toy story

Nedeljom ujutru, pre pijace, po pravilu nestane sosića za moje dlakavo razmaženo njuškalo od ''deteta''. Koliko god da ulovimo prethodne nedelje u Velikoj Sedmičnoj Nabavci, nedeljom, u 6 ujutru, kad se propne na zadnji trap i prednjim me bocka da obratim pažnju na nju, znam da sledi razočarenje, i moje i njeno, nedostatkom mokre hrane, koju i ne voli toliko, koliko voli njom da se igra. Apsolutno mi nije jasna ta matematika sa nestajanjem zaliha, kao ni naša upornost pri kupovini i kategorisanju pod ''hrana'' nečega što se nakon rolovanja u dlake po podu neminovno baca. Uz to, zaista me zbunjuje izbor dostupnih ''ukusa'' hrane za mačke kad su to sve ili neke krupne zveri koje ni u ludilu sama ne bi maznula, ili neke teške egzotike za koje nikad ne bi ni čula da je ostala na ulici. Bilo kako bilo, ne smiruje se mala dok ne vidi govedinu ili lososa. Makar samo da se poigra njima. Slaja siđe čim se otvori dućan preko puta i tad mi je, za trenutak, drago što je bila ''gladna'' (nikad to nije, da se razumemo) čitavih sat vremena. Gledati tatu kako zadovoljno maše kesom za koju i Ona zna šta sadrži neopisiv je osećaj imbecilne sreće. Ona onda, zauzvrat valjda što je pride i ne gnjavi kao mi ostali, samoinicijativno uveče smesti svojih 5 kila pored njega izvaljenog na kauču, i ta slika je dovoljna da se uramljeno završi nedelja. On je ne ferma 2%, a njoj baš to izgleda godi. A kad ih vidi čovek tako hedonistički pronađene rekao bi da su rasli zajedno. Domaća mačka i domaćin Lav, igraju se doma.

* *

Jasno se sećam slike iz '91. ili tako neke daleke godine, kad je Slaja došao s posla i poludevši od voznog parka koji mu se našao pod nogama zarikao: ''Šta je bre ovo, kao sina da imam!'' Želja mu se ostvarila nekoliko godina kasnije, a ja nikad neću znati šta mi je tačno i koliko ta rečenica uradila. Tanja me zove ''lepi dečak'', nadam se da se proročanstvo time završava. Šta ću, volela sam automobile, zaluđivala se prepoznavanjem brendova na osnovu farova, patila za Burago ponudom u Imagu i sve u svemu - ništa od te ljubavi nije ostalo, osim nekoliko sačuvanih metalnih autića - crveni Ferari kome se otvaraju vrata, crveni Alfa Romeo kome fali točak i zeleni Porše koji menja boju pod vodom u - crvenu. Bar sam volela crvenu, ona je važila za jednu od onih za devojčice. Sad su sve boje za sve, osim kad stoje na istoj zastavi. Onda baš prave problem, sa notom lutkarskog pozorišta.

Lutke mi nikad nisu bile preterano interesantne, osim za presvlačenje i sadističke epizode sa špricem i vatom. Takoreći, mučila sam ih. Imala sam dva primerka one bebeće ''Ane'', mada tad nisam znala da se tako zovu. Da jesam, verovatno bih ih bojkotovala čak i medicinski jer mi ni moje ime nije bilo među omiljenim. Sad jeste, al' bi bilo potpuno pogrešno da počnem da se igram gumenim imenjakinjama u ovim godinama. Ostaviću to nekim dokonim muškarcima. Kažu da Vage imaju takva lica da lako mogu biti i jednog i drugog pola, koji god da izvuku začećem. Ipak mi se mnogo sviđa crvena haljina i crna salonka. Imala sam čak i preuranjeni materinski instikt, jako kratko doduše, i neslavno. Jednu ''Anu'' sam nosila umotanu kao bebu izlazeći iz zgrade u 23. bloku, i onako smotana kakva sam bila, provlačeći se kroz dvotonaška vrata sporo i na kant, omogućila vratima da solidno priklješte ''Aninu'' glavu. Komšinica koja je išla za nama se umalo nije onesvestila, a moja materinska karijera se završila. Do sledeće ''Ane'' sa jednim velikim ''H'' ispred i repom pozadi. Fantastično je kako ''maumau'' zazvuči kao ''mama'', kad hoćeš tako.

Barbika sam se uvek malo plašila, kao i dan danas, samo danas više zazirem od oživelih primeraka. A od tog oživljavanja sam zapravo i strahovala kao  mala - delovalo mi je da će onako iskežene i buljave početi da se puće i trepću i eto - još jedno proročanstvo se obistinilo. Imala sam barbike, naravno, inače ne bih bila prihvaćena u društvu oko zgrade, i igrali smo se i šišanja i šminkanja i modnih revija i aerobika, ali mi je najdraže bilo da se solo posvetim kreiranju doma za dugonoge plavuše, kad već nisam posedovala pravu precenjenu Mattel-ovu kuću na sprat. Satima bih ređala po kauču surogat mobilijar, tako da mi nije ostajalo mnogo volje i energije za useljavanje lutaka. A i evo, svedoci smo, da na kraju krajeva tim lutkama i leže neke druge produkcije, Emotion-i i ispovedaonice u koje se useljuju još u sivoj gradnji. U mojoj produkciji bila je dovoljna uživancija samo se odlučiti za adekvatne alternative sofama, stolovima i šporetu i za zadovoljavajući raspored istih. Tako su jednom moji, kontajući da sam se baš primila na enterijer, odlučili da mi naprave kućicu od šper-ploče. Super su to odradili, arhitektonski tehničar i građevinski inženjer. Mislim da smo čak imali i nacrte. I bila je više kuća nego kućica. Mogla sam i ja da se spakujem kad se malo potrudim. Serious shit. Sada u njoj obitava Hanina hrana, a na spratu je čak jedno vreme bilo i neko jastuče - za spavanje. Taj koncept nije zaživeo jer je previše vremena u kantini na prizemlju dovelo Haninu bruto težinu na 5 kilograma, a moji to opterećenje šper-ploče, uz svu stručnost i spremu, ipak nisu predvideli. No fiktivno smo uselili Hanu i to je sad njena ''gajba''. Kućica za lutke je reciklirano nastavila svoj život ustupivši se novoj lutki, prenosi se s kolena na šapu i to me iskreno raduje. Čuvajmo igračke, ko zna šta nosi sutra i gde ćemo morati da živimo. I da se igramo.

Odlučila sam da je najbolje nastaviti sa zdravim igrarijama i nakon što prerastemo rekvizite u vidu lopti, lutaka i ostale kinesko-tajvanske proizvodnje. Preko nedelje se igram posla u birou, opet premeštajući nameštaj i presvlačeći sobe, i onda mame kad dođem kući, nutkajući Hanu švedskim stolom svega onoga što nikad ne bi našla u svom prirodnom okruženju i četkajući njenu krznenu bundu, posle koje bi valjalo usisati pa malo usput šmiram i vođenje domaćinstva. Ne često, uglavnom nedeljom. Posle pijace. Izlet u domaćinstvo se preseli u izlet u kafanstvo odmah nakon ribe i salate - da izbalansira trip, i napravi što veći kontrast sa ponedeljkom.

**

(o nekom dobrom kazanu)

D aka G (26): Koje je to veličine?

V1 (26): Mmm... velike.

D aka G (26): A od čega je to?

V1 (26): Mmm... od nečega.

(o nekoj davnoj trojci)

A (26): A što si ti udarao glavom o prozor?

V2 (26): Mmmm pa brate iznervirao sam se nešto brate pa sam brate ovaj (guta krempitu) tu mi je brate bio prozor brate... Otvoren. Sedeo sam do zida!

Kao Kefalica, samo lajv verzija. Lepo je kad shvatiš da je ono dete što je strahovalo da prizna da ga grebe grlo ili da je pocepalo jedine pantalone ili razbucalo daljinski (i ošišalo barbiku?), i dalje tu negde, makar u infantilnim konverzacijama s vršnjacima, samo sad samo kupuje Fervex, krpi rupe i popravlja uređaje (i šiša se?). Igra nikad nije zastarela, niti može. Zastarevamo mi, ako dozvolimo. 

Tako su Gundi, Vlada 2 i Tina kupili Vladi 1 za rođendan veliko roze gumeno prase, sa sve bodljama i audio efektom kad ga stisneš. Zvuči previše autentično pravom prasetu, pogotovo ako ga ne gledaš. Vlada 1 kaže da mu nisu mogli dati bolji poklon, i što je najstrašnije, znam da tako i misli. I volim ih sve zbog toga.

Drmnula sam juče iz sve snage u betonsku ploču terase iznad glave, a  samo sam htela da pomazim nadobudnog žutog mačora kome to nije bilo interesantno. Setila sam se ona tri puta kad su me ušivali, dvaput teme, jednom čelo. Vlada 1 mi je bio slučajni svedok i dobronamerni paničar. Kaže da se čulo kroz celu zgradu.  Nije bilo posledica, osim bola, ali Tina je lepo primetila da je na Vladino: ''Jaoooo jeboteee jesi dobro?!'' trebalo da ga pitam ko je on. Blesavo, neozbiljno, infantilno, baš kao i napad smeha koji je izazvala sugestijom. 

Ili je ipak bilo posledica?

Ništa se ja nisam promenila od onih smotanih klinačkih dana, osim što mi je sad glava neznatno veća i očigledno znatno tvrđa, pa teže leže pod iglu i konac i slična krpljenja i ukrajanja. Sve ostalo je... ostalo. Čak i kola. Celog života volim isti auto, Peugeot 305, karavan. Metalik. Nije menjao boju, ali je menjao države, godišnja doba i presvlake. I pošto njega više nema, ostali me ne zanimaju. Idem pešice.

Oink oink.

Odoh da napravim razmeštaj.