraditi državni vrh… Ne smemo dozvoliti to poniženje… Traži se Vuk Branković… Oni nam nude kapitulaciju… Ako postignemo dogovor to će biti pogubno za generacije posle nas… Mi nemamo saveznike u međunarodnoj zajednici… Odluku ćemo saopštiti u nedelju… Ketrin Ešton očekuje odluku do utorka… To nije bio papir za potpisivanje, ona je pročitala nešto otkucano i pisano rukom… Utorak… Utorak… Greška činovnika, odluka mora biti saopštena u ponedeljak do 16 sati… Nema više dobrih rešenja, sva dobra rešenja su potrošena… Ponedeljak do 16 sati… Ovo je biti ili ne biti za Srbiju… Nema dobrih rešenja… Ne smemo pristati na ucene… Ne možemo da potpišemo ništa jer to što su nam ponudili je ništa… To je ucena… Mi nemamo saveznike… Očito je da su velike sile te koje stoje iza svega… Ako postignemo dogovor… Nema dogovora, sva dobra rešenja su potrošena… Između Vuka Brankovića i Cara Lazara… U poseti patrijarhu… Ne smemo pristati… Nema dobrih rešenja, sva rešenja su potrošena… Kako vi komentarišete izjavu… Nema dobrih rešenja… Teški dani za srpski narod… U ovom trenutku državni vrh odlučuje… Nema dobrih rešenja, sva rešenja su potrošena… Do ponedeljka… Do ponedeljka… Ako prihvatimo to će biti pogubno za nas… Ako ne postignemo dogovor to će značiti izolaciju… To će značiti kapitulaciju… Albanska strana… Očito velike sile… Svi su protiv nas… Dan D… Odluka mora biti jedinstvena… Nema dobrih rešenja… Svako rešenje će biti bolno… Ribolovačko društvo… Ne, zajednica srpskih opština je način da im zabijemo klin… Odluka će biti bolna… Državni vrh mora biti jedinstven… Izolacija… Kapitulacija… Ponedeljak… Ponedeljak… Državni vrh je doneo odluku da odbije sporazum…”

Čovek je pukao.

Čovek je poranio da spase svoju familuju. Posebno je zabrinut za sudbinu dečaka koji nema ni dve godine.

Više nema dobrih rešenja. Sva dobra rešenja su potrošena.

”Posle jutrošnjeg nezapamćenog masakra, Vlada je donela odluku da sredu proglasi danom žalosti.”

”Premijer Srbije izjavio je da odbijanje sporazuma ne znači i kraj i da je kompromis između Beograda i Prištine moguće postići.”


Peščanik.net, 10.04.2013.