težina ljubljene

''Ovo je naša strana reke, preko su turisti.''

Podsetilo me je na Zemun i Beograd. Naravno, ako si iz Zemuna. A i ako nisi važi ista postavka, Beograd je sve krcatiji turistima i/ili onima koji se (samo) tako ponašaju, što je dobro za posao valjda, ali loše za srce i krvne sudove. Kao kad ne operem sudove nekoliko dana pa me ukućani osude da živim kao u hotelu - dođem da prespavam. Nekad ni toliko. Ruku na srce, turisti su, za razliku od mene u kući i ''Beograđana'' u Beogradu, pedantni i vaspitani, posebno oni iz Kine, Japana i... Nemačke. Nemcima je turizam u krvi. Srbima nije. Srbima izgleda ništa više nije u krvi osim aflatoksina i alkohola. Od kad pamtim, kad kažem ''turista'', zamišljam kremom za sunčanje balsamovanog ali ipak malo zagorelog plavokosog Nemca, bež kratke pantalone, čarape i sandale i vrat terorisan težinom i gabaritom Nikon fotoaparata. Pa onda klonirani prizor jedno 20 puta. I svi uredno postrojeni kao u obdaništu na ekskurziji, vodič-vaspitačica ih premešta i parkira po gradu, a oni samo klikću i zevaju. Da li zbog neke urođene potrebe za divljenjem Nemcima, u svakodnevnom životu oslikanom obožavanjem Mercedesa, BMW-a i svega što Nemac napravi, ili samo slučajno, ali ''Beograđani'' u Beogradu sve više liče na turiste. Ne zanima ih baš koja je zgrada kome i zbog čega bitna i u kom pravcu prstom pokazuje Mihajlo sa svog ata, ali religiozno klikću i zevaju. Po splavovima i klubovima doduše, ali blajhani, kvarcovani, u šorcu, sandalama i čarapama  (na jedva 5 stepeni) - gotovo preslikana mala armija švapskih turista. Čak se toliko drže početne ideje da se nakon mini-turneja po diskaćima u tetris maniru potrpaju po poslednjim modelima Mečki i Bembara i pohite ka svojim... hotelima, pretpostavljam.

''Ljubljana je prelepa, ali mala... mnogo manja od Beograda.''

Ja bih rekla da je mnogo veća, ali to je sve rezultat ugla posmatranja. Ja je ne gledam odogzo, iz helikoptera, odakle bi mi sigurno BG delovao kao Njujork u odnosu na ljubljenu mi lepoticu. Ja je gledam iz srca, i mada sam već bezbroj puta izazvala gnev lokal patriota i velikih Srbendi izjavljujući to, dimenzije Ljubljane čitam isključivo duhom, a za to mi nije dato previše prostora u Beogradu, koliko god zemljišta da je ukrao Srbiji.

Lepota je u oku posmatrača. Lep je Beograd, da se razumemo. Ako si posmatrač. Baš je lep. Možda i pre lep da bi mi bilo svejedno što mu se dešava sve što mu se dešava. Nemački turisti bar ostave neki dinar, pardon, marku, pardon, evro, za sobom nakon invazije... Ovi naši turisti ostave smrad tompusa, jeftinih parfema i zapušenih WC školjki. Nije lepo. Nije lepo ni prema Beogradu, tako lepom i velikom, ni prema meni, zaljubljenoj u, Bože me sačuvaj, neki tamo manji grad... Ja volim da volim, tako je jednostavno. I uvek ću birati pre da volim i zagrlim nego mrzim i odbijam. Mene je Ljubljana zagrlila, toplo, nežno, bez zadnjih namera. Ona nema ništa od mene, dok Ona meni svaki put koristi. Od Nje, svaki put, dobijem na lepe oči, samo najbolje. A i nisu mi neke oči, da naglasim. Valjda je u njima samo pročitala onu lepotu koju vidim u njoj. I to na čistom srpskom.

Nijedan Slovenac me nije pustio da pričam engleski u Sloveniji. Nije da sam insistirala, ali nije ni da sam očekivala od generacija bliskih mojoj da ulažu napor u prisećanje srpsko-hrvatskog, meni inače mnogo melodičnijeg i toplijeg od ''čistog'' srpskog. Pričala sam jednom Slovencu pre neki dan, na srpskom, kako i dan-danas imam rečnike srpsko-hrvatsko-nemačkog i kako sam se pre petnaestak godina svađala sa čitavim razredom ubeđujući ih da sa njihovim rečnicima nešto ozbiljno nije u redu jer im je falila jedna reč. Bilo mu je smešno. Meni je pomalo i tužno. Ali nismo tugovali. Svetski smo (is)koristili dan, sunce i... Ljubljanu. Svetski su ljudi koji čine da se osećaš domaćim u svetu, na kojoj god koordinati bio. Nije čudo što mi je omiljena kafana bila ''Kao Kod Kuće'', dok je nisu preselili. Od tad tražim samo da se osećam kao kod kuće. Sad već rizikujem da budem premlaćena čim mi nestane cigareta pa nevoljno napustim ''hotel'', ali jebi ga, meni niko nije poginuo u ratu, mama mi je osmehnuta pričala o gradovima koje je nekad zvala njenima, tata mi je nostalgično pričao o koncertima u istim tim gradovima, a povrh svega toga, grešna sam - imam hrvatske, srpske i makedonske krvi, i svašta nešto u njoj, pored popularnih toksina. I da, opet imam crveni pasoš. I puno mi je srce, iako sam tužna, svaki put kad se vratim iz Zagreba ili Ljubljane... I naučiću slovenački makar morala da naljutim celu majku Srbiju. 

Najlakše me ljuti kad se neko ljuti bez razloga. Tako i samu sebe uspem da naljutim. Recimo, ona utakmica sinoć. Izgubili smo od Hrvata. Izgubili smo mi od sebe, u svakom smislu. Izdajnik sam, pa šta. Od kako igramo sami protiv svih, samo gubimo. Ili nisam u pravu? U pravu ili ne, region se čitav raspada, ako ćemo o regionu i ako ćemo o raspadu Jugoslavije. Ili narodno-oslobodilačkoj borbi, kako se štampa po udžbenicima. Oslobodili smo se, možda i previše, to je tačno. Onaj narodni deo ne pije vodu... Oslobodili smo se da budemo zarobljeni umesto zaljubljeni, u vremenu koje ne postoji i prostoru čije granice ne poznajemo ali nam govore da su tu. Granice ograničavaju. Niko me ne može ubediti u suprotno. A i zašto bi to neko radio?

****

Sedeli smo i s one strane reke, u Daktariju, tako da, eto, opet smo izbegli ograničavanje i zauzimanje strana. Osim rominga, vinjete, drugih slova na tablicama i druge vremenske prognoze na radiju, ništa me nije podsećalo na to da nisam kod kuće. Možda jer sam odsela u hotelu? Moji bi se složili. Složili smo se moji i ja - to mi je bio poslednji put da spavam u hotelu. Sramota je, skupo je  i vreme je da pređemo na ti, Emona i ja. S malo tolerancije, mnogo smeha, punom čašom i prepunim srcem. I težinom lanaca.