Mama ima sjajan rukopis. Bez sve šale. Nije skroz pisana ćirilica, ali nije ni da je štampana - onako taman toliko se čini da je neki arial ali italic da pomisliš da ćeš prevesti formu u sadržaj, a onda skontaš da je u dobroj meri i kitnjasta ta njena koalicija sa plavom hemijskom i da ćeš jednostavno morati da se potrudiš da odgonetneš je li na akciji 'pavlaka' ili 'palenta', 'šampon' ili 'šampinjoni', 'brushalter' ili 'brusnice' i sl. Na stranu što smo postali pravi mali pokusni robovi (ovce na testu izdržljivosti) beskrajnih akcija i popusta po već dosta jeVtinom Tempu, rizikujući da, povoljno doduše, zagarantovano postanemo i pioniri nove discipline gubljenja vremena i živaca o istom trošku (svom trošku, razume se), nego su u toj našoj maloj, tradicionalnoj, dosadnoj i stoga mirnoj nedeljnoj akciji zbog koje se dižem s podočnjacima do poda jer pre nedelje po kalendaru ide subota, od jutros počele da iskrsavaju neočekivano uznemirujuće i uznemrujuće neočekivane face, ugrožavajući mi (za Slaju ne znam, njega nije lako iznervirati) početak kraja sedmice ozbiljno, bezobrazno i, ako mene pitate, kastracijom kažnjivo.
Na pijaci sve super, boja i mirisa kol'ko voliš, svi se smeškaju i imaju da ti vrate kusur u dinar, kese su cele i nekorišćene, krompir neproklijao, pastrmka sveža, pomorandže se sijaju a kora za pitu ima i integralnih. Volim Mirijevo, sve mi se više čini, upravo i zamalo samo, zbog te pijace. Istina, jedna je od skupljih u gradu - obrnuto proporcionalno vrednosti kvadratnog metra sa centralnim grejanjem rećiće hejteri - ali bože moj, bar ne rade liftovi. Što je sjajno ako ih inače ne voliš/izbegavaš, ali je muka živa ako živiš na sedmom a pokupovao si i ono sa spiska i ono sa ostatka pijace, što zbog prolećnog entuzijazma za svežim namirnicama, što zbog otežanog dešifrovanja Gocinog ovosedmičnog menija pa malko natrpaš 'za svaki slučaj'. Kako smo stigli, ne znam, ali odakle nam ideja da pod opisanom liftovskom sabotažom idemo i u Tempo, to vam mogu reći sa apsolutnom sigurnošću - vikendom je jebena akcija. Čega? Svega sine. Nemaš pojma šta ti je sve trebalo a nisi ni znao dok ti sa rafa ne zavrišti crvena etiketa sa žutim (nekad i belim, nisam još savladala razliku u značenju?) slovima 'AKCIJA!!!'. Pa još kad dodaju neke zvezdice, smajliće - srca još malo jebote - kako da ih iskuliraš? E tako mi sedosmo u Punta i put pod gume. Nije prošlo 3 minuta (komšijama je sad kao dan jasno da smo negde u Jovanke Radaković), stajemo na semaforu, kad sa Slajine strane, a Slaja vozi, staju kola (crvena jebiga, sad me blam što ne upamtih marku i konfekcijski broj), iskače lik i da ne ponavljam sad čiju majku bi gde stavio - bitnije je zašto i kako to saopštava - urla na sred semafora o preticanju preko pune linije ostavljajući, a to me je najviše pogodilo, medicinski neobjašnjivo produktivan uzorak svoje pljuvačke po Slajinom polu-otvorenom (polu-zatvoren bi bio bolja anti-pljuc oprema al' gotovo sad), tek opranom prozoru. E sad, to što se, dok se on setio da kaže ortaku s kojim je krenuo na jutarnje čekiranje dvonožnih u-martu-preplanulih mesnih proizvoda (takođe na akciji nedeljom, zbog isteka roka valjda?) da stane da mom ćaletu jebe sve po spisku (možda i mene, dok nije ukapirao da sedim pored i da me ni u najluđim snovima ne bi imao čime), ta linija o kojoj je pričao i koju jesmo overili odista jeste popunila - ali nikako takva nije bila dok smo je overavali - okači mačku o rep. Ili seljaku o kajlu. Ubacio je po koju nadrkanu kapljicu i u enterijer, i - kao da je samo zbog toga i odlepio šuškavac i kožnu sa suvozačevog sedišta - kad je (pod)očnjake izreklamirao a fond kapljica ispunio, saturacija sa face se vratila negde na sredinu, pritisak se naglo vratio sa grafikona žile ludače u neki drugi grafički organ (penis, my wild guess?), i napokon je prestao da ometa saobraćaj 3-minutnim urlo-pljuvanjem (doslovno čoveče) po Slaji kako on ometa saobraćaj. Jedno mu priznajem - doveo je performans do savršenstva. Air-max su mi oduvek bile prvo basnoslovno skupe, pa tek onda neizrecivo ružne, ali sad sve kapiram. Ima od Tempa da odvajam, imaću ih! Još ako budu na akciji...
Posle časoipovnog bauljanja po gustom, zakrčenom i posve neregulisanom kolica-saobraćaju i sudaranja sa unezverenim tetkama koje čitaju sastav supe iz kesice nekad i po 15 minuta, pomislila sam ''Bože, gotovo je'', ali cvrc! Pištim. Pištim na izlazu, i čovek sa malo drugačijom uniformom nego Pljuvator ali kajlom koja nepogrešivo odaje moždano srodstvo sa istim, prilazi i sa ''sad si gotova'' sjajem u pogledu kaže:''Dobar dan, priđite molim Vas''. U trenutku sam se tol'ko istripovala da mi je malo falilo da se ispalim sa ''Nemam kartu, tek sam ušla i izlazim na sledećoj.'' Kreće car da rovari po uredno odvojenim mlečnim od mesnih i prehrambenim od kozmetičkih proizvoda, i već mi je muka jer sam tu veštinu istovremenog otvaranja kesa i klasifikovanja brzinom kojom kasirka kuca (brzinom svetlosti) uvežbavala godinama gotovo religiozno i toliko pedantno da sam, u nekom boljem svetu, sigurno i Master zaradila. Već mi dođe da mu demonstriram Pljuvačev performans, kad vadi neku kobaju (to Ivan jede kao panda bambus, i ne veruje mi da mu ne vredi ni čitava Clarinsova kolekcija za čišćenje face dok ne smanji doživljaj), i kaže:''Ovo je sigurno''. Poker face. Dok teatralno, s noge na nogu, ide ka pištaču i maše onom kobajom (to traaaje), ja stojim sa ulošcima u rukama i, pored sve volje, ne kapiram zašto bi od (plaćene) robe u vrednosti od 100 evra, najverovatnije pištala pišljiva kobasica. Kao da mi čita misli, okreće se, značajno me pogleda i kaže:''Zlatiborac''. Fala na pokušaju, al' tek mi sad nije jasno. Šta kao, Zlatiborac je na ceni? Po Zlatiborcu se kr(adlj)ivac poznaje? Mogla sam 'ladno televizor da iznesem, zapištao bi Zlatiborac, ja bih se napravila luda, uostalom, po faci mi se vidi da to ne konzumiram i svi srećni. On što je potvrdio da je Zlatiborac = Vrag, ja što imam novi TV, koji ne gledam, ali je džabe. Bolje od akcije. Krađa. Katastrofa... Ali nije samo meni dan počeo kataklizmično. Nije Zlatiborac. Moš mis'it. Prinosi, prenosi, prevlači, zavlači, razvlači, uvlači - ništa. Kobaja izdala. Vraća se k'o popišan, nalazi drugi mesni proizvod istog proizvođača, pokušava da skoruje i - opet ništa. Preznojio se.
''A da ja Vama pokažem račun pa da Vi ocenite šta bi još moglo da zapišti?''
Nije mi jasno kako bi išta što je na računu uopšte moglo da zapišti jer je plaćeno, al' reko' da mu prekinem gubitnički niz i propalu foru, i ubrzam malo proces jer razmišljam o cigari već sat i po.
''Dajte.''
Ništa nismo uradili. Ni mi, ni on. Pustio nas uz jedno stidljivo ''Dešava se, izvin'te'', i onda sam provela još 15 minuta na parkingu pokušavajući da razdvojim toalet papir od kamembera, deterdžent za sudove od breburn jabuka, Verbatimove diskove od Lazarevog hleba, itd. Pa onda repriza spaljivanja mišića do sedmog.
Jebem ti akcije da ti jebem. Znam zašto to kažem.
Sinoć je Dojč provocirao mišiće trbušne regije pri pomeni reči ''popust'' (sa njemu svojstvenom dikcijom, akcentom i u tonalitetu koji je nažalost pisana reč nesposobna da, ironije li, opiše), ali sam obećala sebi da ga neću mnogo spominjati jer je sav važan priznao da od mojih blogova pročita par reči i, da skratim, zaspi. Al' čovek je duhovit, i sinoć sam se stvarno ubila (bilo je i dosta piva) smejući se opisu opsesije njegove švece sajtom www.popusti.rs. Urnebesno. ''Pranje kola, idemooo, popust, jaooo nemam kola fuuuu!'' evo i sad mi je smešno, znači nije do piva (bezobrazno jeftinog - 99 din.Jelen 2L - ističe 07.03.- kupile Jasna i ja kad smo krenule kod Juga).
Jug je car. Konvertovao se iz pidžama-parti lika u ja-kravatu-nosim-svaki-dan lika dok si rek'o ''popust''. Još je veći car jer je uspeo da pokrene pijanu masu, i još gore - mene pijanu, sa minđušama ''dorčollešnikolekšn 2012'' - na dalje napijanje negde u Dobračinoj. Na putu do broja 30, Tijana i Vidan su se ljubili, Jasna je ribovala sa dva frajera, Dojčem i Vladom, a ja sam filozofirala sa preostala dva frajera, Vukom i Jugom. O ljubavi nešto. Bog te pita kako nam je to palo na pamet. Elem, kad sam došla kući (taksijem, repriza posta http://h-anadanilov.blogspot.com/2012/02/ekran-vise-nije-kockast.html, redovi 20-29), nekim čudom sa sećanjem o sadržaju večeri, pomislila sam ''I filozofi vole''. Cenim, ne uzimajte me za reč, da je to u stvari rezultat nesrećne moždane igrarije podmazane pivcem, a nesvesno inspirisane nečim što sam fotkala ranije tog dana. U Mirijevu, naravno.
Nisam uspela da razlučim jesu li ovi kredom kreirani likovi vanzemaljci koji kao prde, šta li, ali sam uspela da se vratim iz, tako pogrešno u odnosu na to koliko vremena u njemu izgubiš nazvanog, TEMPA, završim kafu (ledenu, gorku ali posle 256 stepenika nenadjebivo slatku), ne zaspim, pogodim tipke i promašim poentu, i raširim veš i ubacim drugu turu. Deus-om pran, akcija je to. ''Umro bih ja, al' nemam kad'', što reče torima iz Bikofea. I mi podočnjake za inspekciju imamo...
Нема коментара:
Постави коментар