Poljski wc-i se s razlogom ne primaju na asfaltu. Pokretni plastikaneri koji mi nepogrešivo pomognu da shvatim da ipak nisam prehlađena toliko koliko sam mislila a istovremeno poželim da jesam, iako nastali po uzoru na poljske, primaju se dobro na asfaltu ali se građani slabo primaju na njih. Dovoljno je da se jedan primi i ostali nemaju više izbora. Iako spadaju u kategoriju javnih, jedino javno čemu služe nakon prve upotrebe jeste da budu javno omraženi. U deficitu pristojnih javnih toaleta, više puta sam pala u iskušenje da rizikujem silovanje čula upotrebom instaliranog plastikanera, ali avaj - uglavnom, kad im i možeš prići, nisu u funkciji. Zelene se ljupko ali mutavo sa sve onim srdašcem uparkiranim umesto tačke na 'i' jednog od dva 'toi' koji mu čine ime. Jedina gora stvar od nepostojanja mesta na kome bi mogao obaviti hitnu nuždu je postojanje takvog mesta koje ne možeš da koristiš. Doduše, kako jedna fiziološka nevolja prati drugu, dešava se najčešće još gora stvar - utrčavanje u najbliži ugostiteljski objekat (obično kafić) i a) pretvaranje da si gost istog (retko pali), b) pretvaranje da nameravaš da postaneš gost istog čim se olakšaš (češće pali, ali pali i po obrazima), c) nonšalantno ignorisanje kako zaposlenih tako i činjenice da nit' si gost nit' nameravaš da budeš, jer bešika za sredstvo ne pita (najčešći scenario).
I šta sad? Pa ništa, ukoliko si toliko nesrećan da ti je na dodeli polova zapao onaj kome drvo ništa ne znači a žbunje u martu nije dovoljno žbunasto da pokrije odvrtanje mokraćnih ventila, ostaje ti samo da izabereš jednu od tri ponuđene verzije besramnog eksploatisanja kafićne wc školjke, mada ni kafanske, restoranske, školske, fakultetske nisu za bacanje.
Stari kartoni za jaja su za bacanje, i baš to toplo preporučujem da sa njima uradite nakon jajo-transporta ukoliko ne želite da mame u dokolici otkriju kreativnu web stranicu na kojoj nauče da izrezivanjem ispupčenih delova pomenutih kartona nastaju ''uradi sam'' zumbuli, lale i narcisi u duhu i trendu reciklaže.
Kad smo kod cveća, jaja i reciklaže, koliko li stabala preživi zalivanje urinom a pogine za proizvodnju vickastih drvenih uskršnjih jaja? Dobro, ona traju (bar neka jaja da (po)traju...), pa su, manje-više - jednom dobro ukrašena - dobra investicija, ali mi nije jasno zašto uopšte postoje i kom idiotu je to palo na pamet? Mokrinjska šega? Auto-destrukcija žuči u vreme nekontrolisanog prazničnog nadmetanja (kol'ko ko polupa - tol'ko pojede)? Ko tu gine a ko se spasava? Žuč, drveće ili jadne koke koje štancuju k'o blesave holesterol čije viškove, ako ne stignemo da ih utrapimo familiji i komšijama u adekvatnom periodu, bacamo u multi-praktik i multi-kolor kartonima gde stignemo? I zašto multi-kolor jaja? Zašto, ako već taj holokaust opravdavamo običajem inspirisanim biblijskom pričom, nisu sva jaja crvena? Ne samo da su svih mogućih i nemogućih boja, nego bivaju i etiketirana raznim loše realizovanim lepljivim ilustracijama, kao da zecova (vojvođanski), korpica i upokojenog poljskog cveća nema dovoljno u aranžmanima u koje polažemo ta jaja, nego ih još heftamo na ista, već preko svake mere i van svakog smisla šarena. Poljsko cveće i poljski wc-i. Istim entuzijazmom na neadekvatnim mestima niču, i istom promašenom sudbom skončavaju.
Нема коментара:
Постави коментар